ОМОЛОГИЈА РИПЦ

Свештени Сабор Руске Истински Православне Цркве

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Руска Истински Православна Црква исповеда и чува православну хришћанску веру онако како је чува Свето Предање од оснивања Свете Саборне и Апостолске Православне Цркве Хистове, као што је то било до 1927. године у Помесној Руској Цркви, и као што ју је исповеднички чувала Катакомбна Црква, а и Руска Загранична Црква све до 2000. године.

Ми верујемо у Троједног Бога Пресвету Тројицу, као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу вере, и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, коју је створио Господ наш Исус Христос и која је стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15). Верујемо да је Црква Тело Христово, Богочовечански организам и да сви ми, верни, чинимо његово Тело, а Глава Цркве је Господ Исус Христос (Кол. 1,18). Верујемо да је врата пакла не могу надвладати (Мт. 16,18). Она не може да буде уништена, разорена или подељена, као ни Сам Господ, те јој стога није потребно "спасавање" људским силама.

У потпуном једномислију са Символом вере ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова. Руска Истински Православна Црква се строго придржава црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.

Оно што су примили и утврдили Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, то и ми примамо и утврђујемо, а што су они одбацили и анатемисали, то и ми одбацујемо и анатемишемо, без додавања или одузимања. Заједно са Оцима Седмог Васељенског Сабора објављујемо: "Ми следујемо древним предањима Васељенске Цркве; чувамо одредбе Отаца; предајемо проклетству оне који Васељенској Цркви било шта додају или одузимају".

Руска Истински Православна Црква представља неодвојиви део Помесне Руске Цркве и аутономна је на саборним начелима, у складу са Одлуком Најсветијег Патријарха Тихона, Светог Синода и Вишег Црквеног Савета Руске Цркве бр. 362 од 7/20. новембра 1920. године. Ми имамо канонску прејемственост од Катакомбне Руске Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве, као два равноправна и духовно јединствена дела истинске Руске Цркве, која су под разним црквеним управама пребивале у евхаристијском и канонском општењу, као што је то било у време Светог Мученика Митрополита Петра Крутицког, и као што је благословио последњи законити првојерарх Руске Заграничне Цркве митрополит Виталије. Ми исповедамо духовно и еклисиолошко јединство са Светим Новомученицима Руским и Оцима - Исповедницима Катакомбне Цркве, а такође са првојерарсима Руске Заграничне Цркве и Њеним истакнутим јерарсима и пастирима.

Исповедајући да Црква спасава човека, а не човек Цркву, ми одбацујемо сергијанство које исповеда Московска Патријаршија, названо тако по митрополиту Сергију (Страгородском), као посебан облик апостасије и еклисиолошку јерес. Ово лажно учење је неспојиво са учењем Светих Отаца о Цркви и о власти, јер сергијанство – то је унутрашња спремност православног хришћанина на компромис са богоборством, а у ширем смислу – на компромис са лажима, са сваким злом, са стихијама овог света. Та спремност долази из срца, из духовног стања самог човека, стога тврдимо да је Московска патријаршија лукава када сергијанство назива привременом појавом, условљеном политичком ситуацијом. Уздижући сергијанство, то јест компромис са богоборством, као норму црквеног живота, Московска патријаршија самим тим припрема своју паству за признавање власти антихриста као законите, и за примање жига звери на десну руку њихову (Отк. 13,16). Ми тврдимо да истинско Православље у страдалној Отаџбини не може да се препороди без свести о сергијанском паду и без покајања због тог пада.

Ми смо једнодушни са Светим Новомученицима и Исповедницима Руским, и Катакомбним Оцима - Исповедницима, а такође и са истакнутим јерарсима и пастирима Руске Заграничне Цркве у оцени да је сергијанство – јерес, а да Московска патријаршија, која је из њега рођена, "новообновљенски раскол", који је ступио у симфонију са богоборачком влашћу и на који се могу применити одлуке и канонске казне које је Руска Црква изрекла против обновљенаца и њихове јерархије. Пошто је настала као раскол, Московска патријаршија себе незаконито назива "Мајком - Црквом".

Наша вера у јединство и јединственост Свете Саборне и Апостолске цркве неспојива је са екуменизмом, стога ми екуменизам сматрамо за јерес која гази Православну веру. Исповедајући јединство са наслеђем Руске Заграничне Цркве, ми потврђујемо осуду јереси екуменизма и саборску анатему те јереси "и оних који имају општење са овим јеретицима или им помажу или штите њихову нову јерес екуменизма" изречену на Сабору Заграничне Цркве 1983. године. Учешће Московске патријаршије у екуменистичком покрету не представља појединачно иступање одређених архијереја, него курс цркве саборно утврђен на Архијерејском Сабору МП из 1961. године. Ступивши у "Светски савет цркава" Московска патријаршија је себе одредила не само као новообновљенски раскол, него и као јеретичку заједницу која је потпала и под анатему Светог Патријарха Тихона и Сверуског Сабора против комуниста и свих њихових сарадника, и под анатему Сабора Руске Заграничне Цркве.

Под саборску анатему против јереси екуменизма из 1983. године потпадају и сви јерарси и клирици официјелних Помесних Цркава који исповедају евхаристијско јединство и тако саучествују у свејереси екуменизма, примања новог календара, модернизма, у успостављању новог светског поретка. Зато ни са ким од њих Руска Истински Православна Црква не може имати евхаристијског општења и јединства, и, следујући светоотачком учењу, одређује да је официјелно светско православље отпало од Цркве Христове и да су његове свете тајне неделотворне за спасење. Овим ми исповедамо сведочанство црквеног Предања о томе да благодат Духа Светога спасоносно делује само у Истинској Цркви Христовој, којој расколници и јеретици не припадају.

Ми се одричемо погубног мишљења које постоји, да јеретици и расколници нису отпали, него представљају такозване "болесне удове Цркве", на које благодат Божија делује једнако спасоносно као и на чланове Истинске Православне Цркве. Исповедамо да су сви чланови Цркве који живе у свету и носе тело, болесни од својих грехова, и да само у Истинској Цркви Христовој могу да добију право исцељење и спасење. А скретање у јереси и расколе није ништа друго него отпадање од Тела Истинске Православне Цркве. Стога Московска патријаршија, као што су учили Руски Свети Новомученици, не представља истинску Цркву Христову и њене тајне не могу бити делотворне за спасење.

Ипак, ми овим не преузимамо Суд Божији нити дрско изјављујемо како Господ није у стању да обрати у покајање и спасе искрену хришћанску душу која пребива у официјелној Цркви, него тврдимо да је спасење могуће само уласком у Цркву Христову.

Одређујемо да клирике који из Московске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати кроз покајање и обављање допунског полагања руку (хиротесије) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне рукоположења које су ти клирици добили од одступничке јерархије Московске патријаршије.

Поводом форме примања из јеретичких и расколничких заједница Руска Истински-Православна Црква, као део некад јединствене Помесне Руске Цркве, наставља да чува Њено наслеђе, историјски настала помесна предања и саборске одлуке, којима је у основ био положен принцип црквене икономије, како, по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве Светитеља Филарета (Вознесенског), "од Цркве не би били одгурнути многи".

Без обзира на то што данас у пракси појединих истински-православних Цркава постоји допустива разлика по питању чина примања световњака, ми сматрамо да је неопходно ићи ка превладавању тих разлика, полазећи од догматског учења Цркве. У први мах према тој разлици у чиновима пријема можемо се односити онако како је писао свети Кипријан Картагински: "Неко ће рећи: шта ће бити са онима који су пре овога, када су се из јереси обратили Цркви, били примљени у Цркву без крштења? Господ је, по милосрђу Своме, у стању да им дарује опроштај, и да оне који су након примања у Цркву починули не лиши дарова Своје Цркве".

Као основ за измену чина пријема световњака из Московске патријаршије могу да послуже, на пример, факти отвореног, званичног саслуживања јерараха Московске патријаршије са римокатолицима или другим јеретицима.

Исповедајући РИПЦ као истинску Руску Цркву, канонску наследницу Катакомбне и Заграничне Цркве, ми се не осамљујемо, нити ћемо се дрзнути да о себи мислимо као о "јединој истинитој Цркви".

Ми исповедамо јединство вере са нашом браћом – старокалендарским истински православним хришћанима у Грчкој и другим земљама, који су одбацили унију са екуменистичким и новокалендарским официјелним православљем, не прихватајући јерес екуменизма како у отвореном исповедању, тако и скривену у учењу о удовима Цркве "болесним у вери".

