ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

Лицемери! Лице небеско умете распознавати,а знаке времена не можете ? (Мт. 16,3)

Свако време, свака епоха у животу човечанства, одликује се нечим у односу на остале. Посматрајући ововековне догађаје, не можемо да не призанамо, да је најособенија одлика времена у којем живимо губљење страха Божјега, и у вези са тиме, оглушење већине савремених људи о глас Божији или савест.

Савремена епоха, више него иједна пре (при чему имамо у виду, разуме се, превасходно хришћански период историје човечанства), може се назвати безбожном и бесавесном. А сасвим природна последица тога су, сада толико распрострањени, беспринципиелност, равнодушност према добру и злу, неморал, егоизам, опортунизам, помама за материјалним благом уз потпуно занемаривање духовнога, бестидни, готово отворени разврат и растући криминал – а борити се са тиме постаје све теже.

И све то упркос ружичастим прогнозама и „предсказањима“, која смо тако често слушали на почетку овога столећа, по којима ће 20. век бити век необичног процвата и свестраног прогреса човечанства, у коме неће бити ни ратова ни сукоба, него ће за све наступити радосни живот, свеопште благостање, готово, рај на земљи.

Уместо обећаног мира за цео свет и обустављање ратова и сукоба – догодила су се два, у историји још не запамћена, страшна, светска рата и крваве револуције, које су прогутале милионе жртава.

Све је то последица узнапредовалога греха. Обично нам кажу: људи су, наводно, одувек грешили и греше, и у томе што се збива нема ничега посебно новог. Да! Греха је свагда било, у извесној мери он и јесте својствен људима, који су од прародитеља наследили грехом повређену природу и зато „нема човека који живи, а да не греши“, само је Један Бог без греха.

Али – греси су разни. Раније су, махом, људи грешили тајно, тако да нико не зна, будући да је сваки грех на себе навлачио општу осуду, а они који су сагрешили веома су се често потом искрено и свом душом кајали и исправљали, коренито мењајући свој живот и настројење ка бољем. Покајање, уколико је разуме се искрено и дубоко, кадро је да избрише све грехе и да исцели погубне последице њихове, препорађајући човека у нови живот. Знамо мноштво примера у којима су велики грешници постајали велики праведници и светитељи.

Али не и данас! Греха се сада готово и не стиди и нико га не осуђује, а користе се лукаво чак и Христове речи ,,не судите да вам се не суди" (Мт. 7,1), као да грех сам по себи и не заслужује осуду. Људи греше јавно – безочно, бестидно, не мислећи о покајању, него, напротив, на сваки се начин правдају и цинично присвајају себи некакво право на грех.

Сама свест о греху међу савременим људима, сем у ретким изузецима, не постоји: грех је постао нешто обично, што више не подлеже друштвеној осуди нити осуди савести.

Онима који нас уверавају да у наше време нема ничега посебно новог, одговорићемо питањем: Када је то раније, па још у хришћанској епохи, било огромне и моћне државе која се распростирала на шестину света, а чији су се владари у својој делатности руководили богоборном идеологијом и који су за један од најважнијих својих циљева поставили ширење атеизма, односно безбожја ?

Где су и када представници државне власти проглашавали „противбожански фронт“ и врбовали чланове за „Атеистички савез“?

Где је и када, још након коначне победе хришћанства над мрачњаштвом незнабоштва, било таквог махнитог, љутог гоњења истините вере и Цркве Христове, када се зацарио такав ужасан терор и проливала невина крв милиона људи ?

Све су то хваљена „достигнућа“ „прогресивнога“ 20. века !

Где се и када у хришћанским земљама дозвољавао такав бестидни и скоро отворени разврат, таква готово потпуна обнаженост свега што је повезано са плотским грехом и морална распуштеност?

Где су и када раније у државној власти легализовали масовно убиство нерођене деце, као хир њихових развраћених родитеља који не желе да нормално, по закону природе, рађају, одгајају и васпитавају децу, коју су зачели и да тако понесу сву законску и моралну одговорност за њихово зачеће ?

Где се и када у хришћанском човечанству признавало морално изопаченим наказама право на содомски грех – онај грех за који је Сам Бог тако строго казнио древне градове Содому и Гомору, пославши на њих сумпорну огњену кишу, како би огњем спалио ту гнусну нечистоту, тај мрски против-природну грех ?

