БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА - Св.Аверкије

„Ово је Апостолска вера, ово је вера Отаца, ово је Православна вера – потврда васељенске вере“

Драга браћо и сестре у Господу, данас ћете чути ове свечане и значајне речи у Молебану, коју је Света Црква установила да се служи на овај дан. Прва недеља Светог и Великог Поста је закључила недељу појачане молитве и аскетског покајања. Сада је Света Црква, желећи да нас охрабри и утеши, установила за нас у првој недељи Великог Поста, у прву Недељу, духовну свечаност, најдражу и најближу нашим срцима, Победу Православља.
Ова свечаност је први пут одржана 842. године у Константинопољу у присуству Блажене Царице Теодоре, од стране Његове Светости Патријарха Методија, у спомен на обарање последње ужасне јереси која је узнемиравала Цркву Христову, јерес иконоборства.
Али у овој свечаности, Света Црква обележава победу Светог Православља уопште, његову победу над свим злочестивим јересима, лажним учењима и расколима. Наш Господ Исус Христос, основао је Своју Цркву на земљи, да би сви који јој припадају били спасени, могли да избегну мреже ђаволске и уђу у Царство Божије, припремљено за њих.
Ђаво је напрегао све своје снаге да збаци и уништи Цркву Христову, и кроз ово да омете спасење човека. У почетку је подигао ужасне прогоне на Цркву, преко Јевреја и незнабожаца. Скоро три века је крв Хришћанских Мученика текла непрестано. Али ђаво није успео у својој замисли.
Крв Мученика, према мудром изразу Хришћанског апологете Тертулијана, постала је семе Хришћанства. Хришћанство је тријумфовало над својим гонитељима. Кротки јагањци Христовог стада, претворили су вучији бес својих гонитеља у јагњећу кротост.
Али ђаво се није смирио након пораза, који је претрпео од Мученика. Када је Црква Христова тријумфовала у свету, подигао је нове, чак још опасније прогоне против ње: из унутрашњости Цркве, као што је Свети Апостол Павле прорекао у својм разговору са Ефеским свештеницима, људи су почели да говоре изопачене ствари. Павле је такве људе назвао тешким вуковима (Дела 20:29-30).
Ово су били такозвани јеретици, који су покушали да изопаче истинско учење Христово, по питањима вере и побожности, са циљем да ово учење постане неделотворно за људе. Када се ово догодило, Света Црква је, у лику својих најбољих служитеља, повела борбу, насупрот ових јеретика, са циљем да одбрани своје истинско, неискривљено учење.
Тада су почели да се одржавају први Помесни, а онда и Васељенски Сабори. Епископи су се окупљали из свих крајева земље и кроз Духа Светог, изнели су чисту и неискривљену Истину, следећи примеру Првог Апостолског Сабора у Јерусалиму (Дела 15:6-29). Они су такође одсекли јеретике из Цркве и анатемисали их.
Ово је било у складу са јасном заповешћу Господа нашег Исуса Христа који је рекао: “А ако ли не послуша ни Цркву, да ти буде као незнабожац и цариник.“ (Матеј 18:17) И у складу са заповешћу Апостола Павла, тог великог Апостола народа, који је рекао: „Али ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде!“ (Гал.1:8) А на другом месту, он говори: „Ако ко не љуби Исуса Христа да буде проклет, маран ата.“ (1. Кор. 16:22)
Тако наш покретни, величанствени и свечани Молебан Православља, почиње од Самог Господа нашег, Исуса Христа и од Његовог великог Апостола, прозваног од Њега, Апостолом народа, т.ј. целокупног незнабожачког света. Од деветог века Света Црква је установила да ова служба треба да се служи, прве недеље Светог и Великог Поста, и да се зове Недеља Православља.
Ова служба је браћо и сестре, посебно важна и значајна у злим временима које окушавамо, временима у којим се Православна вера колеба и љуља. Ово колебање и љуљање је заслуга управо оних особа које би требало да је снаже и подржавају у душама верних.
Они који би требало да буду стубови Светог Православља – најстарији јерарси – укључујући и поглаваре појединих Помесних Цркава – одвајају се од Истине Светог Православља. Ужасно је рећи да је чак и поглавар Константинопољске Цркве, која је позната као Васељенска Црква, човек који би требало да буде први јерарх целог Православља, напустио овај пут!
На свему овоме несумњиво лежи печат Одступништва, о којем је пророковао Свети Апостол Павле (2. Сол. 2:3), одступништва Хришћана од Христа.
Ми смо сада лицем у лице, са овим Одступништвом. Главна претња истинској Хришћанској вери, Православној вери, је такозвани Екуменистички покрет, вођен нечим што је познато као Светски Савет Цркава, тела које одбацује учење о јединству и непогрешивости Истините Цркве Христове и покушава да створи из свих тренутно постојећих и искривљених вера, нову, лажну цркву, која ће из нашег гледишта, бити несумњиво црква Антихриста, она лажна црква коју ће Антихрист, чији се долазак брзо припрема у свету, водити.
Из учења Речи Божије и Светих Отаца Цркве, знамо да ће Антихрист бити и религиозни, али и политички вођа целог човечанства; он ће стати на чело нове васељенске, лажне цркве; он ће такође бити поглавар једне нове светске владе и покушаће да потчини све људе својој апсолутној моћи.
Православна вера – то је вера Светих Апостола, то је вера директних ученика Светих Апостола, Светих Отаца.
Свети Оци и Учитељи Цркве и њихови законити наследници, установљени Духом Светим, протумачили су све то за нас у својим величанственим и надахнутим делима.
Браћо и сестре, морамо држати ову веру чврсто, ако желимо вечно спасење! Сада ћемо служити са вама, овај дубоко поучан и веома свечани Молебан, за све оне који су залутали, или отпали од истинске Православне вере; у другом делу Света Црква изриче страшне анатеме против свих лажних учитеља, јеретика и расколника који су ојачали у својој тврдоглавости и не желе да се поново сједине са Истинитом Црквом Христом, већ се уместо тога боре против Ње.
Онда ћемо одслужити Вечни Помен за све упокојене браниоце Светог Православља и „многаја љета“ за оне браниоце Светог Правсолавља и Цркве, који су још увек међу живима. Амин.


