КАНОНСКА РАСУЂИВАЊА О КАЛЕНДАРУ

1926. година.

Јеремија константинопољски  -

Силвестар александријски

Софроније јерусалимски

(и остали епископи присутни на сабору)

“Св. Оци саставили су канон, тј. таблице, показујући у ком ће дану првог јеврејског дана месеца, по римском бројању бити пун месец. При томе и у који тачно дан недеље, да би идући одатле ка првом дану недеље, знали уз то и који број месеца ће бити тај дан, и тако основано могли празновати нашу Пасху, ”(Синтагма, стр. 832), чувајући горенаведена четири услова правилног празновања, и посебно главног од њих: „да се не празнује у исто време када и јудејци празнују’’ (7. Ап. пр.), што у новом латинском календару често бива неизбежно. Наш православни календар и сам по себи, и без односа према Пасхалији, као древни по употреби од почетка хришћанства црквени обичај, за нас, православне, обавезан је у црквеној употреби као и сви древни црквени обичаји који су у општој употреби. Ако се, напротив, православни календар не држи као општеобавезујући, а по неком неправилном расуђивању које може да каже да се он не помиње на Васељенским саборима, тада ће, по том истом расуђивању, доћи до одбацивања и свог неписаног Предања, тј. црквене праксе, насупрот црквеном учењу о њој. Ето зашто jе Православна Црква од самог почетка појављивања новог, григоријанског календара, а у трајању од три века, оштро одбацивала исти, утврђујући православни, што чини и до сада кроз своје најбоље представнике – пастире и остале ревнитеље православне вере и црквене науке, како ћемо то и видети из доленаведеног.

 

Св. Кирило Јерусалимски (†389) : „Духом Божијим утврђена, Света Црква не треба да мења дане и месеце у свим својим предањима. Она неизоставно чува једин­ствени устав и чин и предања св. Апостола и св. Отаца и држаће све то до краја времена.”

 

Св. Јован Златоусти: „Ако би Црква чак и грешила у одређивању дана Пасхе, ни у том случају не би толико похвално било тачно астрономско посма­трање времена, колико би то био осуде достојан раскол.”

Васељенски Патријарх Јеремија II (†1595): „Оштро је одрицао григоријански календар као папску творевину, а који је непријатељска сила православном истоку. Гледао је на тај календар као на карактеристичну новотарију у целом систему папских новачења, наспрам традиције великог православног исто­ка. Сматрао га је за оруђе папске освајачке политике у односу на аутокефалне грчке Цркве.”

Васељенски Патријарх Јоаким III (†1904): „Суштински празник православља који саставља сам темељ целе његове канонске и правне грађевине јесте: не нарушавати наредбе донесене од стране наших Отаца на вечне векове. Само то може одбити нова устремљења и силе, које, по речима апостола, исходе од мудрости земаљске, душевне и ђаволске. Јер како да оно што је постојало у току толиких векова по чину и благообразно не сачува силу и да не буде свештено и на остало време?”

 

Васељенски Патријарх Кирило V, подобно Патријарху Јеремији II,

издао је синђелију, тј. окружну посланицу 1756. године у којој пише:

„Најчаснији клирици наше Христове велике Цркве и остали побож­ни јеромонаси, појци у црквама нашег града и сви који следите не­ботајнику Павлу који је рекао у својој посланици Галатима (Гл. 1, стих 8­9): Ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друк­чије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Поводом нових саблазни које су произвели паписти, а које се тичу промене наше свештене Пасхе и календара (објављујемо) – ОДЛУЧЕЊЕ ОД ЦРКВЕ: Јереј или мирјанин, који прими григоријански календар – да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне но да пребива у вечним мукама. Камен и гвожђе нека се распадну и распу, они неће никад и никако. Да наследе губу Гијезијину и вешање Јудино, да буду на земљи као Каин – стењући и тресући се – и гнев Божији да им лежи на глави, да им удео буде са Јудом и богоборним Јудејима. Земља да се отвори и да их прогута као Датана и Авирона. Анђео Божији да их прогони са мачем у све дане живота њиховог: да подлегну свим проклетствима Патри­јараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин! Да буде!” (Mисли се на јереје или мирјане који би били зачетници календарског раскола. Очигледно се овим оштро осуђују они који су произвели календарски раскол на челу са цариградским патријархом Мелетијем, као и они који су у другим помесним Црквама радили на мењању календара. Такође, овим ставом се подстичу они који данас поштују нови календар да се врате на благословено од Цркве рачунање времена. Последњих година је у Бугарској Цркви изражена борба побожних архијереја да се ова Црква врати на стари календар. Примедба ур. ПЖВ)

 

 

Сверуски Сабор 1917 – 1918. год.: „Свештени Сабор, увидевши погубност сваког зближавања са григоријанским календаром и дајући преимућство јулијанском ка­лендару, одлучно је одбацио нови календар и одлучио да се остане на старом календару за црквено рачунање.”