Свети Сабор Руске Истински-Православне Цркве потврђује важност одлука Сабора Руске Заграничне Цркве од 15/28. августа 1932. године, који је решио "да осуди масонство, као учење и организацију непријатељску хришћанству, да осуди такође сва учења и организације сродне масонству". У складу са овом саборском одлуком осуди подлежу и идеја о стварању "новог светског поретка" коју је изнедрило масонство, а такође и процеси глобализације и глобалне контроле над човечанством који се са тим циљем уводе, усмерени на припремање људског друштва за успостављање будуће власти антихриста.

Чувајући верност наслеђу Светих Новомученика и Исповедника Катакомбне Цркве, ми сведочимо да је за истински - православне архипастире и пастире недопустиво учешће у политичкој делатности, као једном од облика светских процеса апостасије. У своме служењу православни пастир треба да чува своју паству од погубног утицаја "овог света" и официјелног православља које иде у корак са њим, као и од његове веште подвале, тзв. "алтернативног православља", објашњавајући својој пастви погубност оваквих појава. Обе ове појаве, које окружују Цркву и слева и сдесна, воде порекло од једног те истог извора апостасије овог света и туђи су Истинском Православљу.

Ми исповедамо своју приврженост "царском" средњем путу црквеног служења. Одбацујемо како крајње слева, тако и крајње сдесна удаљавања од Православља – секташтво, лажно православље и лажну мистику, фанатизам, политиканство и партијашење, сумњичавост и мржњу – те нехришћанске особине које су толико раширене у савременој црквеној средини. Све оне су, по речима апостола, назване "ревношћу не по разуму", а лажно се издају за "исповедништво" и "ревност за чистоту православља".

Заједно са истакнутим Светитељима Васељенске и Руске Цркве ми верујемо да је Богом установљена власт – православно Царство. Тугујемо због тога што су наши преци изгубили Богом дано Руско Царство и молимо се Господу за његову обнову. Ипак, сведочимо такође да истинско Православно Царство у Русији може бити успостављено само после покајања руског народа и његовог повратка у Истинску Цркву, јер у лажној цркви не може бити ни истинског покајања, ни обнове православне монархије. Монархија, установљена са благословом цркве лукавих, у самом свом темељу имаће лукавство. Такво царство Богу није угодно. Чак и ако би било велико и моћно, оно би само припремало терен за долазак антихриста.

Позивамо све православне хришћане на стојање у Истини, на усиљену покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке – Истинске Православне Цркве. Духовни препород и сваке поједине људске душе, и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске саборности у људском друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, па дакле и ка губитку благотворног дејства благодати Духа Светога на то друштво. Такво благодатно дејство могуће је само кроз Истинску Цркву Христову.

Схватајући то, савремени свет покушава да Истинску Цркву замени духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за православног хришћанина ништа не може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење. Амин.

Овај документ ОМОЛОГИЈЕ усвојен је на Свештеном Сабору РИПЦ у Богоспасаваном граду Одеси, Украјина.

17/30. октобра 2008. год.

спомен Светог Пророка Осије

и Праведног Лазара Четвородневног, Епископа Китијског

2.НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА - СВ.ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

Св.Филарет  Исповедник

По црквеном уставу, друге недеље Великог поста Православна црква, осим празновања недељног дана, сећа се још једног од великих јерараха и проповедника чистог Православља, светог Григорија Паламе који је био архиепископ града Солуна, другачије званог Тесалоники.
Свети Григорије је припадао оним великим благовесницима хришћанске истине код којих се дело није мимоилазило са животом и зато осим оних богословских ризница знања, које је он оставио иза себе у изобиљу као наслеђе Православној цркви, он је привлачио себи људске душе својим светим и подвижничким животом и на тај начин је његов духовни утицај био двојак: он је учио и речју и самим животом.

Он је морао да се бори са јеретицима који су искривљавали истину Православља на најразличитије начине.
Постојало је једно чисто богословско питање око кога се он дуго борио са кваритељима истине. Када се Господ Исус Христос преобразио на гори Тавор и просијао тамо као сунце - како они тврде, та чудесна светлост је била обична светлост какву ми стално видимо из Сунца и других извора светлости - најобичнија светлост.

Свети Григорије Палама је, као одговор на то, учио да је то била потпуно другачија светлост и указивао на апостолове речи: ''Бог је светлост и таме у њему нема никакве''. А наш Символ Вере, као што знате, говорећи о Сину Божијем, о Господу Исусу Христу и Његовом оваплоћењу на земљи, каже да је Он ''Свет от Света, Бог истинный от Бога истинного" (Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог). А о нашој обичној светлости Библија говори да она не припада Богу као вечно својство саме Његове природе, већ је створена Њиме у времену: ''И рече Бог, нека буде светлост - и би светлост''. (Пост.1:3). На крају крајева је та чисто православна тачка гледишта и победила и противници светитеља су били просрамљени. У наше време често говоре да је то ''апстрактна богословска тема''. Може бити, наравно, да је за наше савременике то заиста тако, зато што њих обично занимају сасвим друга питања а оно што се тиче истине Божанскога бића и истина духовног поретка које се односе на оно што је невидљиво и вечно, то, на жалост, данас мало кога занима.
Уопште, данас браћо, када посматрамо живот који нас окружује, ми видимо какве збркане, какве неправилне представе о хришћанској истини имају данашњи људи, од којих се многи називају и можда искрено сматрају себе верним чедима Православне цркве. А заправо, како често видимо, о Православљу, о основним истинама Православља - они имају најконфузније и најнејасније представе, а често уопште и немају никакве.


Да бисмо се уверили у то у наше време, довољно је, на пример, задати правосланим хришћанима такво питање: ''Наведите три главна догмата православне вере (то су: догмат Свете Тројице, оваплоћења Сина Божијег и искупљења). Могу ли многи да одговоре на то? На жалост, ми данас чујемо и видимо како се људи који су мало црквени и мало знају о истинама вере, труде да расуђују о богословљу и црквеном животу, о томе како Црква треба да живи и како њоме треба управљати; притом они говоре изузетно самоуверено, и што се мање у то дело разумеју - то су више самоуверени.


Тачно је речено пре неког времена у једном православном штампаном издању, да су последњих година одједном сви почели да сматрају себе за оне који све знају - и православну веру и богословске истине, и све што се тиче црквеног живота и администрације итд. Они су решили да све знају и у све се разумеју и могу све да уче и настављају. Зато данас и има толико заблуда, беспоретка и несагласја унутар црквене ограде. Људи сами не знају ни шта говоре. Те речи не припадају мени, још је апостол Павле говорио о томе да људи хоће да буду учитељи а не разумеју се у то што говоре и, следствено томе, не разумеју ни оно што сами говоре. А кад чују глас истине, на њега мало обраћају пажњу.


Када је живео Григорије Палама било је друго време. Данас се људима чини да је питање због ког се он борио са јеретицима било ''апстрактно богословско'' питање али тада је све оно што се тиче истине Православља живо занимало људе - оно је било блиско њиховој души и срцу и зато то за њих нису била апстрактни спорови. А данас је све то, на жалост, далеко од свести и срца наших савременика, зато они и сматрају да су то некакви удаљени од живота теоретски спорови , а не нешто што може да испуни, заинтересује и освети душу људску. Али, ми ћемо памтити да је само Црква Христова ''столп и утверждение истины'' (стуб и тврђава истине) и да је само Господ Исус Христос источник чистог, истинитог учења.


Он је Сам за Себе рекао: "Я есмь путь и истина и жизнь" (Ја сам пут и истина и живот). Он је сама оваплоћена истина. Само Пилат и њему слични нису умели и не умеју да увиде ту истину због своје равнодушности, али онај коме су очи отворене да види и уши отворене да чују, он зна и осећа својом душом да је Христос - заиста истина. И зато хришћанин треба увек када се среће са неким учењем да га провери Христовом истином. Оно што нас приводи Христу је истинито и благословено, а оно што нас одводи од Христа и од Православља је само погубна обмана, ма у како привлачном виду да се приказује и ма како лепо да причају о њој. Још једном понављам: памтите да је све што нас одводи од Христа Спаситеља, од Његовог учења и чисте православне црквености, све је то само заблуда и погибао. Зато једном за свагда кажи себи, душо хришћанска: ''Не примам никакво учење осим Христовог и не знам никаквог другог учитеља осим Христа Спаситеља - не знам и нећу да знам.'' Амин.

