СВЕТА РЕВНОСТ

 

Св.Филарет Њујоршки, Св. Јован Шангајски
и архиепископ Аверкије Џорданвилски

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани": они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено светом Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом њеном почетку: "Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као шо је на небу!"

Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим - свакако жарко жели да и друге славе Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се у његовом присуству на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама свог бића, да све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.

Жив и необично снажан пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији - ватрени Илија, чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа предвођеног нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.

Ревновах веома за Господа Бога над војскама, не једном је клицао свети Илија изражавајући свој бол. Јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; а ја сам, па траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10).

И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему почивала, подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога закључа небо (1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било ни кише ни росе.

Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.

Силом такве ревности свети Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника и његове војнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).

А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу, посведочено је било тако што свети Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска ватрена ревност за Бога (2 Цар. 2.10-12).

Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је Свом ватреном служитељу показао да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом и јаком ветру који брда разваљује и стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог ветра (1. Цар. 19,11-12).

Ето зашто је Господ - када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је пролазио кроз њихово село за Јерусалим - запретио ученицима да то не чине, рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечији не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9,51-56).

Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе да кротост и смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не сме да уступа пред злом које нагло подиже главу, већ да буде непомирљив према злу и да се против њега бори свим могућим мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).

А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).

Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?

Важно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.

Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу према злу прославио се у историји Цркве светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо шестог децембра по нашем православном календару.

Ко не зна овог дивног светитеља Христовог ?!

Не само хришћани, него чак и муслимани и многобошци, знају га и поштују као великог и преславног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у свакој невољи и сваком искушењу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не једном да види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може видети и у сиромашним кућама кавкаских брђана и у шаторима многих азијских номада који насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.

Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: "Никола Милостиви" - тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.

И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао и до данас смућује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем, сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.

Према предању, свети Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице - Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај на саборским расправама које су том приликом вођене омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег, па га је пред целим Сабором га "ошамарио", тј. ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су Оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Јеванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно-греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су светитеља одбацивши пресуду.

Навидећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био свети Николај. Но, ово свакако треба све нас да убеди да не смемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је и издаја Бога, без обзира на све добре изговоре којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!

Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену "хришћанску љубав", који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име "свеопштег мира" и "свеопштег уједињења" - парола које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у нашој светој Цркви прихваћена и ми је морамо држати за веродостојну.

Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који се називају "хришћанима", нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и немар према неумитном суду Божијем који нас све очекује, и према вечности која се открива након смрти.

А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског живота - живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиних сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдохришћани, вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени и гоњени, као "тешки људи", "нетрпељиви фанатици", "људи који заостају за временом".

Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање: неко ће остати са Христом до краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог - Антихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада многи гнушају као "фанатизма".

Но, не треба сметнути са ума да постоји и ревност не по разуму - она ревност која је обезвређена услед одсуства веома важне хришћанске врлине - расуђивања, и зато уместо користи може да донесе само штету.

А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива кључање греховних страсти - пре свих гордости, властољубља, частохлепља (жудње за почастима), као и уског (партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби, којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас на жалост наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих распри и црквених немира чији се предводиоци и покретачи често прикривају некаквим идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.

Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој, грешно и недопустиво, и само компромитује нашу свету веру и Цркву!

Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?

Време је близу! (Откр. 22,10) - упозоравали су нас хришћане још свети Апостоли. А ако је било "близу" још тада, у апостолско доба, колико нам је онда оно ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!

Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не само на речима него и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања покидамо све пријатељске везе и сваки контакт са слугама Антихриста који долази и који је у савременом свету већ многе привукао себи уз помоћ лукавих изговора као што су "свеопшти мир" и "благостање". И нарочито је важно да безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности од њих, чак и ако би то повлачило губитак нашег угодног положаја, па и опасност за наш земаљски живот.

Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи - управо за њу морамо да се припремамо!

Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом ревношћу по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике.

Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)

Зато ревнуј, и покај се! (3,19)

ЛАЖНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ И СВЕПРАШТАЊЕ

Примите Дyх Свети: којима опростите грехе,

опраштају им се и којима задржите, задржани су.

(Јн. 20, 22-23)

„Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба засија“ – слушамо у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења Христова, за нас толико радосне речи великога васељенског учитеља и светитеља, прослављеног црквеног беседника Светога Јована Златоустог.

И уистину! Међу најважнијим последицама великога дела искупљења човечанства, које је савршио тридневно из гроба Васкрсли Христос Животодавац – јесте управо и праштање или отпуштање грехова. Ето зашто је Васкрсли Господ, јавивши се у први дан по Васкрсењу ученицима Својим, предајући им мир, дунуо и рекао: Примите Дух Свети: којима простите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су (Јн. 20,19-23).

А даље, из књиге Дела Апостолских видимо да су Свети Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах потом позивали своје слушатеље на покајање и на примање светога крштења ради остављења грехова.

Покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опраштање грехова: и примићете дар Духа Светога – позивао је Свети Апостол Петар многобројни народ који га је слушао у дан Педесетнице (Дап. 2,38). Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, говорио је он народу који се окупио око њега и Светога Апостола Јована након чудесног исцељења хромога од рођења (Дап. 3,19).

Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају – казивао је Свети Апостол Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом – јер је установио дан у који ће се судити васељени по правди (Дап. 17,31).

Отуда се јасно види, да се нама то “праштање” о којем је говорио Свети Златоуст или “отпуштење грехова” не даје безусловно, него условно – услов је управо покајање (разуме се, искрено). Зато је Господ Својим ученицима, дарујући им власт да Духом Светим отпуштају грехове, уједно дао и власт да не праштају, и то очевидно онима који се не кају како ваља: … и којима задржите задржани су. Овом јасном и одређеном, чистом еванђелском учењу потпуно је противречна сада толико модерна пропаганда некакве псевдохришћанске љубави и безусловнога свепраштања, које покрива безмало све – и обухвата готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећега Антихриста које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога! Такви лажни проповедници модернога псевдохришћанства веома су ради да за осигуравање својих положаја злоупотребљавају познате речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1).

Та им је реченица особито драга, али им, свеједно, никако не смета да сами најсуровије осуђују све оне који се не саглашавају са њиховим лажиучењима, која уствари представљају тек веома лукаво искривљење еванђелскога учења – што је мамац којим смућују многе.

Да би се правилно разумеле ове речи Господње, треба имати на уму да је и сам Господ наш Исус Христос, Који је рекао: Не судите да вам се не суди, непосредно затим рекао и ово: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и, окренувши се, растргну вас (Мт. 7,6).

А ко су ти “пси” и “свиње”?

Под “псима” и “свињама” Господ подразумева морално развраћене људе, неспособне за примање еванђелске Истине, којима је све свештено туђе и чак мрско, будући да вредност тога они не могу да схвате. То су морално пали људи, бешчасни и зли, који се еванђелској Истини само ругају и газе је, те се могу са гневом окренути и на њене проповеднике – не либећи се да им чак и о глави раде (види тумачења св. Јована Златоуста, епископа Михаила и других). Није ли јасно да речима “не судите да вам се не суди” Господ уопште не забрањује да се људи морално процене и да се направи разлика између добрих и злих?

И не само да забрањује, како ћемо видети даље, него чак и налаже да се то чини. Господ, тако, непосредно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио. Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата својега … (Мт. 18,15). Не само да се такав благоразуман и хришћански суд над братом који је сагрешио допушта, него се налаже да се у њега укључе и друга браћа: … Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16).

Али ни то није све! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе “казати” Цркви, односно црквеној власти, која је од Самога Господа добила благодатно право да “веже и разрешава”: … Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17). Ове последње речи поразне су и савршено неприхватљиве за развраћену псевдохришћанску идеологију савремених пропагатора либералног, модерног неохришћанства, будући да су сасвим неспојиве са њиховим начелима. Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити не може: јер то су речи самога Господа нашега Исуса Христа.

