АНТИХРИСТОВИ МАСОНИ

 ПОСЛАНИЦА САБОРА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ СВИМ ВЕРНИМ ЧЕДИМА

            „Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет“. Ако су и на једно време примењиве ове свештене речи љубљеног ученика Христовог и тајновидца Јована, онда је то више од свега ово наше време.

Наше метежно време је веома сиромашно пророцима, али је веома богато лаже-пророцима. Свет је осиромашио „Духом Божијим“, али је врло богат „духом заблуде“.

„Стара змија, која је ђаво и сатана“ (Отк. 20; 2), посадила је у срцима људи мноштво свакојаких лажеучења, јереси и секти, којима вара слабе у вери и неискусне у познавању Царства Божијег, одвраћајући их од вере у Бога, у Цркву Христову, у бесмртност душе, у загробни живот, у будућу плату на Суду Божијем.

Једно од најштетнијих и уистину сатанских лажеучења у историји човечанства јесте управо масонство. О њему и имамо намеру да по својој архипастирској дужности беседимо православном свету.

Масонство је тајна међународна, светска, револуционарна организација борбе против Бога, против хришћанства, против Цркве, против националне државности, а поготово хришћанске државности.

У тој међународној организацији по снази утицаја и значају прво место припада јеврејском народу, коме је богоборство својствено још од дана распећа Христа Спаситеља. Јудаизам је историјски повезан са масонством најтеснијим спонама у својој огорченој борби са хришћанством и у месијанским тежњама за владањем светом.

Масонство је непомирљиви непријатељ хришћанства. Оно за свој циљ поставља рушење Цркве, рат са свим религијама, уздрмавање темеља националне хришћанске државности и организовање револуција по читавом свету. Чувени масон Волтер је некада рекао „погазимо неваљалицу“, то јест религију. Та знаменита фраза налази свој одјек у масонским круговима и до дан данас. 1881. је белгијски масон Флери писао: „Доле распети! Ти који ево већ 18 векова држиш свет под својим јармом! Твоје царство се завршило! Није потребан Бог!“

Наш циљ није да утврдимо индивидуализам већ то да збришемо хришћанство са лица земље“, говорила је те исте године утемељитељка теозофског друштва Блавацка.

„Атеиста је једна од најславнијих титула човечанства, одликовање светских јунака… мученика… спаситеља света. Никаква филозофија, никакво богословље није донело свету ништа достојно у поређењу са благовешћу атеизма… Част и слава тим истуреним борцима за напредак, тој почасној претходници војске слободе. Част и слава ономе ко је у својој бризи за човека заборавио Бога“, каже теозофка Ана Безант.

Угледан масон 33-ег високог степена изјавио је 1912. г. „Ви осећате неопходност да једном за свагда свршимо са Црквом, са свим црквама. Док то не постигнемо, ми нећемо моћи радити продуктивно, нити саградити било шта трајно“.

1913. је масон Сикар де Клозол говорио: „Има један мир који ми не можемо склопити, једно разоружање на које не можемо пристати, има један рат који морамо неуморно да продужавамо до победе или до смрти, тј. то је рат против вечних непријатеља масонства, и републике, непријатеља разума, науке и људске праведности, а ти непријатељи су све догме, све цркве“.

Нешто касније на општем Конвенту орили су се овакви говори:“Разрушимо тај симбол ужаса и гнусобе, то огњиште светског злочинства и обновимо вечну борбу. – Погазимо неваљалицу. Водићемо борбу са свим религијама, пошто су оне прави непријатељи човечанства“.

Белгијски масон Кок је на међународном масонском Конгресу у Паризу изјавио: „Оно што је неопходно да срушимо јесу религија, догме“, и даље: „Путем пропаганде, па и путем административних уредби постигнимо та да можемо погазити религију“.

Шпански масон-револуционар Франциско Фереро у свом катихизису за световне школе пише: „Бог је тек детињи појам, изазван осећајем страха“. „Недовољно је тек сузбити утицај свештенства и лишити Цркву ауторитета… – Неопходно је разрушити саму религију“, одлучује масонски Конгрес 1900. г. „Борба не на живот, већ на смрт“, изјавио је на том Конгресу белгијски велики мајстор. Значајне су следеће речи масонских делатника: „Подсетимо да су хришћанство и масонство потпуно непомирљиви, и то толико да приклонити се једноме значи прекинути са другим. У том случају дужност масона је само једна „треба смело сићи у борбену арену и тући се“. Радићемо, испредаћемо спретним и опрезним рукама тај мртвачки покров који ће једног прекрасног дана прекрити све религије, и тада ћемо у целом свету потпомоћи рушење клерикализма и сујеверја које из њега произилази“, каже члан Конвента велике ложе Француске. Могло би се навести још безброј сличних изјава, будући да ниједан масонски скуп не пролази без испада против религије.

Треба приметити да масонство у својим обредима, посвећењима и симболици има изразито богохулни карактер. Тако је на пример ложа 18 степена (Розенкројцерска) украшена сликом Голготе „на крсту је насликана ружа изнад које је стављен тајанствени натпис И.Х.П.И. Заседање ложе почиње оног трена када се поцепа на двоје црквена завеса. Церемонија се завршава богохулном изјавом, масони се изјашњавају као служитељи сатане: „Ми масони“, каже велики мајстор Бруклинске ложе Лесинг, „припадамо Луциферовом роду. Троугао уместо крста. Ложа уместо Цркве“. Наравно постојање таквих богохулних обреда масони прикривају, али се они свеједно обављају у врховима неких масонских ложа.

Али на првом месту стоји борба са религијом, онда друго место неоспорно заузима борба са хришћанском државношћу, која је историјски утемељена у монархијском уређењу.

Масони ово често поричу позивајући се на посебне одредбе устава који забрањује сваку расправу поводом дејства грађанских власти и свако масонско умешавање у борбу политичких странака, али као и много шта друго те одредбе устава масонских ложа служе једино томе да се лакше заваравају необавештени људи. Тако на своме заседању од 12. 04. 1884. год. Велика Ложа Француске: „Због бескорисности се укида тачка устава по којој се Велика Ложа одриче од разматрања политичких питања“, али у званичном билтену Великог Истока Француске за 1886. г. може се прочитати: „Неко време је постојало, не толико правило, колико обична формалност да се изјављује да се масонство не бави ни питањима религије, ни политиком. Под притиском полицијских прописа били смо принуђени да прикривамо оно што је наш једини задатак“. Без обзира на то, у званичним статутима одредба Устава која забрањује мешање у политику остављена је. Из тога се може видети колико се може веровати званичним правилима масонских ложа. Цео низ ауторитативних историчара сведочи да је у револуцијама 18, 19, као и 20.-тог века, масонство заузимало најживљег учешћа и имало веома велики утицај. Масонска издања и до дан данас то потврђују, па се чак тиме и поносе. Пуно пута су они наглашавали да је револуционарска девиза „слобода, једнакост, братство“, од вајкада била девиза масонства. Масон и кабалист Папис тврди да су „револуције примена устава масонских ложа на друштво“. Руску револуцију 1905. г. један масонски часопис поздравио је речима: „Сви републиканци, а поготово масони, морају да изразе најтоплије жеље за што скорији тријумф руске револуције“. Али то је било у прошлости. А шта масони говоре у садашњости? 1923 г. на једном од скупова ложе Анжеа било је речено: „масонство које је одиграло водећу улогу 1789. г. мора бити спремно да истакне кадрове за револуцију која је увек могућа“.

