ГОРДОСТ-ЛИЦИМЕРЈЕ И ГЛУПОСТ НА ЈЕДНОЈ ГРАНИ РАСТУ

 

Пословица каже да је '' Лењост почетак сваког греха. '' Међутим, то је само један део истине. Цела истина гласи: '' Сваки је грех почетак сваког другог греха ''. Сваки грех носи у себи клице свих осталих грехова. Довољно је учинити само један корак и бити припремљен за извршење свих других. Први преступ, то је извидница која објављује скори долазак читаве војске порока. Али свака историја има само један почетак. И историја греха има свој почетак: гордост. Између небројног мноштва грехова пала је коцка на гордост да она отпочне једну страшну, једну мрачну и једну тужну историју. Историју греха. Из гордости је учињен први грех на небу: отпадање сатане од Творца. Из гордости је учињен први грех и на земљи: отпадање Адама од Творца. И ова улога која је додељена гордости у драми васељенске трагедије као да напомиње величину и моћ њену у гадној породици зла.
Ову тамну почаст уступа и Црква гордости онда када је приликом набрајања смртних грехова ставља на прво место. А симбол Цркве није празна реч. Она је у томе верна копија свога Учитеља. Јер ни она улога, ни ова почаст нису никако ни случајне ни споредне, него дубоко и далекосежно пресудне.

Рекли смо да сваки грех носи у себи зачетак свих осталих. Али потребно је учинити једну надопуну. Сваки грех то заиста чини, али не у истој мери. Док један грех носи у себи само једну наклоност ка другим гресима, дотле други гаји већ готову спремност за њих, а трећи се не може извршити сам, него је увек праћен с богатом свитом малих и великих зала. А она ранг-листа која би хтела да представи плодност греха у овоме смислу несумњиво би морала почети с гордошћу. Гордост је атентат на све врлине. Она је смрт сваког добра. И пуноћа сваког зла. Зато је сатана постао сатана оног истог тренутка када се погордио. Учинивши први и највећи грех, он је по природи ствари пстао отац свеколиког зла. Он је постао горд, а гордост му је ставила на главу круну владара таме и смрти.
Гордост је, на првом месту, гроб љубави. Онде где има гордости, нема љубави. Онде где има љубави нема гордости. Зато је гордост гроб љубави. Јер, љубав се не надима, пише Свети апостол Павле. И то је једна од најбитнијих особина љубави. Горд човек, пак, не може се ни замислити без надмености. Љубав значи сакривање туђих недостатака. Гордост значи истицање својих вредности. Туђа врлина је за љубав извор непрекидне радости. Туђа врлина за гордост, пак, представља извор прикривене мржње и потајне зависти. Љубав отворено оплакује пад ближњега. Гордост се овоме паду тајно радује – јер јој је један такмац мање. Љубав своје добро приписује другоме. Гордост туђе добро присваја себи. Љубав у туђим манама види саму себе. А гордост у својим недостацима види недостатке само других. Љубав види код ближњих и у нелепоме лепо. Гордост, пак, види код ближњих у лепоме нелепо. Љубав служи ближњему. Гордост служи, искључиво, самој себи. Љубав, најпре мисли на друге, а најпосле на себе. Гордост најпре мисли на себе, а најпосле на друге. Љубав значи потпуно и свеопште спајање. Гордост значи потпуно и свеопште раздвајање. А нама је љубав заповеђена. И то не нека споредна, узгредна, мала или половична љубав, него цела, свецела и свеобухватна љубав, љубав без компромиса и без граница: Љубите ближњега свога као самога себе (Мк 12,33).
И више од самог себе. Јер је речено: А од ове љубави нема веће да ко душу своју положи за ближњега свога (Јн 15,13).

Половична љубав није љубав. Још мање је '' добро за добро '' љубав. Добро за зло, хлеб за камен, опраштање за увреду, живот за смрт, то је љубав. Једино то. И ништа више. Јер љубав је најочигледнија особина Божија, а особине су Божије као и сам Бог: бескрајне, савршене у својој потпуности и кристалне у својој чистоти, слободне од најмањег труна примесе, ослобођене од беде условљености. Зато љубав може бити само свељубав. Ако у своме свеобухватноме ткиву има ма и један хетерогени атом, она више није љубав која нам је заповеђена: Божанска љубав. Ето, зато је гордост гроб љубави.