Свако зна шта је то кривотворена новчаница. То је новчаница која је веома налик на праву, толико налик да је и прихватају као такву. Но у ствари, ради се само о варљивој спољашности – заправо, реч је о имитацији, о лажној новчаници која нема истинску вредност.
Управо у том смислу може да се говори и о "лажном православљу". Страшно је рећи, али ми смо изгледа доживели време када се, упоредо са многим другим кривотвореним "вредностима", појавило и кривотворено православље, које само наоко има истинску вредност Христову, само је споља показује, док је заправо лишено истинске унутарње вредности, те тако представља тек фалсификат који обмањује поглед.
Апологети таквог "православља" сасвим нетачно тврде да је његова суштина само у голом, хладном, формалном прихватању одређеног скупа догмата. Православље није конгломерат апстрактних истина, одвојених од живота. Православље – то је дух живота, како је посведочио и Сам Господ наш Исус Христос, када је рекао: Речи које вам Ја говорим, дух су и живот су (Јн. 6,63).
Управо с те тачке гледишта ми треба да у садашње зло време разликујемо истинско Православље, које је дух и живот, од лажног "православља", које представља тек више или мање успешан фалсификат истинског хришћанства без одговарајућег унутарњег садржаја...
Екуменизам јача, обухватајући сада готово цело Правосавље, осим наше Руске Заграничне Цркве!
Не долази ли време када ће и изван граница Совјетског Савеза, изван наше отаџбине поробљене од стране богоборних комуниста, морати да настане Катакомбна Црква Истински - Православних Хришћана, који себе тако називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско православље и носи само његова спољашња обележја?
А да ће такво време једном сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Апостола Павла Солуњанима:
"Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво".
Не наступа ли већ то време?

НЕВИДЉИВА БОРБА И ПОЗИВ НА СВЕТОСТ

 

Борба на коју хришћане позивају сви свети Оци-подвижници назива се „невидљивом борбом“, то јест „невидљивим ратом“, јер је „невидљива“ за спољашне људске очи, будући да је „унутрашња“, да се одвија „унутра“, у души човековој. У старини су основе те борбе биле добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је обавезна за све људе који се називају „хришћанима“, без изузетка, јер су руководећа начела ове борбе изложена у Јеванђељу, књизи намењеној свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, од такозване „епохе хуманизма“, долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу себе да сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу то да су „светски људи“ и да испуњавање свих црквених одредаба, захтева и традиције за њих није обавезно онако како је обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. „Ми нисмо монаси нити свештеници – почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима – од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно“. Појавио се немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, према држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као против нечега што толико притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности.

Шта је то „невидљива борба“? То је она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство. У јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме ми стално можемо само да стремимо, без могућности да га икада у потпуности достигнемо овде, на земљи. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално кретање напред, за непрекидни рад на себи, за искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишен идеал изражен је кроз речи Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћане неопходно да љубе не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку закључује речима: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству на многим местима кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: „Будите свети, јер сам Ја свет“ (3 Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то јест у слодоби душе од ропства греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од греха, призвани су, разуме се само по себи, сви људи без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер и Христос Спаситељ, Који је позивао на светост, дошао је на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како лажно безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на непрестану борбу против греха – на „невидљиву борбу“.

Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске "љубави" и "свепраштања", свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском "непротивљењу злу".
Какво је то страшно, мрачно лукавство !
Какво је то фарисејско лицемерје !
"Баш никога ни за шта осуђивати"- таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.
Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно "свепраштање" потребно само непријатељу Христовом - Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?
То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!
Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутомастки и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу : Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20,23).
Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и "исправљати" Еванђеље Христово, чинећи од њега некакво "сопствено".
Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас - не по гордости и самољубљу, него јавно - по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења - Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смтри.

 

Невидљива борба и наше време

 

Ми смо већ говорили о томе да главни задатак за сваког истинског хришћанина представља борба против зла и да се зато сваки хришћанин назива "војником Христовим". Однос сваког истинског хришћанина према било којој врсти зла, где год и ма како да се оно пројављивало, јесте однос потпуне и безусловне непомирљивости. Са злом као таквим, то јест са стихијом зла, хришћанин не може да има никаквих компромиса, јер зло, стихија зла - то је област сатане, непријатеља Божијег, а хришћанин је слуга Божији, чедо Божије по благодати кроз Исуса Христа. Хришћанин је служитељ светлости, а зло је област таме. Јер какву заједницу има светлост са тамом - пита Апостол - и какву сагласност Христос са Велијаром? Стога је сасвим јасно и природно да главни животни задатак хришћанина, или суштину духовног живота - представља непрекидна и бескрајна борба против зла, која ни за тренутак не губи на интензитету. Али, са каквим то злом хришћанин треба непрекидно да се бори? Да ли се његов призив састоји у томе да стално прати и пази на пројаве зла код људи који га окружују, да их осуђује због тога зла, разобличава и кажњава? Већина људи поступа управо тако, услед чега се бескрајно умножава осуђивање других и међусобно оптуживање, због стварних или само умишљених пројава зла. И баш то чини савремени живот најмрачнијим адом. Свак тражи зло у другим људима, не видећи и не примећујући зло у сопственој души. Због тог зла он их прекорева, напада и кињи, те се тако на нама очигледно испуњава страшно Апостолово упозорење: Ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите (Гал. 5,15).

Шта да се чини? И против каквог то зла хришћанин треба да се бори?

Хришћанин треба да се бори против сваке врсте зла, било где и било како да се оно пројављује, али пре свега, треба да се бори против зла у сопственој души. Борба против зла треба да крене од самога себе: тек тада ће она бити исправна, разумна и целисходна. Ко је почео да се бори и ко је искоренио зло у сопственој души, њему ће бити много лакше да поведе борбу са злом у душама других; ова ће борба имати више изгледа за успех, што мање зла остане у души борца против зла, војника Христовог. Ту велику истину сасвим заборављају савремени људи који су се одрекли хришћанства, а мисле да могу бити добротвори човечанства: док сами остају зли у души, они прогоне и угњетавају друге због зла које је често само привидно, умишљено.

Борба против зла у сопственој души - то је основна лозинка истинског хришћанина, то је једино исправно начело и једини поуздани темељ на коме се може градити благостање читавог човечанства. Не међусобни прогони и угњетавање због ових или оних политичких убеђења, не зверско истребљивање свих који мисле другачије, чиме се баве савремени предводници човечанства, него истребљивање зла у сопственој души - ето шта нам је данас неопходно, ето јединог начина да се избегне тај страшни погибељни понор у који је читаво човечанство спремно да се баци.

Овом непрекидном, непрестаном, неуморном "борбом" против зла у сопственој души бавили су се сви древни подвижници. Они су ту борбу називали "невидљивом борбом" и оставили су нам непроцењиво вредне књиге, своја дела, у којима је детаљно изложен целокупан њихов богати опит борбе против зла. Таква су аскетска дела преподобног авве Доротеја, преподобних Јована Лествичника, Исака Сиријца, Јефрема Сиријца, Макарија Египатског, Варсануфија Великог и Јована Пророка, Теодора Студита, Симеона Новог Богослова и многа друга.