„Браћо“ може се прочитати у другом броју званичног билтена: „Дозволите ми да изразим још и наду у то да ће масонство, које је задужило историју националним револуцијама успети да направи крупнију револуцију – интернационалну“.

Треба приметити да масонски делатници увек поистовећују безбожну републику и социјализам, не либећи се чак ни савеза са комунистима, иако се сакривају иза девизе „слободе, једнакости и братства“. Председник Великог Истока Дезмон даје овакво одређење републике: „За мене република значи антиклерикализам, антимилитаризам, социјализам“. „Ми ћемо победити искључиво захваљујући савету левичара, чија главна ћелија ће бити ложа“ – каже се у извештају поменутог Конвента; ми морамо да окупимо све републиканце и да чак и у савезу са комунистима израдимо програм!.

На тај начин масони само потврђују своју везу са комунистима и са рушиоцима наше домовине (Царевине Русије). Под знаком масонске звезде делују све тамне силе које руше националне хришћанске државе. Масонска рука је учествовала и у разрушењу Русије.

Сва начела, сви методи које бољшевици употребљавају за рушење Русије веома су блиски масонским. Петнаестогодишње посматрање рушења наше домовине белодано је овом свету показало како ученици до у танчине опонашају своје учитеље и како су поробљивачи руског народа верни програму масонских ложа по питању борбе против Бога, против Цркве, против хришћанског морала, против породице, против хришћанске државе, против хришћанске културе и против свега онога што је створило и узвисило нашу домовину.

Не можемо, а да не прихватимо и тада наш тешки црквени раскол који има за свој праизвор то исто развраћујуће масонство са својим различитим организацијама и делатницима који су проникли у црквено-парохијске установе у циљу растројавања и растурања црквеног живота. Навукавши плашт ревнитеља православља и хришћанског просвећења, они уз помоћ такве лукавштине и лицемерства, посредством новца и штампе варају лаковерне и необавештене људе, заражавају их отровом модернизма и одвлаче их од Истините Христове Цркве. Руска емиграција је лако затрована масонством.

Руски масони обично настоје да се ограде од светског масонства, тврдећи да руске ложе, тобоже, немају ништа заједничко са ложама других земаља. Међутим, такве изјаве не одговарају истини. Масонство има тачно одређену организацију. Поједине масонске ложе на челу са својим генералним секретаром укључене су у федерацију у чијем вођству се налази управни орган или савет. Сваке године средишњи орган сазива заједнички скуп од представника свих ложа дате федерације, при чему те представнике бирају ложе истовремено са другим дужносницима. Стога ни један масон не може да не зна којој федерацији припада његова ложа. Руске ложе су распоређене по многим земљама и носе својствене називе Астрија, Северна Светлост, Јупитер, Хермес итд. Ниједан руски масон не може тврдити да нема ништа заједничко са безбожним масонством других земаља.

1923. г. угледни руски масон Кузмин Каравајев изјавио је на Конвенту Велике Ложе Француске: „Ми руске избеглице, сви смо Ваши ученици, ми учимо како да постанемо добри масони да бисми били у могућности да спроведемо у живот масонску девизу: слобода, једнакост, братство“.

Тврдња да Руско масонство у иностранству наступа као нека засебна и независна организација садржи неистину.

Масонство је јединствено без обзира на неку разлику у обредима, па и неку нестварну, или тачније тобожњу различитост. Веома често се може чути мишљење да наводно постоји „добро“ масонство и „лоше“ масонство, но у говорима и списима угледних масона стално се сусрећу указивања на јединство светског масонства, и поред привидних различитости. (О томе сведоче Андерсонова Конституција која улази у основ свих масонских статута). Брат Колсон пише у „општим масонским аналима“: „у нашим ложама нема странаца. Браћа свих народности су код куће у свим ложама“. Брат Рагон, опште признати масонски ауторитет, изности следеће: „Основно својство масонства јесте интернационалност. Масонство је јединствено, и сваки обред и народ који одступа од тога начела залутао је и скренуо са масонског пута… Ми право масонство не схватамо као неко које би се могло назвати енглеским, шкотским, америчким и сл. Постоји ли онда енглеска, шкотска или француска математика? Не, постоји само математика, а самим тим постоји само масонство. Некле особености у обредима, церемонијама и начинима пријема су недовољне да би национализовале масонство насупрот његовој опредељености на интернационалност. „Масонство је јединствено и различитост између разних обреда је само тобожња ѕа ширу публику. Припадност дотичног „брата“ једном обреду нипошто га не искључује из другог, бајаги противног му обреда. Сваки масон вишег степена поседује и прва три степена и у својству мајстора наступа као пуноправни члан ма које ложе на земљиној кугли. Сваки масон ма којој федерацији да припада дужан је због тога да носи пуну одговорност за ту противхришћанску и противдржавну делатност коју води јединствени светски масонски ред, а онај који се скрива од те одговорности иза народних или обредних етикаета, или обмањује сам себе, или свесно допушта неистину.

Указавши на штетно деловање масонства не можемо, а да не споменемо и толико погубна учења и организације које су му сродн, које се са њим налазе у тесној вези и зависе од њега, као што су: теозофија, антропозофија, хришћанска наука (Christian Sciences) и YMCA – Young Menzs Christian Association.

На нашу дуболу жалост, та друштва су широко распрострањена међу нашим исељеништвом. Стога ми сматрамо својом дужношћу да упозоримо нашу руску паству на тако опасна учења и организације, те позивамо сва наша духовна чеда да немају са њима никаквог додира.

Узимајући у обзир све горе изложено, свештени Сабор је одлучио:

1 .Осуђује се масонство, као учење и организација непријатељска хришћанству, и револуционарна, усмерена на рушење основа националне државности.

2. Осуђују се такође и сва учења и организације сродне масонству. Теозофија, Антропозофија, Хришћанска наука и YMCA.

3. Налаже се епархијским преосвештеним владикама и начелницима мисија да своме подручном свештенству предају упутства неопходна за борбу против наведених штетних учења и организација и за опомињање православне руске пастве против одушевљавања њима и против учествовања у њиховој штетној делатности, посредством духовне проповеди, ванбогослужбених беседа, штампе, предавања о закону Божијем у школским установама, а нарочито путем исповести.

4. Ставља се у дужност црквених пастира да оне који приступају исповести питају нису ли они у масонским организацијама и не деле ли та учења, те ако се покаже да јесу или да деле та учења, онда таквима да објасне да је учествовање у наведеним организацијама неспојиво са звањем хришћанина – члана Христове цркве да су они дужни или да се коначно одрекну масонства и њему сродних учења или да се, ако то не буду испунили, неће удостојити Светог Причешћа, те да ће при даљој непокајаности бити одлучивани од Свете Цркве. 