Гордост не значи само уништење љубави, него и уништење хармоније, уопште, уништење истине ствари; јер она значи одсуство осећања стварности. Ово последње, највише: одсуство осећања стварности. Колико је само трагикомичан горд човек. Колико је само слеп за стварност у себи и за стварност око себе! Он у себи види све, а ван себе ништа. Он не види свет онакав какав он у ствари јесте: пун даровитих и мудрих људи, далеко даровитијих и паметнијих од њега самога, свет који је богат и у самим генијима. Њему се чини да је читав свет смеса од глупости, слабости и простоте, и да он, његова изузетна и драгоцена даровитост у томе каламбуру неурачунљивости светли неким надземаљским сјајем, као што зрно злата светли у прљавом муљу неке афричке или азијске реке. Горд човек има само једну бригу: показати, обелоданити свету своје неисцрпне вредности. На улици, у кући, у канцеларији, у позоришту, међу друговима, кад једе, кад говори, чак и кад спава, једном речју; у свако време и на сваком месту, главно је да се истакне његова генијална личност, његова племенита отменост и неупоредива достојанственост. Све остале бриге имају вредности само утолико уколико служе овој главној. По његовом дубоком и најинтимнијем убеђењу, кад не би било њега збир читавога света представљао би нулу. По дубоком и најинтимнијем мишљењу кажемо, јер човек се покаткад и од самога себе застиди, у тренуцима када му одједном постане јасна сва огромност његове трагичне комичности. Ова интимност суда о самоме себи једна је од најкарактеристичнијих особина гордости. Врло је мало гордих који би хтели да њихова охолост буде запажена. Они свим силама одбацују од себе прекоре те врсте. Но што је најгоре, они ни сами себи не признају тај грех. И овде, лежи најстрашнија моћ ове најподмуклије од свих болести. Горд човек увек је неискрен и лицемеран. Неискрен, као што смо рекли, на првом месту према самоме себи. Он најбоље зна своја преимућства, он зна докле се она пружају, али он зна и где она престају. Он неминовно зна и види и осећа да у свету, који га окружује, има додуше и нижих људи од њега, али да их има и виших и да је број ових последњих често знатан. Он то види, али то превиђа. Мучна је то борба. Он се, покаткад, да би трагедија била већа, искрено труди да стави самога себе у правилан однос према свету. Но, ови су тренуци, ако их уопште буде, обично врло кратки. Човек се престраши од њиховог исхода – који би значио напуштање оног високог и угодног места које смо бесправно сами себи дали – и опет се враћа старом '' поретку ''.
Да, гордост значи одсуство осећања стварности. А зато баш и јесте стварност најбољи лек против гордости. Мислите да сте од свих наших сапутника баш ви најмудрији, највиши, најбољи? Погледајте марљиво читав воз и разуверићете се. Можда вам неће ни бити потребно да претресате целу композицију. Можда ћете у истом вагону, а можда баш и на истој клупи, у вашем сапутнику, који вам седи лице у лице, или раме уз раме, наћи и мудријег и вишег и бољег човека од себе. Али само једно је потребно: одреците се за време тога претреса свакога и увеличавајућег и умањујућег стакла. Оставите за часак све разнобојне наочаре: и црне и беле, и сиве и ружичасте. Посматрајте голим, здравим оком. Није вам потребан ни микроскоп ни телескоп. Стварност је тако велика, тако блиска и тако јасна да се, на први поглед сва, без остатка опажа. Онај ко хоће види је. И онај који је тражи, наћи ће је.
Гордост је најтајнији, али зато и најраспрострањенији грех. Она је својим кужним клицама заразила скоро све нас. Сви смо ми њени најпонизнији и најпослушнији робови. Гордост се потајно завлачи у све кутове наше душе, проткива све наше мисли, прожима читаво наше делање. Овај гад је највернији од свих наших животних пратилаца, најнеуморнији од свих наших саветника и најубиственији од свих наших крвника. Гордост је крпељ кога се мало ко успео отрести. Ни једно време и ни један узраст човеков није лишен ње.
Гордост је најеластичнија која се с успехом навлачи на све облике људског духа. Почевши од малог дерана који се кочопери међу друговима на прашњавој улици, па преко уображеног младића који је потајно убеђен да све девојке лудују за њим, до зрелог човека који се бави политиком и који дубоко верује да би све пошло бољим путем само кад би он постао председник владе, или до онога који се назива научником и који с презиром гледа на оне који '' ненаучно '' гледају на свет, или пак до онога, који се огрнуо многоцењеном тогом философа и који '' некако стихијски осећа '' да је усуд баш њему доделио да открије тај многотражени Ding an sich и последњу истину ствари, и до поноситог старца коме је дуги век био кратак да се увери да нема због чега бити поносан – свугде се срећемо с једном и истом гордошћу, с једном истом болешћу, с једном истом трагикомедијом, у ствари, с једном истом трагедијом.