Борба на коју хришћане позивају сви ови свети Оци-подвижници назива се "невидљивом борбом", то јест "невидљивим ратом"; јер она је "невидљива" за спољашње људске очи, будући да је "унутрашња", да се одвија "унутра", у души човековој. У старини, основе те борбе биле су добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је - обавезна за све људе који се називају "хришћанима", без изузетка, будући да су њена руководећа начела изложена у Јеванђељу, књизи која је намењена свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, са такозваном "епохом хуманизма", долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу да себе сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу да су "светски људи" и да стога за њих није обавезно испуњавање свих црквених одредаба, захтева и предања, онако како је то обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. "Ми нисмо монаси нити свештеници - почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима - од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно". Тако се појавио немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као нечега што страшно притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности. Уместо "невидљиве борбе" води се непрестана међусобна борба прикривена изговором "борбе за опстанак", која у наше време тобоже представља основ људског постојања. Борба против зла коју воде савремени људи углавном је безуспешна, зато што се они не боре толико против зла, колико против других људи, гајећи једнако такво зло у сопственим душама. Код савременог човека, који је одступио од Бога, замагљена је и сама разлика између добра и зла: зло се често сматра за добро, и обрнуто. А уз такво мешање појмова добра и зла, истинска и целисходна борба против правог зла још је више отежана.

Главно је, понављам, то, што се заборавља основна истина: уопште узев, борбу против зла успешно може да води само онај ко је савладао зло у сопственој души, стога рат са злом и треба започињати од сопствене душе, од "невидљиве борбе".

Шта је то "невидљива борба?" То је она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство. У Јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме стално можемо само да стремимо, без могућности да га овде, на земљи, икада у потпуности достигнемо. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално кретање напред, за непрестани рад на себи, за искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишени идеал изражен је речима Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћанина неопходно да љуби не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку закључује речима: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству, на многим местима и кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: Будите свети, јер Сам Ја свет (3. Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то јест у слободи душе од робовања греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од греха, призвани су, само по себи се разуме, сви људи без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер је и Христос Спаситељ - Који позива на светост - дошао на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како лажно и безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на светост, сви људи су призвани на непрестану борбу против греха - на "невидљиву борбу".

Ова невидљива борба није лака! Много је тежа од било које обичне земаљске борбе, јер је неупоредиво лакше борити се против других људи, него против самога себе. Онај ко води ову невидљиву борбу, по речима отаца, за противника има самога себе, или тачније своје самољубље, свој, светски речено, "егоизам", који почива на људској гордости. Другим речима: суштина невидљиве борбе састоји се у непрекидној упорној борби са духом самоутврђујуће људске гордости и са целокупним њеним породом - различитим страстима и пороцима. Пошто је та борба необично тешка, апсолутно је немогуће ослањати се у њој само на своје, људске снаге: ту је потребна натприродна Божанска помоћ, сила благодати Божије, која се, као што знамо, "у немоћи показује". Зато свети Оци и говоре да је за онога ко жели победу у невидљивој борби, неопходно да усади у своје срце следећа четири расположења или делања: 1. да се никада ни у чему не у узда у себе; 2. да у срцу увек носи потпуну и смелу наду на Јединог Бога; 3. да се непрестано подвизава и 4. да свагда пребива у молитви.

Из овога је јасно зашто не може бити ни говора о "невидљивој борби" међу савременим људима, који су прожети духом гордости. Јер њима је њихова гордост драгоценија од свега другог: то је њихов идол, коме служе и клањају се уместо истинском Богу. Како би се они борили против ње? Самопоуздање, сигурност у сопствене снаге - то је њихова главна особина. Они не могу да се уздају у Бога зато што Га гордо одбацују и не желе да знају за Њега. Како онда да се подвизавају и да се моле Богу?

Међутим, главни и основни услов успеха у невидљивој борби, према учењу светих Отаца-подвижника, јесте "никада се ни у чему не уздати у себе". Због чега је то тако неопходно? Размотримо ово детаљније. Од времена пада у грех наших прародитеља, ми - без обзира на очигледну раслабљеност својих духовно-моралних снага - о себи мислимо веома високо. Иако нас свакодневни опит стално убеђује у лажност таквог мишљења о себи, ми у несхватљивој самообмани не престајемо да верујемо да смо "нешто", и то "нешто важно". Ова наша духовна слабост, коју веома често не примећујемо и нисмо је свесни, више од било чега другог противна је Богу, као први пород људске гордости, или, како се прецизно изражавају свети Оци - "истицања свога ја". Она је корен, праизвор и праузрок свих наших страсти и порока. Она затвара у нама она врата, кроз која благодат Божија једино и улази у нас. То високо мишљење о себи не даје благодати Божијој да уђе у нас и да обитава у нама. Зато благодат одступа од таквог човека. Јер како може благодат, која се даје ради просвећења и помоћи, ући у таквога човека, који за себе мисли да је нешто велико, да све зна и сам, и да му није потребна никаква помоћ са стране? За такве људе, прожете духом умишљености и самоистицања, Господ преко пророка говори: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Зато и Апостол саветује: Не сматрајте сами себе мудрима (Рим. 12,16).

Мрзећи ту злу умишљеност у нама, Бог жели да види нашу искрену свест о сопственој ништавности и потпуну убеђеност да свако добро у нама потиче управо од Њега, као од извора сваког добра. Желећи да посади у нама то спасоносно духовно расположење, Бог га подстиче или кроз благодатни утицај, или кроз унутрашње озарење, а понекад нас и путем спољашњих удараца и невоља доводи до свести о сопственој ништавности. Но и ми сами, сопственим силама, треба да се трудимо око задобијања свести о својој ништавности. Свети Оци указују на четири делања која томе погодују:

1. Добро познавати своју слабост, на основу свих случајева из живота, и стално имати на уму да сам, без помоћи Божије, ниси у стању да учиниш никакво добро. Ево како о томе говори свети Петар Дамаскин: "Нема ничег бољег него спознати своју немоћ и незнање, и нема ничег горег него не бити тога свестан". Преподобни Максим Исповедник учи да је "основ сваке врлине - спознаја људске слабости". Свети Златоуст потврђује: "На најбољи начин себе познаје само онај, ко за себе сматра да је ништа".

2. Молитвено тражити од Бога да нам Он дарује свест о нашој немоћи и ништавности, и при томе се држати убеђења да у нама такве свести нема и да је можмо задобити једино као дар Божији.

3. Стално се чувати и пазити замки лукавога, против којих се не може борити без помоћи Божије.

4. Ако се догоди пад у било какво прегрешење, одмах се треба потрудити око задобијања свести о својој немоћи и потпуној беспомоћности. Себи треба сугерисати да је Бог зато и допустио пад, да би ти боље спознао своју слабост и ништавност без Бога, и да би се научио да презиреш себе.

