КАД СО ОБЉУТЉВИ

 

Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе (Мт. 5,13).

"Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тек слабо, помрачено, нејасно и неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спасење! Вукови одевени у овчију кожу откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но, то је - по допуштењу Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)" – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа, светитељ Игњатије (Брјанчанинов).

Зар ми у наше време немамо много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер у том погледу – у погледу потпуног духовног и моралног пропадања које је изгледа дошло до крајњих граница – у последњих сто година се заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше Отаџбине – (царске) Русије.

Жалосни "прогрес", по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавањy краја. И куда даље ићи, ако они којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!

За нас је значајно то што свети Игњатије – који је од ране младости стремио истинском духовном и добродетељном животу, па и сам представљао узор таквог живота – ово не пише без основа, јер је, како знамо из његовог житија, све то и лично преживео. Своја разочарења и огорчења у том погледу изложио је писмено на многим местима "Аскетских огледа", "Аскетских проповеди", "Дарова савременом монаштву", "Отачника" и других дела која су до нас дошла и која чине вредну библиотеку за свакога ко се занима за питања духовног живота, а нарочито за онога ко жели не само да "филозофира" (што често бива сасвим бесплодно и бескорисно!), већ и да живи духовним животом каквим је одиста живео сам свети Игњатије. Његова дела нама су драгоцена управо стога што су плод личног духовног опита.

Насликавши мноштвом својих дубоко поучних дела савршену слику духовног живота хришћана – онакву каква је била предочена у житијима светих угодника Божијих током целе хришћанске историје, а нарочито у учењима светих подвижника вере и благочешћа из првих векова хришћанства, свети Игњатије прелази на "последња времена", и при томе обележја "последњих времена" показује у њему савременој епохи (пре више од сто година). За нас је значајно да свети Игњатије, како сам истиче, за све тражи одговор и упутство код древних отаца-подвижника, да веома мало говори "од себе" и сопственим речима, излажући тако у својим расуђивањима њихове мисли, а понекад и дословно преузимајући њихове изреке.

Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог Отачника: "Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћи ћемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију и унапред су указали на начин делања у таквим околностима. 'У последње време – рекао је један од њих – они који буду истински служили Богу благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству Небеском показаће се већима од отаца прослављених због знамења' (четврти одговор преподобног Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!"

Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест где недостаје смирење, него се тежи слави, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга – тамо нема истинске ревности Богу. Чега има? Има само дволичности, наводи свети Игњатије речи свето Тихона Задонског. "Бој се дволичности –поучава даље свети Игњатије – бој се ње најпре код самога себе, а затим и код других. Чувај се дволичности управо зато што је својствена овом времену и у стању је свакога да зарази, при најмањем скретању у лакомислен начин живота. Прогањај своју дволичност, изгони је из себе, склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служењем Богу прикрива служење свету, која тражење пролазних добара претпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном светошћу".

Још једна карактеристика нашег времена на коју је он у својим делима не једном скренуо пажњу јесте нестајање благодатних учитеља истински добродетељног духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна, умножавање лажних учитеља обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, "како не бисмо примили вука за пастира", нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готова немогуће пронаћи "старца", попут стараца-учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити Светим Писмом и делима светих отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним "руководитељима, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса" је због тога морао да поднесе.

Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу. Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева, Црква, биће оборена мачем – погубним насиљем саблазни – и пуста сасвим (Јез. 38,1).

Живљење по Богу постаће веома тегобно. Постаће такво стога што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, и срце, мада испуњено добром вољом, када је подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.

"О, несрећног ли времена! О, несрећног ли стања! – кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни – О беде моралне, коју људи не примећују иако је несравњиво већа од сваке извикане материјалне беде! О, беде која у времену има почетак али не и крај, него се наставља у вечност! О, беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује!"

Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају "живот по Богу". А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани, док многи као слепци ништа не примећују, чак се и срде када им се на то укаже: "О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је тако било!" и томе слично.

Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају "живот по Богу", све су то, каже светитељ Игњатије, видљива знамења "отпадништва", о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које се у наше време већ појавило и убрзано напредује.

"Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености и свеопштости Отпадништва. Отпадници, који су се намножили, себе називају и представљају се 'хришћанима' (!) јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу, како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења". У последње време ће прави монаси (то се, коначно, односи на све истинске хришћане!) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободни служити Богу и избећи притиске Отпадништва и отпадника који воде у служењу сатани.

Како онај ко види то што се у свету данас дешава – све до већ отвореног служења сатани – може рећи да време још није наступило? Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.

Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: "Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их ('свет') њиховом паду".

Овде је нарочито важно да се примети како они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, Отпадништво не виде и не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему.

А ево шта даље казује свети Игњатије: "Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега. Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму".

Због тога код истинског и заиста верујућег хришћанина не може бити никакве "панике" при сагледавању мрачне слике Отпадништва – слике које се некако сасвим наивно и неразумно боје они што пре свега "не примећују" Отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк. 13,7), зато не може да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и одмерава сваки догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да бујица Отпадништва и њега самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.

Свети Игњатије нам даје упутство: "Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком..." Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и "прикључити се"? Наравно да не! Ево шта нам је чинити: "Удаљи се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај".

У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља!

Ето зашто је злочин ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге "да својом немоћном руком зауставимо Отпадништво", дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се "удаљимо" и да се чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве, светог Григорија Богослова: "ћутањем се издаје Бог". Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људске душе!

Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету: "Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија!" Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Не само тајно, скривено, него и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци – они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.

Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас нама испуњавају: "Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је мален и биће све мањи и мањи..."

Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету. Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, но и то само за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене.

"Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којима би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе".

Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало, то јест из духовне области, него из Цркви непријатељског окружења – из области људских страсти које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још убрзати.

"Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити реч, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18)?" Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но, некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно "Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати.

Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима пакла", без обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом". Ето о чему говори свети Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања!

"Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства. – каже он даље – Сасуди Духа Светог коначно су посвуда пресушили, чак и у манастирима, у тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Божијег може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спасавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они што се спасавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављења за вечност".

Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу.

Старац Исаија ми је говорио: "Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре". Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећи шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност.

"Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често".

Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило!

"Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божијим остатку хришћана" – тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.

Ми смо већ ступили у доба отпадништва о коме је сведочио свети Игњатије. Отпадништво се шири све силније и силније, као претходница доласку непријатеља Христовог: оно треба да припреми зацарење Антихриста и да се "прослави са њим, после чега ће отпочети страшни период последње и одлучујуће борбе ђавола са Богом и Христом Његовим".

О томе, полазећи од пророштва многих Отаца Цркве, говори свети Игњатије у својој значајној књижици "О чудесима и знамењима".

Појава Антихриста биће природна последица "недостатка људи са духовним познањем и расуђивањем", "одсуства истинског Богопознања" и "прихватања ђавољих дела као дела Божијих".

Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће његова појава на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања, тих у суштини антихришћанских прилика и антихришћанске духовне усмерености света – ето зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о многим антихристима (1. Јн. 2,18), ето због чега се може говорити о појави "духа антихристовог" у свету, много пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томе, никако не значи узимати на себе право да се "предскаже" време јављања Антихристовог, које, по учењу Речи Божије, никоме није у потпуности познато иако се јављају многа његова обележја.

Неопходно је говорити о овоме, да не бисмо подлегли Антихристу које ће бити необично искусан обмањивач и преварант, способан чак и лажна знамења и чудеса да твори.

Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за душу погубној прелести говори свети Игњатије:

"Уочи другог доласка Христовог, када хришћанског духовног познања и разуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно творити чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и непросвећеност: даће им 'знак са небеса' који они раже и ишчекују. Његов је долазак, како каже свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10). Видећи ова чудеса, незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без оклевања и премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради властите обневиделости, признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије, и Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен (преп. Јефрем Сирин). Људи не могу да схвате да његова чудеса немају никакав добар и разуман циљ, нити имају неко одређено значење, да су туђа истини, испуњена лажју, да представљају злобну, бесмислену и чудовишну глуму, усмерену на изненађење, довођење у недоумицу и самозаборав, на завођење, обману, на освајање чарима раскошног, али у суштини испразног и тупавог утиска који остављају.

Не изненађује што ће отпадници од хришћанства, пошто су непријатељи истине, Антихристова дела примити одушевљено и беспоговорно: они су се већ припремили за отворен и активан дочек сатаниних посланика и оруђа, његовог учења и дела његових, тако што су на време ступили у духовно општење са сатаном. Али је дубоку пажњу и сузе завредело то, што ће Антихристова чудеса и дела ставити на муке и саме изабранике Божије".

Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за оне који лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, за оне који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде очигледне доказе тих бесомучних припрема за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ продале душе своје сатани за земна блага: за слободно, необуздано задовољавање похоте телесне, похоте очију и надменост живљења, то јест: сластољубље, среброљубље и славољубље (1. Јн. 2,16)!

Треба знати и схватити колико ће велико бити лукавство Антихристово и како ће брзо он деловати, да ће се чак и изабраници Божији, то јест истински хришћани, обрести "на мукама", јер неће бити у стању да га истог часа "прозру" и разобличе, пошто пре свега неће умети да препознају Антихриста. Узрок овој потешкоћи, као и уопште снажном утицају Антихристовом на људе, по речима светог Игњатија "биће скривен у његовој пакленој подмуклости и дволичности, којима ће вешто да прикрије зло, затим у његовој необузданој и бестидној дрскости и најоданијој сарадњи коју ће му пружити пали духови, те на крају, у способности творења чудеса, која ће, иако лажна, пленити својом величанственошћу". Подмуклост и дволичност су црте нарочито карактеристичне за наше време. Васпитањем у том духу, човечанство се припрема за што лакше и безболније примање Антихриста.

"Људска машта – вели даље свети Игњатије – немоћна је да представи себи таквог злотвора, какав ће бити Антихрист; људско срце, чак и порочно, није у стању да поверује како зло може да достигне онај степен који је достигло у Антихристу. Он ће да се разгласи, као што су чинили његови претходници, и себе ће назвати проповедником и утемељивачем исправног Богопознања: они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника праве религије, па ће му се присајединити. Прогласиће себе за обећаног Месију, па ће му радосно поћи у сусрет ученици мудровања по телу; видећи његову славу, моћ, генијалне способности и господарење природним силама, прогласиће га богом и постаће његови следбеници (преп. Јефрем Сирин, беседа 106).

Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу се истине Јеванђеља, примиће Антихриста онаквог каквим се он представља: као кротког, милостивог, испуњеног љубављу и врлинама, и покориће му се као најузвишенијем у добродетељима (преп. Макарије Велики, беседа 31). Антихрист ће понудити човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног живота, понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти. Они који чезну за земаљским (добрима) прихватиће Антихриста и прогласити га за свог господара (Благовесник, Тум. Јн. 5, 43)".

То је жива слика онога што ми сада већ лако опажамо, иако самог Антихриста, као конкретне личности, још нема. Међутим, његове "претече" у свету делују на сличан начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви савремени токови црквеног живота, какав је "екуменизам", или ватрени позив на уједињење "у име хришћанске љубави", сав тај процват чисто земаљске културе и цивилизације усмерене на задовољавање људских жеља и страсти, као и данашње одушевљење "филантропијом". Колико је само опрезности и мудре предострожности потребно да бисмо разлучили истинито од кривотвореног, искрено од препреденог и дволичног, човека доброг срца од онога који плете своје мреже служећи Антихристовом доласку. Данас је за истините хришћане врло опасно да имају удела са таквим "добротворима" и да се користе њиховим "доброчинствима".

Но то још није све! Антихрист ће, као у неком театру, показати људима призоре изненађујућих чудеса за које савремена наука неће имати објашњење; величанственошћу својих чудеса он ће плашити људе и уједно задовољавати њихову неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољавајући њихову сујету и гордост, угађаће мудровању по телу и сујеверју, у недоумицу ће доводити људску ученост: сви они који се руководе светлошћу своје пале природе, отуђивши се од светлости Божије, у заносу ће се поклонити заводнику (Отк. 13,8).

Зачетак свега овога видимо већ сада, па јасно себи можемо да представимо шта ће так донети појава самог Антихриста.

"Знамења Антихриста најпре ће се јавити у ваздушној сфери (преп. Јефрем Сирин, беседа 106): у тој сфери је сатанина власт најјача (Еф. 2,2 и 6,12). Знамење ће нарочито деловати на чуло вида, опчињавајући га и обмањујући (св. Симеон Нови Богослов, О трећем виду пажње). Свети Јован Богослов, сазерцавајући у Откривењу догађаје који ће претходити крају света, каже да ће Антихрист чинити велика дела, па ће да учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима (Откр. 13,130). Свето Писмо на ово указује као на највеће знамење Антихристово, а место збивања његовог биће ваздух: "биће то задивљујући и страшан призор". Ово се сада већ донекле остварује у виду различитих необичних и раније незамисливих изума, чије се дејство одвија управо у "ваздуху".

"Знамење помаже Антихристову препредену намеру: да му на поклоњење приступи већина људи. Његови противници биће проглашени за смутљивце, непријатеље заједничког добра и друштвеног поретка, биће подвргнути прикривеном или јавном прогону, мучењима и казнама". То нам је такође већ познато! Не само Антихрист, него и претече и слуге његове у наше су време већ покренули "прикривени или јавни прогон" свих истинитих хришћана, а понегде, као на пример у Русији, дошло је чак и до крвавих гоњења, мучења и кажњавања. Све се то чини уз најуглађеније изговоре: истински хришћани се проглашавају "народним непријатељима", "непријатељима наше заједнице и друштвеног устројства", "смутљивцима", а у цркви – "расколницима".

"Зли духови, разаслани по васељени, шириће међу људима веома високо мишљење о Антихристу, опште одушевљење и неодољиву привлачност према њему" (преп. Јефрем Сирин, беседа 106). Нешто слично видели смо у односу према правим претечама Антихристовим каквим су били Лењин и Стаљин. Реч је о својеврсној "проби" онога што ће у доба Антихриста уследити још Већом силином. У Светом Писму детаљно су предочене све тегобе које ће донети последње гоњење хришћанства, као и бруталност онога који прогони. Нарочито јасно и одређено звучи име које је Свето Писмо наденуло том ужасном човеку: звер (Отк. 13,2), баш као што је пали Архангел назван змијом (Пост. 3,1). Оба имена верно осликавају карактер непријатеља Божијих. Један делује више у тајности, а други јавно: јер звери, која је налик свим зверима (Отк. 13,2) сједињујући у себи њихову крволочност, даде змија силу своју и престо свој и власт велику (Отк. 13,2). "Настаће страшно искушење за свете Божије: чудеса гонитеља имаће моћ да их преваре и заведу; неограничена власт мучитеља, лукаво смишљена гоњења и притисци, све прикривено препреденом домишљатошћу, довешће верне у најтежи положај; њихова малобројност чиниће их ништавним пред целим човечанством, њиховом мишљењу неће бити придаван никакав значај. Општи презир, мржња, клевете, мучења и насилна смрт постаће њихова судбина. Тек ће уз нарочиту помоћ Божанске благодати и под њеним руководством, изабраници Божији стећи снаге да се супротставе непријатељу Божијем и исповеде пред њим и пред људима Господа Исуса".

Како нам је и ово све познато: зар ту није реч о опису нашег времена? Само духовни слепац или онај који је већ ступио у службу Антихристових слугу, неће признати да ми живимо у навечерје царства Антихристовог, да на себи већ окушавамо оно о чему је горе писано!

Но како ће и ради чега људи одбацити Христа и примити Антихриста? И на ово питање диван одговор пружа нам свети Игњатије: из истих оних разлога због којих су Га одбацили пре више од деветнаест векова и разапели на крст.

"Хришћанство нам је предано са таквом тачношћу, да непознавање не може бити оправдање онима који се на то позивају. Непознавање може да буде само добровољно. Као што сунце светли са неба, тако светли и хришћанство. Онај ко својом вољом затвара очи, нека то што не види или што није упућен припише својој вољи а не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека, једнако као и узрок примања Антихриста, крије се у самим људима.

Ја сам дошао у име Оца својега, посведочио је Господ Јудејцима, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43). Они су дакле истовремено названи онима који ће одбацити Христа и онима који ће примити Антихриста, мада се о Антихристу још говори као о ономе који тек треба да дође. Одбацивши Христа, они су се по склоности духа присајединили онима који примају Антихриста, па су чак и припремили терен за његов долазак много столећа унапред. Извршили су његов највећи подухват: Богоубиство. За самог Антихриста, за време када се појави, није остављено слично злочинство.

И као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу, исто се тако налазио у стању општења са Антихристом, мада их је од њега делио огроман временски размак –размак који се сада, након две хиљаде година, сасвим смањио.

Свети Јован Богослов говори: А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету (1. Јн. 4,3). Они који су вођени духом Антихриста одбацили Христа и својим духом примили Антихриста, већ су ступили у општење са њим, потчинили му се и поклонили у духу, признавши га тако за свог бога.

И зато ће им Бог – то јест по допуштењу Своме – послати силу обмане, да верују лажи: да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,11-12). Праведан је Бог када кажњава. Казна је задовољење (правде) и уједно изобличавање и пресуда људском духу.

