НЕВИДЉИВА БОРБА И ПОЗИВ НА СВЕТОСТ

 

Борба на коју хришћане позивају сви свети Оци-подвижници назива се „невидљивом борбом“, то јест „невидљивим ратом“, јер је „невидљива“ за спољашне људске очи, будући да је „унутрашња“, да се одвија „унутра“, у души човековој. У старини су основе те борбе биле добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је обавезна за све људе који се називају „хришћанима“, без изузетка, јер су руководећа начела ове борбе изложена у Јеванђељу, књизи намењеној свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, од такозване „епохе хуманизма“, долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу себе да сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу то да су „светски људи“ и да испуњавање свих црквених одредаба, захтева и традиције за њих није обавезно онако како је обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. „Ми нисмо монаси нити свештеници – почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима – од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно“. Појавио се немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, према држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као против нечега што толико притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности.

Шта је то „невидљива борба“? То је она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство. У јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме ми стално можемо само да стремимо, без могућности да га икада у потпуности достигнемо овде, на земљи. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално кретање напред, за непрекидни рад на себи, за искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишен идеал изражен је кроз речи Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћане неопходно да љубе не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку закључује речима: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству на многим местима кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: „Будите свети, јер сам Ја свет“ (3 Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то јест у слодоби душе од ропства греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од греха, призвани су, разуме се само по себи, сви људи без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер и Христос Спаситељ, Који је позивао на светост, дошао је на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како лажно безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на непрестану борбу против греха – на „невидљиву борбу“.

Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске "љубави" и "свепраштања", свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском "непротивљењу злу".
Какво је то страшно, мрачно лукавство !
Какво је то фарисејско лицемерје !
"Баш никога ни за шта осуђивати"- таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету.
Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно "свепраштање" потребно само непријатељу Христовом - Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу?
То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти!
Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутомастки и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу : Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20,23).
Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и "исправљати" Еванђеље Христово, чинећи од њега некакво "сопствено".
Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас - не по гордости и самољубљу, него јавно - по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења - Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смтри.

 

Невидљива борба и наше време

 

Ми смо већ говорили о томе да главни задатак за сваког истинског хришћанина представља борба против зла и да се зато сваки хришћанин назива "војником Христовим". Однос сваког истинског хришћанина према било којој врсти зла, где год и ма како да се оно пројављивало, јесте однос потпуне и безусловне непомирљивости. Са злом као таквим, то јест са стихијом зла, хришћанин не може да има никаквих компромиса, јер зло, стихија зла - то је област сатане, непријатеља Божијег, а хришћанин је слуга Божији, чедо Божије по благодати кроз Исуса Христа. Хришћанин је служитељ светлости, а зло је област таме. Јер какву заједницу има светлост са тамом - пита Апостол - и какву сагласност Христос са Велијаром? Стога је сасвим јасно и природно да главни животни задатак хришћанина, или суштину духовног живота - представља непрекидна и бескрајна борба против зла, која ни за тренутак не губи на интензитету. Али, са каквим то злом хришћанин треба непрекидно да се бори? Да ли се његов призив састоји у томе да стално прати и пази на пројаве зла код људи који га окружују, да их осуђује због тога зла, разобличава и кажњава? Већина људи поступа управо тако, услед чега се бескрајно умножава осуђивање других и међусобно оптуживање, због стварних или само умишљених пројава зла. И баш то чини савремени живот најмрачнијим адом. Свак тражи зло у другим људима, не видећи и не примећујући зло у сопственој души. Због тог зла он их прекорева, напада и кињи, те се тако на нама очигледно испуњава страшно Апостолово упозорење: Ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите (Гал. 5,15).

Шта да се чини? И против каквог то зла хришћанин треба да се бори?

Хришћанин треба да се бори против сваке врсте зла, било где и било како да се оно пројављује, али пре свега, треба да се бори против зла у сопственој души. Борба против зла треба да крене од самога себе: тек тада ће она бити исправна, разумна и целисходна. Ко је почео да се бори и ко је искоренио зло у сопственој души, њему ће бити много лакше да поведе борбу са злом у душама других; ова ће борба имати више изгледа за успех, што мање зла остане у души борца против зла, војника Христовог. Ту велику истину сасвим заборављају савремени људи који су се одрекли хришћанства, а мисле да могу бити добротвори човечанства: док сами остају зли у души, они прогоне и угњетавају друге због зла које је често само привидно, умишљено.

Борба против зла у сопственој души - то је основна лозинка истинског хришћанина, то је једино исправно начело и једини поуздани темељ на коме се може градити благостање читавог човечанства. Не међусобни прогони и угњетавање због ових или оних политичких убеђења, не зверско истребљивање свих који мисле другачије, чиме се баве савремени предводници човечанства, него истребљивање зла у сопственој души - ето шта нам је данас неопходно, ето јединог начина да се избегне тај страшни погибељни понор у који је читаво човечанство спремно да се баци.