А како је могуће не обазрети се на њих?

Савремени неохришћани, међу којима сада има и учених богослова и многих високих јерараха, на право, истинско Христово Еванђеље уопште не желе да се обазиру, него самовољно фабрикују своје сопствено “Еванђеље”, како је то својевремено учинио и њихов идејни вођа, мрачна успомена – Лав Толстој.

Авај! За многе савремене “хришћане”, неутврђене у истинској хришћанској вери, то је – велико искушење, саблазан која их сасвим скреће са правог пута.

Не судите да вам се не суди! – како ово изгледа привлачно у кривом неохришћанском тумачењу: “Ја нећу теби сметати да грешиш, па ни ти зато немој мени!” Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу предаје овај свештени текст у наше време!

Једно осуђивање је – грешно, а друго, како смо већ видели, не само да није грешно, него га Еванђеље и само налаже. И то је потпуно схватљиво: јер, у случају да ми никада, никога и ни у ком случају не осудимо, ускоро ћемо изгубити сваку способностда разликујемо добро и зло, те лако и сами можемо бити заведени на пут зла.

Највећи међу рођеним од жена, чију је светост и непорециву врлинску узвишеност посведочио и сам Христос Спаситељ, Свети Претеча Господњи Јован, видећи фарисеје и садукеје где му прилазе, говорио им је: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде? (Мт. 3,7).

Шта је то? Грешно осуђивање?

Господ наш Исус Христос, Који је Својим следбеницима налагао да се на Њега угледају, говорећи: Научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29), ипак је неретко, у вези са окорелим грешницима који нису желели да обрате пажњу на Његово Божанствено учење, употребљавао исти израз: породи аспидини, а често се и људима који су Га окруживали, а особито књижевницима и фарисејима, обраћао веома оштрим речима осуде: Роде лукави и прељуботворни! (Мт. 12,39), о, роде неверни и покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети? (Мт.17,17). Књижевнике и фарисеје Он је упорно називао лицемерима, безумнима, и слепима, змијама (Мт. 15,7; 16,3; 16,6-12; цела 23. глава), цара Ирода једном приликом назвао је лисицом (Лк. 13,32); корио је, по речима самога Еванђеља, и целе градове: Хоразин, Витсаиду и Капернаум, због тога што се не покајаше (Мт. 11,20-24).

Но ни то није све! Ми знамо из Еванђеља да кротки и смирени Господ, Који се потом молио за оне који су га распели: Оче, опрости им јер не знају шта чине (Лк. 23,34), не само да је користио строге речи осуде, него је неки пут прибегавао и веома оштрим физичким мерама: тако је два пута – на самом очетку Свога јавнога служења – и други пут на самом крају његовом, мало пре својих крсних страдања, прогнао трговце из храма. Свети еванђелисти пружају нам веома живу слику тих догађаја.

Не могући да трпи нечасну трговину која је организована у храму под покровитељством самих свештеника и чак уз учешће првосвештеника који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос, начинивши бич од узица, изагна све из храма и овце и говеда, а мењачима просу новац и столове испретура, рекавши при том продавцима: Не правите од дома Оца Мога дом трговине (Јн. 2,14-17).

А након Свога торжественога уласка у Јерусалим, уочи Својих страдања, Он наново, ушавши у храм, изгана све који куповаху и продаваху…, испремета столове оних који мењаху новце и клупе оних што продаваху голубове и рече им: Написано је – дом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мт. 21,12-13; Мк. 11,15-17; Лк. 19,45-46).

А шта је то?

Како је то далеко од оне псевдохришћанске љубави и свеобухватног “свепраштања” које проповедају савремени либерални неохришћани.

И хоће ли они, који су љубвеобилнији од Самога Господа, наћи да су ове речи и дела Безгрешнога Господа грешни и недопустиви, противречни Његовоме учењу – хоће ли их осудити толико омиљеним изразима као што су “мрачњаштво”, “реакционарство”, “мрачно средњовековље”, “инквизиција” итд?

Зар можемо и да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божји, Који је на земљу дошао ради спасења нас људи, како би нас научио Божанственој Истини и животу који јој је сагласан – ма у чему противречио Себи и поступао противно Сопственом учењу? О томе, јасно, нема говора: таква помисао била би незамислива хула!

Следећи пример Самога Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли нису се бојали да, уколико је потребно, ”осуде” људе који су се упорно противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут чак и најоштријим мерама како би обуздали зло.

Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због преваре коју су починили: били су кажњени тренутном смрћу само због тога што су нешто утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели као жртву Цркви (Дап.5,1-11). Свети Првомученик Стефан отворено је пред свима, на заседању синедриона, осудио своје земљаке Јудеје, назвавши их тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, оптужујући их за то да се свагда противе Духу Светоме, да су убијали пророке и, коначно, да су постали издајници и убице Самога Господа Исуса Христа о Чијем су доласку ти пророци јављали.(Дап. 7,51-52). Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат Светога Духа за новац, рекавши му: Новци твоји са тобом да буду на погибао… јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде(Дап. 8, 18-23). Свети Апостол Павле је, у време свога првога мисионарског путовања, строго осудио мага-лажипророка Варисуса или Елиму, који је проконсула Сергија Павла покушавао да одврати од вере у Христа. Рекао му је: О, препуни свакога лукавства и сваке подмуклости, сине ђавољи, непријатељу сваке правде! И казнио га слепилом (Дап. 13, 6-12). Шта је то? Грешно осуђивање? Недостатак хришћанске љубави код апостола?

Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвнога мешања – да неко има жену оца свога, није им на то рекао: ”Не судите да вам се не суди!” или: ”Зашто видиш трн у оку брата свога а брвно у оку своме не осећаш?” Не! Далеко од тога! Свети Апостол је истога часа осудио грешника, а исто је наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: Да се такав преда сатани на мучење тела, како би се спасао дух у дан Господа нашега Исуса Христа! (1.Кор. 5,1-5). Ни то није све! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима, отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно, хришћанином), остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или отимач. Са таквима заједно и да не једете… и избаците злога између вас самих (1. Кор. 5,9-13).

Ова наведена места из Светога Писма требало би да су довољна да се види како треба правилно разумевати речи Господње не судите да вам се не суди, односно да се покаже како ове речи не искључују сваку осуду ближњега – ”’осуђивање” не само да је допустиво, него и неопходно, будући да га прописују и сам Закон Божји и савест, пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући ”неосуђивањем”, ”хришћанском љубављу” и ”свепраштањем”.

Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим страно погубно толстојевско учење о ”непротивљењу злу” (које је, успут, упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас бољшевизма!): сваки истинити хришћанин – не мири се са злом, ма где и ма у коме га сретао.

Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили су затим током целокупне историје Цркве и сви истински хришћани, који су свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се са злом мрачнога незнабоштва и идолопоклонства борили свети мученици, не само пасивно умревши за Име Христово, но и одлучно осудивши, неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде и злочашће. Одлучно и безкомпромисно са лажиучитељима-јеретицима борили су се Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући ”иномислећима” ( како је постало модерно изражавати се данас) према којима треба пројављивати ”трпељивост” и ”прилазити им са разумевањем”, но су их гледали као ”вукове грабљиве који не штеде стада”, по речима Слова Божјег (Дап. 20,29), те су их строго осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од општења са њима и предајући их анатеми. је то? Грешна осуда и одсуство љуба

Не! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога Апостола: Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником? (2. Кор. 6,14-15). И преподобни оци и матере наше – хришћански подвижници и подвижнице – ”осуђивали” су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свога одласка из њега. Они су следили призив Слова Божјега: Изиђите из њихове средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и ја ћу вас примити, говори Господ, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери (2. Кор. 6,17-18). А сада, у наше време циничнога и отвореног љутог безбожја, ми, као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву – који оскврнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама. Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају и садејствују учвршћивању њихове власти, помажући им у остваривању њихових адских замисли. Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста…

Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере савремени мудраци – неохришћани, преиспуњени некаквом необичном ”надљубављу” свеобухватним ”свепраштањем”? Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље? Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани љубав већу од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!