О БОГАТСТВУ - СВ.ТИХОН ЗАДОНСКИ

САН - ВИЂЕЊЕ СВ. ЈОВАНА КРОНШТАДСКОГ

Господе благослови!

Ја грешни слуга Јован, јерej Кронштански, остављам вам мојом руком писано чудно привиђење које доживјех.

У ноћи 1. јануара 1908. године, присједох на столицу да мало одахнем послије вечерње молитве. У мојој соби бјеше полумрак, прод иконом Свјете Богомајке горјело је кандило. Не прође ни пола часа кад чух тих и лак шум, неко се лако дотаче мог десног рамена и тих, умиљат глас ми рече: „Устани, слуго Божији, Јоване, пођи за мном.“ Брзо устадох, угледах пред собом неког чудног старца, блиједог, са сиједим косама, у ризи и мачем у лијевој руци. Погледа ме оштро, али му очи бјеху умилне и доброћудне. Ја занијемих, старац ме придржа да не паднем, али ми ноге и руке дрхташе. Хтједох нешто рећи, али језик се не помаче. Старац ме прекрсти и на ме пређе нека тиха радост, и ја се прекрстих.

Затим ми старац показа на западни зид моје собе и руком написа: 1913, 1914, 1917, 1922, 1930, 1934, год. Других зидова моје собе нестаде и ми се нађосмо на зеленој ливади. Идох за старцем кад угледах мноштво пободених крстова. Хиљаде, милиони крстова, малих и великих, дрвених, жељезних, камених, мједених, сребрних и златних. Пролазих поред њих крстећи се и осмјелих се да упитам старца шта значе ти крстови. Он ми благо одговори: „Ето, ту су они који за Христа и за Ријеч Божију пострадаше.“

Идем даље и видим, читаве ријеке крви теку у море и море све црвено од крви. Од страха се ужаснух и опет упитах старца: „А зашто је тако много крви проливено?“ Он ме погледа и рече: „То је хришћанска крв.“

Потом ми старац руком показа на небо и ја угледах мноштво свијетлила. Одједном она почеше да падају, прво један, два, три, пет, десет, двадесет, затим почеше падати читаве стотине све више, свијетлећи сада чудним, потмулим сијајем. Падајући на земљу, она се гасише и претвараше у прах и пепео. Старац ми рече: „Погледај“ и ја угледах још толико свијетлила на небу. Упитах старца шта то значи а он ми рече: „Свијетлила која падоше, то су цркве које су прешло у јерес, а та која остадоше су Цркве Саборне и Апостолске које ће остати до краја свијета.“

Идемо опет, кад старац показа руком и рече: „Погледај“ и ја угледах чудан призор; анђели пјевају: „Свет, свет Господ саваот!“ и велика маса људи иде са свијећама у рукама, са радосним свијетлећим лицима. Ту су били цареви, кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, монаси, јереји, ђакони, слуге пострадале Христа ради, дјевице, младићи и новорођенчад. Херувими и серафими их спроводише у рајску небеску обитељ. Упитах се, шта је са тим људима, а старац као да знаде шта помислих, рече: „То су све слуге Христове које пострадаше за свету Саборну и Апостолску Цркву.“ Опет се осмјелих и упитам старца каква су оно новорођенчад. Старац ми рече: „То су дијеца пострадала за Христа од цара Ирода (14 хиљада), а такође и она која су добила вијенац Цара небескога, а која су погубљена још у утробама матера, и дјеца која умреше некрштена. Ја се прекрстих: „Како велик и неопростив гријех мајки!“

Идемо даље. Ја угледах мрачан и таман храм, мрачан и таман олтар. У цркви нема иконостаса. Уместо икона неки страни портрети са звјерским лицима и оштрим калпацима, на олтару нема крста него звијезда, и јеванђеље са звијездом. Свијеће горе од смоле и треште као дрва, причесна чаша стоји, а из ње излазаше силан смрад, а из њега свакакви гадови; жабе, шкорпиони и пауци.

Страшно погледати све то. И просфора такође са звијездом. Пред олтаром стоји свештеник у жарко црвеној мантији, а по њој пужу зелене жабе и шкорпиони. Лице је у њега страшно и црно, као угаљ, очи црвене, а из рукава провириваше дуги прсти са канџама као у птице. Ух, Господе, како страшно све то! Затим на олтар скочи нека мрска, гадна, црна жена са црвеном звијездом на челу. Она се заврти на олтару и крикну као ноћна птица страшним гласом „слобода“ и стаде. А људи као безумни стадоше трчати око олтара нечему се радујући, крицаше и звиздукаше и пљескаше рукама. Затим стадоше пјевати неку чудну пјесму, испочетка тихо, затим гласније као пси док се све не претвори у звијерско рикање. Одједном сијевну жарка муња и удари силан гром. Задрхта земља и храм, преполовивши се, пропаде у њу. Олтар, свештеник и црна жена, све се то помијеша и прогрмје у бездан. Господе спаси! Ух, како страшно. Ја се прекрстих. Хладан зној ми обли чело. Ослухнем. Старац ми рече: „Јеси ли видио?“ „Јесам оче, кажи ми шта је све то било!“ „Страшно и ужасно!“ Старац ми одговори: „Храм, свештеник, људи, то су јеретици који напустише вјеру Христову и Свету Саборну и Апостолску цркву и признаше јеретичко учење које нема благодати Духа Светога. У њој се не вриједи ни исповиједати, ни молити, ни крстити, нити примати свете тајне.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање - смрт хришћанску“ прошапутах, а старац ме успокоји: „Не малаксавај, него се моли Господу.“
Пошли смо даље. Погледам, иде много народа страшно измученог. На челу сваког звијезда. Они, угледавши нас завапише: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Јако нам је тешко, а ми сами не можемо. Очеви и мајке нас нису учили Закону Божијему и не добисмо хришћанска имена. Нисмо примили печате дара Духа Светога (него црвено знамење).“

Ја заплаках и пођох даље са старцем. „Сад гледај,“ показа ми старац руком: „Видиш ли?“ Угледах необично дрво. Оно бијеше од људских трупаца и све огрезло у крви. Прекрстих се и упитах старца шта то значи и каква су то тијела. „То су инокиње и иноци, странци и странкиње за Свету Саборну и Апостолску цркву побијени, који нису хтијели примити антихристов печат него хтједоше радије примити вијенац мучеништва и умријети за Христа. Ја се почех молити: „Спаси Господе и помилуј слуге Божије и све хришћане.“ Старац се одједном окрете ка сјеверу и руком показа: „Погледај.“ Згранух се кад угледах царски дворац, а око њега у круг трчаше разне погане животиње. Пењу се и рове и улазе у дворац. Већ ето полегле по круни помазаника Николаја II. У њега је лице блиједо али мужевно, чита он Христову молитву. Одједном се круна заљуља и паде разбивши се. Звијери се слетеше те тукоше и давише помазаника. Разроваше и раскопаше све, као звијери у паклу. И најзад нестаде свега.

О Боже, како страшно! Спаси и помилуј нас од сваког зла и врага. Готово заплаках, али ме старац ухвати за руку: „Не плачи, тако је Господу по вољи. Него погледај!" Видим бијелу светлост. Испрва не разликовах ништа, али ми затим постаде јасно. Угледах опет помазаника Николаја, али то сад не бјеше несретник. На његовој глави бјеше зелени вијенац од листова, лица бијелога, са златним крстом на грудима. Он тихо шапташе молитву, а затим ми рече: „Помоли се за мене, оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, тврдо и мужевно за вјеру православну и за Свету Саборну и Апостолску цркву, да сам пострадао за све хришћане. И кажи свим православним и апостолским пастирима да служе општу братску службу за све убијене војнике на ратном пољу, за утопљенике у мору и за све оне који за мене грешног пострадаше. Гроба мога не тражите јер га је тешко наћи. Молим вас, још једном, молите се за мене, оче Јоване, и опростите мени грешноме добри пастиру.“ Затим се све скрило у тами. Ја се прекрстих: „Упокоји Господе, душу слуге твога Николаја, вјечна му памјат!“ Господе, како страшно! Руке и ноге ми дрхташе и ја плаках.