Овом непрекидном, непрестаном, неуморном "борбом" против зла у сопственој души бавили су се сви древни подвижници. Они су ту борбу називали "невидљивом борбом" и оставили су нам непроцењиво вредне књиге, своја дела, у којима је детаљно изложен целокупан њихов богати опит борбе против зла. Таква су аскетска дела преподобног авве Доротеја, преподобних Јована Лествичника, Исака Сиријца, Јефрема Сиријца, Макарија Египатског, Варсануфија Великог и Јована Пророка, Теодора Студита, Симеона Новог Богослова и многа друга.

Борба на коју хришћане позивају сви ови свети Оци-подвижници назива се "невидљивом борбом", то јест "невидљивим ратом"; јер она је "невидљива" за спољашње људске очи, будући да је "унутрашња", да се одвија "унутра", у души човековој. У старини, основе те борбе биле су добро познате и световњацима, људима који су живели светским животом, што је и природно, јер та борба је - обавезна за све људе који се називају "хришћанима", без изузетка, будући да су њена руководећа начела изложена у Јеванђељу, књизи која је намењена свим хришћанима. Од времена када је код нас почело јавно богоодступништво, са такозваном "епохом хуманизма", долази до оштре поделе између духовништва и обичних световњака. Световњаци почињу да себе сматрају слободним од разноврсних захтева које им је наметало звање хришћана и чланова Цркве. Они за себе почињу да истичу да су "светски људи" и да стога за њих није обавезно испуњавање свих црквених одредаба, захтева и предања, онако како је то обавезно за духовништво и нарочито за монаштво. "Ми нисмо монаси нити свештеници - почели су да говоре људи који су себе називали хришћанима - од нас се то не може захтевати. То је ствар монаха и свештеника, и за нас није обавезно". Тако се појавио немаран однос према посећивању црквених богослужења, према домаћој молитви, држању постова, поштовању празничних дана, светиње брака, моралног живота у стању безбрачности итд. итд. Религиозно-морална распуштеност се све више и више ширила, док ствар коначно није нарасла до отворене безбожности и чак отворене борбе против Бога и религије, као нечега што страшно притиска човека и омета његову слободу у пројављивању свих његових порочних страсти и склоности. Уместо "невидљиве борбе" води се непрестана међусобна борба прикривена изговором "борбе за опстанак", која у наше време тобоже представља основ људског постојања. Борба против зла коју воде савремени људи углавном је безуспешна, зато што се они не боре толико против зла, колико против других људи, гајећи једнако такво зло у сопственим душама. Код савременог човека, који је одступио од Бога, замагљена је и сама разлика између добра и зла: зло се често сматра за добро, и обрнуто. А уз такво мешање појмова добра и зла, истинска и целисходна борба против правог зла још је више отежана.

Главно је, понављам, то, што се заборавља основна истина: уопште узев, борбу против зла успешно може да води само онај ко је савладао зло у сопственој души, стога рат са злом и треба започињати од сопствене душе, од "невидљиве борбе".

Шта је то "невидљива борба?" То је она непрекидна унутрашња борба коју хришћанин води да би достигао хришћанско савршенство. У Јеванђељу је пред нама, хришћанима, описан необично узвишен идеал, ка коме стално можемо само да стремимо, без могућности да га овде, на земљи, икада у потпуности достигнемо. Зато се пред нама открива најшире, може се рећи безгранично поље за стално кретање напред, за непрестани рад на себи, за искорењивање зла у својој души и засађивање врлина. Овај необично узвишени идеал изражен је речима Самог Господа. Учећи о томе да је за хришћанина неопходно да љуби не само своје ближње и пријатеље, него чак и непријатеље, Он Своју поуку закључује речима: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Реч Божија не једном говори о овом савршенству, на многим местима и кроз разне изразе. Каква је суштина тог хришћанског савршенства, у чему се оно састоји? Ово објашњава Апостол Петар у својој саборној посланици, наводећи речи Самога Господа из књиге Левитске: Будите свети, јер Сам Ја свет (3. Мој. 19,2). Сходно томе, хришћанско савршенство састоји се у светости, то јест у слободи душе од робовања греху. На ово савршенство, или на светост, која се састоји у слободи од греха, призвани су, само по себи се разуме, сви људи без изузетка, а не само свештеници или монаси, јер је и Христос Спаситељ - Који позива на светост - дошао на земљу, умро, васкрсао, узнео се на небеса и ниспослао Духа Светога за све људе, а не само за свештенике и монахе, како лажно и безобразно тврди савремена светска мудрост. Сви људи су призвани на светост, сви људи су призвани на непрестану борбу против греха - на "невидљиву борбу".