Дакле, за успех у "невидљивој борби" најнеопходније је задобити свест о својој немоћи и потпуној ништавности без помоћи Божије. Ова свест је толико неопходна, да Бог горде и самоуверене људе Својим промислом доводи до ње путем падова, допуштајући им да падну у овакво или онакво прегрешење, а нарочито у оно за које су сматрали да су сами довољно јаки да га избегну. "Знај - вели преподобни Исак Сиријац - да је тамо где је дошло до пада, најпре завладала гордост". Стога, када се некоме догоди да падне у било који грех, он треба да се, што је могуће пре, у мислима и осећањима, окрене свести о својој ништавности, да својски прекорева себе, да се смирава у мислима, и да моли Бога да заувек у њему укорени спознају сопствене ништавности.

О САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

Живимо у чудно време, када сва истинска и здрава хришћанска начела бивају замењена лажним и обмањујућим начелима, често са злом намером без сумње, природно, од одвлачења људи од истинског пута истинског хришћанског живота.

У свему овоме, може се приметити нека врста рационалистичке струје, која ради на томе да веже људе што је могуће тешње за овај привремени, земаљски живот, приморавајући их да забораве на будући, вечни живот који нас сигурно све чека.

Морамо бити потпуно свесни времена у коме живимо. Заиста, једино духовно слепи човек, или онај, који је већ продао душу непријатељима наше Свете Вере и Цркве, може да не осети дух прилазећег Антихриста у свакој ствари која се сада догађа у свету.

О каквој врсти правог јединства свих Хришћана у духу Хришћанске љубави, човек може говорити, када је Истина одбачена скоро од свакога, када је обмана на власти скоро свуда, када је истински духовни живот међу људима, који себе називају Хришћанима пресушио и замењен телесним, животињским животом, који је поред свега постављен на пиједестал и скривен идејом наводне чедности, која лицемерно оправдава сваку врсту духовних неумерености, сваке врсте моралне анархије.

Заиста, из свега овога потичу сви ти безбројни „плесови“, различите врсте „игара“, „плесова“ и забава, према којима, упркос њихове неморалне, антихришћанске природе, чак и савремени свештеници имају толерантан став, понекад их сами организујући и учествујући у њима. Ужасна, неоткривена, безнадежна безскрупулозност је захватила многе људе.

Истинско учење вере и Цркве, ради кога су први Хришћани умирали у таквим мучењима, постало је шупаљ звук за већину савремених „Хришћана“. Они нити знају ово учење, нити желе да га сазнају, јер су равнодушни према њему. Тупа, хладна равнодушност, према скоро свему што носи ознаку идеолошког садржаја и трагање у свакој ствари само сопствени лични напредак, јесте одлика нашег времена.

Овај мањак идеолошког садржаја, ова безскрупулозност, удружена са одвајањем од истинске Вере и Цркве и равнодушности према њима, јесте основни грех, који ми,  Православни Хришћани, морамо покајати.

Није за нас да уживамо у себи, да се забављамо, да играмо на гробу Русије, доведеној до самртничке постеље од нас, већ пре покајање у сузама, истинског покајања, као што нас учи Света Црква, са чврстом намером да променимо радикално наш живот, да обновимо наш дух.

Као што со чува храну од труљења и чини је здравом и укусном, тако и Истински Хришћани чувају свет од морално распадања и олакшавају повратак ка здрављу.

Али ако сo „изгуби укус“, као што говори Јеванђеље, т.ј. „изгуби своју снагу“ (на Истоку, заиста постоји со која може изгубити свој укус), онда постаје добра само да се „проспе напоље и да је људи погазе“ (уп. Јеванђеље за трећи дан Педесетнице; Матеј 5:13).

Како је ово ужасно! А ми налазимо себе у таквим временима, где је тежња која влада светом усмерена да све Хришћане учини таквом „сољу која је изгубила укус“, када је једном поништила истинску Цркву Христову, која потиче од Светих Апостола и тако лишила Хришћане благодати Духа Светога.

То је тај, тако модеран, такозвани „екуменистички покрет“ који је заснован на позицији да наводно Истинска Црква Христова не постоји на земљи и да је неопходно створити је поново… кроз сједињење свих Хришћана, који припадају различитим „црквама“ и конфесионалним удружењима и организацијама; ово ће бити учињено различитим заједничким уступцима, у питањима учења и развоја новог, заједничког система учења, прихватљивог свима и уз то, наравно, и нови поглед на свет.

А мишљење, изузетно популарно у данашње време, да је „свеједно у коју цркву идеш; након свега, Бог је један“ је у складу са овом тежњом.

Да! Бог је један, али знате, Он нам је дао једну веру; створио је Цркву за нас, а не много различитих вера и „цркава“. Ово је потврђено од стране Светог Апостола Павла, када говори: „Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију“ и да ми Хришћани треба да образујемо „једно тело и један дух“, као што смо позвани „у нади звања нашег“ (Еф. 4:4-6).

Ако постоји само једна Истинска Вера и само једна Истинска Црква, онда као последица, све остале вере и „цркве“ су лажне, нису истините.

Како онда неко може рећи да су све вере и „цркве“ исте вредности и да је „свеједно у коју ћеш цркву ићи“.

Према томе, човек може и мора говорити не о екуменистичком сједињењу свих ради стварања нове Цркве, већ само о успостављању јединства између свих оних који су отпали и једине, Истинске Цркве Христове, којој је Сам Христос Спаситељ дао велико и сигурно обећање да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:13)

О како је велика отупљеност савести чак и оних људи, који себе сматрају вернима, помраченост њихових умова и срца, јер гледајући, не виде и слушајући, не чују, нити разумеју срцем својим, како је рекао Свети Пророк (Исаија 9:10).

Ово је „отврднуће срца“ о којем је он говорио. Али постоји у нашим данима, чак још страшнија појава, која се сусреће све чешће и чешће: више или мање свесна одлука, ради земљских добара и предности, служења долазећем Антихристу. Ово је највећи степен отпадања, из кога је веома тешко устати.

Основни задатак свих слугу долазећег Антихриста јесте уништење старог света, свих његових начела и „предрасуда“ са циљем изградње уместо њега, новог света, погодног за примање његовог приближавајућег „новог власника“ који ће заузети Христово место за људе и дати им на земљи оно што им Христос није дао… Човек мора бити у потпуности слеп, потпуно туђ Хришћанству да не схвати све ово!

Ревност за Бога, ревност за Истину, није „фарисејство“, као што је „смиреност“ пред непријатељима Бога, непријатељима Цркве, пред ђавољим злом, то није истинско и спасавајуће смирење Цариника, већ разорна само-обмана, која води у паклене дубине.

У наше време, када постоје тако јаке сумње уопште о постојању Истине, када се свака „истина“ сматра релативном и сматра се исправним да се сваки човек држи „сопствене истине“, борба за Истину захтева посебно важан смисао.

А особа која не саосећа са овом борбом, која у њој види само „фарисејство“ и предлаже „смиривање себе“ пред лажним учењем, отпадањем од Истине, треба природно да буде препознат као издајник Истине, ко год он могао бити, како год он себе могао звати или сматрати.