 

 Предавши вам наша Архипастирска упутства у вези непријатеља Божијих и непријатеља нашег спасења, желимо да вас подсетимо на Апостолске позиве: „Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем позивајући да се борите за веру једанпут предану светима… изграђујући себе… у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вечни“. (Јд. 4, 20, 21)

 „Све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет“ вера наша. Ко је тај који побеђује свет до онај који верује да Исус јесте Син Божији… Знамо да смо од Бога и да свет сав у злу лежи. А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познамо Истинитога Бога и да будемо у истинитом Сину Његовом Исусу Христу. Он је Истинити Бог и Живот Вечни. (1. Јн. 5: 4-5, 19-20)

 15(28) августа 1932. г. Дан Успенија Мајке Божије – Сремски Карловци – Краљевина Југославија Председник Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве у иностранству Митрополит Антоније (Храповицки)

О ЧИТАЊУ ЈЕВАНЂЕЉА

 ( аскетски огледи )

Приликом читања Јеванђеља не тражи насладу, не тражи усхићење, не тражи блиставе мисли; тражи да сагледаш непогрешиву свету Истину.

Немој се задовољавати само бесплодним читањем Јеванђеља, труди се да испуниш његове заповести, исчитавај га делима. То је – књига живота, и потребно је читати је животом.

Немој да мислиш да без разлога најсветија међу књигама, Четворојеванђеље, почиње Јеванђељем по Матеју, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј више поучава како испуњавати вољу Божију, и његова упутства више приличе онима који започињу пут Божији; Јован излаже начин сједињења Бога са човеком, који је обновљен заповестима, што је доступно само онима који су напредовали на путу Божијем.

Када ради читања отвараш књигу – свето Јеванђеље, сети се да ће она одлучити твоју вечну судбину. Према њој ће нам бити суђено, и гледано на то, какви смо били овде у односу на њу, добићемо удео или вечног блаженства или вечне казне…

Бог је открио Своју вољу ништавној трунчици прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља – у твојим је рукама. Ти можеш и примити и одбацити вољу твог Саздатеља и Спаситеља, гледајући по томе како теби одговара. Твој вечни живот и вечна смрт је у твојим рукама: дакле, расуди колико је потребно да будеш опрезан, разуман. Не играј се својом вечном судбином!

Скрушеног духа се моли Господу, како би ти Он отворио очи да видиш чуда која су сакривена у Његовом закону (Пс 119,18), а то је – Јеванђеље. Оци се отварају, и увиђа се необично исцељење душе од греха, које се извршава речју Божијом. Исцељење телесних слабости било је само доказ исцељења душе, доказ за телесне људе, за умове заслепљене чулношћу.

Читај Јеванђеље са крајњим страхопоштовањем и пажњом. У њему ништа не сматрај за неважно, за недостојно разматрања. Свако његово словце испуста светлост живота. Занемаривање живота је смрт.

Читајући о раслабљенима, слепима, хромима, поседнутима, које је Господ исцелио, помишљај да је твоја душа, која носи различите ожиљке од грехова и налази се у заробљеништву демона, слична тим болесницима. Научи се из Јеванђеља вери да ће Господ, који је исцелио њих, исцелити и тебе, ако га будеш ревносно молио за своје исцељење.

Стичи такво расположење душе, како би се оспособио за примање исцељења. Способни да га приме су они који су спознали своју греховност и одлучили да је напусте. Гордељивом праведнику, то јест, грешнику, који не види своју греховност, није потребан, бескористан је Спаситељ.

Виђење грехова, виђење тог пада у ком се налази сав род људски, посебан је дар Божији. Измоли за себе тај дар, и биће ти разумљивија књига небеског Лекара – Јеванђеље.

Потруди се да Јеванђеље буде усвојено твојим умом и срцем, да твој ум, такорећи, плива у њему, живи у њему: тада ће и твоје делање, у складу са тим, постати јеванђелско. То је могуће достићи само читањем у страхопоштовању, изучавањем Јеванђеља.

Преподобни Пахомије Велики, један од најзнаменитијих древних отаца, знао је напамет свето Јеванђеље, и задавао је својим ученицима, по откривењу Божијем, као неизоставну обавезу да га науче. Тако их је Јеванђеље свуда пратило, непрестано их је руководило.

И због чега сада хришћански васпитач не би украсио памћење невиног детенцета Јеванђељем, уместо да га загађује изучавањем Езопових басни и других ништавности?

Каква је радост, какво је богатство стећи Јеванђеље у памћењу! Немогуће је предвидети преокрете и невоље који се могу догодити у току земаљског живота. Јеванђеље које је део памћења може читати слеп, затвореника прати у тамницу, разговара са земљорадником на њиви, коју ће он затим натопити, упућује судију у време самог суђења, руководи купца на тржници, увесељава болесног у време мучне несанице и тешке усамљености.

Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог писма. Писмо које је изречено преко светих пророка и апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пт 1,21). Како онда није безумно тумачити га произвољно?

Свети Дух, који је преко пророка и апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко светих отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!

Ко произвољно објашњава Јеванђеље и Свето писмо: тај самим тим одбацује његово тумачење од светих отаца, Духом Светим. Ко одбацује тумачење Светог писма Светим Духом: тај, без сваке сумње, одбацује и само Свето писмо.

И тако реч Божија, реч спасења, за њене дрске тумаче постаје задах смрти, мач са две оштрице, којим они кољу сами себе на вечну погибао (2 Пт 3, 16; 2 Кор 2,15-16). Њиме су се убили на вечност Арије, Несторије, Евтихије и други јеретици, који су произвољним и дрским тумачењем Писма упали у богохулство.

На кога ћу погледати? На невољнога и на онога које скрушеног духа и ко дрхће од моје ријечи (Ис 66,2), говори Господ. Такав буди у односу на Јеванђеље и Господа, који је присутан у њему.

Напусти греховни живот, напусти земаљске привезаности и насладе, одрекни се своје душе, и тада ће Јеванђеље постати доступно и разумљиво за тебе.

Ко мрзи живот свој на овоме свијету, рекао је Господ души за коју је, после пада, грехољубље постало као да је природно као да је живот – сачуваће га за живот вечни (Јн 12,25). За онога ко не воли своју душу, за оног ко се не одлучује на самоодрицање, Јеванђеље је затворено: он чита слова, али реч живота, као Дух, за њега остаје под непровидном завесом.

Када је Господ био на земљи у пресветом телу – многи су га видели, и уједно нису видели. Каква је корист када човек гледа телесним очима, које су му заједничке са животињама, а очима душе не види ништа – умом и срцем? И данас многи свакодневно читају Јеванђеље, а никад га нису читали, и уопште га не познају.

Јеванђеље, рекао је неки преподобни пустињак, чита се чистим умом; а схвата се по мери испуњавања његових заповести на самом делу. Али тачно и потпуно откривање Јеванђеља не може се стећи сопственим напорима: то је дар Христов.

Дух Свети, који се усели у Свог верног и истинског слугу, чини га и савршеним читаоцем и истинским испунитељем Јеванђеља.

Јеванђеље је приказ особина новог човека, који је Господ са неба (1 Кор 15,47). Тај нови човек је – Бог по природи. Свој свети нараштај људи, који верују у Њега и преображавају се према Њему, Он чини боговима по благодати.