А како треба правилно разумети речи Господње: ”Не судите да вам се не суди”, прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст: ”Спаситељ овде не забрањује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то не чине, но само онима, који, и сами ипуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некакви безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због некаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе.



Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњега и осуђивање његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању. Забрањује се не објективно ”суђење” о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда – од гордости и сујете, зависти или злопамћења. Другим речима, забрањују се свака лична злоба и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету. Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима , који, под згодним изговором наводне хришћанске ”љубави” и ”свепраштања”, свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском ”непротивљењу злу”. Какво је то страшно, мрачно лукавство? Какво је то фарисејско лицемерје?
”Баш никога ни за шта осуђивати” – таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховога господара у свету. Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно ”свепраштање” потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, како би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу? То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!

Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутоматски и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима цркве, дао заједно са влашћу да разрешавају грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу: Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20, 23). Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и ”исправљати” Еванђеље Христово, чинећи од њега некакво ”сопствено”.

Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злога квасца савременога фарисејства! Борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличавамо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него једино – по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу Животодавцу, Победитељу ада и смрти.

ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ

Пар људи данас зна да је Православна Црква ништа мање него Црква, која је сачувала неупрљана, изворна учења Исуса Христа, она учења која су предавана свакој следећем покољењу верујућих. Ова учења су дошла кроз векове, од Светих Апостола, објашњена и пажљиво протумачена од стране њихових законитих наследника (њихових ученика и Светих Отаца), предана и сачувана неискривљеним у нашој Источној Цркви, која се сама способна да докаже своје право да се назове „Православна Црква“. Божански Оснивач Цркве, Господ наш Исус Христос, јасно је рекао, „Саградићу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16 гл.). Цркви је Он послао Духа Светог. Дух је сишао на Апостоле, Дух Истине (Јован 15 гл.), Који јој „показује све ствари“ и Који је руководи (Јован 16 гл.), штитећи је од заблуда. Заиста, објављена је Истина људима, да је Господ дошао у космос, према Својим сопственим речима (Јован 18 гл.). И Свети Апостол Павле потврђује ову чињеницу свом ученику, Епископу Тимотеју, говорећи да је, „Црква Живог Бога стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3 гл.). Из разлога што је Она „стуб и тврђава Истине“, „врата пакла неће је надвладати“. Следи из тога да, је Истинска Хришћанска Црква – опипљиво јединствена још од када је Христос установио Једину Цркву – увек постојала на земљи и да ће увек постојати до краја времена. Она је примила обећање од Христа, „Бићу са вама до краја света“. Да ли може бити и најамње сумње да се Господ овде обраћа Цркви? Свако са часним и разумним расуђивањем, свако добре савести, свако упознат са историјом Хришћанске Цркве, чистим и неисквареним моралом и богословским учењима Хришћанске религије, мора признати је постојала само Једна Истинска Црква, основана Господом нашим, Исусуом Христом, и да је Она очувала Његову Истину светом и непромењеном. Историја открива, штавише, благодат која се може пратити од Светих Апостола, њиховим наследницима и Светим Оцима. Насупрот ономе што су други радили, Православна Црква никада није уводила новине у Своја учења са циљем „да се остане у корак са временом“, да се буде „прогресиван“, „да се не буде остављен са стране пута“, или да се прилагоди текућим потребама и модама које су увек обливене са злом. Црква се никада не прилагођава свету. Заиста не, јер је Господ рекао Својим ученицима на Последњој Вечери, „Ви нисте од овог света“. Морамо се држати ових речи, ако желимо да останемо верни истиснком Хришћанству – истинској Цркви Христовој која је увек била и увек ће бити страна у овом свету. Одвојена од њега, Она је у стању да преда учења Господа Христа непромењена, јер ју је та одвојеност сачувла непромењеном, то јест, слично непромењености Самог Господа. Оно што учени називају „конзерватизмом“ је главна и, можда, најкарактеристичнија ознака Истинске Цркве. Пошто је ИСТИНА једном и за увек предана, наш задатак је да се пре прилагодимо, него да је откривамо. Намо је заповеђено да прилагодимо себе и друге у Истини и тако доведемо свакога до Истинске вере, Православља. Нажалост, појавила су се у самим недрима Цркве, чак међу јерархијом, мишљења изражена од стране добро познатих појединаца која су штетна за Њу. Жеља да се „иде у корак са временом“, чини их уплашеним, да неће бити препознати као „културни“, „либерални“ и „прогресивни“. Ови савремени одступници од Православља су „постиђени“ да исповеде да је управо наша Православна Црква, Истинска Црква, која је основана Господом нашим Исусом Христом, Црква на коју се односи велико обећање „да је врата Ада неће надвладати“, и којој је Он поверио пуноћу Божанске Истине. Њиховом обманама и лажним смирњењм, њиховим богохуљењем на Господа, ови лажни пастири и они са њима, су се отуђили од Истинске Цркве. Они су дали прећутну сагласност идеји да су „врата пакла надвладала“ Цркву. Другим речима, ови одступници говоре да је наша Света Православна Црква, једнако „одговорна“ за „поделу цркава“ и сада треба да „покаје“ своје грехе и уђе у заједницу са осталим „хришћанским црквама“ уз помоћ одређених уступака њима, што би створило нову, неподељену цркву Христову. Ово је идеологија религиозног покрета, који је данас постао толико популаран: „Екуменског Покрета“, међу чијим чланством човек може рачунати Православне, чак и свештенство. Већ дуже време, слушали смо да они припадају овом покрету са циљем „да сведоче људима других вероисповести Истину Светог Православља“, али нам је тешко да поверујемо да је ова изјава, нешто више од „бацања прашине у очи“. Њихове честе теолошке изјаве у међународној штампи, не могу нас довести до другог закључка, осим да су они издајници Свете Истине. Као историјска чињеница, „екуменски покрет“ – у коме је Светски Савет Цркава врховни орган – је једна организација, чисто протестантског порекла. Скоро све Православне Цркве су се придружиле, док је Руска Загранична Црква најуочљивији изузетак. Чак су се и оне цркве, иза „гвоздене завесе“ придружиле. Неко време се Руски Патријархат опирао, ласкајући себи са чистотом Православља и прилично природно гледајући овај покрет као непријатељски Православљу. Он је давно постао члан. Руски Синод скоро да сам стоји у свом супротстављању „екуменском покрету“. Како можемо објаснити њену изолацију од остатка „васељенског Православља“? Марамо схватити ситуацију у речима „да се ово мора догодити“ (Лука 21: 9), то јест, „велико одступништво“ јасно предсказано Господом (2Сол 3:12). „Одступништво је допуштено од Господа“ рекао је Свети Игњатије Брјанчанинов, скоро пре једног века. (Други духовни Отац, Теофан Затворник, објавио је са тугом да је грозно одступништво почело у Русији.) Свети Игњатије пише: „Немоћни смо пред одступништвом. Немоћне руке неће имати моћи против њега и биће само покушаја да се заустави. Дух времена ће открити одступништво. Проучавај га, ако желиш да га избегнеш, ако желиш да побегнеш ово време и искушења његових духова. Може се претпоставити, такође, да ће се институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненадно. Заиста нико није у стању да га заустави или спречи. Садашања средства да се одржи институција Цркве, позајмљује се од света, предмета непријатељских Цркви, и последице ће бити да ће то само убрзати њен пад. Ипак, Господ ће заштити изабране и њихов ограничени број ће се попунити.“ Непријатељ човечанства чини сваки напор и корости све сврхе да их збуни. Помоћ му долази кроз потпну сарадњу свих тајних и невидљивих инославних, посебно оних свештеника и епископа, који издају свој високи позив и заклетву, Истинску веру и Истинску Цркву. Одрицање и чување од одступништва које је направило огорман напредак, захтева да стојимо даље од духа времена (који носи семе сопствено уништења). Ако очекујемо да издржимо у свету, неопходно је прво да схватимо и да чувамо разборито у уму да све што у овом садашњем времену, носи најсветије и најдраже име Православља, није у стварности Православље. То је често „варљиво и искварено Православље“, кога се морамо бојати и кога морамо избећи по сваку цену. Насупрот овој лажној вери, истинско Православље је дано и мора бити примљено без новитета и ништа не сме бити прихвачено као учење или пракса Цркве, што је насупрот Светом Писму у догмама Васељенске Цркве. Истинско Православље размишља само како да служи Богу и да спасава душе и није окупирано световним и пролазним благостањем људи. Православље је духовно а не физичко, или психолошко, или земаљско. СА циљем да сачувамо себе до „духа времена“ и да очувамо нашу верност Истиснком Православљу, морамо прво и свим нашим снагама живети беспрекорон: потпуно и строго посвећење Христу, без одступања од заповести Божијих или закона Његове Свете Цркве. У исто време, не смемо имати заједничке молитве или духовне везе, са савременим одступништвом или са било чим што „каља“ нашу Свету веру, чак и они дисиденти који себе називају „Православним“. Они ће ићи својим путем, а ми ћемо ићи својим. Морамо бити часни и истрајни, следећи прави пут, никада не одступајући, са циљем да угодимо људима, или из страха да би могли да изгубимо неке личне користи. Сигуран пут у пропаст је равнодушност и мањак принципа, који се еуфемистички назива „шири поглед“. Насупрот овом „ширем погледу“, ми постављамо „круте идеје“, које се у модернизму, популарно називају „ограниченим“ и „фанатичним“. Што је сигурно, ако неко усвоји „савремени менталитет“, мора сматрати и Свете Мученике – чија крв је „темељ Цркве“ – и Свете Оце – који су се целог живота борили са јеретицима – ништа мање него „ограниченим“ и „фанатичним“. У истини, постоји мало разлике између „пространог пута“ на који је Господ упозорио и савременог „широког погледа“. Он је осудио „пространи пут“ као пут ка „геени“. Наравно, идеја „геене“ не изазива страх код ових „либерала“ и авангардних теолога. Они могу самозадовољно „богословствовати“ о њој, али у пренагљеним и разузданим распаравама о „новим путевима Православног богословља“ и у задобијању нових ученика, пружају доказ да они више не верују у постојање Пакла. Ова нова врста „Православних“, нису ништа више него савремени „схоластици“. Другим речима, пут ових „прогресиаца“ није наш пут. Њихов је пут је обманљив, а нажалост то није видљиво свакоме. „Пространи“ или „широки поглед“, отуђује нас од Господа и Његове Истинске Цркве. То је пут од Православља. Овај поглед је злокобан, пакосно изумљен од Ђавола са циљем да нас лиши спасења. Ми, међутим, не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који Истински Хришћани бирају да служе Богу, већ 2000 година. Бирамо пут верности Истинској Вери а не „модерном путу“. Бирамо верност Истинској Цркви са свим Њеним канонима и догмама које су примљене и потврђене од стране Помесних и Васељенских Сабора. Бирамо Свете обичаје и Предања, духовне ризнице вере предане у потпуности нама од Светих Апостола, Светих Отаца Цркве и Хришћанског наслеђа наших часних предака. Само ово је вера Истинског Православља, посебна од лажног „православља“, изумљеног од стране Непријатеља. Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру.