Ова невидљива борба није лака! Много је тежа од било које обичне земаљске борбе, јер је неупоредиво лакше борити се против других људи, него против самога себе. Онај ко води ову невидљиву борбу, по речима отаца, за противника има самога себе, или тачније своје самољубље, свој, светски речено, "егоизам", који почива на људској гордости. Другим речима: суштина невидљиве борбе састоји се у непрекидној упорној борби са духом самоутврђујуће људске гордости и са целокупним њеним породом - различитим страстима и пороцима. Пошто је та борба необично тешка, апсолутно је немогуће ослањати се у њој само на своје, људске снаге: ту је потребна натприродна Божанска помоћ, сила благодати Божије, која се, као што знамо, "у немоћи показује". Зато свети Оци и говоре да је за онога ко жели победу у невидљивој борби, неопходно да усади у своје срце следећа четири расположења или делања: 1. да се никада ни у чему не у узда у себе; 2. да у срцу увек носи потпуну и смелу наду на Јединог Бога; 3. да се непрестано подвизава и 4. да свагда пребива у молитви.

Из овога је јасно зашто не може бити ни говора о "невидљивој борби" међу савременим људима, који су прожети духом гордости. Јер њима је њихова гордост драгоценија од свега другог: то је њихов идол, коме служе и клањају се уместо истинском Богу. Како би се они борили против ње? Самопоуздање, сигурност у сопствене снаге - то је њихова главна особина. Они не могу да се уздају у Бога зато што Га гордо одбацују и не желе да знају за Њега. Како онда да се подвизавају и да се моле Богу?

Међутим, главни и основни услов успеха у невидљивој борби, према учењу светих Отаца-подвижника, јесте "никада се ни у чему не уздати у себе". Због чега је то тако неопходно? Размотримо ово детаљније. Од времена пада у грех наших прародитеља, ми - без обзира на очигледну раслабљеност својих духовно-моралних снага - о себи мислимо веома високо. Иако нас свакодневни опит стално убеђује у лажност таквог мишљења о себи, ми у несхватљивој самообмани не престајемо да верујемо да смо "нешто", и то "нешто важно". Ова наша духовна слабост, коју веома често не примећујемо и нисмо је свесни, више од било чега другог противна је Богу, као први пород људске гордости, или, како се прецизно изражавају свети Оци - "истицања свога ја". Она је корен, праизвор и праузрок свих наших страсти и порока. Она затвара у нама она врата, кроз која благодат Божија једино и улази у нас. То високо мишљење о себи не даје благодати Божијој да уђе у нас и да обитава у нама. Зато благодат одступа од таквог човека. Јер како може благодат, која се даје ради просвећења и помоћи, ући у таквога човека, који за себе мисли да је нешто велико, да све зна и сам, и да му није потребна никаква помоћ са стране? За такве људе, прожете духом умишљености и самоистицања, Господ преко пророка говори: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Зато и Апостол саветује: Не сматрајте сами себе мудрима (Рим. 12,16).

Мрзећи ту злу умишљеност у нама, Бог жели да види нашу искрену свест о сопственој ништавности и потпуну убеђеност да свако добро у нама потиче управо од Њега, као од извора сваког добра. Желећи да посади у нама то спасоносно духовно расположење, Бог га подстиче или кроз благодатни утицај, или кроз унутрашње озарење, а понекад нас и путем спољашњих удараца и невоља доводи до свести о сопственој ништавности. Но и ми сами, сопственим силама, треба да се трудимо око задобијања свести о својој ништавности. Свети Оци указују на четири делања која томе погодују:

1. Добро познавати своју слабост, на основу свих случајева из живота, и стално имати на уму да сам, без помоћи Божије, ниси у стању да учиниш никакво добро. Ево како о томе говори свети Петар Дамаскин: "Нема ничег бољег него спознати своју немоћ и незнање, и нема ничег горег него не бити тога свестан". Преподобни Максим Исповедник учи да је "основ сваке врлине - спознаја људске слабости". Свети Златоуст потврђује: "На најбољи начин себе познаје само онај, ко за себе сматра да је ништа".

2. Молитвено тражити од Бога да нам Он дарује свест о нашој немоћи и ништавности, и при томе се држати убеђења да у нама такве свести нема и да је можмо задобити једино као дар Божији.

3. Стално се чувати и пазити замки лукавога, против којих се не може борити без помоћи Божије.

4. Ако се догоди пад у било какво прегрешење, одмах се треба потрудити око задобијања свести о својој немоћи и потпуној беспомоћности. Себи треба сугерисати да је Бог зато и допустио пад, да би ти боље спознао своју слабост и ништавност без Бога, и да би се научио да презиреш себе.

Дакле, за успех у "невидљивој борби" најнеопходније је задобити свест о својој немоћи и потпуној ништавности без помоћи Божије. Ова свест је толико неопходна, да Бог горде и самоуверене људе Својим промислом доводи до ње путем падова, допуштајући им да падну у овакво или онакво прегрешење, а нарочито у оно за које су сматрали да су сами довољно јаки да га избегну. "Знај - вели преподобни Исак Сиријац - да је тамо где је дошло до пада, најпре завладала гордост". Стога, када се некоме догоди да падне у било који грех, он треба да се, што је могуће пре, у мислима и осећањима, окрене свести о својој ништавности, да својски прекорева себе, да се смирава у мислима, и да моли Бога да заувек у њему укорени спознају сопствене ништавности.