Ви који се ваљате у смрдљивом и грозном блату грехова, пронађите насладу у Њему! Подигните ваше главе, погледајте на чисто небо: тамо је ваше место! Бог вам даје достојанство богова; а ви, одбацујући то достојанство, бирате себи друго: достојанство животиња – и најнечистијих. Освестите се! Оставите смрдљиво блато; очистите се исповедањем грехова; умијте се сузама покајања; украсите се сузама умиљења; подигните се са земље, узиђите на небо: тамо ће вас узвести Јеванђеље. Док светлост имате – Јеванђеље, у ком је сакривен Христос – верујте у светлост, да будете синови светлости – Христа (Јн 12,36).

ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ - Св.Владика Николај

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. Владике Николаја

---

 ЧИН УЗИМАЊА СВЕТЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ У ВРЕМЕ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

ЦАРЕ НЕБЕСНИ, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и творче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи душе наше.

Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни помилуј нас (3 пута)

ПРЕСВЕТА ТРОЈИЦЕ помилуј нас: Господе очисти грехе наше; Господару опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше имена Твога ради.

Господе помилуј (3 пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја, као на небу тако и на земљи; хлеб наш надсушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим; и не дај да паднемо у искушење, но избави нас од нечастивога.

Јер је Твоје царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (12 пута)

Дођите да се поклонимо цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо Христу, цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо самом Христу, Цару и Богу нашем.

ПСАЛАМ 50

Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој и по обилном милосрђу Твом очисти безакоње моје. Опери ме сасвим од безакоња и од греха мога очисти ме, јер ја знам безакоње моје и грех је мој стално предамном. Теби једином сагреших и зло пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима својим, и чист у суду своме. Гле у безакоњу сам зачет и у гресима роди ме мати моја. Јер, истину љубиш у срцу, и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом и очистићу се; опери ме и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље и да се прену кости потрвене. Одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Учини ми Боже срце чисто, и дух прави обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби. Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје и уста ће моја казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртву, принео бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је скрушен дух; срце скрушено и смирено Бог неће презрети. Господе, по својој благости чини добро Сиону, нека се подигну зидови Јерусалимски. Онда ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

Затим тропар:

Добросрдни и једини милостиви (Господе), који имаш чашу непресушних дарова, дај мени жедном да захватим воду за опроштај грехова.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Дјево чиста, палато Христова, молим те да моју душу, ослабљену грехом, учиниш домом Пресветог Духа, водом са животворног извора, да бих те захвално славио.

Господе помилуј (30 пута)

Господе Исусе Христе Боже наш, који си један са беспочетним и бесмртним Твојим Оцем и који си увек заједно са беспочетним и вечним Твојим Светим Духом и који си својим пречистим и светим крштењем осветио ову воду, и сада освети нас, грешну и недостојну децу Твоју, која Те призивају. Ти сам, Господе, учини да ова света вода, освећена присуством и дејством Твога Светога Духа, буде мени, чеду Твоме које од ње пије, на просвећење душе, освећење тела, умртвљење страсти, одбацивање лукавих помисли, одбацивање и чување од сваке сатанске напасти, исправљање живота и учвршћивање у испуњењу заповести уз помоћ Светога Духа, и на сваку спасоносну корист. Тако да благодаћу ове свете воде будем заклоњен од сваког сатанског насртаја и останем неповређен, на славу Твога преблагог и најсветијег имена. Молитвама Пресвете и славне владарке наше Богородице и свих Твојих светих. Амин.

Три велика поклона и тропар:

Кад си се у Јордану крстио, Господе, показа се знамење Свете Тројице – јер је глас Бога Оца посведочио Тебе именујући те својим љубљеним Сином, а Дух у виду голуба потврђиваше истинитост (Очеве) речи. Слава Теби, Христе Боже који си се јавио и свет просветио.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Кондак

Данас си се, Господе, јавио васељени и светлост Твоја обасја нас, који ти разумно певамо: дошао си и јавио си се, вечна светлости.

Тада се пије од свете воде помало – са страхом, побожношћу и вером. А затим молитва:

Слава неисказаној и неиспитаној доброти, слава неизмерном и кротком дуготрпљењу, слава Твоме милосрђу, што си сада и мене – грешно и недостојно чедо Твоје, удостојио да пијем од ове освећене и свете воде. Ради тога окрепи мој живот, сачувај ме неповређеног, учини да ме не обману непријатељи и да не будем заробљен нечистим помислима. Него ме обновљеног управи по Твојој жељи и оснажи за добра дела. Удостој ме да се неосуђено причестим, бесмртним и животворним Твојим тајнама за опроштај грехова и вечни живот. Јер ти си радост душама нашим и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

 Химна Богородици

Достојно је уистину, да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима; Тебе што Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу, величамо.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (3 пута)

Отпуст

Христос истинити Бог наш, који је изволео да се крсти од Јована на Јордану, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехваљених апостола и свих светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив. Амин.

---

Напомена: овај чин донет је из Испоснице Св. Саве и штампан у посебној књижици на црквенословенском језику 1902. год.

У чину не пише али, по устаљеној пракси, треба свету воду узети трипут изговарајући уз први гутљај „у име Оца“ уз други: „и Сина“ и уз трећи „и Светога Духа“. Исто тако не пише ни колико пута треба пити свету воду у току поста, односно припреме за свето причешће. Свакако би умесно било да се то чини за све време ове припреме, а нарочито три последња дана пред свето причешће, и то једном на дан.

БЕСЕДА НА БОГОЈАВЉАЊЕ - Св.Јован Шангајски

Славећи Богојављење, ми се сећамо и да се Бог показао људима као Тројица и да се Исус јавио свету као Христос. Где се јавио Христос? Где је започео Своје дело? Да ли је отишао у град велики и тамо се јавио у Својој Слави? Или се успео на гору високу, а маса од мноштва хиљада је стајала доле и посматрала Га као некакво чудо? Не! Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан , где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду“.
Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком… Христос је сишао у воду и прихватио крштење од раба Својега. Дрхтећи, Јован је положио руку на Владара и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца:“Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Ово је Син Мој, који Себе понизи да би извршио Моју вољу, истински Син Мој, Који се унижава да би човека узвисио“. А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако је смиреношћу Исус отворио небо и показао људима тајну Тројичности Божанства. Али зашто је Он то обавио управо на води, а не на неком другом месту? Сетимо се како је Бог стварао свет. Када је Бог стварао небо и земљу, „земља беше без обличја и пуста, и Дух Божији дизаше се над водом“. Потом растави Бог земљу и воду, али тако да вода ипак остане на сваком месту и нужна свему створеном. Човек не може да живи без воде, нити било каква животиња; постоји вода (влага) у ваздуху; узмимо било где грудвицу земље – и тамо постоји вода; постоји вода и у камену, све и ако нам се чини да је тамо нема, па ипак, она постоји и тамо и, када Бог пожели може је ослободити из њега, као што је и учинио за време Мојсија. „Господња је земља и што је год на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је Он на морима основа и посред река утврди је“ (Пс.24,1-2). „Небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана Божијом речи“, пише апостол Петар. „Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде“ (II Пет. 3,5-6). Када је човек сагрешио навукао је гнев Божији не само на себе него и на читаву природу. Човек је круна Божијег стварања; он је постављен за цара природе. А када цар постаде непријатељ Цару другоме, тада и читаво царство његово постаде непријатељско царство. Казна је била нaмењена не само човеку него и свему створеном /твари/. „Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8,22). Али, „твар се покори таштини (не од своје воље него за вољу онога који је покори)“ (Рим. 8,21-22). Зато опроштење кривцу ослобађа и створено од робовања пропадљивом. „Уништена ће бити ова природа пропадљива и преобразиће се у ново небо и нову земљу, где правда обитава“. (II Пет. 3,12-13). Да би се омогућила ова промена, да би се природа припремила за непропадљивост која ће наступити после судњега дана, Христос је дошао на воде Јордана. Уронивши у Јордан, Христос је посветио не само воде Јордана него и читаву водену природу, као што и кличе Црква у својим песмама:“Христос се јави да Јордана освети воде“ (Претпразнични тропар), „Данас се водена освећује природа“ (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.
Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смерношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.
И тада је, издржавши још једну борбу са ђаволом у пустињи, Христос кренуо да припрема људе за царство будуће и почео је своју проповед речима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт. 4,17), или како стоји у другом Јеванђељу: „Испунило се време и приближило се царство Божије: покајте се и верујте у Јеванђеље“ (Мк. 1,15).
До тада је Јован Крститељ проповедао покајање, припремао пут Господу. Када Сам Господ виче људима:“Покајте се“. Тај глас је намењен не само људима који су живели у Христово време већ се тим речима Христос обратио свим људима у свим временима и вековима. И ми смо слушали те речи из Јеванђеља. Док још нису утихнуле празничне песме Богојављења, оне нас подсећају да се приближава време покајања. Будимо пажљиви! То нису речи пророка или анђела него Самога Господа. Покајаћемо се и у посту, који долази, настојаћемо да победимо наше страсти и добијемо опроштај грехова, да бисмо у будућем веку ушли у непропадљиво Царство које је припремио Господ. Амин.