Где је и када у прошлости виђено да се људи не само не стиде тих плотских грехова, него их дословно и на улицу износе, бестидно се показујући и чак агитујући међу другима ?

И све је то – „прогрес“ хваљенога 20. века !

Али најстрашније је то, да је та морална дегенерација ушла и у религиозни живот. У религијама Запада, које су давно отпале од истините вере и Цркве, ово и није тако необично, мада не може да не привуче нашу нарочиту пажњу чињеница, да је тај небивали морални суноврат започео управо у наше време. Двојица последњих папа и Други ватикански концил су до темеља уздрмали монолитност римокатолицизма, а протестанти су чак дошли дотле да одричу многе основне догмате хришћанске вере и сасвим су готови да се слију са оним светом који у злу лежи и у којему је сва похота плоти, похота очију и гордост живљења (1. Јн. 2,16).

Уистину је поразно за нас и страшно за све истинске верујуће, то што су непријатељи ушли и у саму нашу Православну Цркву и што настоје, авај – не без успеха, да је разоре изнутра. Разуме са, ми верујемо да њој, по обећању Самога Христа Спаситеља врата адова неће одолети (Мт. 16,18) и да ће је бити до свршетка века (Мт. 28,20), али коликим слабим душама прети смртна опасност да изгубе веру и да заувек погину! Зар је без разлога Христос Спаситељ назвао Своје истинске следбенике малим стадом (Лк. 12,32), рекавши при томе да ће, када поново дође на земљу, једва наћи веру на земљи (Лк. 18,8).

У Православној Цркви се, што је последњих година постало посебно јасно, од почетка 20. века види стремљење реформација у чисто протестантском духу, са у суштини једним циљем – да се озакони безакоње. Слобода и морална распуштеност које, под утицајем расцрквљеног друштва, све више улазе у моду, показале су се превише саблажњивим.

И ето, где се под лукавим изговором: „враћања Цркве апостолским временима“, јавило стремљење не само да се одбаци као „преживела“ и „неодговарајућа духу времена“ сва црквена дисциплина, коју су богомудро устројавали стубови наше Цркве – Свети Оци током векова, него и да се много тога преради, за љубав лењости и раслабљенога моралног живота. Постигнут је договор чак и о наводној неопходности да се редигује текст Свештенога Писма, у сагласнисти са људским развраћеним укусом и ради повлађивања страстима.

Ти су покушаји одавно започели, а конкретизовали су се коначно, у стварању такозване „живе цркве“, а затим и „обновљенства“ код нас у Русији у годинама свеопштег расула у време револуције. Али тада је духом још крепки верујући руски народ одлучно одбацио „живоцрквенике“ и „обновљенце“ и сав је тај душегубни подухват скандалозно пропао, без обзира на моћну подршку безбожне совјетске власти заинтересоване за пропаст Цркве.

Као замена „живоцрквеницима“ и „обновљенцима“ дошло је „сергијанство“, које се сместа отворено ставило у службу богоборне власти. Поступно се и оно (а зар је могло бити другачије при таквом зближавању са богоборцима!) оформило у одступништво од истинскога Православља, кроз сливање своје идеологије са идеологијом овога света који у злу лежи и кроз признавање атеизму права на постојање.

О томе лепо сведоче изјаве његовога руководства и сама чињеница њиховога ступања у „Светски савет цркава“. Овај се покрет брзо раширио и по другим црквама православнога Истока, почев од Константинопољске Патријаршије која је 1923. официјелно признала „живу цркву“ у Русији за закониту.

Године 1923. Константинопољски патријарх Мелентије сазвао је „Свеправославни сабор“ на којем су предложене биле следеће реформе постојећих правила и установа Православне Цркве: жењени епископат, другобрачност свештенослужитеља, нови календар, скраћивање богослужења, укидање постова и монаштва, упрошћавање свештеничке одеће, односно дозвола свештенству да носи светску одећу и светски да живи.

Тада су ове „реформе“ изазвале много протеста и приговора, међу њима и од стране осталих источних патријараха, који су изјавили да је за спровођење таквих „реформи“ неопходан Васељенски сабор, који има ауторитет највише црквене власти.

Током времена, слична настојање и тенденције не само да нису нестале, негу су чак и више утврђивале у разним помесним православним црквама и сада њихови заговорници енергично пропагирају да се ради њиховога остварења сазове „Осми васељенски сабор“.