За нас, савремене Хришћане, вера је у највећем делу, одвојена од живота: ми не живимо у пуном складу са учењима и захтевима вере. Наша вера нас тако јасно и тако одређено учи да одбацимо све трулежно и земаљско и да се сконцентришемо свим умом и осећањима на нетрулежни, вечни живот који нас чека.

Теоретски, можда, ми ово прихватамо (иако се скоро појавила посебна врста „новог-Хришћанства“, које чак не жели да прихвати ово ни теоретски, већ је измислило потпуно нови, досада непознати, лажни „Хришћански“ поглед на свет, који је усмерен још чвршће ка земљи, која је наводно била преображена и освећена Христовим доласком у свет), прихватамо крај света, Други Долазак Христа, Страшни Суд, и будући живот, али у животу ми живимо и деламо, као да се ништа од овога не очекује и да само треба да се учинимо комотним овде на земљи, обезбеђивањем себи свакаквих врсти удобности и добрих ствари.

Ми стварно не желимо да мислимо о смрти, која неизбежно чека свакога од нас и не припремамо се као што треба за будући вечни живот пред нама.

„Мир!…мир!…мир!…“ чује се сада са сваке стране: „међусобно разоружање!“… мирољубиво сапостојање!… борићемо се за мир!… сви у одбрану мира!…”

Како би то биле предивно, каква би светла и радосна будућност била обећана људском роду, када би само овим молбама, имале на уму онај мир о коме су Анђели певали у ноћи Рођења Христовог:

„Слава на висини Богу, и на земљи мир међу људим добра воља!“ (Лука 2:14); када би то био онај мир, који је Христос Спаситељ обећао Својим ученицима на Последњој Вечери, рекавши:

„Мир вам остављам, мир Свој дајем вам“ (Јован 14:27); када би само то био тај „мир Божји који превазилази сваки разум“ (Фил. 4:7), који је на заповест Господа, Апостол предао првим Хришћанима, који су били научени да траже мир (1.Петр. 3:11) и који су били охрабрени да га имају са Богом и са свим људима (Рим. 5:1; 12:18). Како би лепо било да се чују, када би овакве молбе долазиле од људи, у чију искреност не би могли имати ни најмање сумње, чијим речима би могли веровати у потпуности, које би долазиле од људи који би заиста били убеђени да највише добро у животу јесте управо тај мир са Богом, мир са сопственом савешћу и мир са својим ближњим у Име Божије.

Али авај! Није реч о таквом миру, о коме људи говоре сада!

Сви ови чести неприродни и помпезни говори, а понекад и хистерични вапаји за мир целог света долазе у садашње време од највећег дела људи, који или су далеко од Истинског Хришћанства или су у директној супротстављености Цркви, од људи који немају мир са Богом и са својом савешћу, већ су испуњени презиром у односима са својим ближњима.

Да ли заиста можемо веровати да људи заиста раде према успостављању мира, када су са отвореним и снажним богохуљењем објавили рат Самом Богу и Његовој Светој Цркви?

До скора нису крили чињеницу да је њихов циљ био „да подстакну светски пожар?“. Када су отворено проповедали „рат класа“ као основу њихове идеологије и који у најмању руку, нису постиђени због проливања океана крви и уништења милиона људи, само због сумње да се они не слажу са њиховом идеологијом?

Да ли можемо веровати у искрену љубав према миру, оних људи, који на речима пресићено проповедају „Хришћанску љубав“ и „потпуно праштање“, док својим делима сеју немир и неслогу и ширењем лажи и клевета, стварају непријатељство и поделе, подстичући људе против својих ближњих?

Да ли неко уопште може веровати да било каква врста сигурног и поузданог мира, може бити успостављена на земљи уз грубо презирање Истине Божије, уз лажи и лицемерје који су тако јасне одлике живота савременог човечанства?

Где мањка Истине Божије, не може бити правог мира.

Док се одлучно боримо против и најситнијег пројављивања зла и греха у нашим сопственим душама, не бојмо се да откривамо и указујемо на зло свуда где се оно може наћи у савременом животу, не из гордости и самољубља, већ само из љубави према Истини.

Наш главни задатак у овом злом времену лажљиве бестидности је да останемо потпуно верни и одани правој истини Јеванђеља и према Творцу нашег спасења, Христу, Животодавцу, Који је устао трећи дан из гроба, Победника смрти и пакла.

Човек мора добро знати и сећати се да је Толстојево погубно учење о „неопирању злу“ у потпуности страно Истинском Хришћанству (узгред, ово учење је уништило нашу несрећну отаџбину, Русију, гурнувши је у ужасне, крваве страхоте Бољшевизма); ни један истински Хришћанин не може се помирити са злом, где год и у коме год би га могао сусрести.

Сви Истински хришћани кроз целу историју Цркве, следили су пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола и увек осуђивали зло и борили се против њега, чак и ако би ово могло узроковати сваку врсту озбиљних лишавања, па их чак коштало и самог живота.

КАД СО ОБЉУТЉВИ

 

Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе (Мт. 5,13).

"Наше време наликује на последње. Со бљутави. Међу највишим црквеним пастирима сачувало се тек слабо, помрачено, нејасно и неправилно разумевање слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено њихово руковођење и спасење! Вукови одевени у овчију кожу откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но, то је - по допуштењу Божијем. Тад који буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)" – овим је речима, пре више од сто година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски, подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа, светитељ Игњатије (Брјанчанинов).

Зар ми у наше време немамо много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи? Јер у том погледу – у погледу потпуног духовног и моралног пропадања које је изгледа дошло до крајњих граница – у последњих сто година се заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше Отаџбине – (царске) Русије.

Жалосни "прогрес", по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о приближавањy краја. И куда даље ићи, ако они којима су поверене људске душе да би руководили њима на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!

За нас је значајно то што свети Игњатије – који је од ране младости стремио истинском духовном и добродетељном животу, па и сам представљао узор таквог живота – ово не пише без основа, јер је, како знамо из његовог житија, све то и лично преживео. Своја разочарења и огорчења у том погледу изложио је писмено на многим местима "Аскетских огледа", "Аскетских проповеди", "Дарова савременом монаштву", "Отачника" и других дела која су до нас дошла и која чине вредну библиотеку за свакога ко се занима за питања духовног живота, а нарочито за онога ко жели не само да "филозофира" (што често бива сасвим бесплодно и бескорисно!), већ и да живи духовним животом каквим је одиста живео сам свети Игњатије. Његова дела нама су драгоцена управо стога што су плод личног духовног опита.