ВОЉА БОЖИЈА

Циљ живота састоји се у изучавању воље Божије, у њеном прихватању и у покорности овој вољи

 

Суштина живота састоји се у томе да исцелимо своју искварену вољу, да је сјединимо с вољом Божијом и да се освештамо тим сједињењем. Наша воља, у стању пада, противна је вољи Божијој: услед свог слепила и будући у стању непријатељства према Богу, она се непрестано труди да се супротстави вољи Божијој. Када сви њени напори остану узалудни, она човека доводи до раздражљивости, негодовања, пометње, огорчености, чамотиње, роптања, хуле и очајања. У одрицању од своје воље ради наслеђивања воље Божије, садржи се одрицање од самога себе, које је заповедио Спаситељ и које представља неопходан услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без удовољавања овом услову немогуће спасење, а утолико пре је немогуће хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој, рекао је пророк (Пс 29,6)…

Да би се извршавала воља Божија, потребно је да се она познаје. Одбацивање сопствене повређене воље и њено исцелење вољом Божијом могуће је искључиво уз то познање. Воља Божија је божанствена тајна. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега, каже Апостол (1 Кор 2,11). Према томе, људско задобијање познања воље Божије може се извршити само посредством божанственог откровења. Научи ме творити вољу Твоју, молио се надахнути Давид (Пс 142,10). Отвори очи моје, и схватићу чудеса Твоја из закона Твога (Пс 118,18). Не скриј од мене заповести Твоје (Пс 118,19). Воља Божија откривена је људима у закону Божијем, а њега нам је превасходно и са особитом тачношћу и исцрпношћу објавио оваплоћени Син Божији. Будући да превазилази поимање, она се прихвата вером. Сишао сам с небеса не да творим вољу Своју, него вољу Оца, који Ме посла…, да све што Ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан. А ово је воља Оца који Ме посла, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има живот вјечни; и Ја ћу гa васкрснути у последњи дан, рекао је Спаситељ (Јн 6,38-40). Ја не говорих Сам од Себе, него Отац Мој који Ме посла, Он Ми даде заповијест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповијест Његова живот вјечни… (Јн 12,49-50). Изучавање воље Божије је труд преиспуњен радошћу, преиспуњен духовном утехом и, истовремено, труд који је повезан с великим патњама, недаћама, искушењима, са самоодрицањем, умртвљавањем пале природе, са спасоносним ‘губитком’ душе. Он је повезан са распећем старог човека (в.Гал 5,24,и Кол 3,9-10). Он захтева да се одбаци, погази и поништи телесно мудровање: Преображавајте се обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија, каже Апостол (Рим 12,2). Син Божији је с толиком одређеношћу открио људима вољу Божију и то откривање воље Божије спојио са таквим суштинским последицама, да Га Свето Писмо именује као Онога, Који исповеда Бога (в. Јн 1,18), као Онога, који ју је открио у оној пуноти коју човечанство може да прими, и то не да је прими само по себи него преизобилним дејствовањем божанствене благодати. Такво значење имају и речи Господње: Објавих име Твоје људима… (Јн 17,6), Ја им објавих име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима (Јн 17,26). Објављивање имена Онога, Који је изнад сваког имена значи савршено познање Онога, Који је изнад сваког познања. Највише познање, до којег долази услед човековог освештавања божанственом вољом, уводи у божанствену љубав, у сједињење човека са Богом.