У ловљењу људи сатана се најуспешније служи оном истом мрежом којом је и сам био уловљен. И, уколико се човек више приземљи. утолико лакше и дубље потпада под валст онога зла којим је некад био побеђен некадашњи Луцифер. То је част коју сатана указује својим високим жртвама. Људи вишег духа болују од гордости ниже врсте. Јер добро почиње од горе и завршава се доле. Многи је човек скупо платио своју високу обдареност. Ценом најнижег – највећег – греха. Не треба се заваравати: узалуд ћемо ми своју горду изолованост од друштва и свој суперирни став над околином проглашавати природном појавом духа '' који је обдарен дубоким метафизичким схватањем света и ретком несвакидашњом интуицијом ''. Узалуд ћемо ми свој презирни осмех свету тумачити као '' добронамерну опомену човека који јасно види ''. И узалуд ћемо ми '' оригиналности '' свога држања и понашања, а које имају да на један смишљен начин манифестују нашу супериорност и које ми сваком згодном – и незгодном – приликом показујемо, приказивати као несташне и нетенденциозне детињарије једног високог духа који, с времена на време, тражи разнођења у контрастима свога карактера. Узалуд ћемо се правдати. Гордост, остаје гордост. У суштини једна и непроменљива. Ако и успемо да заварамо друштво, нећемо успети да заварамо сами себе, а ако успемо да заварамо и сами себе, никада нећемо успети да заварамо Онога кога ни сатана није успео заварати. Зато не варајмо се!
Гордост је уништење истине ствари. Јер онај који се горди поставља дистанцу између себе и оних над којима се горди. Сматра себе есенцијално, у суштини бољим, већим, вреднијим, достојнијим од других. Он чврсто верује за себе да је он, у поређењу с осталим '' простим '' светом, биће, неке друге, више врсте. Сетимо се само '' плаве племићке крви '' и Ничеове '' владајуће господске расе ''. А Створи Бог човјека по обличју Својему, по обличју Божијему, створи га (I Мој 5,1). И не створи Бог више врста људи, него створи само: човека. Сви људи су једнаки, изједначени у најосновнијој основи својој, сви су по лику Божијему створени. А то значи да су сви људи једнаки у ономе што људе чини људима. То, опет, значи да су сви људи – људи. Зар није речено: '' Пред Богом су сви људи једнаки ''. Ипак, гордост је ступила у незахвалну борбу са овом истином.
Гордост је, даље, криво и лажно тумачење талената. Људи су сви једнаки, а разлике међу њима само су привидне: разлика је у томе што сам ја примио пет талената, ти два, а он само један. Слуга сам ја, слуга си ти, слуга је он. Исто сам ја, исто си ти, исто је он. Само је Господар хтео да ја учиним више посла, с већим средстима, ти мање са мањим, а да он учини најмање посла, јер су му и средства најмања. Савршенство праведности. Јер коме је више дато од њега ће више и тражити (ср.Лк 12,48).
Ти се веселиш, јер имаш десет талената! И смејеш се ономе што има само један! Пази да ти не преседне весеље. Задат вам је посао. Један човек може исплести једну котарицу за један дан. Ако хоћеш да будеш изједначен с њим у заслузи ти мораш донети десет котарица на његову једну, јер ти имаш десет најамника, а он само једног. Праведан је Бог, бесконачан у својој праведности. Али неправедна је гордост, огромна у својој неправесности. Јер она значи крађу таланата, крађу Божије својине.
Горд човек заборавља да је примио оно што има; он пасивно примљено сматра активно заслуженим. Он туђе сматра својим. Зато је горд човек крадљивац, лопов, насилник, отимач блага које припада једино Богу. Јер мудрост и снага и лепота и доброта припадају само и једино Богу, јер нико није добар осим једнога Бога (ср.Мт 19,17).
Горд човек као да никада није чуо речи: Бадава сте примили, бадава и дајите (ср.Мт 10,89). Или речи: ништа не можете без Мене учинити (ср.Јн 15,5). Он је заборавио да је Апостол Павле рекао: Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који заљева, него Бог који даје да расте (1 Кор 3,6-7).
Горд човек у својој заслепљености, мисли да он чини част Богу. Кад улази у Цркву само што не чека да му се поклоне светитељи с икона поласкани необичном чашћу што им је учињена његовом драгоценом посетом.
Лепо је рекао Ла Рошфуко: '' Врлина не би ишла тако далеко да јој таштина не прави друштво ''. А таштина је гордост у другом издању. Шта мислите колико би било мање учињено добрих дела, колико би било мање написано учених књига, колико би мање било извојеваних сјајних победа, колико би мање било научника, философа, песника, књижевника, јунака на свим фронтовима људскога делања и напрезања, да није било гордости, ове неодступне пратилице сваког нашег подухвата. Гордост је место где је лицемерје дочекало своје највеће славље. Јер многоме је научнику истина била последња брига. Књига се пише да се стекне славно име. То јој је главни, последњи циљ. Ако се њом случајно придонесе нешто и сазнању истине, то је споредни добитак на који се, ако је и без њега слава загарантована, обично ништа и не полаже.
