(текст садржи учење архиепископа Аверкија о продирању духа антихриста у Православље последњих времена)
...Да би препознао антихриста и оно што сада припрема његов долазак,
хришћанин треба да мало дубље обрати пажњу на оно што се у савременом
свету сматра за добро и зло, праведно и неправедно. Хршћанин треба да
разуме принцип који је у основи појаве коју називамо ``антихрист``, а
тај принцип је ИМИТАЦИЈА Христа и свега онога што је Христово. Само
његово име значи ``уместо-Христос`` или онај ко изгледа као Христос
(ствара утисак да је Христос). Антихрист је завршно, најсаблазније
ваплоћење древних стремљења сатане да имитира хришћанство, с тим да
створи његову нову форму, која припада овом свету.
``Антихрист ће се појавити`, - пише И.М. Концевич, - не као апсолутни
атеиста`. ``Напротив, - тврди св. Јефрем Сиријски, - он ће доћи као
лопов, да превари све, доћи ће као притворно побожан, смирен, кротак,
као онај ко (како ће рећи о себи) мрзи неправду, као онај ко уклања
идоле, даје првенство побожности, ко је добар, љуби сиротињу, у највишој
мери благоразуман, веома постојан, према свима љубазан, ко нарочито
уважава народ јеврејски (зато што ће Јевреји очекивати његов долазак).
Поред свега тога, са великом влашћу чиниће знамења, чудеса и страхоте,
примениће лукаве мере да свима угоди, да би га ускоро заволео обичан
народ. Неће примати поклоне, неће говорити гневно, неће показивати
суморан изглед, него ће свагда бити љубазан. И у свему томе добро
уређеном спољашношћу почеће да заводи свет док се не зацари``.
Поседујући светоотачки поглед на суштину антихриста, архиепископ
Аверкије је схватио да уопште није обавезно да неко живи у време
антихристовог зацарења, да би био његов следбеник. Човек може да
постигне оно што антихрист ваплоти у себи - кривотворење хришћанства,
због тога што у таквом човеку као ни код антихриста...нема Христа у
себи. Назначење свега што је Христос даровао припремиће људе за његово
небеско царовање, док ће, међутим, антихрист на све могуће начине
привезивати људе за земаљско. Ова очигледна и једноставна разлика се
заиста може показати као веома сложена и, будући да ће атихрист као и
многи његови претходници бити веома ``духован``, прикиваће људе за
земаљско чак и оним средствима која су предодређена да их воде на небо.
Ову имитацију хришћанства могу да открију само они код којих се сачувало
чуло које омогућава да разликују суштински своје земаљско и пролазно од
небеског и вечног. Одступништво о којем говори епископ Аверкије је
управо губљење овога чула и стремљења ка Небеском. И преподобни Јефрем
Сиријски пише да долазак антихриста неће препознати онај ко има ум за
ствари овога живота и ко љуби земаљско...јер онај ко је привезан свагда
за ствари овога живота, ако и чује, неће веровати и осетиће одбојност
према ономе ко говори. А свети ће јачати, зато што су одбацили сваку
бригу о овом животу. Хришћанство које је изгубило снагу испуњава се
световним – оним што себе издаје за духовно. Посветовњачење хришћанства
чини га незаштићеним за искушењеа антихриста.
Кад проучавамо
оно што је архиепископ Аверкије написао о одступништву, можемо да
издвојимо три његова нивоа. При томе они се међусобно разликују по томе
колико се њима лакше или теже може препознати одступништво:
ПРВИ НИВО
Први ниво одступиштва је у губљењу
снаге свеукупног Хришћанства, као једне целине. Корен овога се испољава у
расколу Запада и Истока и у постепеном формирању на Западу ``новог
хришћанства`` у којем пали човечији разум постаје мерило истине, а не
Духом Божјим предато Свето Предање. Суштина овога феномена је што се духовно замењује природним, и
на крају крајева та је замена кроз-Ренесансу и ``просветитељство``-
довела до вулгарног материјализма наших дана, до материјализма који је
духовно ослепео савременог човека. ``У свему овоме, - писао је
архиепископ Аверкије, - види се некаква црна рука која плански и
систематски делује, која настоји да што је могуће јаче привеже људе за
овај привремени земаљски живот и да их примора да забораве на живот
будући, живот вечни, који све нас неизбежно очекује``.
Материјализам, како га схвата архиепископ Аверкије, разлаже веру
хришћана тако да они то и не примећују. Па и ако се наглашено
супротстављају ``светскоме`` или говоре о Небеском, они могу да се
налазе у власти световних представа, ако изгубе правилно схватање
``света`` који се супротставља самој суштини хришћанства. Шта више
поступци који су са становишта Православља неморални, постају допустиви у
хришћанству зараженом таштином..