Неке од јеванђелских заповести поучавају нас да дејствујемо богоугодно, а неке да се богоугодно понашамо приликом туђег дејствовања на нас. Учење овог другог теже је од првог; међутим, и ово прво прихвата се на задовољавајући начин када душа изучи и усвоји друго. Потребно је уверити себе да Бог управља судбином света и судбином сваког човека. Животна искуства неће оклевати да потврде и утврде ово јеванђелско учење. Последица прихватања тог учења са вером јесте смирена покорност Богу, повлачење пометње, душевни мир, сила одважности. Онај, ко на тај начин прихвати јеванђелско учење, узеће штит вјере, о који ће моћи погасити све огњене стријеле нечастивог (Еф 6,16). За разлику од догматске, Свети Оци такву веру називају делатном. Она се у човеку појављује услед извршавања јеванђелских заповести, нараста по мери њиховог извршавања а вене и нестаје по мери њиховог запостављања. Након осењивања благодаћу, она се у своје време преображава у живу веру и испуњава хришћанина духовном силом којом светитељи Божији побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске (Јев11,33-34). Неопходно је страхопоштовање пред, за нас непојмљивим, промишљањима и допуштењима Божијим, како појединачним тако и заједничким, како у грађанским, тако и у моралним и духовним. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега јер се Он стара за вас, саветује Св. Апостол Петар (l Пт 5,6-7). Понижавати се треба на основу оног превасходног обрасца какав нам је Свето Писмо показало у молитви тројице светих младића, који су због верности свом Богу у Вавилону били изложени тешком искушењу а сва допуштења Божија прихватили као последице праведног суда Божијег (в.Дан 3). Потребно је да дођу саблазни, рекао је Господ (Мт 18,7). Предсказујући страшне несреће које ће се догодити онима који верују у Њега и читавом човечанству, Он је рекао: Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде(Мт 24,6). Ако је тако, ми онда немамо ни права ни могућности да кажемо или помислимо нешто противно одлуци коју је изговорио свеблаги, премудри и свемогући Бог. Предаваће вас и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И cвu ће вас омрзнути због имена Mojeгa (Лк 21,16-17). Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси… У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам побиједио свијет (Јн 16,2,33). Приказавши и предсказавши положај истинских хришћана у време њиховог земаљског живота, положај који им је назначио Бог, Господ је додао: Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк 21,18). Tо значи: Бог ће будно промишљати о вама, Он ће будно бдети над вама и држати вас у Својој свемоћној десници. И зато, ма каква жалост да вам се деси, неће се десити другачије него по Његовом допуштењу, по Његовој свесветој вољи, а ради вашег спасења. Поучавање ученика у погледу искушења земаљског живота која им се морају десити Господ је завршио одлучном и одређеном заповешћу: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21,19). Пред владарима света признајте и исповедите Бога: са страхопоштовањем и самоодрицањем покорите се и предајте вољи Његовој: из те свести, из те покорности, у вашим душама ће изнићи свето трпљење. Оно ће се души открити оним миром, који ће оно донети у душу. У устима ће замрети свака реч противна промишљањима Божијим, занемеће свака мисао пред величином воље Његове, као што је о себи и својим сатрудницима рекао Свети Јеванђелиста Лука: Умирисмо се рекавши: Воља Господња нека буде (Дап 21,14). Требало би рећи да свака помисао, која се јави као противуречење и противљење промишљањима Божијим, потиче од сатане и представља његов пород. Таква помисао се, као богопротивна, мора одбацити приликом самог њеног јављања. Пример за то дао нам је Сам Господ. Када је казивао ученицима о страдањима која Му предстоје и о насилној смрти, Апостол Петар, подстакнут самилошћу и по особинама старог човека, поче гa одвраћати, говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити Теби. Господ је Петру одговорио разобличујући почетак мисли коју је изразио: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт 16,22-23). Зашто се наш дух буни против промишљања и допуштења Господњих? Зато што Бога не поштујемо као Бога; што се Богу нисмо потчинили као Богу; зато што пред Богом нисмо себи дали место које заслужујемо; због наше гордости, због нашег слепила; зато што нисмо уништили и одбацили своју палу, повређену и изопачену вољу. Тада се нећу постидети, када пазим на cвe заповести Tвoje. Исповедићу Ти се, Господе, у правости срца, када научим судове правде Teoje (Пс 118,67). Ти си Бог Спас мој, и Тебе потрпех васцели дан (Пс 24,5), подносећи храбро и током читавог мог овоземаљског живота све недаће које је Теби угодно да их допустиш ради мог спасења. Дар духовног расуђивања, који Бог шаље искључиво монасима што корачају путем смирења и смиреноумља, Св. Јован Лествичник одређује на следећи начин: „Сматра се да је расуђивање тачно схватање божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана.

КАКО СПАСТИ ДУШУ У ДАНАШЊЕ ВРЕМЕ

Љубљени! Не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога, јер многи су лажни пророци изашли у свет. По овоме распознавајте Духа Божијег: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао није од Бога и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази и сада је већ у свету (Јн. 4; 1–3).

Ако је у апостолским временима било неопходно овакво упозорење љубљеног ученика Христовог, св. апостола и еванђелисте Јована Богослова, онда је оно сада далеко потребније. Наиме, тешко да је још некада у историји постојало толико лажних пророка који привлаче људе привидом добра, као што их има сада, у наше време. Ако тим духовима приступимо с мерилом на које нам је указао св. апостол, испоставиће се да нико од њих „не исповеда да је Исус Христос у телу дошао“, иако неки од њих не испољавају отворено непријатељство према нашем Господу и Спаситељу. Ти духови се, међутим, често међусобно не слажу, па су чак и у жестоком непријатељству, проповедајући наводно неке погледе на свет који су директно супротни једни другима. И поред тога, сви они имају једно заједничко обележје које их обједињује у јединствени, заједнички дух – дух савремености, како би с правом могли да га назовемо, јер је он главни и преовлађујући дух у савременом човеку. Какво је то заједничко обележје? То заједничко обележје је тежња да се човеку понуди јединствен, целовит, свеобухватан и складан поглед на свет који ће захватити целог човека и заменити хришћанско схватање света. Понављам да нису сви проповедници тих нових погледа на свет отворено и одлучно против хришћанства, али сви они игноришу хришћанство и хоће да уместо њега наметну свој поглед на свет који је наводно способан да усрећи човечанство и да за све људе створи нов, срећан и радостан живот на земљи.

Какви су плодови ових тежњи? Ја сам, као и ви, сведок и очевидац покушаја да се те тежње спроведу у живот и да се остваре на делу. Ја имам право да судим о њима, јер сам на себи искусио те жалосне покушаје. Погледајмо око себе. Свугде, а посебно у великим градовима, можемо да видимо красноречиве плодове тих покушаја. Ти опустошени градови, те страшне рушевине кућа, осакаћени људи и осиротела деца – то су достојни плодови тежње да се хришћански поглед на свет замени другачијим, тобоже животнијим и способним да човеку понуди срећу и благостање. Зар те језиве слике које се сада са свих страна откривају пред нашим очима нису довољно изразита карактеристика духа савремености који је и породио такве слике? (Плодови Другог светског рата, нап. прир.)

Ако се пак озбиљно замислимо над тим шта нам у будућности наговештава тај научнички изум страшне експлозивне снаге рушилачког оружја које називају „атомска бомба“, биће нам савршено јасно да дух који у овом тренутку влада у друштву никако не може да буде дух који је од Бога, ма у какву привлачну спољашњост да га облаче и ма каквим примамљивим речима и звучним обећањима да га прикривају.

Какав је тај дух и одакле он долази? Ми га називамо „духом савремености“, јер никада у историји човечанства није наступао тако безобзирно и дрско са својим лажним обећањима, проповедајући наступање срећног рајског живота на земљи, а у стварности пружајући, као што сада недвосмислено видимо, истински пакао испуњен оскудицом сваке врсте, кошмарима и страхотама за људе. Међутим, тај дух одавно постоји у свету, и од памтивека води борбу за своју превласт у људском друштву. Његово порекло је савремено појави првих људи на земљи. Сетимо се, као што и доликује, у чему се заправо састојао грехопад наших прародитеља, Адама и Еве. Размислимо у чему се заправо састојала суштина греха који су они починили и зашто је тај грех имао тако погубне последице за цео људски род? Тада ће нам постати јасно порекло тог „духа савремености“, који своје корене има у грехопаду првих људи.

У чему се, дакле, састојала суштина Адамовог и Евиног греха? У томе што су они посумњали у свог свеблагог Творца, Бога, и више поверовали Божијем непријатељу, ђаволу, него Богу, а затим нарушили заповест Божију, пошто су желели да и сами постану богови који знају шта је добро а шта зло. И рече змија жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо рода са сваког дрвета у врту. Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умрети, него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло. И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси. Тада им се отворише очи и видеше да су голи… (1. Мојс. 3; 1–7).

Према томе, суштина греха наших прародитеља састојала се у томе што нису желели да слушају Бога, него су пожелели да они сами постану богови. Када их је преварио, ђаво им је предао и тај дух самоуверене гордости који је био узрок и његовог сопственог пада. Од тог доба, тај дух самоуверене људске гордости и с њим тесно повезано противљење свеблагој вољи Божијој укоренили су се у људским душама и постали узрок заражености грехом, греховне искварености васцелог људског рода. Његове трагове можемо да пратимо свуда, у целокупном току историје човечанства.