Знајући савремену настројеност многих црквених „вођа“ и њихову упорност у спровођењу рушилачких планова, јасно можемо замислити шта ће представљати „Осми васељенски сабор“! Још не сачекавши званичне одлуке, многи су већ спровели у живот неке од тих „реформи“, савршено игноришући црквена правила. Али, разуме се, савест код неких ипак не мирује и зато они настоје да безакоња која чине – „озаконе“.

Ето и разлога због кога ти лукави људи – који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли – настоје да се сазове „Осми весељенски сабор“. Они су уверени да ће таквих какви су они на сабору бити већина, па ће „већином гласова“ спровести све што им се хоће, што значи да ће потпуно званично, са свим привидом законитости, формално озаконити безакоње.

Али да ли ће такав „Васељенски сабор“ уистину бити ауторитативан за све и непорецивим гласом Духа Светога („изволи се Духу Светоме “ нама…“), као код пређашњих, од целе наше Цркве признатих, седам Васељенских сабора ?

Јасно је да неће !

Сви претходни Васељенски сабори доносили су своје одлуке потврђујући све оно што је установљено на претходним Саборима, а овај ће, како се већ сада може видети, себи поставати као главни задатак да одбаци целокупно претходно црквено устројство и све што је раније установљено. Зато то неће бити „Осми васељенски сабор“, него „Други разбојнички сабор“, налик ономе из 449. године у Ефесу, који је у историју ушао са именом „разбојнички“.

Коме је потребан такав „сабор“? Разуме се, само непријатељима Цркве, јавним и тајним. Сва истинска чеда Цркве Христове, неће га признати као законити сабор и неће прихватити његове одлуке, из њега ће произићи само нове поделе и расколи, што је и потребно непријатељима Цркве, који припремају Антихристов тријумф.

Прву пробу већ су начинили у виду самовољног и дрског увоћења новог календара од стране неких цркава, што је свугде изазвало само непријатељство и поделе међу верницима, као на пример, у Грчкој, где је народ разбијен на две групе – „старокалендарце“ и „новокалендарце“.

Све су то – знаци времена! А ми смо позвани да „служимо…“, како је учио велики отац Православља светитељ Атанасије Александријски, „… не времену – но Богу“. Бојте се тога лукавства и бежите од њега, сва верна чеда Свете Цркве !

 

О САДАШЊЕМ ВРЕМЕНУ

 
"Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не-мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају "живот по Богу", све су то, каже свети Игњатије (Брјанчањинов), видљива знамења "отпадништва" (апостасија), о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је у наше време већ почело и брзо напредује.
Ево, на пример, колико снажно и уверљиво св. Игњатије пише: Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их (свет) њиховом паду.

Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему...

Дешава се очевидно "просејавање": по томе да ли разумеју догађаје који се сада одвијају у свету или не, људи се могу поделити на две врсте:

Једни увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се, предузимајући све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе ова последњих година све силнија бујица отпадништва.

Други... слепују. Но то је слепило двојако: једно је без кривице, јер је несвесно, долази од неразумевања и потцењивања онога што се збива, а друго је свесно: такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим, поробљени сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни вид.

А том духовном слепилу сада много тога доприноси!

И сатана и слуге његове, по речи Светога Писма, људима се веома ретко јављају онакви какви заиста јесу: сатана се претвара у ангела светлости и слуге његове у слуге правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се сада збива у свету привлачно и да је чак плод истинскога хришћанства. Заборављају људи да је сатана лажљивац и клеветник и човекоубица од искони (Јн. 8,44), а такве су и све слуге његове, које узимају само изглед служитеља правде...

Најстрашније је управо то што већина људи од почетка неће препознати антихриста те ће му се поклонити. Због чега ће бити тако? То објашњава Свети Павле: ... зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане да верују лажи (2. Сол. 2,10-11). Пашће у ту заблуду и поклониће се антихристу они који изгубе у своме срцу чуло истине, чије се срце разврати и успротиви свему што не повлађује његовим страсним жељама и греховном укусу. И поклониће му се сви који живе на земљи чија имена нису написана у Јагњетовој књизи живота (Откр. 13,8). Поклониће се звери, говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? (Откр. 13,4)..."

Уосталом, свети Атанасије Велики говори да ће један од предзнака приближавања доласка антихриста бити прелазак црквеног управљања из руку архипастира у руке световних високо-достојанственика...