ЦРКВА ПРЕД ОДСТУПНИШТВОМ И АНТИХРИСТ

(текст садржи учење архиепископа Аверкија о продирању духа антихриста у Православље последњих времена) 

...Да би препознао антихриста и оно што сада припрема његов долазак, хришћанин треба да мало дубље обрати пажњу на оно што се у савременом свету сматра за добро и зло, праведно и неправедно. Хршћанин треба да разуме принцип који је у основи појаве коју називамо ``антихрист``, а тај принцип је ИМИТАЦИЈА Христа и свега онога што је Христово. Само његово име значи ``уместо-Христос`` или онај ко изгледа као Христос (ствара утисак да је Христос). Антихрист је завршно, најсаблазније ваплоћење древних стремљења сатане да имитира хришћанство, с тим да створи његову нову форму, која припада овом свету.

``Антихрист ће се појавити`, - пише И.М. Концевич, - не као апсолутни атеиста`. ``Напротив, - тврди св. Јефрем Сиријски, - он ће доћи као лопов, да превари све, доћи ће као притворно побожан, смирен, кротак, као онај ко (како ће рећи о себи) мрзи неправду, као онај ко уклања идоле, даје првенство побожности, ко је добар, љуби сиротињу, у највишој мери благоразуман, веома постојан, према свима љубазан, ко нарочито уважава народ јеврејски (зато што ће Јевреји очекивати његов долазак). Поред свега тога, са великом влашћу чиниће знамења, чудеса и страхоте, примениће лукаве мере да свима угоди, да би га ускоро заволео обичан народ. Неће примати поклоне, неће говорити гневно, неће показивати суморан изглед, него ће свагда бити љубазан. И у свему томе добро уређеном спољашношћу почеће да заводи свет док се не зацари``.

Поседујући светоотачки поглед на суштину антихриста, архиепископ Аверкије је схватио да уопште није обавезно да неко живи у време антихристовог зацарења, да би био његов следбеник. Човек може да постигне оно што антихрист ваплоти у себи - кривотворење хришћанства, због тога што у таквом човеку као ни код антихриста...нема Христа у себи. Назначење свега што је Христос даровао припремиће људе за његово небеско царовање, док ће, међутим, антихрист на све могуће начине привезивати људе за земаљско. Ова очигледна и једноставна разлика се заиста може показати као веома сложена и, будући да ће атихрист као и многи његови претходници бити веома ``духован``, прикиваће људе за земаљско чак и оним средствима која су предодређена да их воде на небо. Ову имитацију хришћанства могу да открију само они код којих се сачувало чуло које омогућава да разликују суштински своје земаљско и пролазно од небеског и вечног. Одступништво о којем говори епископ Аверкије је управо губљење овога чула и стремљења ка Небеском. И преподобни Јефрем Сиријски пише да долазак антихриста неће препознати онај ко има ум за ствари овога живота и ко љуби земаљско...јер онај ко је привезан свагда за ствари овога живота, ако и чује, неће веровати и осетиће одбојност према ономе ко говори. А свети ће јачати, зато што су одбацили сваку бригу о овом животу. Хришћанство које је изгубило снагу испуњава се световним – оним што себе издаје за духовно. Посветовњачење хришћанства чини га незаштићеним за искушењеа антихриста.

Кад проучавамо оно што је архиепископ Аверкије написао о одступништву, можемо да издвојимо три његова нивоа. При томе они се међусобно разликују по томе колико се њима лакше или теже може препознати одступништво:

ПРВИ НИВО

Први ниво одступиштва је у губљењу снаге свеукупног Хришћанства, као једне целине. Корен овога се испољава у расколу Запада и Истока и у постепеном формирању на Западу ``новог хришћанства`` у којем пали човечији разум постаје мерило истине, а не Духом Божјим предато Свето Предање. Суштина овога феномена је што се духовно замењује природним, и на крају крајева та је замена кроз-Ренесансу и ``просветитељство``- довела до вулгарног материјализма наших дана, до материјализма који је духовно ослепео савременог човека. ``У свему овоме, - писао је архиепископ Аверкије, - види се некаква црна рука која плански и систематски делује, која настоји да што је могуће јаче привеже људе за овај привремени земаљски живот и да их примора да забораве на живот будући, живот вечни, који све нас неизбежно очекује``.