Антихрист ће доћи у своје, унапред одређено време. Његовом ће доласку претходити опште Отпадништво од хришћанске вере. Отпадништвом од Христа човечанство ће се припремити за примање Антихриста. Само расположење људског духа створиће потребу за обраћањем Антихристу и симпатије према њему, као што се у тешкој болести јавља жудња за смртоносним напитком. Позив је упућен! Људи вапију за генијем над генијима који би материјални развитак и напредовање подигао на вишу разину, а на земљи успоставио благостање, уз које рај и небо постају излишни за човека. Антихрист ће бити логична, очекивана и природна последица општег моралног и духовног стања људи".

Уистину богомудре, пророчке речи великог руског светитеља! Он је о томе писао пре више од сто година, када је живот у Русији био спокојнији и нормалнији него данас, када није било још ни помена ономе што нам је Бог досудио да преживимо један век касније, а нарочито у последњих педесет страшних, "апокалиптичних" година, када се многима чини потпуно извесно да је крај света сасвим близу, ето ту "пред вратима". И све то што ми сада запажамо у свету, у црквеном и друштвено-политичком животу људи, тачно одговара горе изложеним пророштвима нашег светитеља. Ако бисмо озбиљно поразмислили о свему што се тренутно догађа, постаће јасно да никада пре, кроз целу своју историју, свет није био тако близу Антихристу као у данашње време. Питање је још само – када ће се он појавити. Време у коме ће се то збити није нам откривено.

Ми, синови и кћери Руске Православне Цркве, дугујемо бескрајну захвалност светом Игњатију, због тога што је пре сто година пред очима нашег разума тако јасно насликао оно што се сада одвија пред нама, и што још треба да се деси, можда већ у блиској будућности. Опоменути смо на све: страшан ћемо одговор добити ако лакомислено затворимо очи уверавајући и себе и друге да се не догађа ништа нарочито, да је све потпуно нормално и да треба да се помиримо са тим у души, ничега се не плашећи и ништа не предузимајући, већ "да пливамо низ матицу, као и сви други" или "да идемо у корак са временом" које нас силовито носи ка Антихристу.

Кад со обљутави Црква престаје да буде Црква, тада настаје лажна црква које ће примити Антихриста као својег "Месију", осим малог остатка истински верујућих којих је сваким даном све мање.

И тако, крајње је време за свакога од нас да се определи – где смо и с ким смо: у том "малом остатку истински верујућих", у том малом стаду Христовом, како га је Он Сам назвао (Лк. 12,13), дакле са Христом, или пак са непријатељем Његовим Антихристом?  Томе нас поучавају богомудра дела светог Игњатија!

СВЕТА РЕВНОСТ

 

Св.Филарет Њујоршки, Св. Јован Шангајски
и архиепископ Аверкије Џорданвилски

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани": они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено светом Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом њеном почетку: "Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као шо је на небу!"

Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим - свакако жарко жели да и друге славе Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се у његовом присуству на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу. Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама свог бића, да све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.

Жив и необично снажан пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији - ватрени Илија, чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа предвођеног нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу, уместо служења Богу истинитом.

Ревновах веома за Господа Бога над војскама, не једном је клицао свети Илија изражавајући свој бол. Јер синови Израиљеви оставише завет Твој, Твоје олтаре развалише, и пророке Твоје побише мачем; а ја сам, па траже душу моју да ми је узму (1. Цар. 19,10).

И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему почивала, подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога закључа небо (1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било ни кише ни росе.

Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.

Силом такве ревности свети Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника и његове војнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).

А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу, посведочено је било тако што свети Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска ватрена ревност за Бога (2 Цар. 2.10-12).

Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је Свом ватреном служитељу показао да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом и јаком ветру који брда разваљује и стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог ветра (1. Цар. 19,11-12).

Ето зашто је Господ - када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је пролазио кроз њихово село за Јерусалим - запретио ученицима да то не чине, рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечији не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9,51-56).

Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе да кротост и смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не сме да уступа пред злом које нагло подиже главу, већ да буде непомирљив према злу и да се против њега бори свим могућим мерама и средствима, како би ширење и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).

А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).

Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?

Важно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.

Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу према злу прославио се у историји Цркве светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо шестог децембра по нашем православном календару.

Ко не зна овог дивног светитеља Христовог ?!

Не само хришћани, него чак и муслимани и многобошци, знају га и поштују као великог и преславног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у свакој невољи и сваком искушењу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не једном да види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може видети и у сиромашним кућама кавкаских брђана и у шаторима многих азијских номада који насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.

Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: "Никола Милостиви" - тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.

И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао и до данас смућује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем, сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.

Према предању, свети Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора, одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице - Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај на саборским расправама које су том приликом вођене омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег, па га је пред целим Сабором га "ошамарио", тј. ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су Оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Јеванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно-греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су светитеља одбацивши пресуду.

Навидећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био свети Николај. Но, ово свакако треба све нас да убеди да не смемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је и издаја Бога, без обзира на све добре изговоре којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам помогне!

Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену "хришћанску љубав", који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име "свеопштег мира" и "свеопштег уједињења" - парола које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у нашој светој Цркви прихваћена и ми је морамо држати за веродостојну.

Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који се називају "хришћанима", нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и немар према неумитном суду Божијем који нас све очекује, и према вечности која се открива након смрти.

А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског живота - живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиних сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдохришћани, вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени и гоњени, као "тешки људи", "нетрпељиви фанатици", "људи који заостају за временом".

Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање: неко ће остати са Христом до краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог - Антихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада многи гнушају као "фанатизма".

Но, не треба сметнути са ума да постоји и ревност не по разуму - она ревност која је обезвређена услед одсуства веома важне хришћанске врлине - расуђивања, и зато уместо користи може да донесе само штету.

А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива кључање греховних страсти - пре свих гордости, властољубља, частохлепља (жудње за почастима), као и уског (партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби, којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас на жалост наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих распри и црквених немира чији се предводиоци и покретачи често прикривају некаквим идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.

Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој, грешно и недопустиво, и само компромитује нашу свету веру и Цркву!

Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?

Време је близу! (Откр. 22,10) - упозоравали су нас хришћане још свети Апостоли. А ако је било "близу" још тада, у апостолско доба, колико нам је онда оно ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!

Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не само на речима него и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања покидамо све пријатељске везе и сваки контакт са слугама Антихриста који долази и који је у савременом свету већ многе привукао себи уз помоћ лукавих изговора као што су "свеопшти мир" и "благостање". И нарочито је важно да безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности од њих, чак и ако би то повлачило губитак нашег угодног положаја, па и опасност за наш земаљски живот.

Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи - управо за њу морамо да се припремамо!

Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом ревношћу по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике.

Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)

Зато ревнуј, и покај се! (3,19)

ЛАЖНА ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ И СВЕПРАШТАЊЕ

Примите Дyх Свети: којима опростите грехе,

опраштају им се и којима задржите, задржани су.

(Јн. 20, 22-23)

„Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба засија“ – слушамо у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења Христова, за нас толико радосне речи великога васељенског учитеља и светитеља, прослављеног црквеног беседника Светога Јована Златоустог.

И уистину! Међу најважнијим последицама великога дела искупљења човечанства, које је савршио тридневно из гроба Васкрсли Христос Животодавац – јесте управо и праштање или отпуштање грехова. Ето зашто је Васкрсли Господ, јавивши се у први дан по Васкрсењу ученицима Својим, предајући им мир, дунуо и рекао: Примите Дух Свети: којима простите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су (Јн. 20,19-23).

А даље, из књиге Дела Апостолских видимо да су Свети Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах потом позивали своје слушатеље на покајање и на примање светога крштења ради остављења грехова.

Покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опраштање грехова: и примићете дар Духа Светога – позивао је Свети Апостол Петар многобројни народ који га је слушао у дан Педесетнице (Дап. 2,38). Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, говорио је он народу који се окупио око њега и Светога Апостола Јована након чудесног исцељења хромога од рођења (Дап. 3,19).

Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају – казивао је Свети Апостол Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом – јер је установио дан у који ће се судити васељени по правди (Дап. 17,31).

Отуда се јасно види, да се нама то “праштање” о којем је говорио Свети Златоуст или “отпуштење грехова” не даје безусловно, него условно – услов је управо покајање (разуме се, искрено). Зато је Господ Својим ученицима, дарујући им власт да Духом Светим отпуштају грехове, уједно дао и власт да не праштају, и то очевидно онима који се не кају како ваља: … и којима задржите задржани су. Овом јасном и одређеном, чистом еванђелском учењу потпуно је противречна сада толико модерна пропаганда некакве псевдохришћанске љубави и безусловнога свепраштања, које покрива безмало све – и обухвата готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећега Антихриста које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога! Такви лажни проповедници модернога псевдохришћанства веома су ради да за осигуравање својих положаја злоупотребљавају познате речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1).