Године 1923. Руска православна црква поново је потврдила решење свог Сабора из 1917 – 1918. године и поново је одбила да прими нови календар, не обазирући се на оштро принуђивање богоборне бољшевичке власти која ју је хтела подјармити, чврсто чувајући црквено свештено Предање и свој православни календар.

 

Саборне одлуке Руских заграничних архијереја:

Четири Сабора православних архипастира Руске заграничне цркве, који су се одржали 1923, 1924, 1926 и 1931. године, одлучили су да се одбаци нови календар, јер су на њега бачена проклетства од стране источних патријараха 1583. и 1756. године, а која важе и до данас, јер нису скинута и разрешена никаквим потоњим Сабором. (Церковныя Ведомости тих година)

 

С. В. Булгаков – Настольная книга: „Веома важан разлог одбојности православних према новом календару био је такође и у томе што су католици тежили да наметну заједно са новим календаром и сам папизам са његовим досадним и намет­љивим предлогом (о унији – п. п.), који је понекад прелазио у апсо­лутно угњетавање и прогон (…) Пропаганда новог календара донела је јужном руском народу много зла, много страдања, вређала је његова најбоља осећања, уносила раздор и злобу и у саме породице. Историја целог живота Руског народа за последњих 300 година обавезује нас да се према григоријанском календару односимо у потпуности одречно, као према оруђу пољско­језуитске интриге, те као извору угњетавања и насиља, духовног и материјалног.”

Свети Први Васељенски Сабор од 318 Богоносних Отаца, предао нам је стари календар. Нови је предао папа Григорије и масон Мелетије Метаксакис. Званична Црква га је прихватила без тешкоћа, презрела је и преступила предање Првог Васељенског Сабора, дакле, потпала је под горњу анатему Седмог Васељенског Сабора, и под следећу Анатему истога Сабора: „свима противно учењу и примерима Преславних Светих Отаца новотаријама или учењима, или која ће после овога бити учињена, анатема три пута.“

Свети Василије Велики је давно записао: 'Једини преступ који се сурово кажњава је – строго чување отачких предања… Неправедне судије не поштују ни седе власи, ни благочестиво подвижништво, ни живот по Јеванђељу од младих година до старости… На жалост, видимо наше празнике да су остављени, домове молитве да су затворени, олтаре духовног поклоњења да су пусти'. Све ово задесило је и нас данас. Разнолико је и свима очиглед но то зло  које су починили обновљенци неканонским увођењем новог месецослова и календара Православне Цркве. Расколи, поделе, нарушавање доброг поретка и потпуна смутња, гажење најстаријих закона Цркве, велико узнемиравање савести верних – то су последице овога, уз, наравно, анатеме на оне што нарушавају 'било које црквено предање, писано или неписано', донете од стране светих Васељенских Сабора. На основу апостолских речи: слушајте старешине своје и повинујте им се (Је вр. 13,17) - пастири Цркве који подржавају ову антиканонску новину очекују апсолутну послушност себи од стра нецрквене пуноће. Но, како могу истинска чеда Цркве да слушају оне што су, са своје стране, непослушни светим Оцима за које је пророк рекао: Господ их изабра да их воли, и како могу да слушају оне што не поштују установљени црквени поредак, предат и освећен Духом Светим, иако је Господ рекао: 'ко слуша вас Мене слуша, и ко се одмеће од вас, од Мене се одмеће, а ко се одмеће од Мене, одмеће се од Онога Који ме је послао'? Како могу благочестиви хришћани да одврате своје уши од гласа и од дела тако великих светитеља Божијих – те да на тај на чин буду лишени похвале и благослова Свете Тројице, коју чује мо из уста самог апостола Павла: хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох (1. Кор. 11,2) – прихватајући самим тим штетна и туђа учења, по науци света, а не по Христу (Кол. 2,8), људске измишљотине које су нарочито опасне по душу? Верна чеда Цркве, која имају страх Божији у погледу онога што им је заповеђено Духом Светим – стојте чврсто и држите предања (2. Сол. 2,15) и другом заповешћу: стој у томе што си научио и што си се уверио (2. Тим. 3,14) – имају достојан и богоугодан одговор када су у питању неосновани позиви данашњих новаторских пастира на послушање: Богу се треба покоравати више него људима (Дап. 5,29)”.