Материјализам, како га схвата архиепископ Аверкије, разлаже веру хришћана тако да они то и не примећују. Па и ако се наглашено супротстављају ``светскоме`` или говоре о Небеском, они могу да се налазе у власти световних представа, ако изгубе правилно схватање ``света`` који се супротставља самој суштини хришћанства. Шта више поступци који су са становишта Православља неморални, постају допустиви у хришћанству зараженом таштином..

Архиепископ Аверкије наставља: ``О каквом истинском јединству свих хришћана у духу хришћанске љубави може да се говори сада када Истину скоро сви одбацују, када лаж скоро свуда влада, када је изворни духовни живот међу људима који себе називају хришћанима – пресахнуо и замењен је животом телесним, животом животињским који се уз то подиже на пиједастал и који се прикрива идејом тобожње добротворности и који свако духовно недело, сваку моралну разузданост лицемерно оправдава. Јер отуда и потичу сви ти небројени ``балови``, разне врсте ``игара``, ``игранки`` и забава, према којима се, без обзира на антихришћанску неморалну суштину, данас веома попустљиво односе чак и многи савремени свештенослужитељи, који их и сами понекад организују и у њима учествују.

Губећи ослонац у самом темељу своје вере, који је, да то изразимо укратко: у припадању другоме свету, хришћанство, заражено испразношћу, лишава своје верне живог контакта са благодаћу Светога Духа. Зато су хришћани принуђени да траже замену за ту благодат, изазивајући ``духовне доживљаје``(аутосугестијом).

Они траже замену у овом свету, будући да им други свет више није доступан. О овим ``неохришћанима архиепископ Аверкије је писао: ``Они траже блаженство у овоме свету оптерећеном мноштвом грехова и безакоња и очекују ово блаженство с нестрпљењем. Они сматрају да је један од најсигурнијих путева његовог достизања ``екуменистички покрет`, савез и ступање свих народа у једну нову ``цркву``, која уједињује не само католике и протестанте, него и Јевреје , муслимане и пагане, с тим да свако очува своја убеђења и заблуде. Та тобожња ``хришћанска`` љубав, у име будиће земаљске среће човечанства, није ништа друго до - гажење Истине``.

Архиепископ Аверкије је називао веру у будућу срећу на земљи ``нео-хилијазмом``(хилијазам - древно јеретичко веровање у хиљадугодишње царовање Христа као земаљског цара). Он је предвидео да ће спољашње (природно) ``екуменистичко јединство``(коме теже ``неохилијасти``) бити организација коју ће атихрист признати и подржавати. За архиепископа Аверкија савремени ``екуменистички покрет`` је био сведочанство о ширењу неверовања у постојање апсолутне Истине. Отуда проистиче одсуство жеље за заузимањем било каквог одређеног става и безвољно помирење са злом или његово оправдање, и то све у име најповршнијих представа о ``хришћанској љубави`` и ``миру``.

``У наше време , кад се појављују толике велике сумње чак и у само постојање Истине, када се свака ``истина`` цени као релативна и сматра да је сасвим нормално да се сваки човек придржава ``своје истине``, борба за Истину добија нарочито важан значај. И онај ко не подржава ову борбу, онај ко у њој види само испољавање ``фарисејства`` и нуди у замену ``да се смиримо`` пре лажју, (пошто је отпао од Истине), разуме се, мора да се сматра издајником Истине, ма за кога себе сматрао и ма како себе називао``.

Они који своју наду полажу у овај свет, свакако су принуђени или да западају у очајање, или да не примећују растуће изрођавање у свим формама друштвеног живота. Релативизам и неодлучност таквих само помаже ослобађању сатанских сила у последње време, како што је истицао архиепископ Аверкије.``

Слуге сатане или (што је једно те исто) слуге долазећег антихриста, користе духовну слепоћу већине савремених људи и упорно и недопустиво раде свој посао са, збиља, сатанском енергијом, и специјалним напорима и на све доступне начине и уз помоћ средстава која су се нашла под њиховом контролом, они привлаче к себи присталице, које свесно или несвесно, желећи то или нежелећи – сарађују са њима, стварајући у свету услове и прилике које веома погодују скором доласку антихриста као владара свега света и господара целокупног човечанства.

Архиепископ Аверкиjе наставља: ``Основни задатак слугу долазеће антихриста јесте у томе да разруше стари свет са свим његовим представама и ``предрасудама`` и да на његовом месту изграде нови свет, спреман да прихвати свог ``новог господара`` који се очигледно приближава и који ће заузети у очима људи место Христа и пружити им на земљи оно што им Христ није дао...Човек мора да буде потпуно духовно слеп и да му истинско хришћанство буде сасвим туђе па да не би могао да разуме све ово``!

ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

Лицемери! Лице небеско умете распознавати,а знаке времена не можете ? (Мт. 16,3)

Свако време, свака епоха у животу човечанства, одликује се нечим у односу на остале. Посматрајући ововековне догађаје, не можемо да не призанамо, да је најособенија одлика времена у којем живимо губљење страха Божјега, и у вези са тиме, оглушење већине савремених људи о глас Божији или савест.

Савремена епоха, више него иједна пре (при чему имамо у виду, разуме се, превасходно хришћански период историје човечанства), може се назвати безбожном и бесавесном. А сасвим природна последица тога су, сада толико распрострањени, беспринципиелност, равнодушност према добру и злу, неморал, егоизам, опортунизам, помама за материјалним благом уз потпуно занемаривање духовнога, бестидни, готово отворени разврат и растући криминал – а борити се са тиме постаје све теже.

И све то упркос ружичастим прогнозама и „предсказањима“, која смо тако често слушали на почетку овога столећа, по којима ће 20. век бити век необичног процвата и свестраног прогреса човечанства, у коме неће бити ни ратова ни сукоба, него ће за све наступити радосни живот, свеопште благостање, готово, рај на земљи.

Уместо обећаног мира за цео свет и обустављање ратова и сукоба – догодила су се два, у историји још не запамћена, страшна, светска рата и крваве револуције, које су прогутале милионе жртава.

Све је то последица узнапредовалога греха. Обично нам кажу: људи су, наводно, одувек грешили и греше, и у томе што се збива нема ничега посебно новог. Да! Греха је свагда било, у извесној мери он и јесте својствен људима, који су од прародитеља наследили грехом повређену природу и зато „нема човека који живи, а да не греши“, само је Један Бог без греха.

Али – греси су разни. Раније су, махом, људи грешили тајно, тако да нико не зна, будући да је сваки грех на себе навлачио општу осуду, а они који су сагрешили веома су се често потом искрено и свом душом кајали и исправљали, коренито мењајући свој живот и настројење ка бољем. Покајање, уколико је разуме се искрено и дубоко, кадро је да избрише све грехе и да исцели погубне последице њихове, препорађајући човека у нови живот. Знамо мноштво примера у којима су велики грешници постајали велики праведници и светитељи.

Али не и данас! Греха се сада готово и не стиди и нико га не осуђује, а користе се лукаво чак и Христове речи ,,не судите да вам се не суди" (Мт. 7,1), као да грех сам по себи и не заслужује осуду. Људи греше јавно – безочно, бестидно, не мислећи о покајању, него, напротив, на сваки се начин правдају и цинично присвајају себи некакво право на грех.

Сама свест о греху међу савременим људима, сем у ретким изузецима, не постоји: грех је постао нешто обично, што више не подлеже друштвеној осуди нити осуди савести.