Старац ми опет рече: „Не плачи, тако је Господу по вољи!“ И ја опет угледам масу људи која се ваљала, умирала од глади, која је јела крв и земљу и једни друге. Пси изједаше мртве. Какав страшан призор, Господе! Спаси нас и све светој хришћанској вјери одане, нас немоћне и слабе без вјере. Онда старац опет рече: „Гледај тамо!“ Ја опет угледам читаво брдо разних књига; великих и малих. Између њих пролазе црви, милећи и распрострањујући силан смрад. Ја упитах шта је са тим књигама, а старац ми рече: „То су безбожничке и јеретичке књиге које заразиваху људе читавога свијета мрским богохулним учењем.“ Старац све књиге спали и пепео од њих вјетар разнесе на све стране.

Затим опет, ја угледах цркву, а око ње много књига; о Богу, о вјери, о житијима светих... Ја се сагнем да подигнем једну, а старац ми рече да оне ту леже дуги низ година. Свештеници их не хтједоше давати нити читати народу и не дадоше им да науче Божију истину нити да се нахране истином.
Старац пође даље хитрим кораком да га Једва пристизах. Окрете се опет и показа ми. Кад отуда иде гомила људи гоњена страшним бијесовима, коjи их немилосрдно тукоше и бодоше дугим штаповима, вилама и грабљама. „Шта је са тим људима?“ упитах ја старца, а он ми одговори: „То су људи који отпадоше од вјере Свете и Апос-толске цркве и који су пришли јеретичкој цркви.“ У тој групи људи су били епископи, свештеници, ђакони, монаси и монахиње који примише брак и стадоше живети развратним животом; ту су били безбожници, врачи, блудници, пијанци, среброљубци, јеретици и секташи. Они имадоше страшан изглед; лица им црна, из уста им излази силан смрад и пијена. Они траже помоћ, али их бијесови тукоше још јаче тјерајући их у дубоку пропаст (провалију). Одатле излазише дим и огањ и смрад. Ја се прекрстим: „Избави, Господе, и помилуј!“

Поново ја угледах маса народа иде. И стари и млади, сви у црвеној одјећи, и носише велику звијезду петокраку. На сваком краку сјеђаше по дванаест бијесова, а на средини сјеђаше сам сатана. На глави му дугачки рогови, очи крокодилске, са лавовском гривом и страшном њушком из које извириваху дуги зуби: из уста му излазише силна пјена. Сав народ запомагаше: „Устај, проклетнице!“ Али тада одникуда, изрони још много бијесова, сви црвени, и стадоше народ тући још силније и стављаше им на чело и руке црвену звијезду. Старац ми рече да је то печат антихриста. Ја се силно зачудих, прекрстих се и започе молитву: „Да васкрсне Бог!“ Послије тога, све ишчезе.

Опет идосмо даље, ја једва сустижем старца, кад он застаде и руком показа на исток. Ја угледах масу народа са радосним лицима, са крстовима у рукама, са свијећама и кадионицама, а усред њих, мало у ваздуху, олтар, златна царска круна и натпис са златним словнма „на кратко вријема“. Око олтара стајаху патријарси, епископи, монаси, монахиње, свештеници, пустињаци... Сви пјеваше „слава Богу на висини, а на земљи мир,“ Ја се прекрстих и захвалих Богу.

Старац тада махну руком по ваздуху, три пута унакрст и ја угледах мноштво тјелеса, ријеку крви. Анђели летјеше над тијелима и тешко успијеваше све душе хришћанске да пренесу Божијем пријестолу и сви пијеваше: „Алилуја, алилуја...“ Страшно је било гледати све то. Горко плаках и молих се. Старац ме узе за руку и рече: „Не плачи! То је драгом Богу жртва за све наше маловерје и гријехе. Спаситељ наш, Исус Христос, исто пострада и проли своју пречисту крв на крсту. Још ће бити много мученика за Христа и сви који не приме антихристов печат, пролити ће крв и примити вијенац мучеништва. Старац се затим помоли, три пута се прекрсти према истоку и рече: „Ево, испуни се Данилово пророчанство да ће мржња завладати пре свршетка.“ Угледах тада Јерусалимски храм, а на куполи звијезда. Око храма се моташе милиони народа, настојећи ући у храм. Ја се хтједох прекрстити, али старац задржа моју руку: „Овдје је мржња и раскалашност.“ Уђосмо, унутра бјеше много народа. Угледах тада пријестол на сред храма. Око пријестола три реда свијећа од смоле горјеше, а на пријестолу, у жарко-црвеној порфири, сјеђаше свјетски цар равнатељ. На глави му златна и дијамантна круна са звијездом. Упитах старца ко је то, а он рече: „То је антихрист!“ Бјеше он раста високога, очију црних као угаљ, црне браде, свирепог лица.

Одједном, антихрист устаде са пријестола, усправи се свом висином, високо подигну главу и десну руку упери у народ. На прстима му бијеху канџе као у тигра. Он зарика као лав својим звијерским гласом: „Ја сам вам бог, цар и владар!“ Сви падоше на кољена, поклонише се и ставише печат на чело. Али, неколицина од њих се издвоји, приђоше му ближе и гласним гласом повикаше: „Ми, хришћани, вјерујемо у једнога Господа, нашег Исуса Христа!“ Сијевну мач антихриста и главе хришћанске попадаше. Крв се просу по храму. Однекуда доведоше жене и дјецу. Антихрист се тада још више ражести и повика: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи! Смрт њима!“ Томе је следовала моментална казна. Преполовише им главе и крв православна се разли свуда по храму. Доведоше, затим, пред антихриста десетогодишњег дјечака да се и он поклони. Рекоше му да падне на кољена, али он смјело дође до пријестола антихриста и рече: „Ја сам хришћанин и вјерујем у Господа, нашег Исуса Христа, а ти си изашао кз пакла, слуго сатанин и антихристе!“ „Смрт!“ страшним гласом рикну сатана. Сви падоше на кољена и поклонише се. Одједном, хиљаде громова загрми и хиљаде муња небеских стрелама огњеним побише слуге антихриста. Једна велика огњена стрела, у облику крста, слети са неба и удари антихриста у главу. Он махну рукама и паде; круна му слети са главе и сасу се у прах. Милиони птица полетјеше и кљуцаше тијела нечастивих слуга антихристових. Осјетих, старац ме ухвати за рамена и рече: „Идемо даље!“ И тако идемо ми, а оно много крви до кољена, па до појаса, па и до ушију- много крви хришћанске пролито. Сјетих се тада ријечи Јована Богослова: „Биће крви коњима до улара!“ О, Боже, спаси мене грешнога! Нападе ме велики страх. Бијах ни жив ни мртав.

Видјех анђеле како лете и пјевају: „Свет, свет, свет Господ!“ Погледах, а старац се на кољенима мољаше, затим устаде и љубазно ми рече: „Не плаши се, ускоро ће крај. Моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Ни година не остаде, скоро само сати. Ускоро ће крај!“ Старац ме затим благослови и рече да иде на исток. Ја падох на кољена и поклоних му се. Видјех како се лако одвоји од земље, те ја упитах: „Како се зовеш, чудни старче?“ Затим јаче: „Свети оче, које је твоје свето име?“ „Серафим!“ тихо и благо ми рече. „А то што си видио, напиши и запамти, Христа ради!“
Над мојом главом се просу звук великог звона. Тргох се, отворих очи. Чело ми бјаше облио хладан зној, жиле набрекле, срце узбуђено куцаше. Ноге ми дрхташе. Помолим се: „Да васкрсне Господ!“ „Боже, опрости мени грошном и недостојном слузи твом, Јовану.“ Богу нашем слава!

Амин!

Напомена:
Текст је преведен из књиге „Живот, подвизи, чудеса и пророчанства Светог оца нашег Јована Кронштатског чудотворца“, издање манастира Свете Тројице из Џорданвила, на руском, 1976.

О ОДПАДНИШТВУ - ( АПОСТАСИЈА )

Архиепископ Аверкије

Немамо ми, нити снаге нити ауторитета да зауставимо Апостасију, као што је Епископ Игњатије нагласио: "Не покушавај да је зауставиш својом слабом руком..."

Али, шта онда треба да радимо?

"Избегавај је, заштити себе од ње, и то је за тебе доста. Упрознај дух времена, проучи га да би могао избећи утицаје његове кадгод је могуће" - овоме нас учи исти Епископ Игњатије.

А зар његове речи, написане пре више од 100 година и које се тако очигледно односе на наше време, не изјашњавају истинску пророчку инспирацију и несумњиво просвећење са Небеса.: "Судећи по духу времена и интелектуалном врењу, мора се предпоставити да ће се структура-институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненада. Никога нема ко би ово могао зауставити или му се супротставити. Средства која су усвојена да је одрже су позајмљена од земаљских елемената који су непријатељски настројени према Цркви и који ће само убрзати њен пад, пре него га спречити. Да милостиви Господ заштити остатак оних који верују у Њега! Али, овај остатак је мали, и постаје све мањи."