Та им је реченица особито драга, али им, свеједно, никако не смета да сами најсуровије осуђују све оне који се не саглашавају са њиховим лажиучењима, која уствари представљају тек веома лукаво искривљење еванђелскога учења – што је мамац којим смућују многе.

Да би се правилно разумеле ове речи Господње, треба имати на уму да је и сам Господ наш Исус Христос, Који је рекао: Не судите да вам се не суди, непосредно затим рекао и ово: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и, окренувши се, растргну вас (Мт. 7,6).

А ко су ти “пси” и “свиње”?

Под “псима” и “свињама” Господ подразумева морално развраћене људе, неспособне за примање еванђелске Истине, којима је све свештено туђе и чак мрско, будући да вредност тога они не могу да схвате. То су морално пали људи, бешчасни и зли, који се еванђелској Истини само ругају и газе је, те се могу са гневом окренути и на њене проповеднике – не либећи се да им чак и о глави раде (види тумачења св. Јована Златоуста, епископа Михаила и других). Није ли јасно да речима “не судите да вам се не суди” Господ уопште не забрањује да се људи морално процене и да се направи разлика између добрих и злих?

И не само да забрањује, како ћемо видети даље, него чак и налаже да се то чини. Господ, тако, непосредно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио. Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата својега … (Мт. 18,15). Не само да се такав благоразуман и хришћански суд над братом који је сагрешио допушта, него се налаже да се у њега укључе и друга браћа: … Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16).

Али ни то није све! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе “казати” Цркви, односно црквеној власти, која је од Самога Господа добила благодатно право да “веже и разрешава”: … Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17). Ове последње речи поразне су и савршено неприхватљиве за развраћену псевдохришћанску идеологију савремених пропагатора либералног, модерног неохришћанства, будући да су сасвим неспојиве са њиховим начелима. Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити не може: јер то су речи самога Господа нашега Исуса Христа.

А како је могуће не обазрети се на њих?

Савремени неохришћани, међу којима сада има и учених богослова и многих високих јерараха, на право, истинско Христово Еванђеље уопште не желе да се обазиру, него самовољно фабрикују своје сопствено “Еванђеље”, како је то својевремено учинио и њихов идејни вођа, мрачна успомена – Лав Толстој.

Авај! За многе савремене “хришћане”, неутврђене у истинској хришћанској вери, то је – велико искушење, саблазан која их сасвим скреће са правог пута.

Не судите да вам се не суди! – како ово изгледа привлачно у кривом неохришћанском тумачењу: “Ја нећу теби сметати да грешиш, па ни ти зато немој мени!” Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу предаје овај свештени текст у наше време!

Једно осуђивање је – грешно, а друго, како смо већ видели, не само да није грешно, него га Еванђеље и само налаже. И то је потпуно схватљиво: јер, у случају да ми никада, никога и ни у ком случају не осудимо, ускоро ћемо изгубити сваку способностда разликујемо добро и зло, те лако и сами можемо бити заведени на пут зла.

Највећи међу рођеним од жена, чију је светост и непорециву врлинску узвишеност посведочио и сам Христос Спаситељ, Свети Претеча Господњи Јован, видећи фарисеје и садукеје где му прилазе, говорио им је: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде? (Мт. 3,7).

Шта је то? Грешно осуђивање?

Господ наш Исус Христос, Који је Својим следбеницима налагао да се на Њега угледају, говорећи: Научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29), ипак је неретко, у вези са окорелим грешницима који нису желели да обрате пажњу на Његово Божанствено учење, употребљавао исти израз: породи аспидини, а често се и људима који су Га окруживали, а особито књижевницима и фарисејима, обраћао веома оштрим речима осуде: Роде лукави и прељуботворни! (Мт. 12,39), о, роде неверни и покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети? (Мт.17,17). Књижевнике и фарисеје Он је упорно називао лицемерима, безумнима, и слепима, змијама (Мт. 15,7; 16,3; 16,6-12; цела 23. глава), цара Ирода једном приликом назвао је лисицом (Лк. 13,32); корио је, по речима самога Еванђеља, и целе градове: Хоразин, Витсаиду и Капернаум, због тога што се не покајаше (Мт. 11,20-24).

Но ни то није све! Ми знамо из Еванђеља да кротки и смирени Господ, Који се потом молио за оне који су га распели: Оче, опрости им јер не знају шта чине (Лк. 23,34), не само да је користио строге речи осуде, него је неки пут прибегавао и веома оштрим физичким мерама: тако је два пута – на самом очетку Свога јавнога служења – и други пут на самом крају његовом, мало пре својих крсних страдања, прогнао трговце из храма. Свети еванђелисти пружају нам веома живу слику тих догађаја.

Не могући да трпи нечасну трговину која је организована у храму под покровитељством самих свештеника и чак уз учешће првосвештеника који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос, начинивши бич од узица, изагна све из храма и овце и говеда, а мењачима просу новац и столове испретура, рекавши при том продавцима: Не правите од дома Оца Мога дом трговине (Јн. 2,14-17).

А након Свога торжественога уласка у Јерусалим, уочи Својих страдања, Он наново, ушавши у храм, изгана све који куповаху и продаваху…, испремета столове оних који мењаху новце и клупе оних што продаваху голубове и рече им: Написано је – дом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мт. 21,12-13; Мк. 11,15-17; Лк. 19,45-46).

А шта је то?

Како је то далеко од оне псевдохришћанске љубави и свеобухватног “свепраштања” које проповедају савремени либерални неохришћани.

И хоће ли они, који су љубвеобилнији од Самога Господа, наћи да су ове речи и дела Безгрешнога Господа грешни и недопустиви, противречни Његовоме учењу – хоће ли их осудити толико омиљеним изразима као што су “мрачњаштво”, “реакционарство”, “мрачно средњовековље”, “инквизиција” итд?

Зар можемо и да помислимо да би наш Господ – Оваплоћени Јединородни Син Божји, Који је на земљу дошао ради спасења нас људи, како би нас научио Божанственој Истини и животу који јој је сагласан – ма у чему противречио Себи и поступао противно Сопственом учењу? О томе, јасно, нема говора: таква помисао била би незамислива хула!

Следећи пример Самога Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли нису се бојали да, уколико је потребно, ”осуде” људе који су се упорно противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут чак и најоштријим мерама како би обуздали зло.

Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због преваре коју су починили: били су кажњени тренутном смрћу само због тога што су нешто утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели као жртву Цркви (Дап.5,1-11). Свети Првомученик Стефан отворено је пред свима, на заседању синедриона, осудио своје земљаке Јудеје, назвавши их тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, оптужујући их за то да се свагда противе Духу Светоме, да су убијали пророке и, коначно, да су постали издајници и убице Самога Господа Исуса Христа о Чијем су доласку ти пророци јављали.(Дап. 7,51-52). Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат Светога Духа за новац, рекавши му: Новци твоји са тобом да буду на погибао… јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде(Дап. 8, 18-23). Свети Апостол Павле је, у време свога првога мисионарског путовања, строго осудио мага-лажипророка Варисуса или Елиму, који је проконсула Сергија Павла покушавао да одврати од вере у Христа. Рекао му је: О, препуни свакога лукавства и сваке подмуклости, сине ђавољи, непријатељу сваке правде! И казнио га слепилом (Дап. 13, 6-12). Шта је то? Грешно осуђивање? Недостатак хришћанске љубави код апостола?

Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвнога мешања – да неко има жену оца свога, није им на то рекао: ”Не судите да вам се не суди!” или: ”Зашто видиш трн у оку брата свога а брвно у оку своме не осећаш?” Не! Далеко од тога! Свети Апостол је истога часа осудио грешника, а исто је наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: Да се такав преда сатани на мучење тела, како би се спасао дух у дан Господа нашега Исуса Христа! (1.Кор. 5,1-5). Ни то није све! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима, отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно, хришћанином), остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или отимач. Са таквима заједно и да не једете… и избаците злога између вас самих (1. Кор. 5,9-13).

Ова наведена места из Светога Писма требало би да су довољна да се види како треба правилно разумевати речи Господње не судите да вам се не суди, односно да се покаже како ове речи не искључују сваку осуду ближњега – ”’осуђивање” не само да је допустиво, него и неопходно, будући да га прописују и сам Закон Божји и савест, пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући ”неосуђивањем”, ”хришћанском љубављу” и ”свепраштањем”.

Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим страно погубно толстојевско учење о ”непротивљењу злу” (које је, успут, упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас бољшевизма!): сваки истинити хришћанин – не мири се са злом, ма где и ма у коме га сретао.

Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили су затим током целокупне историје Цркве и сви истински хришћани, који су свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се са злом мрачнога незнабоштва и идолопоклонства борили свети мученици, не само пасивно умревши за Име Христово, но и одлучно осудивши, неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде и злочашће. Одлучно и безкомпромисно са лажиучитељима-јеретицима борили су се Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући ”иномислећима” ( како је постало модерно изражавати се данас) према којима треба пројављивати ”трпељивост” и ”прилазити им са разумевањем”, но су их гледали као ”вукове грабљиве који не штеде стада”, по речима Слова Божјег (Дап. 20,29), те су их строго осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од општења са њима и предајући их анатеми. је то? Грешна осуда и одсуство љуба

Не! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога Апостола: Какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником? (2. Кор. 6,14-15). И преподобни оци и матере наше – хришћански подвижници и подвижнице – ”осуђивали” су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свога одласка из њега. Они су следили призив Слова Божјега: Изиђите из њихове средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и ја ћу вас примити, говори Господ, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери (2. Кор. 6,17-18). А сада, у наше време циничнога и отвореног љутог безбожја, ми, као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву – који оскврнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама. Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају и садејствују учвршћивању њихове власти, помажући им у остваривању њихових адских замисли. Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста…

Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере савремени мудраци – неохришћани, преиспуњени некаквом необичном ”надљубављу” свеобухватним ”свепраштањем”? Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље? Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани љубав већу од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав – Господ и Спаситељ наш!

А како треба правилно разумети речи Господње: ”Не судите да вам се не суди”, прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст: ”Спаситељ овде не забрањује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то не чине, но само онима, који, и сами ипуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некакви безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због некаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе.



Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњега и осуђивање његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању. Забрањује се не објективно ”суђење” о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда – од гордости и сујете, зависти или злопамћења. Другим речима, забрањују се свака лична злоба и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету. Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима , који, под згодним изговором наводне хришћанске ”љубави” и ”свепраштања”, свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском ”непротивљењу злу”. Какво је то страшно, мрачно лукавство? Какво је то фарисејско лицемерје?
”Баш никога ни за шта осуђивати” – таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховога господара у свету. Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно ”свепраштање” потребно само непријатељу Христовом – Антихристу, како би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу? То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!

Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутоматски и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима цркве, дао заједно са влашћу да разрешавају грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу: Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20, 23). Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и ”исправљати” Еванђеље Христово, чинећи од њега некакво ”сопствено”.

Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злога квасца савременога фарисејства! Борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличавамо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него једино – по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу Животодавцу, Победитељу ада и смрти.

ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ

Пар људи данас зна да је Православна Црква ништа мање него Црква, која је сачувала неупрљана, изворна учења Исуса Христа, она учења која су предавана свакој следећем покољењу верујућих. Ова учења су дошла кроз векове, од Светих Апостола, објашњена и пажљиво протумачена од стране њихових законитих наследника (њихових ученика и Светих Отаца), предана и сачувана неискривљеним у нашој Источној Цркви, која се сама способна да докаже своје право да се назове „Православна Црква“. Божански Оснивач Цркве, Господ наш Исус Христос, јасно је рекао, „Саградићу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16 гл.). Цркви је Он послао Духа Светог. Дух је сишао на Апостоле, Дух Истине (Јован 15 гл.), Који јој „показује све ствари“ и Који је руководи (Јован 16 гл.), штитећи је од заблуда. Заиста, објављена је Истина људима, да је Господ дошао у космос, према Својим сопственим речима (Јован 18 гл.). И Свети Апостол Павле потврђује ову чињеницу свом ученику, Епископу Тимотеју, говорећи да је, „Црква Живог Бога стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3 гл.). Из разлога што је Она „стуб и тврђава Истине“, „врата пакла неће је надвладати“. Следи из тога да, је Истинска Хришћанска Црква – опипљиво јединствена још од када је Христос установио Једину Цркву – увек постојала на земљи и да ће увек постојати до краја времена. Она је примила обећање од Христа, „Бићу са вама до краја света“. Да ли може бити и најамње сумње да се Господ овде обраћа Цркви? Свако са часним и разумним расуђивањем, свако добре савести, свако упознат са историјом Хришћанске Цркве, чистим и неисквареним моралом и богословским учењима Хришћанске религије, мора признати је постојала само Једна Истинска Црква, основана Господом нашим, Исусуом Христом, и да је Она очувала Његову Истину светом и непромењеном. Историја открива, штавише, благодат која се може пратити од Светих Апостола, њиховим наследницима и Светим Оцима. Насупрот ономе што су други радили, Православна Црква никада није уводила новине у Своја учења са циљем „да се остане у корак са временом“, да се буде „прогресиван“, „да се не буде остављен са стране пута“, или да се прилагоди текућим потребама и модама које су увек обливене са злом. Црква се никада не прилагођава свету. Заиста не, јер је Господ рекао Својим ученицима на Последњој Вечери, „Ви нисте од овог света“. Морамо се држати ових речи, ако желимо да останемо верни истиснком Хришћанству – истинској Цркви Христовој која је увек била и увек ће бити страна у овом свету. Одвојена од њега, Она је у стању да преда учења Господа Христа непромењена, јер ју је та одвојеност сачувла непромењеном, то јест, слично непромењености Самог Господа. Оно што учени називају „конзерватизмом“ је главна и, можда, најкарактеристичнија ознака Истинске Цркве. Пошто је ИСТИНА једном и за увек предана, наш задатак је да се пре прилагодимо, него да је откривамо. Намо је заповеђено да прилагодимо себе и друге у Истини и тако доведемо свакога до Истинске вере, Православља. Нажалост, појавила су се у самим недрима Цркве, чак међу јерархијом, мишљења изражена од стране добро познатих појединаца која су штетна за Њу. Жеља да се „иде у корак са временом“, чини их уплашеним, да неће бити препознати као „културни“, „либерални“ и „прогресивни“. Ови савремени одступници од Православља су „постиђени“ да исповеде да је управо наша Православна Црква, Истинска Црква, која је основана Господом нашим Исусом Христом, Црква на коју се односи велико обећање „да је врата Ада неће надвладати“, и којој је Он поверио пуноћу Божанске Истине. Њиховом обманама и лажним смирњењм, њиховим богохуљењем на Господа, ови лажни пастири и они са њима, су се отуђили од Истинске Цркве. Они су дали прећутну сагласност идеји да су „врата пакла надвладала“ Цркву. Другим речима, ови одступници говоре да је наша Света Православна Црква, једнако „одговорна“ за „поделу цркава“ и сада треба да „покаје“ своје грехе и уђе у заједницу са осталим „хришћанским црквама“ уз помоћ одређених уступака њима, што би створило нову, неподељену цркву Христову. Ово је идеологија религиозног покрета, који је данас постао толико популаран: „Екуменског Покрета“, међу чијим чланством човек може рачунати Православне, чак и свештенство. Већ дуже време, слушали смо да они припадају овом покрету са циљем „да сведоче људима других вероисповести Истину Светог Православља“, али нам је тешко да поверујемо да је ова изјава, нешто више од „бацања прашине у очи“. Њихове честе теолошке изјаве у међународној штампи, не могу нас довести до другог закључка, осим да су они издајници Свете Истине. Као историјска чињеница, „екуменски покрет“ – у коме је Светски Савет Цркава врховни орган – је једна организација, чисто протестантског порекла. Скоро све Православне Цркве су се придружиле, док је Руска Загранична Црква најуочљивији изузетак. Чак су се и оне цркве, иза „гвоздене завесе“ придружиле. Неко време се Руски Патријархат опирао, ласкајући себи са чистотом Православља и прилично природно гледајући овај покрет као непријатељски Православљу. Он је давно постао члан. Руски Синод скоро да сам стоји у свом супротстављању „екуменском покрету“. Како можемо објаснити њену изолацију од остатка „васељенског Православља“? Марамо схватити ситуацију у речима „да се ово мора догодити“ (Лука 21: 9), то јест, „велико одступништво“ јасно предсказано Господом (2Сол 3:12). „Одступништво је допуштено од Господа“ рекао је Свети Игњатије Брјанчанинов, скоро пре једног века. (Други духовни Отац, Теофан Затворник, објавио је са тугом да је грозно одступништво почело у Русији.) Свети Игњатије пише: „Немоћни смо пред одступништвом. Немоћне руке неће имати моћи против њега и биће само покушаја да се заустави. Дух времена ће открити одступништво. Проучавај га, ако желиш да га избегнеш, ако желиш да побегнеш ово време и искушења његових духова. Може се претпоставити, такође, да ће се институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненадно. Заиста нико није у стању да га заустави или спречи. Садашања средства да се одржи институција Цркве, позајмљује се од света, предмета непријатељских Цркви, и последице ће бити да ће то само убрзати њен пад. Ипак, Господ ће заштити изабране и њихов ограничени број ће се попунити.“ Непријатељ човечанства чини сваки напор и корости све сврхе да их збуни. Помоћ му долази кроз потпну сарадњу свих тајних и невидљивих инославних, посебно оних свештеника и епископа, који издају свој високи позив и заклетву, Истинску веру и Истинску Цркву. Одрицање и чување од одступништва које је направило огорман напредак, захтева да стојимо даље од духа времена (који носи семе сопствено уништења). Ако очекујемо да издржимо у свету, неопходно је прво да схватимо и да чувамо разборито у уму да све што у овом садашњем времену, носи најсветије и најдраже име Православља, није у стварности Православље. То је често „варљиво и искварено Православље“, кога се морамо бојати и кога морамо избећи по сваку цену. Насупрот овој лажној вери, истинско Православље је дано и мора бити примљено без новитета и ништа не сме бити прихвачено као учење или пракса Цркве, што је насупрот Светом Писму у догмама Васељенске Цркве. Истинско Православље размишља само како да служи Богу и да спасава душе и није окупирано световним и пролазним благостањем људи. Православље је духовно а не физичко, или психолошко, или земаљско. СА циљем да сачувамо себе до „духа времена“ и да очувамо нашу верност Истиснком Православљу, морамо прво и свим нашим снагама живети беспрекорон: потпуно и строго посвећење Христу, без одступања од заповести Божијих или закона Његове Свете Цркве. У исто време, не смемо имати заједничке молитве или духовне везе, са савременим одступништвом или са било чим што „каља“ нашу Свету веру, чак и они дисиденти који себе називају „Православним“. Они ће ићи својим путем, а ми ћемо ићи својим. Морамо бити часни и истрајни, следећи прави пут, никада не одступајући, са циљем да угодимо људима, или из страха да би могли да изгубимо неке личне користи. Сигуран пут у пропаст је равнодушност и мањак принципа, који се еуфемистички назива „шири поглед“. Насупрот овом „ширем погледу“, ми постављамо „круте идеје“, које се у модернизму, популарно називају „ограниченим“ и „фанатичним“. Што је сигурно, ако неко усвоји „савремени менталитет“, мора сматрати и Свете Мученике – чија крв је „темељ Цркве“ – и Свете Оце – који су се целог живота борили са јеретицима – ништа мање него „ограниченим“ и „фанатичним“. У истини, постоји мало разлике између „пространог пута“ на који је Господ упозорио и савременог „широког погледа“. Он је осудио „пространи пут“ као пут ка „геени“. Наравно, идеја „геене“ не изазива страх код ових „либерала“ и авангардних теолога. Они могу самозадовољно „богословствовати“ о њој, али у пренагљеним и разузданим распаравама о „новим путевима Православног богословља“ и у задобијању нових ученика, пружају доказ да они више не верују у постојање Пакла. Ова нова врста „Православних“, нису ништа више него савремени „схоластици“. Другим речима, пут ових „прогресиаца“ није наш пут. Њихов је пут је обманљив, а нажалост то није видљиво свакоме. „Пространи“ или „широки поглед“, отуђује нас од Господа и Његове Истинске Цркве. То је пут од Православља. Овај поглед је злокобан, пакосно изумљен од Ђавола са циљем да нас лиши спасења. Ми, међутим, не прихватамо никакве новине, већ бирамо древни, доказани пут, пут који Истински Хришћани бирају да служе Богу, већ 2000 година. Бирамо пут верности Истинској Вери а не „модерном путу“. Бирамо верност Истинској Цркви са свим Њеним канонима и догмама које су примљене и потврђене од стране Помесних и Васељенских Сабора. Бирамо Свете обичаје и Предања, духовне ризнице вере предане у потпуности нама од Светих Апостола, Светих Отаца Цркве и Хришћанског наслеђа наших часних предака. Само ово је вера Истинског Православља, посебна од лажног „православља“, изумљеног од стране Непријатеља. Примамо само Апостолску Веру, Веру Отаца, Православну Веру.