Онима који нас уверавају да у наше време нема ничега посебно новог, одговорићемо питањем: Када је то раније, па још у хришћанској епохи, било огромне и моћне државе која се распростирала на шестину света, а чији су се владари у својој делатности руководили богоборном идеологијом и који су за један од најважнијих својих циљева поставили ширење атеизма, односно безбожја ?

Где су и када представници државне власти проглашавали „противбожански фронт“ и врбовали чланове за „Атеистички савез“?

Где је и када, још након коначне победе хришћанства над мрачњаштвом незнабоштва, било таквог махнитог, љутог гоњења истините вере и Цркве Христове, када се зацарио такав ужасан терор и проливала невина крв милиона људи ?

Све су то хваљена „достигнућа“ „прогресивнога“ 20. века !

Где се и када у хришћанским земљама дозвољавао такав бестидни и скоро отворени разврат, таква готово потпуна обнаженост свега што је повезано са плотским грехом и морална распуштеност?

Где су и када раније у државној власти легализовали масовно убиство нерођене деце, као хир њихових развраћених родитеља који не желе да нормално, по закону природе, рађају, одгајају и васпитавају децу, коју су зачели и да тако понесу сву законску и моралну одговорност за њихово зачеће ?

Где се и када у хришћанском човечанству признавало морално изопаченим наказама право на содомски грех – онај грех за који је Сам Бог тако строго казнио древне градове Содому и Гомору, пославши на њих сумпорну огњену кишу, како би огњем спалио ту гнусну нечистоту, тај мрски против-природну грех ?

Где је и када у прошлости виђено да се људи не само не стиде тих плотских грехова, него их дословно и на улицу износе, бестидно се показујући и чак агитујући међу другима ?

И све је то – „прогрес“ хваљенога 20. века !

Али најстрашније је то, да је та морална дегенерација ушла и у религиозни живот. У религијама Запада, које су давно отпале од истините вере и Цркве, ово и није тако необично, мада не може да не привуче нашу нарочиту пажњу чињеница, да је тај небивали морални суноврат започео управо у наше време. Двојица последњих папа и Други ватикански концил су до темеља уздрмали монолитност римокатолицизма, а протестанти су чак дошли дотле да одричу многе основне догмате хришћанске вере и сасвим су готови да се слију са оним светом који у злу лежи и у којему је сва похота плоти, похота очију и гордост живљења (1. Јн. 2,16).

Уистину је поразно за нас и страшно за све истинске верујуће, то што су непријатељи ушли и у саму нашу Православну Цркву и што настоје, авај – не без успеха, да је разоре изнутра. Разуме са, ми верујемо да њој, по обећању Самога Христа Спаситеља врата адова неће одолети (Мт. 16,18) и да ће је бити до свршетка века (Мт. 28,20), али коликим слабим душама прети смртна опасност да изгубе веру и да заувек погину! Зар је без разлога Христос Спаситељ назвао Своје истинске следбенике малим стадом (Лк. 12,32), рекавши при томе да ће, када поново дође на земљу, једва наћи веру на земљи (Лк. 18,8).

У Православној Цркви се, што је последњих година постало посебно јасно, од почетка 20. века види стремљење реформација у чисто протестантском духу, са у суштини једним циљем – да се озакони безакоње. Слобода и морална распуштеност које, под утицајем расцрквљеног друштва, све више улазе у моду, показале су се превише саблажњивим.

И ето, где се под лукавим изговором: „враћања Цркве апостолским временима“, јавило стремљење не само да се одбаци као „преживела“ и „неодговарајућа духу времена“ сва црквена дисциплина, коју су богомудро устројавали стубови наше Цркве – Свети Оци током векова, него и да се много тога преради, за љубав лењости и раслабљенога моралног живота. Постигнут је договор чак и о наводној неопходности да се редигује текст Свештенога Писма, у сагласнисти са људским развраћеним укусом и ради повлађивања страстима.

Ти су покушаји одавно започели, а конкретизовали су се коначно, у стварању такозване „живе цркве“, а затим и „обновљенства“ код нас у Русији у годинама свеопштег расула у време револуције. Али тада је духом још крепки верујући руски народ одлучно одбацио „живоцрквенике“ и „обновљенце“ и сав је тај душегубни подухват скандалозно пропао, без обзира на моћну подршку безбожне совјетске власти заинтересоване за пропаст Цркве.

Као замена „живоцрквеницима“ и „обновљенцима“ дошло је „сергијанство“, које се сместа отворено ставило у службу богоборне власти. Поступно се и оно (а зар је могло бити другачије при таквом зближавању са богоборцима!) оформило у одступништво од истинскога Православља, кроз сливање своје идеологије са идеологијом овога света који у злу лежи и кроз признавање атеизму права на постојање.

О томе лепо сведоче изјаве његовога руководства и сама чињеница њиховога ступања у „Светски савет цркава“. Овај се покрет брзо раширио и по другим црквама православнога Истока, почев од Константинопољске Патријаршије која је 1923. официјелно признала „живу цркву“ у Русији за закониту.

Године 1923. Константинопољски патријарх Мелентије сазвао је „Свеправославни сабор“ на којем су предложене биле следеће реформе постојећих правила и установа Православне Цркве: жењени епископат, другобрачност свештенослужитеља, нови календар, скраћивање богослужења, укидање постова и монаштва, упрошћавање свештеничке одеће, односно дозвола свештенству да носи светску одећу и светски да живи.

Тада су ове „реформе“ изазвале много протеста и приговора, међу њима и од стране осталих источних патријараха, који су изјавили да је за спровођење таквих „реформи“ неопходан Васељенски сабор, који има ауторитет највише црквене власти.

Током времена, слична настојање и тенденције не само да нису нестале, негу су чак и више утврђивале у разним помесним православним црквама и сада њихови заговорници енергично пропагирају да се ради њиховога остварења сазове „Осми васељенски сабор“.

Знајући савремену настројеност многих црквених „вођа“ и њихову упорност у спровођењу рушилачких планова, јасно можемо замислити шта ће представљати „Осми васељенски сабор“! Још не сачекавши званичне одлуке, многи су већ спровели у живот неке од тих „реформи“, савршено игноришући црквена правила. Али, разуме се, савест код неких ипак не мирује и зато они настоје да безакоња која чине – „озаконе“.

Ето и разлога због кога ти лукави људи – који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли – настоје да се сазове „Осми весељенски сабор“. Они су уверени да ће таквих какви су они на сабору бити већина, па ће „већином гласова“ спровести све што им се хоће, што значи да ће потпуно званично, са свим привидом законитости, формално озаконити безакоње.

Али да ли ће такав „Васељенски сабор“ уистину бити ауторитативан за све и непорецивим гласом Духа Светога („изволи се Духу Светоме “ нама…“), као код пређашњих, од целе наше Цркве признатих, седам Васељенских сабора ?

Јасно је да неће !

Сви претходни Васељенски сабори доносили су своје одлуке потврђујући све оно што је установљено на претходним Саборима, а овај ће, како се већ сада може видети, себи поставати као главни задатак да одбаци целокупно претходно црквено устројство и све што је раније установљено. Зато то неће бити „Осми васељенски сабор“, него „Други разбојнички сабор“, налик ономе из 449. године у Ефесу, који је у историју ушао са именом „разбојнички“.

Коме је потребан такав „сабор“? Разуме се, само непријатељима Цркве, јавним и тајним. Сва истинска чеда Цркве Христове, неће га признати као законити сабор и неће прихватити његове одлуке, из њега ће произићи само нове поделе и расколи, што је и потребно непријатељима Цркве, који припремају Антихристов тријумф.