Тако, очито смо доживели да видимо овај "страшни и брзи пад структуре-иституције Цркве!"

Непријатељ људске расе користи све своје напоре и сва своја средства да га повуче доле, и широко га у овоме подржавају отворени и тајни отпадници од истинске вере и Цркве, укључујући чак и оне који су изневерили своја висока звања и заклетве као свештеници и чак јерарси који су на челу одређених појединачних цркава.

Ваистину, преживљавамо страшна времена - времена каква никада пре нису била виђена у историји Хришћанства, у историји човечанства! Времена, скоро потпуне нестабилности!

И онолико колико желимо остати верни истинском Православљу, многе обавезе су нам постављене.

Ми морамо, како нам налаже Епископ Игњатије, избегавати и штитити себе од Отпадништва које тако брзо расте по свету. Морамо бранити себе од кварљивог духа времена да би избегли његов утицај.

А за то, пре свега, морамо разумети и никад не заборављати:  да није све, што носи најсветије и најдраже име Православља заиста Православље - сада постоји и псеудо-Православље, кога се треба бојати и од кога треба бежати као од ватре;  

да је истинско Православље само оно које не прихвата нити дозвољава ни у чему, нити у предању нити у црквеној пракси, никакве новотарије које су супротне Речи Божијој и декретима Јединствене Цркве;

да истинско Православље не благосиља нити се предаје новим модама - моралу и обичајима модерног, исквареног света, који, чак и више него у Апостолским времена, лежи у злу, јер је то свет који је напустио Бога;

да истинско Православље води рачуна само да задовољи Бога и спасава душе, а не о удешавању привремене, земаљске среће, каријере и земаљских користи и имовина;

 да је истинско Православље духовно, а не природно и телесно, не везано за земљу - за земаљска осећања и искустава.

 ВАСЕЉЕНСКА ЦРКВА

Но, и поред тога, они што су се удаљили од наше Истинске Православне Цркве – која је себи од самог почетка поставила задатак да чистоту Православља чува неизмењивом, не обазирући се ни на какве лукаве утицаје времена, и да буде непомирљива према непријатељима Христовим који у последње време тако упорно и жестоко нападају истинску Цркву – усуђују се да нас оптужују због тога што се тобоже одвајамо од «Васељенске Цркве» и прекидамо општење са њом!

Константинопољска патријаршија и сви они који јој се потчињавају и одржавају општење са њом, без обзира на одлучне кораке које је она учинила у одступању од Православља, никако не чине Васељенску Христову Цркву, на општење са којом сви православни хришћани треба да се поносе.

Глава Васељенске Цркве је Сам Христос (а никако не римски папа), њени благовесници и стубови су свети апостоли, велики васељенски учитељи и светитељи – Оци Цркве и сви истински подвижници православно-хришћанске вере и побожности које поштујемо као свете угоднике Божије – од њих се не одвајамо и општење са њима не прекидамо, него им се, напротив, клањамо, и молитвено их поштујемо.

А на земљи у састав Васељенске Цркве не улазе они што се само на речима називају «православнима», него они који заиста свето и ненарушиво чувају Свето Апостолско и Отачко Православље, не иду «у корак» са богоодступничким временом и не чине уступке богоборцима и непријатељима Христовим. То су – епископи који право управљају Речју Истине Христове, презвитери и ђакони који су у свему послушни својим верним епископима, и верни хришћани који живе по јеванђелским заповестима, чувајући правила свете Цркве.

Ето шта је Васељенска Црква!

Са том Васељенском Црквом ми не прекидамо општење и не мислимо да га прекинемо, јер нам је оно драгоценије од свега земаљског! А са непријатељима Христовим, са богоодступницима и богохулницима нећемо да идемо. Ми можемо само да их позовемо да се обрате на пут истине – исконски двехиљадегодишњи пут истинске Христове Цркве – а не да сервилно и улизички идемо у корак са њима по стазама овога света који у злу лежи, по науци света, а не по Христу. «Ми смо дужни да служимо не времену, него Богу» –овај велики завет стуба и оца Православља, светог Атанасија Великог заборављају савремени патријарси и они који су са њима. Али ми нећемо да га заборавимо!

ТЕЛО НЕПРИЈАТЕЉ ДУШЕ - Св.Исак Сирин

Знај да ће те јаке помисли и телесна искушења нападати да би ти испрљали тело и душу. Да би победио ову страст, треба да систематски избегаваш световна дружења. Не заборави да по природи имамо чежњу за рађање деце која нараста при неопрезном понашању према женама.

Једну штету изазивају у души искушења која долазе од ствари која се налазе далеко од нас, а другу, много озбиљнију штету изазивају у нашој души помисли које долазе када је искушење близу. Када је ватра далеко, не смета нам много, а када је близу - штета је сигурна. Као што уље храни светлост у кандилу, тако телесне жеље потхрањују страсти. Да би одржали тело своје чисто од телесних скверни, треба добро да се пазимо узбуђења. Јер, не смета нагон за рађањем који је Бог усадио у човеку, него разврат. Само што треба овај нагон човек да укроти и води на добро. Јер ако остави себе без узде, тада ће бити гори и од неразумних животиња. Бог је све створио "врло добро" али је човек скренуо са правог пута и оставио тело своје слободно да се задовољава како оно хоће, а не како заповеда воља Божија.

Природни телесни покрети не треба да нас избаце са правог пута, нити да нас ометају у целомудрености. Неумереност у јелу и пићу, неопрезно дружење са женама, распаљују ватру нечистих жеља и тело подивља, губећи природну питомост и простоту.

Много пута помислимо да смо подвигом и молитвом достигли високи степен врлине. Тада баш, Бог допушта телесна искушења да би се смирили. Потребна је присила, јер се тело лако не покорава. Борба је тешка, али ћемо помоћу Божијом победити. Труд и борба наша, беспоштедна и тешка, биће награђена од Бога. Жалост и бриге умртвљују телесне страсти.

Тело наше, као и душа, нису грешни, него грешне жеље и телесне нечистоте их прљају. Подвиг, мучење тела и молитва - поспешују духовно узрастање.

Када презиремо тешкоће и бриге које допушта Бог ради нашег усавршавања, исто је као да презиремо заповести Божије. Не треба да заборављамо да врлине цветају у нама као цвеће само на тешкоћама и телесним трудовима. Колико волимо одмор, толико више дајемо места страстима. Јер, када се изнурава тело трудом и жалошћу, нечисте помисли одступају. Када се човек сећа својих греха и каје се због њих, тада Бог промишља о њему и чини да напредује у врлини. Колико више неко приморава себе (на вршење заповести), толико га више Бог благосиља, дарујући му радост врлине. Свака радост која не долази од врлине, потхрањује телесне страсти.

"Много пута наше тело, плашећи се искушења, постаје пријатељ греху". Ове речи је изговорио један од светих Отаца Цркве. Онај дакле, ко жели да се у њему настани Господ, треба да приморава тело да извршава заповести Божије и да чува душу од телесних дела. Дух Свети не обитава у телу које се наслађује телесним жељама. Тело кад ослаби од поста и молитве, тада јача душа. Тело од душе обично тражи одмор, јер је одмор његова храна. Када се тело не храни раскалашношћу и дугим одмором, тада попушта и бива побеђено. Зато долази молећи: "Пусти ме да се мало одморим и дођем к себи!" То чини све док не поврати снагу. Затим напада душу још већом жестином. Дакле, на подмукле телесне молбе нећемо обраћати пажњу. Ми ћемо се владати како од нас тражи Бог. И у свету човек може задобити врлину. Треба само да се бори против грешних телесних захтева.

Када се тело умори од искушења и тражи да се ослободи, ти му реци: "Желиш ли сраман и нечист живот?" Ако ти, међутим, одговори да је велики грех да неко убија своје тело, ти ћеш га ућуткати одговором: "Не убијам ја тебе (тело) него рђаве и зле жеље које се гнезде у теби". Рећи ћеш телу: "Ја убијам нечисти живот чега се гнуша Господ, а не тебе који си дар Божији!"

Боље је да умремо, него да се одвојимо од Бога који нам дарује толике дарове а пре свега, чистоту душе и целомудреност. Шта нам вреди живот, ако смо далеко од Бога? Боље је да хиљаду пута доживимо телесна страдања, него да попустимо незаконитим и грешним жељама његовим. Каква нам је корист ако проживимо у овом животу далеко од Бога, без наде на вечна блаженства?