ЦРКВА ПРЕД ОДСТУПНИШТВОМ И АНТИХРИСТ

(текст садржи учење архиепископа Аверкија о продирању духа антихриста у Православље последњих времена) 

...Да би препознао антихриста и оно што сада припрема његов долазак, хришћанин треба да мало дубље обрати пажњу на оно што се у савременом свету сматра за добро и зло, праведно и неправедно. Хршћанин треба да разуме принцип који је у основи појаве коју називамо ``антихрист``, а тај принцип је ИМИТАЦИЈА Христа и свега онога што је Христово. Само његово име значи ``уместо-Христос`` или онај ко изгледа као Христос (ствара утисак да је Христос). Антихрист је завршно, најсаблазније ваплоћење древних стремљења сатане да имитира хришћанство, с тим да створи његову нову форму, која припада овом свету.

``Антихрист ће се појавити`, - пише И.М. Концевич, - не као апсолутни атеиста`. ``Напротив, - тврди св. Јефрем Сиријски, - он ће доћи као лопов, да превари све, доћи ће као притворно побожан, смирен, кротак, као онај ко (како ће рећи о себи) мрзи неправду, као онај ко уклања идоле, даје првенство побожности, ко је добар, љуби сиротињу, у највишој мери благоразуман, веома постојан, према свима љубазан, ко нарочито уважава народ јеврејски (зато што ће Јевреји очекивати његов долазак). Поред свега тога, са великом влашћу чиниће знамења, чудеса и страхоте, примениће лукаве мере да свима угоди, да би га ускоро заволео обичан народ. Неће примати поклоне, неће говорити гневно, неће показивати суморан изглед, него ће свагда бити љубазан. И у свему томе добро уређеном спољашношћу почеће да заводи свет док се не зацари``.

Поседујући светоотачки поглед на суштину антихриста, архиепископ Аверкије је схватио да уопште није обавезно да неко живи у време антихристовог зацарења, да би био његов следбеник. Човек може да постигне оно што антихрист ваплоти у себи - кривотворење хришћанства, због тога што у таквом човеку као ни код антихриста...нема Христа у себи. Назначење свега што је Христос даровао припремиће људе за његово небеско царовање, док ће, међутим, антихрист на све могуће начине привезивати људе за земаљско. Ова очигледна и једноставна разлика се заиста може показати као веома сложена и, будући да ће атихрист као и многи његови претходници бити веома ``духован``, прикиваће људе за земаљско чак и оним средствима која су предодређена да их воде на небо. Ову имитацију хришћанства могу да открију само они код којих се сачувало чуло које омогућава да разликују суштински своје земаљско и пролазно од небеског и вечног. Одступништво о којем говори епископ Аверкије је управо губљење овога чула и стремљења ка Небеском. И преподобни Јефрем Сиријски пише да долазак антихриста неће препознати онај ко има ум за ствари овога живота и ко љуби земаљско...јер онај ко је привезан свагда за ствари овога живота, ако и чује, неће веровати и осетиће одбојност према ономе ко говори. А свети ће јачати, зато што су одбацили сваку бригу о овом животу. Хришћанство које је изгубило снагу испуњава се световним – оним што себе издаје за духовно. Посветовњачење хришћанства чини га незаштићеним за искушењеа антихриста.

Кад проучавамо оно што је архиепископ Аверкије написао о одступништву, можемо да издвојимо три његова нивоа. При томе они се међусобно разликују по томе колико се њима лакше или теже може препознати одступништво:

ПРВИ НИВО

Први ниво одступиштва је у губљењу снаге свеукупног Хришћанства, као једне целине. Корен овога се испољава у расколу Запада и Истока и у постепеном формирању на Западу ``новог хришћанства`` у којем пали човечији разум постаје мерило истине, а не Духом Божјим предато Свето Предање. Суштина овога феномена је што се духовно замењује природним, и на крају крајева та је замена кроз-Ренесансу и ``просветитељство``- довела до вулгарног материјализма наших дана, до материјализма који је духовно ослепео савременог човека. ``У свему овоме, - писао је архиепископ Аверкије, - види се некаква црна рука која плански и систематски делује, која настоји да што је могуће јаче привеже људе за овај привремени земаљски живот и да их примора да забораве на живот будући, живот вечни, који све нас неизбежно очекује``.

Материјализам, како га схвата архиепископ Аверкије, разлаже веру хришћана тако да они то и не примећују. Па и ако се наглашено супротстављају ``светскоме`` или говоре о Небеском, они могу да се налазе у власти световних представа, ако изгубе правилно схватање ``света`` који се супротставља самој суштини хришћанства. Шта више поступци који су са становишта Православља неморални, постају допустиви у хришћанству зараженом таштином..