Насликавши мноштвом својих дубоко поучних дела савршену слику духовног живота хришћана – онакву каква је била предочена у житијима светих угодника Божијих током целе хришћанске историје, а нарочито у учењима светих подвижника вере и благочешћа из првих векова хришћанства, свети Игњатије прелази на "последња времена", и при томе обележја "последњих времена" показује у њему савременој епохи (пре више од сто година). За нас је значајно да свети Игњатије, како сам истиче, за све тражи одговор и упутство код древних отаца-подвижника, да веома мало говори "од себе" и сопственим речима, излажући тако у својим расуђивањима њихове мисли, а понекад и дословно преузимајући њихове изреке.

Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог Отачника: "Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо? Одговор на ова питања пронаћи ћемо код древних монаха: они су предсказали нашу ситуацију и унапред су указали на начин делања у таквим околностима. 'У последње време – рекао је један од њих – они који буду истински служили Богу благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству Небеском показаће се већима од отаца прослављених због знамења' (четврти одговор преподобног Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!"

Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест где недостаје смирење, него се тежи слави, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга – тамо нема истинске ревности Богу. Чега има? Има само дволичности, наводи свети Игњатије речи свето Тихона Задонског. "Бој се дволичности –поучава даље свети Игњатије – бој се ње најпре код самога себе, а затим и код других. Чувај се дволичности управо зато што је својствена овом времену и у стању је свакога да зарази, при најмањем скретању у лакомислен начин живота. Прогањај своју дволичност, изгони је из себе, склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служењем Богу прикрива служење свету, која тражење пролазних добара претпоставља тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима прикрила лажном светошћу".

Још једна карактеристика нашег времена на коју је он у својим делима не једном скренуо пажњу јесте нестајање благодатних учитеља истински добродетељног духовног живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да зна, умножавање лажних учитеља обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије, "како не бисмо примили вука за пастира", нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у духоносним учитељима, па је зато сада готова немогуће пронаћи "старца", попут стараца-учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити Светим Писмом и делима светих отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним "руководитељима, заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса" је због тога морао да поднесе.

Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу. Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по допуштењу Божијем, као што је и морална беда која их прати по допуштењу Божијем. Са приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се, да ће ради безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева, Црква, биће оборена мачем – погубним насиљем саблазни – и пуста сасвим (Јез. 38,1).

Живљење по Богу постаће веома тегобно. Постаће такво стога што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, и срце, мада испуњено добром вољом, када је подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.

"О, несрећног ли времена! О, несрећног ли стања! – кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни – О беде моралне, коју људи не примећују иако је несравњиво већа од сваке извикане материјалне беде! О, беде која у времену има почетак али не и крај, него се наставља у вечност! О, беде над бедама, схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве онима које обузима и упропашћује!"

Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају "живот по Богу". А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани, док многи као слепци ништа не примећују, чак се и срде када им се на то укаже: "О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је тако било!" и томе слично.

Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима има не мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе и загорчавају "живот по Богу", све су то, каже светитељ Игњатије, видљива знамења "отпадништва", о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које се у наше време већ појавило и убрзано напредује.

"Устројити живот по Богу – по речима светог Игњатија – веома је тешко због раширености и свеопштости Отпадништва. Отпадници, који су се намножили, себе називају и представљају се 'хришћанима' (!) јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу, како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и љута гоњења". У последње време ће прави монаси (то се, коначно, односи на све истинске хришћане!) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободни служити Богу и избећи притиске Отпадништва и отпадника који воде у служењу сатани.

Како онај ко види то што се у свету данас дешава – све до већ отвореног служења сатани – може рећи да време још није наступило? Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.

Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: "Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начин неприметан за гомиле обузете сујетом и служењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљује од људи, препуштајући их ('свет') њиховом паду".

Овде је нарочито важно да се примети како они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они што су до те мере обузети сујетом, што су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола, сав у злу лежи (1. Јн. 5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле, Отпадништво не виде и не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему.

А ево шта даље казује свети Игњатије: "Испуњава се пророштво Светог Писма о томе да ће народи који су из многобоштва примили хришћанство, одступити од њега. Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму".

Због тога код истинског и заиста верујућег хришћанина не може бити никакве "панике" при сагледавању мрачне слике Отпадништва – слике које се некако сасвим наивно и неразумно боје они што пре свега "не примећују" Отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк. 13,7), зато не може да затвара очи, него је обавезан да се потпуно свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и одмерава сваки догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да бујица Отпадништва и њега самог не би однела, што лако може да му се деси услед небриге или недостатка пажње.

Свети Игњатије нам даје упутство: "Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком..." Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и "прикључити се"? Наравно да не! Ево шта нам је чинити: "Удаљи се од њега и чувај се – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај".

У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку великог руског светитеља!

Ето зашто је злочин ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге "да својом немоћном руком зауставимо Отпадништво", дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се "удаљимо" и да се чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве, светог Григорија Богослова: "ћутањем се издаје Бог". Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људске душе!

Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним што се сада збива у свету: "Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено. Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија!" Зар ми то не видимо? До скора је изгледала немогућа оваква потпуна бестидност у погледу духовног живота, коју сада видимо свуда унаоколо, овако јасно одрицање од Христа и одбацивање свих моралних принципа. Не само тајно, скривено, него и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци – они који нису знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.

Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас нама испуњавају: "Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је мален и биће све мањи и мањи..."

Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету. Само нарочита милост Божија могла би да заустави свепогубну епидемију, но и то само за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене.

"Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да заустави, нити да се одупре. Средства којима би се помогло позајмљују се од света, непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да убрзају Њен пад него ли да га зауставе".

Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало, то јест из духовне области, него из Цркви непријатељског окружења – из области људских страсти које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још убрзати.

"Чујте, шта ви говорите – кажу неки – о каквом паду Цркве може бити реч, када имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18)?" Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но, некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно "Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква неће ишчезнути са лица земље, него ће постојати.

Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуноћом благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем верујућих. Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима пакла", без обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом". Ето о чему говори свети Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне оцене савремених збивања!

"Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства. – каже он даље – Сасуди Духа Светог коначно су посвуда пресушили, чак и у манастирима, у тим скривницама благочешћа и благодати, а Тело Духа Божијег може да опстане и да се обнови само помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спасавају, док остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они што се спасавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање и свакоме од нас ближи се тренутак престављења за вечност".

Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу.

Старац Исаија ми је говорио: "Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре". Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећи шта се збива, клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети Игњатије, подносити духовну усамљеност.

"Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадника у делу спасења: то је у наше време велик и редак дар Божији. Чувај се жеље да спасеш ближњег, да не би он тебе одвукао у погибељну пропаст, што се дешава врло често".

Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило!

"Спасавај се да би душу своју сачувао – речено је Духом Божијим остатку хришћана" – тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.

Ми смо већ ступили у доба отпадништва о коме је сведочио свети Игњатије. Отпадништво се шири све силније и силније, као претходница доласку непријатеља Христовог: оно треба да припреми зацарење Антихриста и да се "прослави са њим, после чега ће отпочети страшни период последње и одлучујуће борбе ђавола са Богом и Христом Његовим".