Дакле, трпљење у искушењима и молитва Христу да нас укрепи у борби - док не стигнемо до коначне победе!

Извор: Св. Исаак Сирин, ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ

ТРОЖЕСТВО ПРАВОСЛАВЉА

Kaда је Господ наш, Исус Христос, на Тајној Вечери беседио са Својим ученицима, Он је, упозоривши их на крају те беседе речима: ''В мире скорбни будете'' (У свету ћете имати невоље), завршио речима: "Но дерзайте, ибо Я победил мир" (Али не бојте се јер ја победих свет). И као продужујући речи свог божанственог Учитеља, један од оних који су слушали те Његове речи на Тајној Вечери, апостол и јеванђелист Јован Богослов, у својој посланици пише: ''сия есть победа, победившая мир — вера наша" (Ово је победа која победи свет – вера наша). И ево, Црква Православна у прву недељу Великог Поста празнује Торжество Православља, празнује своју победу, победу вере православне над свим заблудама, над свим искушењима и гоњењима којих је она тако много доживљавала на свом светлом али и скорбном путу.

Од самог почетка, на младу ранохришћанску цркву, обрушили су се са својом мржњом и злобом Јудеји и, иако они нису имали самосталну власт, ипак су Цркви нанели немало тешкоћа и мука. Одмах за њима обрушила се на Цркву са својим гоњењима већ силна римска власт, при чему су последњи гонитељи улагали све своје силе да би сасвим уништили хришћанство, али су претрпели потпуни неуспех јер се пагански свет, на крају крајева, после свих тих гоњења поклонио подножју хришћанског крста.

Али, још су сами апостоли, нарочито св. ап. Павле, упозоравали хришћане да ће се међу њима појавити људи који погрешно мисле и уче, и то се и десило. Одмах после апостола, чак још у њихово време, почели су да се појављују први јеретици са својим погрешним мишљењем и лажним учењима; у прво време, у првим вековима, јереси нису нарочито узнемиравале Цркву, али када се завршила епоха гоњења, почела је епоха јереси. Јереси су биле за Цркву опасније од гоњења. Гоњење – то је притисак споља и верни се не боје гоњења; Црква се у епохи гоњења само украшава мученичком крвљу. А јереси разрушавају Цркву изнутра.

Прва од великих и опасних јереси, Аријева јерес, узнемирава је Цркву више од сто година – узнемиравала је и онда када је сам јересеначалник Арије већ умро, уподобивши се срамном смрћу издајнику Јуди. Било је и других јереси, од којих је последња, која је дуго потресала Цркву, била јерес иконобораца. Она је била нарочито тешка за Цркву зато што су се појавили цареви-иконоборци, који су устајали против поштовања св. икона и сурово су прогањали заштитинике иконопоштовања.

Али, све је то прошло, и на последњем Васељенском сабору, који је утврдио истину поштовања светих икона, било је установљено Торжество Православља, славље победе наше вере над свим њеним непријатељима, над свим заблудама, над свим гоњењима.

Данашњи дан нам више од сваког другог напомиње то да сви ми треба да проверимо своју православност. Јеси ли православан у свему? Ако се називаш православним и убеђен си да си православан, онда је Торжество православља и твоје торжество. У сваком случају, треба се потрудити да назив ''православан'' у твом случају одговара стварности.

Основе наше вере су тачно, кратко, сажето и исцрпно изложене у нашем Символу Вере, који ће се сутра, за време чина Православља, торжествено возглашавати са oвог светог места. У Символу Вере су изложене све основне тачке нашег вероучења и човеку је корисно не само сада, већ уопште чешће, да се проверава по тим тачкама и да памти да ако неку од тачака Символа Вере не прихвата са пуном вером и побожношћу, онда његова православност, како се каже, не може издржати критику. А у нашој вери има много тога у шта сумњају људи који себе сматрају православнима.

Раније сам овде наводио пример како је неки богати трговац у Москви држао прекрасно неугасиво кандило пред иконом Иверске Мајке Божије. Када су га другови хвалили зато што је био тако благочестив и усрдан, он је одговорио: ''Да, да, наравно, може се десити, може бити да тамо заиста нечега и има''. И то ми је неки православац! Он уопште није убеђен да за гробом постоји неки други, духовни свет, већ ''за сваки случај'' држи то кандило.

Постоје људи који сумњају у друге тачке вере. Има таквих, на пример, који не само да нарушавају постове, то још може бити по немоћи, већ просто не сматрају да су обавезни да их држе, а то већ - није православно. Преподобни Серафим Саровски се у своје време није устручавао да тврди да човек који постове не држи – уопште није хришћанин. Тако је преподобни и казао: ''Ма како православним да такав човек себе сматра, ако он постове не држи, Цркви се не повинује, онда он није хришћанин''. Јер сам Господ је рекао да је човек који не слуша Цркву и не повинује јој се  - исто што и незнабожац и цариник.

Тако да треба да проверавамо своју православност. И ако заиста осећаш по савести, да сав богати и прекрасни садржај наше вере примаш са побожношћу, као светињу, као са Неба донешено учење о истини, онда си ти заиста православан и онда ће Торжество православља бити и твој празник и твоје славље. Амин.

Торжество Православља, (Проповед на бденију)

Израз Торжество означава на црквенословенском неколико појмова: победу, славље, славу, весеље, празник, прославу... На жалост, као и у случају многих других речи, у савременом србском језику, најчешће се користи само са једним значењем - победа.

 

Торжество Православља

(Проповед на Литургији)

Јуче смо на свеноћном бдењу говорили о томе кроз какве је тешкоће пролазила Православна црква на свом путу, у древна времена – када је била у почетку епоха гоњења, и после ње – епоха јереси. Али то је било и прошло, и то је од нас већ далеко.

Погледајмо сада око себе, у каквим се сада условима налази Црква и истинито Православље? У давнини је било јереси, али није било онога чега је тако много данас: духовних подела, духовне лажи, саблазни да се истинито Православље и истинита Црква замене лажи-црквом или, у сваком случају, лажи-православљем, извраћеним Православљем.

Ви и сами знате како се данас посвуда разлива зараза такозваног екуменизма, који радо заступају сви који имају меку кичму и меку савест. Удобно је то становиште! Они говоре: ''Ми хоћемо све да ујединимо. Ми признајемо да свака Црква, свако исповедање има један део истине, и ето – све те делове истине ми хоћемо да ујединимо да бисмо добили једно цело – нову истиниту Цркву.'' То значи, као што сам ја раније и говорио, да и наша Руска православна црква треба да се сагласи са тиме да она не поседује пуноту истине Христове, већ само један њен делић, а све остало је – лаж и заблуда. Шта би рекли на то св. Серафим Саровски или св. прав. Јован Кронштатски, када бисмо им рекли тако нешто?

Наша Православна црква поседује истину и у истини тврдо стоји, и никада од истине неће одступити. Ми смо сви слаби људи – и служитељи Цркве и Њена обична чеда, свако од нас греши и спотиче се, али налазећи се у Цркви – ми имамо истину по великој милости Божијој и никада се нећемо сагласити са тим да то није цела истина, већ само један њен део.

Из те саблазни израста друга саблазан; неверност у принципима увек повлачи за собом и неверност у пракси. Узмите сада нпр. такозвани модернизам, који се у наше дане такође одасвуд увлачи у црквени живот. Зар ми не видимо како се мења и пустоши до непрепознатљивости само наше богослужење и, уопште, сав садржај нашег црквеног живота? Када они свештене традиције, како древне – светоотачке, тако и наше руске православне, називају нечим превазиђеним, нечим на шта не треба ни обраћати пажњу.

Ви и сами добро памтите колико је било смућења и саблазни, када су они који су се овде у Америци, некада раније одвојили од Заграничне цркве, и за које смо се ми надали да ће се некада остварити њихов жељени повратак и поновно сједињење, када су они објавили своју такозвану ''аутокефалију''. Нису без разлога отишле од њих неке парохије са својим духовним руководиоцима, а у последње време је отишао из те аутокефалије и један од архипастира, који се данас већ моли и служи овде - преосвећени архиепископ Амвросије. Он је увидео у шта се претвара та црвена аутокефалија и својим преласком ка нама је засведочио да се архипастирска савест руског православног архијереја никада неће помирити са тим преступним подухватом.