Архиепископ Аверкије наставља: ``О каквом истинском јединству свих хришћана у духу хришћанске љубави може да се говори сада када Истину скоро сви одбацују, када лаж скоро свуда влада, када је изворни духовни живот међу људима који себе називају хришћанима – пресахнуо и замењен је животом телесним, животом животињским који се уз то подиже на пиједастал и који се прикрива идејом тобожње добротворности и који свако духовно недело, сваку моралну разузданост лицемерно оправдава. Јер отуда и потичу сви ти небројени ``балови``, разне врсте ``игара``, ``игранки`` и забава, према којима се, без обзира на антихришћанску неморалну суштину, данас веома попустљиво односе чак и многи савремени свештенослужитељи, који их и сами понекад организују и у њима учествују.

Губећи ослонац у самом темељу своје вере, који је, да то изразимо укратко: у припадању другоме свету, хришћанство, заражено испразношћу, лишава своје верне живог контакта са благодаћу Светога Духа. Зато су хришћани принуђени да траже замену за ту благодат, изазивајући ``духовне доживљаје``(аутосугестијом).

Они траже замену у овом свету, будући да им други свет више није доступан. О овим ``неохришћанима архиепископ Аверкије је писао: ``Они траже блаженство у овоме свету оптерећеном мноштвом грехова и безакоња и очекују ово блаженство с нестрпљењем. Они сматрају да је један од најсигурнијих путева његовог достизања ``екуменистички покрет`, савез и ступање свих народа у једну нову ``цркву``, која уједињује не само католике и протестанте, него и Јевреје , муслимане и пагане, с тим да свако очува своја убеђења и заблуде. Та тобожња ``хришћанска`` љубав, у име будиће земаљске среће човечанства, није ништа друго до - гажење Истине``.

Архиепископ Аверкије је називао веру у будућу срећу на земљи ``нео-хилијазмом``(хилијазам - древно јеретичко веровање у хиљадугодишње царовање Христа као земаљског цара). Он је предвидео да ће спољашње (природно) ``екуменистичко јединство``(коме теже ``неохилијасти``) бити организација коју ће атихрист признати и подржавати. За архиепископа Аверкија савремени ``екуменистички покрет`` је био сведочанство о ширењу неверовања у постојање апсолутне Истине. Отуда проистиче одсуство жеље за заузимањем било каквог одређеног става и безвољно помирење са злом или његово оправдање, и то све у име најповршнијих представа о ``хришћанској љубави`` и ``миру``.

``У наше време , кад се појављују толике велике сумње чак и у само постојање Истине, када се свака ``истина`` цени као релативна и сматра да је сасвим нормално да се сваки човек придржава ``своје истине``, борба за Истину добија нарочито важан значај. И онај ко не подржава ову борбу, онај ко у њој види само испољавање ``фарисејства`` и нуди у замену ``да се смиримо`` пре лажју, (пошто је отпао од Истине), разуме се, мора да се сматра издајником Истине, ма за кога себе сматрао и ма како себе називао``.

Они који своју наду полажу у овај свет, свакако су принуђени или да западају у очајање, или да не примећују растуће изрођавање у свим формама друштвеног живота. Релативизам и неодлучност таквих само помаже ослобађању сатанских сила у последње време, како што је истицао архиепископ Аверкије.``

Слуге сатане или (што је једно те исто) слуге долазећег антихриста, користе духовну слепоћу већине савремених људи и упорно и недопустиво раде свој посао са, збиља, сатанском енергијом, и специјалним напорима и на све доступне начине и уз помоћ средстава која су се нашла под њиховом контролом, они привлаче к себи присталице, које свесно или несвесно, желећи то или нежелећи – сарађују са њима, стварајући у свету услове и прилике које веома погодују скором доласку антихриста као владара свега света и господара целокупног човечанства.

Архиепископ Аверкиjе наставља: ``Основни задатак слугу долазеће антихриста јесте у томе да разруше стари свет са свим његовим представама и ``предрасудама`` и да на његовом месту изграде нови свет, спреман да прихвати свог ``новог господара`` који се очигледно приближава и који ће заузети у очима људи место Христа и пружити им на земљи оно што им Христ није дао...Човек мора да буде потпуно духовно слеп и да му истинско хришћанство буде сасвим туђе па да не би могао да разуме све ово``!

ЗНАЦИ ВРЕМЕНА

Лицемери! Лице небеско умете распознавати,а знаке времена не можете ? (Мт. 16,3)

Свако време, свака епоха у животу човечанства, одликује се нечим у односу на остале. Посматрајући ововековне догађаје, не можемо да не призанамо, да је најособенија одлика времена у којем живимо губљење страха Божјега, и у вези са тиме, оглушење већине савремених људи о глас Божији или савест.

Савремена епоха, више него иједна пре (при чему имамо у виду, разуме се, превасходно хришћански период историје човечанства), може се назвати безбожном и бесавесном. А сасвим природна последица тога су, сада толико распрострањени, беспринципиелност, равнодушност према добру и злу, неморал, егоизам, опортунизам, помама за материјалним благом уз потпуно занемаривање духовнога, бестидни, готово отворени разврат и растући криминал – а борити се са тиме постаје све теже.

И све то упркос ружичастим прогнозама и „предсказањима“, која смо тако често слушали на почетку овога столећа, по којима ће 20. век бити век необичног процвата и свестраног прогреса човечанства, у коме неће бити ни ратова ни сукоба, него ће за све наступити радосни живот, свеопште благостање, готово, рај на земљи.

Уместо обећаног мира за цео свет и обустављање ратова и сукоба – догодила су се два, у историји још не запамћена, страшна, светска рата и крваве револуције, које су прогутале милионе жртава.

Све је то последица узнапредовалога греха. Обично нам кажу: људи су, наводно, одувек грешили и греше, и у томе што се збива нема ничега посебно новог. Да! Греха је свагда било, у извесној мери он и јесте својствен људима, који су од прародитеља наследили грехом повређену природу и зато „нема човека који живи, а да не греши“, само је Један Бог без греха.

Али – греси су разни. Раније су, махом, људи грешили тајно, тако да нико не зна, будући да је сваки грех на себе навлачио општу осуду, а они који су сагрешили веома су се често потом искрено и свом душом кајали и исправљали, коренито мењајући свој живот и настројење ка бољем. Покајање, уколико је разуме се искрено и дубоко, кадро је да избрише све грехе и да исцели погубне последице њихове, препорађајући човека у нови живот. Знамо мноштво примера у којима су велики грешници постајали велики праведници и светитељи.

Али не и данас! Греха се сада готово и не стиди и нико га не осуђује, а користе се лукаво чак и Христове речи ,,не судите да вам се не суди" (Мт. 7,1), као да грех сам по себи и не заслужује осуду. Људи греше јавно – безочно, бестидно, не мислећи о покајању, него, напротив, на сваки се начин правдају и цинично присвајају себи некакво право на грех.

Сама свест о греху међу савременим људима, сем у ретким изузецима, не постоји: грех је постао нешто обично, што више не подлеже друштвеној осуди нити осуди савести.

Онима који нас уверавају да у наше време нема ничега посебно новог, одговорићемо питањем: Када је то раније, па још у хришћанској епохи, било огромне и моћне државе која се распростирала на шестину света, а чији су се владари у својој делатности руководили богоборном идеологијом и који су за један од најважнијих својих циљева поставили ширење атеизма, односно безбожја ?

Где су и када представници државне власти проглашавали „противбожански фронт“ и врбовали чланове за „Атеистички савез“?

Где је и када, још након коначне победе хришћанства над мрачњаштвом незнабоштва, било таквог махнитог, љутог гоњења истините вере и Цркве Христове, када се зацарио такав ужасан терор и проливала невина крв милиона људи ?

Све су то хваљена „достигнућа“ „прогресивнога“ 20. века !

Где се и када у хришћанским земљама дозвољавао такав бестидни и скоро отворени разврат, таква готово потпуна обнаженост свега што је повезано са плотским грехом и морална распуштеност?

Где су и када раније у државној власти легализовали масовно убиство нерођене деце, као хир њихових развраћених родитеља који не желе да нормално, по закону природе, рађају, одгајају и васпитавају децу, коју су зачели и да тако понесу сву законску и моралну одговорност за њихово зачеће ?

Где се и када у хришћанском човечанству признавало морално изопаченим наказама право на содомски грех – онај грех за који је Сам Бог тако строго казнио древне градове Содому и Гомору, пославши на њих сумпорну огњену кишу, како би огњем спалио ту гнусну нечистоту, тај мрски против-природну грех ?