Управо је он, тај дух самоуверене људске гордости и био узрок првог рата – братоубиства које је починио Каин, позавидевши свом брату Авељу. Тај страшни грех братоубиства довео је човечанство до тако безнадежног стања потпуне изопачености да је Господ морао да прибегне тако радикалној мери пресецања свенарастајућег зла као што је општесветски потоп. Међутим, греховна исквареност могла се препознати и у Нојевом потомству које је преживело потоп. Његов син Хам, чије је име постало заједничка именица (у руском језику „хам“ као заједничка именица значи „простак“), представља запањујући пример непоштовања према родитељима и одбацивања родитељског ауторитета, чији је првобитни извор, наравно, укорењен у оној самоувереној људској гордости која човека наводи да се са висине, са презиром, ниподаштавањем и подсмехом односи према другим људима, чак и ако су они старији од њега и заслужују поштовање због самог свог положаја.

Та иста људска гордост подстакла је у народу жељу да створи себи име и да започне са изградњом Вавилонске куле. То је узроковало да се Бог супротстави људској гордости мешајући им језике. Људи су се после тога расејали по читавој земљи и образовали различите народе који су од тог времена непрестано непријатељски расположени једни према другима.

Када су се расејали по целој земљи, људи су се поделили на разна племена и народе. При том се у основи ове поделе налазила она иста самоуверена људска гордост која је добила облик такозваног „националног поноса.“ Она је изродила непомирљиво непријатељство међу појединим народима и безбројне ратове којих је препуна историја човечанства. Ако отворите било који савремени уџбеник историје, добићете утисак да је целокупна историја људског рода у суштини историја ратова: један рат смењује други и то је све. Сасвим је разумљиво да је човечанство, изгубивши своје јединство, изгубивши свест о том јединству и разбивши се на мноштво међусобно непријатељски расположених народа, изгубило и веру у једног Бога, изгубило и свест о једности Божанства. У сваком народу појавили су се његови сопствени, национални богови, који су одговарали духу и склоностима сваког народа. Сваки народ је у својој религији одражавао свој лични, народни карактер, стварајући богове „по сопственом лику.“ Такво је порекло многобоштва (паганизма), те изопачене религије која је створена као резултат оног истог духа самоуверене људске гордости . То заборављање јединог истинитог Бога и поклоњење лажним боговима које је људска машта створила по сопственом образу, то обоготворење сопствених страсти и порока било је узрок дубоког моралног пада, у чији је бездан све више и више тонуо стари свет пре доласка Христовог.

О свему томе изврсно говори апостол Павле у Посланици Римљанима: И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично. Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи опадачи, богомрсци, насилници, хвалисавци, гордељивци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Римљ. 1; 28–31).

Кад је зло на земљи достигло своју највишу тачку, када је човечанство у свом неизмерном паду дошло у безизлазну ситуацију, савршила се „велика тајна побожности“ – Бог је послао на земљу Свог Јединородног Сина да спасе људски свет који је пропадао. Чиме је Син Божији, Који је дошао на земљу, лечио пало човечанство? Наравно, оним леком који може да излечи његову најважнију болест. Као што смо видели, човечанство је оболело од гордости и Господ га исцељује смирењем. Господ нам лекцију смирења није дао само Својим проповедима, него превасходно Својим сопственим примером – примером Свог земаљског живота, почев од самог Свог рођења.

Где се родио Господ? Он није рођен у богатој кући нити у раскошном дворцу, него у убогој пећини. Није рођен у тадашњој престоници света, у гордом Риму, него у сиромашној и презреној јудејској земљи. Како је живео Господ? Живео је, према Његовим сопственим речима, тако што није имао где главу склонити, будући у правом смислу те речи „странац и придошлица на ову земљу.“ Како је окончао свој овоземаљски живот? Срамном, у очима тадашњег друштва, смрћу на крсту, као последњи злочинац. „Жалосном смрћу окончао је презрени живот“, говорио је о Њему познати непријатељ и борац против хришћанства, Келс. Дајући нам Својим сопственим животом пример најдубљег смирења, ваплоћени Син Божији је и у основе Свога учења такође положио смирење: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ Тим речима Он започиње своју проповед. „Покајте се“, тј. одбаците своју гордост, постаните свесни да сте грешни, притеците Богу, али не са осећањем самозадовољног превасходства, него са осећањем свог духовног сиромаштва, сопствене ништавности и своје непотребности. Молите се Богу да вам опрости ваше грехове и да вас помилује. Своју Беседу на гори започео је тако што је најпре блаженима назвао „сиромашне духом“:Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско. Призивајући к Себи превасходно све уморне и натоварене као најспособније да усвоје врлину смирења, Он им каже: Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11; 29). Своје апостоле такође је поучавао смирењу, пресецајући у њима свако застрањивање и тежњу ка првенству, због чега им је више пута рекао: Који хоће да буде велики (први) међу вама, нека вам буде служитељ (Мт. 20; 26).

Према речима Господњим, онај који хоће да уђе у Царство небеско мора да се смири као мало дете: У онај час приступише ученици Исусу говорећи: Ко је дакле највећи у Царству небеском? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт. 18; 1–3).

Желећи да још једном Својим следбеницима нагласи значај смирења, Господ је на Тајној вечери опрао ноге Својим ученицима и при том им рекао: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге Ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што Ја учиних вама, тако и ви чините (Јн. 13; 12–15).

Ето какав је дух Христов! Дух Христов је дух смирења, који се супротставља духу самоуверене људске гордости. Научите се од Мене, јер сам Ја смирен и кротак срцем – то су речи Христове, које морају бити животно гесло сваког хришћанина. „У вама, хришћанима, треба да буду оне исте мисли које и у Исусу Христу“, каже апостол Павле у Посланици Филипљанима. Какве су те мисли? Ево какве: Будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима и изгледом се нађе као човек. Унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Филипљ. 2; 6–8). Ви ћете, међутим, рећи – а многи су тако и говорили и још увек говоре – да је то дух слабости, немоћи, ништавности, обеснажености: шта је у томе добро? Зар у животу нису бољи и важнији одважност, енергија, уздање у себе и сопствене снаге? Многи тако и чине: проповеди хришћанског смирења супротстављају учење о снажној личности која се упорно бори и превазилази све препреке. Такво је, на пример, учење немачког философа Фридриха Ничеа о „натчовеку.“ Слично као и многи други, и он је сматрао да је хришћанско смирење испољавање слабости. Међутим, то је грешка, то је грубо неразумевање ствари. Хришћанско смирење ни у ком случају није испољавање слабости, него сасвим супротно: то је сила у човеку, али не човечија, него сила Божија. Сила се Моја у немоћи показује савршена, рекао је Христос апостолу Павлу када је овај тражио од Господа да од њега удаљи ангела сатаниног који га је мучио. Разумевши значење тих речи Господњих, св. апостол затим каже да ће се далеко радије хвалити својим слабостима, како би сила Христова обитавала у њему (в. 2. Кор. 12; 9). Човек поседује слободну вољу и због тога се сила Божија или благодат Божија у пуној мери пројављује у човеку тек онда када човек васцелога себе преда Богу, тј. када ја прожет духом смирења и покорности вољи Божијој. Људска гордост, која хоће да се руководи сопственим снагама, омета пројављивање силе Божије у човеку. Услед тога смирени није слаб него је, напротив, снажан, снажан по сили Божијој која се пројављује и дејствује у њему. Напротив, гордељивац је слаб, јер одбацује једино–свемоћну благодат Божију и остаје само са својим људским снагама које су, наравно, неупоредиво слабије и незнатније него свемоћна благодат Божија. Због тога ће гордост увек, пре или касније, бити посрамљена, и горди човек пада, пропада са свом својом самоувереношћу, са свим својим плановима и прорачунима.