Прву пробу већ су начинили у виду самовољног и дрског увоћења новог календара од стране неких цркава, што је свугде изазвало само непријатељство и поделе међу верницима, као на пример, у Грчкој, где је народ разбијен на две групе – „старокалендарце“ и „новокалендарце“.

Све су то – знаци времена! А ми смо позвани да „служимо…“, како је учио велики отац Православља светитељ Атанасије Александријски, „… не времену – но Богу“. Бојте се тога лукавства и бежите од њега, сва верна чеда Свете Цркве !

 

О САДАШЊЕМ ВРЕМЕНУ

 
"Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не-мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају "живот по Богу", све су то, каже свети Игњатије (Брјанчањинов), видљива знамења "отпадништва" (апостасија), о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је у наше време већ почело и брзо напредује.
Ево, на пример, колико снажно и уверљиво св. Игњатије пише: Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их (свет) њиховом паду.

Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему...

Дешава се очевидно "просејавање": по томе да ли разумеју догађаје који се сада одвијају у свету или не, људи се могу поделити на две врсте:

Једни увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се, предузимајући све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе ова последњих година све силнија бујица отпадништва.

Други... слепују. Но то је слепило двојако: једно је без кривице, јер је несвесно, долази од неразумевања и потцењивања онога што се збива, а друго је свесно: такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим, поробљени сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни вид.

А том духовном слепилу сада много тога доприноси!

И сатана и слуге његове, по речи Светога Писма, људима се веома ретко јављају онакви какви заиста јесу: сатана се претвара у ангела светлости и слуге његове у слуге правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се сада збива у свету привлачно и да је чак плод истинскога хришћанства. Заборављају људи да је сатана лажљивац и клеветник и човекоубица од искони (Јн. 8,44), а такве су и све слуге његове, које узимају само изглед служитеља правде...

Најстрашније је управо то што већина људи од почетка неће препознати антихриста те ће му се поклонити. Због чега ће бити тако? То објашњава Свети Павле: ... зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане да верују лажи (2. Сол. 2,10-11). Пашће у ту заблуду и поклониће се антихристу они који изгубе у своме срцу чуло истине, чије се срце разврати и успротиви свему што не повлађује његовим страсним жељама и греховном укусу. И поклониће му се сви који живе на земљи чија имена нису написана у Јагњетовој књизи живота (Откр. 13,8). Поклониће се звери, говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? (Откр. 13,4)..."

Уосталом, свети Атанасије Велики говори да ће један од предзнака приближавања доласка антихриста бити прелазак црквеног управљања из руку архипастира у руке световних високо-достојанственика... 

 

O ЗАДЊЕМ ВРЕМЕНУ И ДРУГОМ ДОЛАСКУ ХРИСТОВОМ

......“ЧУВАЈТЕ СЕ ДА ВАС НИКО УБУДУЋЕ НЕ ЗАВЕДЕ. Ја сам Христос и неће бити других. Зато када многи буду дошли и рекли вам: „Ја сам Христос“ и буду завели многе, ви не верујте тим речима, па ни кад би биле пропраћене чудесима. Сатана, отац лажи и заштитник лажљиваца, помаже своје слуге и следбенике лажним чудесима, која ипак могу бити препозната као не добра, јер су увек спојена са страхом, узнемирењем и лажима. Божија чудеса ви познајете: дају свети мир, радост, здравље, спасење, веру, воде к светим жељама и делима. Остала не. Зато размишљајте о облику и последицама чудеса која бисте могли видети убудуће деловањем лажних Христоса и свих оних који ће се заогрнути одећом спаситеља народа, а биће међутим, звери.

И слушаћете, и видећете гласине о ратовима и рећи ћу вам: „То су знаци свршетка“. Не узнемирујте се. Неће бити свршетак. Треба да се све то деси пре свршетка, али неће бити још свршетак. Дигнуће се народ на народ, краљевство против краљевства, нација против нације, континент против континента, и следиће заразне болести, оскудице, земљотреси на многим местима. Али то ће бити тек почетак јада. Тада ће вас бацити на муке, и убијаће вас, оптужујући вас да сте ви кривци њихових патњи, и у нади да ће из њих изаћи, прогонити и уништавати Моје слуге. Људи увек оптужују невине да су они узрок зала, која они, грешници, сами себи стварају. Оптужују и самога Бога. Савршену Невиност и Врховну Доброту да је узрок њихових патњи, и тако ће чинити с вама, и замрзиће вас због Мога Имена. То је Сатана која их подстиче. И многи ће се саблазнити и једни друге издаваће и међусобно мрзети. И још је то Сатана која их подстиче. И устаће лажни пророци који ће многе завести у заблуду. Још ће то бити Сатана прави зачетник толиких зала. И због умножења неправде, охладиће љубав у многима. Али који буде истрајао до краја, биће спашен. Но, пре треба да се ово Јеванђеље о Царству Божијем проповеда по целом свету за сведочанство свим народима. Тада ће доћи свршетак. Повратак Христу... Израела који га прихваћа и проповедање Моје Науке по целом свету.

И затим један други знак. Знак за свршетак Храма и за свршетак Света. Када будете видели одвратност опуштења претсказану – ко Ме слуша нека добро схвати, и ко чита пророка нека зна читати међу речима – тада ко буде у Јудеји нека бежи у брда, који буде на крову нека не силази да узме што има у кући, и ко је у пољу нека се не враћа кући да узме свој плашт, нека бежи не окрћући се уназад, да му се не би догодило да то не буде могао више учинити, и нек се чак ни при бегу не окреће да гледа, да не би сачувао у срцу ужасан призор, и полудео због тога. Јао трудницама и дојиљама у оне дане! И јао ако би се бег могао извршити у суботу! Не би био довољан бег за спасити се без греха. Молите се дакле да се то не догоди у зиму или у дан суботњи, јер ће невоља тада бити велика какве није било никада од почетка света до сада, нити ће икада више бити сличне, јер ће то бити свршетак. КАДА СЕ НЕ БИ СКРАТИЛИ ОНИ ДАНИ РАДИ ИЗАБРАНИХ, НИКО СЕ НЕ БИ СПАСИО, ЈЕР ЋЕ СЕ ЉУДИ – САТАНЕ, ПРИДРУЖИТИ ПАКЛУ ДА БИ МУЧИЛИ ЉУДЕ.

И тада ће, да би покварили и одвукли с правог пута оне који буду остали верни Господу, устати они који ће говорити: „Христ је овде, Христ је онде. На оном је месту. Ево га.“ Не верујте. Нека нико не верује, јер ће устати лажни Христоси лажни пророци који ће чинити чудеса и ванредне ствари да заведу у заблуду, кад би било могуће, такође и изабране, и говориће науке наизглед тако утешне и добре да би завели и најбоље, када с њима не би био Божији Дух који ће их просветлити о истини и о сатанском пореклу таквих чудеса и наука. Ја вам то кажем. Али не плашите се да ћете пасти. Ако будете стајали у Господу, нећете бити увучени у напаст и у пропаст. Сетите се онога што вам рекох: „Дао сам вам моћ да ходате по змијама и шкорпијама и сва моћ Непријатеља неће вам штетити, јер ће вама бити све подложно“. Али вам напомињем ипак, да бисте постигли ово, морате имати Бога у себи, и веселити се морате, не због тога што владате над моћима зла и над отровним стварима, него због тога што је ваше име записано на небесима. Стојте у Господу и у његовој Истини. Ја сам Истина и учим истини. Зато вам још понављам: ма што вам рекли о Мени не верујте. Ја сам једини рекао истину. Ја сам вам рекао да ће Христос доћи, али када буде свршетак. Зато ако вам кажу: „У пустињи је“ не идите. Ако вам кажу: „У оној је кући“, не обазирите се на то. Јер Син човечији при свом другом доласку биће сличан муњи која излази и бљесне до запада у краћем времену него што је потребно да трепнеш обрвама. И прелетеће над великим Телом које ће одједном постати леш, у пратњи блиставих анђела, и судиће. Тамо где год буде лешина,скупљаће се орлови. И одмах након невоље оних последњих дана , што вам је било речено – говорим већ о свршетку времена и света и о васкрсењу, о којим стварима говоре пророци – сунце ће помрачити, и месец неће дати више светлости, и звезде ће с неба падати као бобице презрелог грожђа којег олујни ветар стреса, и уставе Неба ће се потрести. И тада ће се на помраченом своду појавити сјајни знак Сина човечијег, и проплакаће сви народи земље, и људи ће угледати Сина човечијег како долази на облацима небеским с великом моћи и славом. И он ће заповедати својим анђелима да жању и беру, да оделе кукољ од пшенице, и да баце грожђе у бачве, јер ће доћи време велике бербе семена Адамова, и неће више бити потребно чувати семења, јер никада више неће бити овековечена људска врста на мртвој Земљи. И наредиће својим ангелима да с великим гласом труба сакупе изабране с четири ветра, с једног до другог краја небеса, да буду уз Божанског Судију, да суде с Њим последње живе и васкрсле.