Где је и када у прошлости виђено да се људи не само не стиде тих плотских грехова, него их дословно и на улицу износе, бестидно се показујући и чак агитујући међу другима ?

И све је то – „прогрес“ хваљенога 20. века !

Али најстрашније је то, да је та морална дегенерација ушла и у религиозни живот. У религијама Запада, које су давно отпале од истините вере и Цркве, ово и није тако необично, мада не може да не привуче нашу нарочиту пажњу чињеница, да је тај небивали морални суноврат започео управо у наше време. Двојица последњих папа и Други ватикански концил су до темеља уздрмали монолитност римокатолицизма, а протестанти су чак дошли дотле да одричу многе основне догмате хришћанске вере и сасвим су готови да се слију са оним светом који у злу лежи и у којему је сва похота плоти, похота очију и гордост живљења (1. Јн. 2,16).

Уистину је поразно за нас и страшно за све истинске верујуће, то што су непријатељи ушли и у саму нашу Православну Цркву и што настоје, авај – не без успеха, да је разоре изнутра. Разуме са, ми верујемо да њој, по обећању Самога Христа Спаситеља врата адова неће одолети (Мт. 16,18) и да ће је бити до свршетка века (Мт. 28,20), али коликим слабим душама прети смртна опасност да изгубе веру и да заувек погину! Зар је без разлога Христос Спаситељ назвао Своје истинске следбенике малим стадом (Лк. 12,32), рекавши при томе да ће, када поново дође на земљу, једва наћи веру на земљи (Лк. 18,8).

У Православној Цркви се, што је последњих година постало посебно јасно, од почетка 20. века види стремљење реформација у чисто протестантском духу, са у суштини једним циљем – да се озакони безакоње. Слобода и морална распуштеност које, под утицајем расцрквљеног друштва, све више улазе у моду, показале су се превише саблажњивим.

И ето, где се под лукавим изговором: „враћања Цркве апостолским временима“, јавило стремљење не само да се одбаци као „преживела“ и „неодговарајућа духу времена“ сва црквена дисциплина, коју су богомудро устројавали стубови наше Цркве – Свети Оци током векова, него и да се много тога преради, за љубав лењости и раслабљенога моралног живота. Постигнут је договор чак и о наводној неопходности да се редигује текст Свештенога Писма, у сагласнисти са људским развраћеним укусом и ради повлађивања страстима.

Ти су покушаји одавно започели, а конкретизовали су се коначно, у стварању такозване „живе цркве“, а затим и „обновљенства“ код нас у Русији у годинама свеопштег расула у време револуције. Али тада је духом још крепки верујући руски народ одлучно одбацио „живоцрквенике“ и „обновљенце“ и сав је тај душегубни подухват скандалозно пропао, без обзира на моћну подршку безбожне совјетске власти заинтересоване за пропаст Цркве.

Као замена „живоцрквеницима“ и „обновљенцима“ дошло је „сергијанство“, које се сместа отворено ставило у службу богоборне власти. Поступно се и оно (а зар је могло бити другачије при таквом зближавању са богоборцима!) оформило у одступништво од истинскога Православља, кроз сливање своје идеологије са идеологијом овога света који у злу лежи и кроз признавање атеизму права на постојање.

О томе лепо сведоче изјаве његовога руководства и сама чињеница њиховога ступања у „Светски савет цркава“. Овај се покрет брзо раширио и по другим црквама православнога Истока, почев од Константинопољске Патријаршије која је 1923. официјелно признала „живу цркву“ у Русији за закониту.

Године 1923. Константинопољски патријарх Мелентије сазвао је „Свеправославни сабор“ на којем су предложене биле следеће реформе постојећих правила и установа Православне Цркве: жењени епископат, другобрачност свештенослужитеља, нови календар, скраћивање богослужења, укидање постова и монаштва, упрошћавање свештеничке одеће, односно дозвола свештенству да носи светску одећу и светски да живи.

Тада су ове „реформе“ изазвале много протеста и приговора, међу њима и од стране осталих источних патријараха, који су изјавили да је за спровођење таквих „реформи“ неопходан Васељенски сабор, који има ауторитет највише црквене власти.

Током времена, слична настојање и тенденције не само да нису нестале, негу су чак и више утврђивале у разним помесним православним црквама и сада њихови заговорници енергично пропагирају да се ради њиховога остварења сазове „Осми васељенски сабор“.

Знајући савремену настројеност многих црквених „вођа“ и њихову упорност у спровођењу рушилачких планова, јасно можемо замислити шта ће представљати „Осми васељенски сабор“! Још не сачекавши званичне одлуке, многи су већ спровели у живот неке од тих „реформи“, савршено игноришући црквена правила. Али, разуме се, савест код неких ипак не мирује и зато они настоје да безакоња која чине – „озаконе“.

Ето и разлога због кога ти лукави људи – који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли – настоје да се сазове „Осми весељенски сабор“. Они су уверени да ће таквих какви су они на сабору бити већина, па ће „већином гласова“ спровести све што им се хоће, што значи да ће потпуно званично, са свим привидом законитости, формално озаконити безакоње.

Али да ли ће такав „Васељенски сабор“ уистину бити ауторитативан за све и непорецивим гласом Духа Светога („изволи се Духу Светоме “ нама…“), као код пређашњих, од целе наше Цркве признатих, седам Васељенских сабора ?

Јасно је да неће !

Сви претходни Васељенски сабори доносили су своје одлуке потврђујући све оно што је установљено на претходним Саборима, а овај ће, како се већ сада може видети, себи поставати као главни задатак да одбаци целокупно претходно црквено устројство и све што је раније установљено. Зато то неће бити „Осми васељенски сабор“, него „Други разбојнички сабор“, налик ономе из 449. године у Ефесу, који је у историју ушао са именом „разбојнички“.

Коме је потребан такав „сабор“? Разуме се, само непријатељима Цркве, јавним и тајним. Сва истинска чеда Цркве Христове, неће га признати као законити сабор и неће прихватити његове одлуке, из њега ће произићи само нове поделе и расколи, што је и потребно непријатељима Цркве, који припремају Антихристов тријумф.

Прву пробу већ су начинили у виду самовољног и дрског увоћења новог календара од стране неких цркава, што је свугде изазвало само непријатељство и поделе међу верницима, као на пример, у Грчкој, где је народ разбијен на две групе – „старокалендарце“ и „новокалендарце“.

Све су то – знаци времена! А ми смо позвани да „служимо…“, како је учио велики отац Православља светитељ Атанасије Александријски, „… не времену – но Богу“. Бојте се тога лукавства и бежите од њега, сва верна чеда Свете Цркве !

 

О САДАШЊЕМ ВРЕМЕНУ

 
"Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не-мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају "живот по Богу", све су то, каже свети Игњатије (Брјанчањинов), видљива знамења "отпадништва" (апостасија), о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је у наше време већ почело и брзо напредује.
Ево, на пример, колико снажно и уверљиво св. Игњатије пише: Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их (свет) њиховом паду.

Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они, што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему...

Дешава се очевидно "просејавање": по томе да ли разумеју догађаје који се сада одвијају у свету или не, људи се могу поделити на две врсте:

Једни увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се, предузимајући све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе ова последњих година све силнија бујица отпадништва.

Други... слепују. Но то је слепило двојако: једно је без кривице, јер је несвесно, долази од неразумевања и потцењивања онога што се збива, а друго је свесно: такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим, поробљени сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни вид.

А том духовном слепилу сада много тога доприноси!

И сатана и слуге његове, по речи Светога Писма, људима се веома ретко јављају онакви какви заиста јесу: сатана се претвара у ангела светлости и слуге његове у слуге правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се сада збива у свету привлачно и да је чак плод истинскога хришћанства. Заборављају људи да је сатана лажљивац и клеветник и човекоубица од искони (Јн. 8,44), а такве су и све слуге његове, које узимају само изглед служитеља правде...

Најстрашније је управо то што већина људи од почетка неће препознати антихриста те ће му се поклонити. Због чега ће бити тако? То објашњава Свети Павле: ... зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане да верују лажи (2. Сол. 2,10-11). Пашће у ту заблуду и поклониће се антихристу они који изгубе у своме срцу чуло истине, чије се срце разврати и успротиви свему што не повлађује његовим страсним жељама и греховном укусу. И поклониће му се сви који живе на земљи чија имена нису написана у Јагњетовој књизи живота (Откр. 13,8). Поклониће се звери, говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? (Откр. 13,4)..."

Уосталом, свети Атанасије Велики говори да ће један од предзнака приближавања доласка антихриста бити прелазак црквеног управљања из руку архипастира у руке световних високо-достојанственика...