Али тужно је то што реакција на црвену аутокефалију ни издалека није таква каква би требало да буде. Рекло би се – и парохије и православни руски људи би требало масовно да оду од те заразе. Али ми то још увек не видимо. Отишао је само један безначајан део. То и указује на то како је тешко данас штитити Православље и како је тежак пут Заграниче цркве, која је као свој свештени задатак поставила чување свих светоотачких предања и добрих православних традиција наше Руске православне цркве.

Наравно, ми добро знамо да где је истина – ту је и Бог, и да, ако се трудимо да чувамо верност правди и истини, онда нас Господ неће заборавити нити ће нас оставити.

Али ја бих хтео сада да поновим оно што сам већ неколико пута раније говорио, али морам да говорим поново, јер прво - то се заборавља, а друго – зато што многи то нису слушали раније и постављају питања: на који то начин Православна црква у Недељу Православља, проклиње оне који су заблудели и отишли од Православља и од Цркве и зашто их она проклиње? То је исувише сурово, исувише тешко!

Нека свако зна да Црква никада и никога не проклиње. Реч ''проклетство'' је страшна реч. И у Јеванђељу ми знамо само једно указање када ће та страшна реч бити произнешена од Онога Који једини може да је произнесе – када на Страшном Суду, страшни Судија онима који су Му били неверни, каже: "Идите от Меня, проклятые, в огонь вечный, уготованный дьяволу и ангелам его" (Идите од мене, проклети, у огањ вечни, уготован ђаволу и анђелима његовим).

Само Он једини то може да каже, а ми никога не проклињемо. Анатема коју Црква возглашава никако није проклетство, није призивање на главу човека, казне и гнева Божијег, већ само одлучење од Цркве, одлучење од Ње онога ко је фактички већ престао да буде њен део. У Цркви стоји и Њен је члан само онај  - ко јој је веран.

Јуче смо наводили речи Спаситеља: ''Ко Цркву не слуша, тај је исто што и незнабожац и цариник'' т.ј. тај је већ престао да буде хришћанин. О таквима Црквама и објављује да су они себе одсекли од општења са Црквом, престали су да слушају Њен мајчински глас. И то није само ради сведочења другима, да би они то знали, већ и ради користи самих одлучених. Црква се нада да ће то страшно упозорење деловати на њих – да ће се они пренути, слушајући каквом их је суду Црква подвргла за њихове заблуде, и да ће се предомислити.

Некада је апостој Павле писао Галатијским хришћанима о томе да су се после њега увукли лажи – учитељи, који су се трудили да их заведу, проповедајући им друго од онога што им је он проповедао. Указујући Галатима на то, апостол Павле им говори: ''Ако вам не само ми, него и анђели са неба да вам благовесте другачије од оног што сте примили од нас раније, анатема да буде!'' Тако је апостол рекао и после тога је поновио: ''Анатема да буде!''. Ето зато Црква и возглашава анатему.

Али памтите да се возглашавање анатема у Торжеству православља сједињује са умилним молитвама Господу, за то да би Господ Сам уразумио заблуделе. Црква је принуђена да за њих каже да су они – анатема, т.ј. одступници, и одлучују се од Цркве. Али она тугује и моли се за њих, да би им Господ помогао да се уразуме и врате у крило Мајке Цркве. Амин.

ЧИН ТОРЖЕСТВА ПРАВОСЛАВЉА

Драга браћо и сестре, имамо задовољство да можемо да вам представимо текст Чина Торжества Православља, који се чита у саборним храмовима епархија на дан Торжества (Победе) Православља, прве недеље Часног поста, издатог 1904. у Царској Русији, у Петрограду. У наставку су и 7 анатема које је додала Руска Загранична Црква, у току свог историјског хода. Врло је корисно читати ове анатеме, јер се из њих види истинско учење Цркве, које је крвљу њених истинских чада запечаћено.

Тако се нпр. види (у издању из 1904. из Царске Русије), да је учење о смртности душе, како уче неки наши епископи - анатемисано. На жалост, нема га у србском преводу, као ни анатеме против оних који уче да је помазивање одређеног цара на престо случајност а не Божији промисао, и који одричу божанску благодат коју он прима у чину помазања на царство.

Из анатема Руске Заграничне Цркве, сазнајемо да су анатемисани и: теозофи, масони, окултисти, спиритисти, врачари, Лењин заједно са убицама Цара, сви гонитељи Цркве Христове, екуменисти, содомисти, као и сви они који учествују у абортусима! Они су, такође, додали овом чину и анатеме Цариградског, Александријског и Јерусалимског патријарха са сабора у Цариграду 1583.год. под против Григоријанског (Новог) календара.

Овде смо издвојили и превели текст анатема које је проглашавала Руска Загранична Црква, предвођена митр. Вилатијем (Устиновим), ради знања побожног народа Божијег:

Отрицающымъ бытіе Божіе и утверждающымъ, яко міръ сей есть самобытенъ и вся въ немъ безъ промысла Божія и по случаю бываютъ, Анаѳема! (трижды)

Онима који одричу постојање Божије, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без Промисла Божијег, анатема! (трипут)

Глаголющымъ Бога не быти духъ, но плоть; или не быти Его праведна, милосерда, премудра, всевѣдуща, и подобная хуленія произносящымъ, Анаѳема! (трижды).

Онима који говоре да Бог није Дух, него тело, или да Он није праведан, милостив, премудар, свезнајући, и друге такве хуле, анатема! (трипут)

Дерзающымъ глаголати, яко Сынъ Божій не единосущный и не равночестный Отцу, такожде и Духъ Святый, и исповѣдающымъ Отца, и Сына, и Святаго Духа не единаго быти Бога, Анаѳема! (трижды).

Онима који се усуђују да говоре да Син Божији, а исто тако, и Свети Дух, да нису једносуштни и исте части са Оцем, и који исповедају да Отац и Син и Свети Дух нису Један Бог, анатема! (трипут)

Безумнѣ глаголющымъ, яко не нужно быти ко спасенію нашему и ко очищенію грѣховъ пришествіе въ міръ Сына Божія во плоти, и Его вольное страданіе, смерть и воскресеніе, Анаѳема! (трижды).

Онима који безумно говоре да долазак у овај свет Сина Божијег у телу и Његово вољно страдање, смрт и Васкрсење нису били потребни за наше спасење и искупљење од греха, анатема! (трипут)

Непріемлющымъ благодати искупленія Евангеліемъ проповѣданнаго, яко единственнаго нашего ко оправданію предъ Богомъ средства, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују благодати искупљења проповедане Јеванђељем, као једина средства нашег оправдања пред Богом, анатема! (трипут)

Дерзающымъ глаголати, яко Пречистая Дѣва Марія не бысть прежде рождества, въ рождествѣ и по рождествѣ Дѣва, Анаѳема! (трижды).

Онима који се усуђују да говоре да Пречиста Дјева Марија није била Дјева пре рађања, при рађању и после рађања, анатема! (трипут)

Невѣрующымъ, яко Духъ Святый умудри пророковъ и апостоловъ и чрезъ нихъ возвѣсти намъ истинный путь къ вѣчному спасенію, и утверди сіе чудесами, и нынѣ въ сердцахъ вѣрныхъ и истинныхъ христіанъ обитаетъ и наставляетъ ихъ на всякую истину, Анаѳема! (трижды).

Онима који не верују да је Дух Свети надахњивао Пророке и Апостоле, а преко њих упућује и нас на истински пут вечног спасења и потврђује исто чудесима, и сада обитава у срцима свих верних и истинских хришћана, и води их ка свакој истини, анатема! (трипут)

Отмещущымъ безсмертіе души, кончину вѣка, судъ будущій и воздаяніе вѣчное за добродѣтели на небесѣхъ, а за грѣхи осужденіе, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују бесмртност душе, крај света, будући суд и вечну награду за врлине на небесима, а за грехе осуду, анатема! (трипут)

Отмещущымъ вся таинства святая, Церковію Христовою содержимая, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују све Свете Тајне Цркве Христове, анатема. (трипут)

Отвергающымъ соборы святыхъ Отецъ и ихъ преданія, Божественному Откровенію согласная, и Православно-Каѳолическою Церковію благочестно хранимая, Анаѳема! (трижды).

Онима који одбацују Саборе Светих Отаца и њихо Предање, које је у сагласности са Божанским Откровењем, и које је побожно чувано од стране Православне Саборне Цркве, анатема. (трипут)

Помышляющымъ, яко православніи Государи возводятся на престолы не по особливому о нихъ Божію благоволенію и при помазаніи на царство дарованія Духа Святаго къ прохожденію великаго сего званія на нихъ не изливаются: и тако дерзающымъ противу ихъ на бунтъ и измѣну, Анаѳема! (трижды).