Архиепископ Аверкије
наставља: ``О каквом истинском јединству свих хришћана у духу хришћанске
љубави може да се говори сада када Истину скоро сви одбацују, када лаж
скоро свуда влада, када је изворни духовни живот међу људима који себе
називају хришћанима – пресахнуо и замењен је животом телесним, животом
животињским који се уз то подиже на пиједастал и који се прикрива идејом
тобожње добротворности и који свако духовно недело, сваку моралну
разузданост лицемерно оправдава. Јер отуда и потичу сви ти небројени
``балови``, разне врсте ``игара``, ``игранки`` и забава, према којима
се, без обзира на антихришћанску неморалну суштину, данас веома
попустљиво односе чак и многи савремени свештенослужитељи, који их и
сами понекад организују и у њима учествују.
Губећи
ослонац у самом темељу своје вере, који је, да то изразимо укратко: у
припадању другоме свету, хришћанство, заражено испразношћу, лишава своје
верне живог контакта са благодаћу Светога Духа. Зато су хришћани
принуђени да траже замену за ту благодат, изазивајући ``духовне
доживљаје``(аутосугестијом).
Они траже замену у овом свету, будући да им други свет више није
доступан. О овим ``неохришћанима архиепископ Аверкије је писао: ``Они
траже блаженство у овоме свету оптерећеном мноштвом грехова и безакоња и
очекују ово блаженство с нестрпљењем. Они сматрају да је један од
најсигурнијих путева његовог достизања ``екуменистички покрет`, савез и
ступање свих народа у једну нову ``цркву``, која уједињује не само
католике и протестанте, него и Јевреје , муслимане и пагане, с тим да
свако очува своја убеђења и заблуде. Та тобожња ``хришћанска`` љубав, у
име будиће земаљске среће човечанства, није ништа друго до - гажење
Истине``.
Архиепископ Аверкије је називао веру у будућу срећу на земљи ``нео-хилијазмом``(хилијазам
- древно јеретичко веровање у хиљадугодишње царовање Христа као
земаљског цара). Он је предвидео да ће спољашње (природно)
``екуменистичко јединство``(коме теже ``неохилијасти``) бити
организација коју ће атихрист признати и подржавати. За архиепископа
Аверкија савремени ``екуменистички покрет`` је био сведочанство о ширењу
неверовања у постојање апсолутне Истине. Отуда проистиче одсуство жеље
за заузимањем било каквог одређеног става и безвољно помирење са злом
или његово оправдање, и то све у име најповршнијих представа о
``хришћанској љубави`` и ``миру``.
``У наше време , кад се
појављују толике велике сумње чак и у само постојање Истине, када се
свака ``истина`` цени као релативна и сматра да је сасвим нормално да се
сваки човек придржава ``своје истине``, борба за Истину добија нарочито
важан значај. И онај ко не подржава ову борбу, онај ко у њој види само
испољавање ``фарисејства`` и нуди у замену ``да се смиримо`` пре лажју,
(пошто је отпао од Истине), разуме се, мора да се сматра издајником
Истине, ма за кога себе сматрао и ма како себе називао``.
Они
који своју наду полажу у овај свет, свакако су принуђени или да
западају у очајање, или да не примећују растуће изрођавање у свим
формама друштвеног живота. Релативизам и неодлучност таквих само помаже
ослобађању сатанских сила у последње време, како што је истицао
архиепископ Аверкије.``
Слуге сатане или (што је једно те
исто) слуге долазећег антихриста, користе духовну слепоћу већине
савремених људи и упорно и недопустиво раде свој посао са, збиља,
сатанском енергијом, и специјалним напорима и на све доступне начине и
уз помоћ средстава која су се нашла под њиховом контролом, они привлаче к
себи присталице, које свесно или несвесно, желећи то или нежелећи –
сарађују са њима, стварајући у свету услове и прилике које веома
погодују скором доласку антихриста као владара свега света и господара
целокупног човечанства.
Архиепископ Аверкиjе наставља:
``Основни задатак слугу долазеће антихриста јесте у томе да разруше
стари свет са свим његовим представама и ``предрасудама`` и да на
његовом месту изграде нови свет, спреман да прихвати свог ``новог
господара`` који се очигледно приближава и који ће заузети у очима људи
место Христа и пружити им на земљи оно што им Христ није дао...Човек
мора да буде потпуно духовно слеп и да му истинско хришћанство буде
сасвим туђе па да не би могао да разуме све ово``!
Нема коментара:
Постави коментар