О томе, полазећи од пророштва многих Отаца Цркве, говори свети Игњатије у својој значајној књижици "О чудесима и знамењима".

Појава Антихриста биће природна последица "недостатка људи са духовним познањем и расуђивањем", "одсуства истинског Богопознања" и "прихватања ђавољих дела као дела Божијих".

Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће његова појава на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања, тих у суштини антихришћанских прилика и антихришћанске духовне усмерености света – ето зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о многим антихристима (1. Јн. 2,18), ето због чега се може говорити о појави "духа антихристовог" у свету, много пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томе, никако не значи узимати на себе право да се "предскаже" време јављања Антихристовог, које, по учењу Речи Божије, никоме није у потпуности познато иако се јављају многа његова обележја.

Неопходно је говорити о овоме, да не бисмо подлегли Антихристу које ће бити необично искусан обмањивач и преварант, способан чак и лажна знамења и чудеса да твори.

Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за душу погубној прелести говори свети Игњатије:

"Уочи другог доласка Христовог, када хришћанског духовног познања и разуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт. 24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно творити чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и непросвећеност: даће им 'знак са небеса' који они раже и ишчекују. Његов је долазак, како каже свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10). Видећи ова чудеса, незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без оклевања и премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради властите обневиделости, признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије, и Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен (преп. Јефрем Сирин). Људи не могу да схвате да његова чудеса немају никакав добар и разуман циљ, нити имају неко одређено значење, да су туђа истини, испуњена лажју, да представљају злобну, бесмислену и чудовишну глуму, усмерену на изненађење, довођење у недоумицу и самозаборав, на завођење, обману, на освајање чарима раскошног, али у суштини испразног и тупавог утиска који остављају.

Не изненађује што ће отпадници од хришћанства, пошто су непријатељи истине, Антихристова дела примити одушевљено и беспоговорно: они су се већ припремили за отворен и активан дочек сатаниних посланика и оруђа, његовог учења и дела његових, тако што су на време ступили у духовно општење са сатаном. Али је дубоку пажњу и сузе завредело то, што ће Антихристова чудеса и дела ставити на муке и саме изабранике Божије".

Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за оне који лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, за оне који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде очигледне доказе тих бесомучних припрема за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ продале душе своје сатани за земна блага: за слободно, необуздано задовољавање похоте телесне, похоте очију и надменост живљења, то јест: сластољубље, среброљубље и славољубље (1. Јн. 2,16)!

Треба знати и схватити колико ће велико бити лукавство Антихристово и како ће брзо он деловати, да ће се чак и изабраници Божији, то јест истински хришћани, обрести "на мукама", јер неће бити у стању да га истог часа "прозру" и разобличе, пошто пре свега неће умети да препознају Антихриста. Узрок овој потешкоћи, као и уопште снажном утицају Антихристовом на људе, по речима светог Игњатија "биће скривен у његовој пакленој подмуклости и дволичности, којима ће вешто да прикрије зло, затим у његовој необузданој и бестидној дрскости и најоданијој сарадњи коју ће му пружити пали духови, те на крају, у способности творења чудеса, која ће, иако лажна, пленити својом величанственошћу". Подмуклост и дволичност су црте нарочито карактеристичне за наше време. Васпитањем у том духу, човечанство се припрема за што лакше и безболније примање Антихриста.

"Људска машта – вели даље свети Игњатије – немоћна је да представи себи таквог злотвора, какав ће бити Антихрист; људско срце, чак и порочно, није у стању да поверује како зло може да достигне онај степен који је достигло у Антихристу. Он ће да се разгласи, као што су чинили његови претходници, и себе ће назвати проповедником и утемељивачем исправног Богопознања: они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника праве религије, па ће му се присајединити. Прогласиће себе за обећаног Месију, па ће му радосно поћи у сусрет ученици мудровања по телу; видећи његову славу, моћ, генијалне способности и господарење природним силама, прогласиће га богом и постаће његови следбеници (преп. Јефрем Сирин, беседа 106).

Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу се истине Јеванђеља, примиће Антихриста онаквог каквим се он представља: као кротког, милостивог, испуњеног љубављу и врлинама, и покориће му се као најузвишенијем у добродетељима (преп. Макарије Велики, беседа 31). Антихрист ће понудити човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног живота, понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти. Они који чезну за земаљским (добрима) прихватиће Антихриста и прогласити га за свог господара (Благовесник, Тум. Јн. 5, 43)".

То је жива слика онога што ми сада већ лако опажамо, иако самог Антихриста, као конкретне личности, још нема. Међутим, његове "претече" у свету делују на сличан начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви савремени токови црквеног живота, какав је "екуменизам", или ватрени позив на уједињење "у име хришћанске љубави", сав тај процват чисто земаљске културе и цивилизације усмерене на задовољавање људских жеља и страсти, као и данашње одушевљење "филантропијом". Колико је само опрезности и мудре предострожности потребно да бисмо разлучили истинито од кривотвореног, искрено од препреденог и дволичног, човека доброг срца од онога који плете своје мреже служећи Антихристовом доласку. Данас је за истините хришћане врло опасно да имају удела са таквим "добротворима" и да се користе њиховим "доброчинствима".

Но то још није све! Антихрист ће, као у неком театру, показати људима призоре изненађујућих чудеса за које савремена наука неће имати објашњење; величанственошћу својих чудеса он ће плашити људе и уједно задовољавати њихову неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољавајући њихову сујету и гордост, угађаће мудровању по телу и сујеверју, у недоумицу ће доводити људску ученост: сви они који се руководе светлошћу своје пале природе, отуђивши се од светлости Божије, у заносу ће се поклонити заводнику (Отк. 13,8).

Зачетак свега овога видимо већ сада, па јасно себи можемо да представимо шта ће так донети појава самог Антихриста.

"Знамења Антихриста најпре ће се јавити у ваздушној сфери (преп. Јефрем Сирин, беседа 106): у тој сфери је сатанина власт најјача (Еф. 2,2 и 6,12). Знамење ће нарочито деловати на чуло вида, опчињавајући га и обмањујући (св. Симеон Нови Богослов, О трећем виду пажње). Свети Јован Богослов, сазерцавајући у Откривењу догађаје који ће претходити крају света, каже да ће Антихрист чинити велика дела, па ће да учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима (Откр. 13,130). Свето Писмо на ово указује као на највеће знамење Антихристово, а место збивања његовог биће ваздух: "биће то задивљујући и страшан призор". Ово се сада већ донекле остварује у виду различитих необичних и раније незамисливих изума, чије се дејство одвија управо у "ваздуху".