Груба тенденција да се истакне своја велика обдареност и надмоћност често је несуздржано истакнута у списима многих и многих тзв.великана духа. Ништа нема увредљивије за човека који је дошао на конгрес философа, или на неку свечану академију научника и који се нада да ће чути и видети философе и научнике, а угледа само гомилу славних људи. '' Уметност због уметности ''. То је била жеља човека, који је хтео нешто више од свакидашње стварности. '' Уметност због уметника ''. То је потајни циљ већине људи који и чине стварност ниском. Али није то нискост само високих духова. Гордост је заједничко зло свих људи и оних средњих и оних малих. Она је, само, код највиших, најнижа. Почевши од најситнијих свакодневних ситница па све до наших најкрупнијих животних дела, гордост је увек ту, да '' освешта '' све, да оправда све, авај, да осмисли све. Све, све због ње чинимо и ништа без ње. Заиста, људи штедро увесељавају пакао и неуморно растужују небо. И узалуд Црква непрестано виче на сва четири краја васељене: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу ! '' И узалуд се небеса тресу од вечне ангелске песме: '' Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе Његове ''. Правило '' omnia ad maiorem Dei gloriam '' – све за већу славу Божији – ретко је кад добило своје испуњење у лицемерном животу таштих људи. Ако би се човек на овој земљи изашто могао гордити, то би било савршенство у Христу. Но шта видимо? Савршени у Христу су баш најмање горди. Баш они су објавили најнепоштеднији рат овом првом и најодвратнијем чеду пакла. Они стоје с друге стране гордости. Зато и јесу савршени у Христу Господу, најсавршенијој Смерности.
Гордост је најтананија и најраспрострањенија болест, али и битка из које се ретко излази као победник. Борба с гордошћу, једна је од најтежих борби за човека, ако није и најтежа. Познато је да су се многи монаси – подвижници својим огромним трудом пењали до на врх лествице хришћанских врлина, и да су у томе тренутку, онда када су без сумње у себи могли рећи најдрагоценије речи за једнога хришћанина – монаха: Не живим више ја, него Христос у мени (ср.Гал 2,20), да су ти победиоци света баш у томе тренутку свога победничког тријумфа били побеђивани – од гордости!
Колико је моћан у својој злој мудрости исконски непријатељ људи: он је пустио ове борце да поберу победе над свим слабостима које муче људе од Адамовог греха до данас, па их је на крају свих њихових успеха, једним ударцем своје најјаче слабости победио – гордошћу. Јер он, као духовни отац зла, најбоље је знао које је од њих најсилније, и као мудри војсковођа антихристових легиона задржао је свога најстаријег сина за последњу битку – да освети пораз све своје млађе и старије браће.
Ево једног примера светоотачког страха од овог опасног непријатеља. Један од светих отаца путовао је пешке са својим ђаконом. Одједном се на путу пред њима испречи нека велика и отровна змија. Ђакон се уплаши и побегне на страну. Побегне и светитељ. Кад је опасност прошла усуди се ђакон на ову примедбу: '' Свети оче, ако сам ја побегао од змије, то није чудо, јер нити ја имам велику веру нити велика дела. Чудим се теби, јер ти имаш ово обоје, а ипак си се препао и побегао! '' Светитељ му смирено одговори: '' Нисам се ја бојао змије, него сам се бојао гордости у коју сам могао упасти да од змије нисам побегао ''. И сам велики апостол Павле лебдео је пред овом опасношћу: И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша да се не поносим (II Кор 12,7).
Тешка је борба с гордошћу. Ова се побеђује само са једним начином: угледањем на кротко и смирено Јагње Божије.
Да, по лукавом плану отпадника она има много имена. Да би се што боље маскирала и што успешније нас освајала. Неко је зове амбицијом, неко је зове оригиналношћу, неко је, заједно са Ничеом, зове '' вољом за моћ '', неко, заједно са Адлером, '' осећањем своје мале вредности '' или '' жељом за личном највећом вредношћу '', а ми је, заједно са Христовом Црквом, увек зовемо њеним правим именом: гордост.

Постоји једна чудна и присна веза између гордости, лицемерја и глупости. Овај подземни савез открила нам је и народна пословица. Она је своје откриће овако формулисала: '' Гордост, лицемерје и глупост на једној грани расту ''.