Онима који помишљају да се православни Владари не узводе на престоле по нарочитом благовољењу Божијем о њима и да се при помазивању на царство на њих не изливају дарови Духа Светог ради прохођења овог великог звања, и који тако позивају против њих на побуну и издају, анатема! (трипут)

Ругающымъ и хулящымъ святыя иконы, ихже Святая Церковь къ воспоминанію дѣлъ Божіихъ и угодниковъ Его, ради возбужденія взирающихъ на оныя ко благочестію, и ко оныхъ подражанію пріемлетъ, и глаголющымъ оныя быти идолы, Анаѳема! (трижды).

Онима који вређају и хуле на свете иконе, које Света Црква прима у спомен дела Божијих и његових угодника, да би оне који их гледају надахнуле побожношћу и подстакле их да их подражавају, и онима који кажу су оне идоли, анатема. (трипут)

(Ове анатеме се налазе у Чину Недеље Православља издатог 1904. у Петрограду ).

(Следе анатеме које је додала РПЦЗ):

Теософомъ и прочымъ еретикомъ, дерзающымъ глаголати и пребезумнѣ учити, яко Господь нашъ Іисусъ Христосъ не единожды на землю сниде и воплотися, но множицею воплощашеся, такождѣ и отрицающымъ, яко истинная премудрость Отчая есть Сынъ Его единородный и вопреки Божественному Писанію и ученію святыхъ Отецъ ищущымъ иныя премудрости, Анаѳема! (трижды).

Теозофима и другим јеретицима, који се усуђују да говоре и пребезумно уче како Господ наш Исус Христос није једанпут на земљу сишао и оваплотио се, већ се многоструко оваплоћује, такође и онима који одричу да је истинита премудрост Очева, Син Његов јединородни, и онима који траже другу премудрост упркос Божественом Писму и учењу Светих Отаца, анатема! (трипут)

Масономъ, оккультистомъ, спиритомъ, чародѣемъ и всѣмъ, иже не Единому Богу вѣруютъ, но бѣсовъ почитаютъ, и не Богу смиренно жизнь свою предаютъ, но чародѣйнымъ бѣсовь призываніемъ грядущее вѣдѣти тщатся, Анаѳема! (трижды).

Масонима, окултистима, спиритистима, врачарима и свима, који не верују у Једнога Бога, већ поштују бесове и не предају смирено свој живот Богу, већ се труде да сазнају будућност гатарским призивањем бесова, анатема. (трипут)

Отступающымъ отъ Православныя вѣры и пріемлющымъ иныя исповѣданія на соблазнъ братіямъ нашимъ и отпадающымъ въ расколы, Анаѳема! (трижды).

Онима који одступају од Православне вере и примају друге вере на саблазан нашој браћи, и онима који отпадају у расколе, анатема! (трипут)

Богопротивнымъ человѣкомъ злымъ, дерзнувшымъ даже и на убіеніе Помазанника Божія святаго Царя-мученика, Анаѳема! (трижды).

Злим богопротивним људима, који су се чак дрзнули да убију Помазаника Божијег, Цара-мученика, анатема! (трипут)

Гонителемъ Христовыя Церкви, нечестивымъ отступникомъ, подъявшимъ руки на священнослужителей Божіихъ, попираюшымъ святыни, разрушающымъ храмы Божіи, истязующымъ братію нашу и осквернившымъ Отечество наше, Анаѳема! (трижды).

Гонитељима Цркве Христове, нечастивим одступницима, који подижу руке на свештенослужитеље Божије, газе светиње, руше храмове Божије, који муче нашу браћу и који су осквернили наше Отачаство, анатема! (трипут)

Нападающымъ на Церковь Христову и учащымъ, яко Оная раздѣлися на вѣтви, яже разнятся своимъ ученіемъ и жизнію, и утверждающымъ Церковь не сущу видимо быти, но отъ вѣтвей, расколовъ и иновѣрій соединитися имать во едино тѣло; и онемъ, иже не различаютъ истиннаго священства и таинствъ Церкви отъ еретическихъ, но учатъ, яко крещеніе и евхаристіа еретиковъ довлѣютъ ко спасенію; и онемъ, иже имутъ общеніе съ сими еретики или пособствуютъ имъ, или защищаютъ ихъ новую ересь икуменизма, мняще ю братскую любовь и единеніе разрозненныхъ христіанъ быти, Анаѳема! (трижды).

Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране, које се разликују по учењу и животу, и који тврде да Црква не постоји видљиво, већ ће настати када се све гране, расколи и иноверја сједине у једно тело; и онима који не разликују истинито свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и причешће јеретика довољни за спасење, и онима који имају општење са овим јеретицима или им помажу или заступају и бране њихову нову јерес екуменизма у име братске љубави и уједињења раздељених хришћана, анатема. (трипут)

Соблазнителемъ и ругателемъ рода человѣческаго и Богозданныя природы извратителемъ, сѣющимъ развратъ и надъ дѣторожденіемъ глумящымся, соблазняющымъ сестеръ нашихъ дѣтоубійство во утробахъ матернихъ творити и безвозрастныхъ младенцевъ, яко бездушныхъ извергати, еще же изъ ихъ тѣлесъ и крови скверную прибыль имати, Анаѳема! (трижды) [3].

Саблазнитељима и онима који се ругају људском роду и који извраћују Богоздану природу, који сеју разврат и изругују се рођењу деце, који саблажњавају наше сестре да чине детеубиство у утробама мајчиним и да избацују нерођене младенце као бездушне и који још из њихових тела и крви имају скверну зараду, анатема! (трипут)

  анатема Патријарашког Сабора 1583 г.

Не слѣдующымъ обычаемъ Церкве, иже уставлены быша на Седми Вселенскихъ Соборѣхъ, такождѣ и Святѣй Пасцѣ и мѣсяцеслову, иже они правильно уставиша и предаша намъ на послѣдованіе, но желающымъ послѣдовать новоявленной пасхаліи и новому мѣсяцеслову безбожныхъ папскихъ астрономовъ; и, противясь онымъ обычаемъ [Церкви], желающымъ ниспровергнуть и развѣять догматы и обычаи Церкве, ихже мы отъ Отецъ пріяхомъ, Анаѳема!

Мы призываемъ всѣхъ благочестивыхъ и православныхъ христіанъ: стойте твердо въ томъ, еже вы пріясте, въ онемъ же вы рождени бысте и на онемъ же вы вскормлени бысте, а егда время и обстояніе призовутъ къ тому, излейте самую кровь вашу, дабы сохранить и Вѣру, преданную намъ отъ Отецъ нашихъ и сохранить ваше исповѣданіе. Остерегайтесь таковыхъ людей и бдите, дабы Господь нашъ Іисусъ Христосъ споборалъ вамъ. Да будетъ благословеніе нашего смиренія на всѣхъ васъ. Аминь.

Онима који не следе обичаје Цркве који су установљени на Седам Васељенских Сабора, као и о Светој Пасхи и месецослову (календару), који су их за нас добро установили и предали нам да их следимо, него желе да прате новојављену пасхалију и нови месецослов безбожних папских астронома, и противећи се обичајима Цркве, желећи да низвргну и развеју догмате и обичаје Цркве, које смо од Отаца примили, анатема!

Ми призивамо све благочестиве и православне хришћане: стојте тврдо у ономе што сте примили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када време и прилике позову, и крв своју пролијте да бисте сачували и веру, предану нам од Отаца наших и сачували ваше исповедање. Чувајте се таквих људи и бдите, да би вам помогао Господ наш Исус Христос. Нека благослов наше Смерности буде са свима вама. Амин.

(Ово су Закључне одлуке Патријарашког Сабора 1583 г. под председатељством Патријарха Константинопољског Јеремије Прославленог, против придружених јеретика (католика, који су увели нови календар и нове обичаје у Христову Цркву и одступили од Ње). Наводи се по тексту др. Александра Каломироса „Да ли је папство Црква?“, Typos, June & July, 1965. Оригинални текст Сигилиона 1583 г. налази се у грамати Кодекс 772 библиотеке Свето-Пантелејмоновог манастира на Светој Гори Атос, као и у Кодексу 285 келије „Акатистна“ светог скита «Кафсокаливја» на Светој Гори Атос.)