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ

Ова ђаволска славља, каква се данас дешавају, раскалашност, исмејавања, поруге, окупљања која трају по читаву ноћ и разуздано комедијашење поробили су наш град страшније од било ког непријатеља. Сада би пак сви требало да буду уздржани, да плачу и да се притаје, како они који су сагрешили, тако и они који нису, једни због својих грешака, а други гледајући на недоличност своје браће. Наш град се, међутим, разуздано весели, блиста и украшава; као нека жена која воли раскош и улепшавање, и трг се данас брижљиво украшава, облачећи се у злато и раскошне одежде, обућу и друго томе слично. Сваки занатлија, износећи своје производе, труди се да надмаши све оне који се баве истим послом као и он. Премда такво надметање указује на детињаст ум и на душу која не помишља ни на шта велико и узвишено, оно није претерано штетно: то је тек нека неразумна усрдност, која изазива подсмех према онима који се у томе надмећу. Ако пак желиш да украшаваш, онда не украшавај своју радионицу, него душу; не украшавај трг, него свој ум, да би се дивили ангели, да би ти архангели били благонаклони и да би те Господар ангела наградио Својим даровима. Напротив, истицање (разметање) какво сада постоји подстиче на смех и завист – на смех оне што помишљају на нешто узвишеније, а на љубомору и завист оне што страдају од исте болести. Овако надметање, као што сам рекао, не заслужује одлучну осуду. Данас су најжалосније од свега, надметања која се одвијају по крчмама, препуним раскалашности и безбожништва. Кажем безбожништва због тога што они, који се тиме баве прате (надзиру, означавају) дане, гатају и мисле да ће им, ако први дан овога месеца проведу у наслади и задовољству, таква бити цела година, и кажем; раскалашности, због тога што се и жене и мушкарци, напунивши бокале и чаше вином, све до зоре неумерно опијају. То не доликује нашем мудрољубљу, без обзира чините ли ово сами, или допуштате другима – рођацима, пријатељима или суседима.

Зар нисте чули речи апостола Павла: Гледате на дане и мјесеце, и времена и године! Бојим се за вас, да се нисам узалуд трудио за вас (IV Гал.10-11)?

Крајње је неразумно ако због једног дана, проведеног у добром расположењу, очекујете да ће вам цела година бити таква. Такво мишљење не само да је неразумно, него је и последица ђавољег утицаја према којем, тобоже, у стварима нашег живота не би требало да се ослањамо на сопствену ревност и склоности, него на временске периоде. Неће ти цела година бити срећна ако се првога дана у њој будеш опијао, него ако и првог и сваког другог дана будеш творио вољу Божију.

Дан не бива лош или добар по својој природи – јер се дан од дана ни у чему не разликује – него услед наше усрдности или немара. Ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагрешио, онда је лош и обремењен казном. Ако будеш тако расуђивао и тиме се руководио, свакога дана творећи молитве и дајући милостиње, онда ће ти цела година бити срећна. Радост не долази од пијанства, него од духовне молитве, она не долази од вина, него од поучне беседе. Вино узрокује буру, а реч тишину; вино прави буку, а реч зауставља метеж; вино помрачује ум, а реч га просвјетљује и када је помрачен; вино уноси очајање (тескобу, потиштеност) и тамо где није постојало, а реч га прогони и оданде где је постојало. Ништа тако не води у срећу и радост, као истине вере (досл. Догмати философије): презир према садашњем, ишчекивање будућег, и то, да ништа људско не сматрамо за постојано – ни богатство, ни власт, ни почасти, ни поштовање. Ако си научен тој мудрости, онда те неће мучити завист кад видиш богатог, нити ће те, ако паднеш у сиромаштво, то сиромаштво понизити.

На тај начин ћеш увек моћи да празнујеш. Хришћанину не приличи да празнује одређене месеце, нити први дан месеца, нити пак само недељом, него читав свој живот треба да проводи у празновању какво му доликује.

Какво је то празновање? О томе послушајте Павла који каже:Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор. 5). Према томе, ако ти је савест чиста, ти онда непрестано празнујеш, јер се храниш добрим надама и радујеш ишчекивањем будућих добара. Ако пак имаш грижу савести и ако си крив за многе грехе, онда ти ни хиљаду празника и прослава неће помоћи да се осећаш боље од оних што плачу. Каква ми је корист од сунчаног дана, кад је моја душа помрачена прекорима савести? Према томе, ако желиш да имаш користи од почетка нове године, онда поступај овако: када видиш да се навршила година, заблагодари Господу што те провео кроз тај годишњи период. Буди скрушен у срцу, одмери време свога живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, време се навршава, велики део свога пута већ смо прешли, а шта смо урадили? Зар ћемо одавде отићи празни и лишени сваког доброг дела? Суд је пред вратима, а живот незадрживо хрли ка старости?

Овога се сећај кад се смењују године; помислимо на будући дан (Суда), да и за нас не би неко рекао оно што је пророк рекао за Јудејце:Изчезоше у сујети дани њихови, и године њихове са хитањем (Пс. 77; 33). Онај празник, о којем сам говорио, постојан је и не ишчекује годишње периоде, и није ограничен на одређене дане. Њега подједнако може да празнује и богаташ и сиромах, јер ту није важан новац, ни богатство, већ само врлина. Немаш новца? Постоји стан Божији, највредније од свих блага, јер се оно не може ни уништити, ни изменити, ни потрошити. Погледај на небо и на небо небеса, на земљу, море, ваздух, разнородне животиње, различито биље и на читав људски род; сети се ангела, архангела и вишњих сила. Имај на уму да је све то, богатство твога Господара. Не може бити да је слуга тако богатог Господара сиромашан, ако је његов Господар милостив према њему. Гледање на дане не приличи хришћанској философији и припада јелинској (незнабожачкој, паганској) прелести…

ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ О СРБСКОЈ НОВОЈ 1937.год.

Ево свиће нам Нова Година. Ја бих желео да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас, и не само наднели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова Година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као сведоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога ja незнам, како да вам честитам Нову Годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова Година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути срБски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на последњи бедем срБски, на Свету срБску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсеку сасвим корен срБском народу. Хоће да оставе срБско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до триумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом.

Кад je срБско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за веру и поштовали као веру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цео мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају пре свега окови на нашу јадну браћу Католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигде у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто око вати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити СрБску православну цркву, која je кроз све векове мука очувала у срБском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овде против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст.

Ja чујем Уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на светлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга божји и наследник Светога Саве и мученичких Патријараха срБских вичем вам свима. Ha окуп срБски народе! Ha окуп не против наше браће друге вере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, срБски народе, у име части и образа! Ha окуп срБски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп срБски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп срБски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп срБски народе ради деце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова Година нити и један дан, нити и један сат. A стиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој Години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде!   Амин.