Од смокве научите причу: кад видите да њена грана омекша и потера лишће ви знате да је близу лето. Тако и кад будете видели све ове ствари, знајте да је час да Христос дође. Заиста вам кажем: неће проћи овај нараштај који Ме неће пре, него што се све деси. Моја реч не пада. Оно што кажем биће. Срце и мисао људи могу се мењати, али не мења се Моја реч. Небо и земља проћи ће, али Моје речи неће проћи.

А што се тиче дана и тачног часа њих нико не зна, нити ангели Господњи, него само Отац их зна. Као и у време Нојево, тако ће се догодити при доласку Сина човечијег. У дане пред потоп људи су јели, пили, женили се и удавали, не обазирући се на знаке све до дана, када Ноје уђе у лађу и док се не отворише бране небеске и док потоп не потопи све живо и све ствари. Тако ће бити и за доласка Сина човечијег. Тада ће два човека бити на пољу један до другога, и једна ће бити узет, а други ће остати;...узет од непријатеља за Отаџбину, а још више од ангела који ће одвајати добро семе од кукоља, и неће имати времена да се припреме за суд Христов.

Бдијте, дакле, јер не знате у који час ће доћи Господ ваш. Размислите о
овоме: када би домаћин куће знао у који ће час доћи лопов, бдио би не не би допистио да му се опљачка кућа. Зато бдијте и молите се, стојећи увек спремни на долазак, а да ваша срца не отроме због злоупотреба и због претераног јела и неумерености сваке врсте, и да ваши духови не постану растресени и отупљени за ствари Неба због претераних брига за ствари земље, и да вас замка смрти не узме изненада када сте не спремни. Јер, упамтите, сви морате умрети. Сви људи који су рођени, морају умрети, и та је смрт и суд који следи један појединачни долазак Христов и док ће поновљени свеопшти суд бити за свечаног доласка Сина човечијег.

Шта ли ће бити од оног верног и разборитог слуге, што га је поставио господар да даје храну укућанима за време његове одсутности? Имаће блажену судбину, ако га његов господар при изненадном повратку, нађе да брижно, праведно и с љубављу чини оно што је дужан. Заиста вам кажем да ће му рећи: „Дођи слуго добри и верни. Ти си заслужио Моју награду. Ево: управљај свим Мојим добрима“. Али ако он није добар и веран, него је само тако изгледао, и у дубини срца био зао, као што је споља био лицемер, и кад је господар отишао рекао у своме срцу: „Господар ће каснити с повратком! Забављајмо се! Па почео тући и злостављати друге слуге прикраћујући им у храни, и свакој другој ствари, да би имао више новца за банчење с пијаницама, шта ће се догодити? Да ће се Господар изненада вратити, када слуга не буде мислио да је ту близу, и биће откривено његово зло поступање, одузет ће му се положај и новац, и биће протеран где праведност хоће. И тамо ће остати.

И тако ће бити с непокајаним грешником, који не мисли како смрт може бити близу, и близу његов суд, него ужива и говори: „касније ћу се покајати“. Заиста вам кажем, да он неће имати времена да то учини и биће осуђен да буде вечно у месту страховитог ужаса где је једино псовка и плач и мучење, и одатле ће изаћи једино за општи Суд, када ће поново обући васкрсло тело да се потпун представи на последњем Суду као што је потпун и грешио за време земаљског живота, и с телом и душом ће се представити пред Судијом Исусом којега он није хтео за Спаситеља.

Сви ће бити тамо скупљени пред Сином човечијим. Бескрајно мноштво тела што их је повратила земља и море, и која ће бити поново састављена након што су била прах кроз толико времена. И духови у телима. Сваком телу враћеном на свој костур одговараће сопствени дух, онај који га је некад оживљавао. И стајаће усправни пред Сином човечијим, сјајни у свом Божанском Величанству, који ће седети на престолу своје славе подржаван од својих ангела.

И Он ће одвојити од људе од људи стављајући с једне стране добре, а с друге зле, као што пастир одваја овце од коза, и ставиће своје овце с десна, а јарце с лева. И рећи ће благим гласом и добрим изгледом онима што ће га мирољубиви и лепи од прослављене лепоте у сјају светог тела гледати са свом љубављу свог срца: „Дођите благословени од Оца Мога, узмите у посед Царство припремљено за вас још од постанка света. Јер био сам гладан и дали сте Ми јести, био сам жедан и дали сте Ми пити, био сам путник и угостили сте Ме, био сам го и обукли сте Ме, болестан и посетили сте Ме, затвореник и дошли сте Ме утешити“. А праведни ће га питати: „Када смо те, Господе, и кад видели гладног и дали ти јести, жедног и дали ти пити? Кад смо те видели као путника и примили те у госте, гола и оденули те? Када смо те видели болесна и утамничена и дошли те посетити? А Цар царева рећи ће им: „Заиста вам кажем: када сте једну од тих ствари учинили једноме од овим најмањих између Моје браће, тада сте то Мени учинили“.

А онда ће се окренути онима који ће бити Њему с лева и рећи ће им строг у лицу, а његови погледи биће као стреле што гледају проклете, и у његовом гласу грмиће срџба Божија: „Одлазите одавде! Носите се од Мене, проклети! У вечну ватру припремљену од срџбе Божије за ђаволе и анђеле таме и за оне који су слушали њихове гласове, бесрамне пожуде. Био сам гладан и нисте Ме нахранили, жедан и нисте Ме напојили, био сам го и нисте Ме однули, болестан и утамничен и нисте Ме посетили. ЈЕР СТЕ ИМАЛИ САМО ЈЕДАН ЗАКОН: ЗАДОВОЉИТИ СВОЈЕ ЈА“. И они ће му рећи: „Кад смо те видели гладна, жедна, гола, путника, болесна, утамничена? „Заиста, ми те нисмо познавали. Није нас било кад си Ти био на Земљи“. А Он ће им одговорити: „Истина је. Али сте ипак познавали Моје речи и имали сте сиромашне међу собом, гладне, жедне, болесне и утамничене. Зашто нисте учинили њима што бисте можда Мени? Зар није већ речено да би они који би Ме имали поред себе и били милосрдни са Сином човечијим... Зар не знате да сам Ја у мојој браћи. И где је један од њих који трпи да сам тамо Ја, и да оно што нисте учинили једноме од ове Моје најмање браће, да то нисте учинили Мени, Прворођеном од људи?

Идите и изгарајте у својој себичности. Идите, и нека вас обавију таме и лед, јер тама и лед били сте, иако сте знали где је било Светло и Огањ Љубави.“ И ови ће отићи у вечно мучење, док ће праведни ући у живот вечни.