"Знамење помаже Антихристову препредену намеру: да му на поклоњење приступи већина људи. Његови противници биће проглашени за смутљивце, непријатеље заједничког добра и друштвеног поретка, биће подвргнути прикривеном или јавном прогону, мучењима и казнама". То нам је такође већ познато! Не само Антихрист, него и претече и слуге његове у наше су време већ покренули "прикривени или јавни прогон" свих истинитих хришћана, а понегде, као на пример у Русији, дошло је чак и до крвавих гоњења, мучења и кажњавања. Све се то чини уз најуглађеније изговоре: истински хришћани се проглашавају "народним непријатељима", "непријатељима наше заједнице и друштвеног устројства", "смутљивцима", а у цркви – "расколницима".

"Зли духови, разаслани по васељени, шириће међу људима веома високо мишљење о Антихристу, опште одушевљење и неодољиву привлачност према њему" (преп. Јефрем Сирин, беседа 106). Нешто слично видели смо у односу према правим претечама Антихристовим каквим су били Лењин и Стаљин. Реч је о својеврсној "проби" онога што ће у доба Антихриста уследити још Већом силином. У Светом Писму детаљно су предочене све тегобе које ће донети последње гоњење хришћанства, као и бруталност онога који прогони. Нарочито јасно и одређено звучи име које је Свето Писмо наденуло том ужасном човеку: звер (Отк. 13,2), баш као што је пали Архангел назван змијом (Пост. 3,1). Оба имена верно осликавају карактер непријатеља Божијих. Један делује више у тајности, а други јавно: јер звери, која је налик свим зверима (Отк. 13,2) сједињујући у себи њихову крволочност, даде змија силу своју и престо свој и власт велику (Отк. 13,2). "Настаће страшно искушење за свете Божије: чудеса гонитеља имаће моћ да их преваре и заведу; неограничена власт мучитеља, лукаво смишљена гоњења и притисци, све прикривено препреденом домишљатошћу, довешће верне у најтежи положај; њихова малобројност чиниће их ништавним пред целим човечанством, њиховом мишљењу неће бити придаван никакав значај. Општи презир, мржња, клевете, мучења и насилна смрт постаће њихова судбина. Тек ће уз нарочиту помоћ Божанске благодати и под њеним руководством, изабраници Божији стећи снаге да се супротставе непријатељу Божијем и исповеде пред њим и пред људима Господа Исуса".

Како нам је и ово све познато: зар ту није реч о опису нашег времена? Само духовни слепац или онај који је већ ступио у службу Антихристових слугу, неће признати да ми живимо у навечерје царства Антихристовог, да на себи већ окушавамо оно о чему је горе писано!

Но како ће и ради чега људи одбацити Христа и примити Антихриста? И на ово питање диван одговор пружа нам свети Игњатије: из истих оних разлога због којих су Га одбацили пре више од деветнаест векова и разапели на крст.

"Хришћанство нам је предано са таквом тачношћу, да непознавање не може бити оправдање онима који се на то позивају. Непознавање може да буде само добровољно. Као што сунце светли са неба, тако светли и хришћанство. Онај ко својом вољом затвара очи, нека то што не види или што није упућен припише својој вољи а не одсуству светлости. Узрок одбацивања Богочовека, једнако као и узрок примања Антихриста, крије се у самим људима.

Ја сам дошао у име Оца својега, посведочио је Господ Јудејцима, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43). Они су дакле истовремено названи онима који ће одбацити Христа и онима који ће примити Антихриста, мада се о Антихристу још говори као о ономе који тек треба да дође. Одбацивши Христа, они су се по склоности духа присајединили онима који примају Антихриста, па су чак и припремили терен за његов долазак много столећа унапред. Извршили су његов највећи подухват: Богоубиство. За самог Антихриста, за време када се појави, није остављено слично злочинство.

И као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу, исто се тако налазио у стању општења са Антихристом, мада их је од њега делио огроман временски размак –размак који се сада, након две хиљаде година, сасвим смањио.

Свети Јован Богослов говори: А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету (1. Јн. 4,3). Они који су вођени духом Антихриста одбацили Христа и својим духом примили Антихриста, већ су ступили у општење са њим, потчинили му се и поклонили у духу, признавши га тако за свог бога.

И зато ће им Бог – то јест по допуштењу Своме – послати силу обмане, да верују лажи: да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,11-12). Праведан је Бог када кажњава. Казна је задовољење (правде) и уједно изобличавање и пресуда људском духу.

Антихрист ће доћи у своје, унапред одређено време. Његовом ће доласку претходити опште Отпадништво од хришћанске вере. Отпадништвом од Христа човечанство ће се припремити за примање Антихриста. Само расположење људског духа створиће потребу за обраћањем Антихристу и симпатије према њему, као што се у тешкој болести јавља жудња за смртоносним напитком. Позив је упућен! Људи вапију за генијем над генијима који би материјални развитак и напредовање подигао на вишу разину, а на земљи успоставио благостање, уз које рај и небо постају излишни за човека. Антихрист ће бити логична, очекивана и природна последица општег моралног и духовног стања људи".

Уистину богомудре, пророчке речи великог руског светитеља! Он је о томе писао пре више од сто година, када је живот у Русији био спокојнији и нормалнији него данас, када није било још ни помена ономе што нам је Бог досудио да преживимо један век касније, а нарочито у последњих педесет страшних, "апокалиптичних" година, када се многима чини потпуно извесно да је крај света сасвим близу, ето ту "пред вратима". И све то што ми сада запажамо у свету, у црквеном и друштвено-политичком животу људи, тачно одговара горе изложеним пророштвима нашег светитеља. Ако бисмо озбиљно поразмислили о свему што се тренутно догађа, постаће јасно да никада пре, кроз целу своју историју, свет није био тако близу Антихристу као у данашње време. Питање је још само – када ће се он појавити. Време у коме ће се то збити није нам откривено.

Ми, синови и кћери Руске Православне Цркве, дугујемо бескрајну захвалност светом Игњатију, због тога што је пре сто година пред очима нашег разума тако јасно насликао оно што се сада одвија пред нама, и што још треба да се деси, можда већ у блиској будућности. Опоменути смо на све: страшан ћемо одговор добити ако лакомислено затворимо очи уверавајући и себе и друге да се не догађа ништа нарочито, да је све потпуно нормално и да треба да се помиримо са тим у души, ничега се не плашећи и ништа не предузимајући, већ "да пливамо низ матицу, као и сви други" или "да идемо у корак са временом" које нас силовито носи ка Антихристу.

Кад со обљутави Црква престаје да буде Црква, тада настаје лажна црква које ће примити Антихриста као својег "Месију", осим малог остатка истински верујућих којих је сваким даном све мање.

И тако, крајње је време за свакога од нас да се определи – где смо и с ким смо: у том "малом остатку истински верујућих", у том малом стаду Христовом, како га је Он Сам назвао (Лк. 12,13), дакле са Христом, или пак са непријатељем Његовим Антихристом?  Томе нас поучавају богомудра дела светог Игњатија!