О ЗАЈЕДНИЧКОЈ МОЛИТВИ СА ИНОСЛАВНИМА

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

(13/26. септембра 1974. г.)

Митрополит ФИЛАРЕТ

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:

Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:

Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране "почасно место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.

3. Ако на таквом сличном сабрању замоле православног свештеника да благослови трпезу, он то може да уради и читајући молитву и благосиљајући, али ово чини само за себе.

4. На заједничким седницама православних и инославних добротворних тела или организација, дозвољено је да се чита молитва пред почетком доброг дела.

5. На разним државним манифестацијама и сабрањима, дозвољава се служење молебана за здравље и спасење државника и државе - ако се он представља као хришћанин; али у случају његове смрти, за њега не сме уопште да се служи парастос, као и свим осталим инославним. У таквом случају свештеник мора да се ограничи неком формом израза саучешћа (телеграмом, личном посетом одговарајућим инстанцама, организовањем комеморативних скупова ван храма и томе слично).

6. Ни у каквом случају ни свештеници, ни парохије, не смеју да ступе у чланство тзв. "локалног Савета цркава".

7. Ако се с времена на време локално протестатско свештенство састаје ради разматрања догматских питања, или пастирске праксе, учешће на таквим сабрањима дозвољено је, али само оним свештеницима који за то имају потребно богословско образовање, да би се убедљиво и без било које мрље презентовало Православно учење. Дакле, то се дозвољава само свештеницима који имају горе поменуту богословски спрему, као и посебан благослов надлежног архијереја.

8. Треба да се избегава организовање било каквих симпозијума под покровитељством YMCA, и да се огради своја паства од утицаја те организације. Такође, пастири морају да обрате пажњу на оне који улазе у чланство поменуте организације, тражећи да је напусте, чак и по цену одређених пастирских притисака. Најупорнијима забранити да приступају светом Причешћу, уз образложење да учешће у масонским ложама и њеним под-телима (организацијама) забрањује не само Руска Црква, него и грчке, чак и епископи Америчке цркве којом управња садашњи Митрополит Леонтије. Мада познати по либералном опредељену, и они су доносили такве забране.

9. Пастир мора упорно да саветује своју паству да не улази у мешовите бракове. Мора да им се јасно да до знања да венчање у инославној цркви нема никаквог значења за Православну Цркву. Мешовите бракове допустити само у случају када инославна страна даје знаке наде да ће се сјединити са Црквом, или у крајњем случају ако се писмено обавеже да ће децу из свог брака да крсти и васпитава у Православној Цркви. У случају неприхватања такве обавезе свештеник мора да откаже венчање. У овом случају он не сме да присуствује инославном венчању, нити свечаном брачном ручку, нити се сме сагласити да служи свечани молебан.

10. Изричито се забрањује да инославни на крштењима узимају учешћа као кумови, подвлачећи суштинску чињеницу да је дужност кума васпитавање новопросвећеног у Православљу, што је не може да се очекује од неправославног лица.

11. Дозвољава се сарадња са неправославним организацијама у практичним питањима живота, као на пример: позајмљивање објекта у случају сеобе парохије, или у добротоврним организацијама, али са тим да православне парохије никако не смеју да улазе у чланства таквих организација.

12. Треба да се избегава добијање финансијске подршке од неправославних организација. Црквена тела и остале организације при њима, које још увек користе такву помоћ, треба да се труде да постепено нађу друге изворе својих новчаних прихода, како би се тако елиминисала било која зависност од инославних. Међутим, то треба да се ради постепено и мудро да не би никаквим брзоплетим поступком изазвали љутњу наших добротовора.

Њујорк, 1/14. новембра 1974. године.

Председник Архијерејског Синода:   СВ. ФИЛАРЕТ 

КАКО МИ ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА ДОЧЕКУЈЕМО НОВУ ГОДИНУ

Св.АВЕРКИЈЕ  Џорданвилски

Ево, још једна година нашег живота је канула у вечност. Доброта Божија нам је даровала нову годину. Ценимо ли ми ту милост Божију према нама, благодаримо ли Богу за то? Авај! Како је мало остало данас људи, који дочекују Нову Годину са молитвом. Зар је велика већина не дочекује безумним, бесмисленим, разузденим весељем, које се ничим не може оправдати, а наши ''православни'' људи то неретко чине двапут – и по новом и по старом календару, као да желе да искористе повод за весеље. Иако повода овде, строго говорећи, ни нема.
Шта нам напомиње долазак нове године, ако не то да се за још једну годину скратио наш земни живот, да смо још једну годину ближе крају који је заједнички за све – гробу, а за многе од нас ће ова нова година, можда, бити последња година живота.
Има ли ту повода за весеље?

Још су свети Теофан Вишенски Затворник и о. Јован Кронштатски у другој половини прошлог века, горко укоревали руске људе зато што су, подражавајући богоодступничком Западу, почели пагански да дочекују Нову Годину, да се ''врте са бокалима у рукама'', јер су само мрачни пагани веровали да ће, што они веселије дочекају нову годину, то ће срећнија и боља она бити за њих. Због тога су и пили и плесали до изнемоглости. А нама, хришћанима, то уопште не приличи!
Напротив, нас, хришћане, долазак нове године треба да усмери ка појачаној озбиљности и усрдној молитви Богу.
А нарочито озбиљни и молитвено сабрани ми треба да будемо сада, у време у које живимо, када се сваке године све више и више умножавају страшна знамења краја света, који нам се неизбежно приближава.

Још до недавно је живот човечанства текао мање-више нормално, потпуно оправдавајући изреку премудрог Проповедника: ''Што је било, то ће и бити, што су радили то ће и радити, нема ничег новог под сунцем'' (Проп. 1,9). Али ево, од неког времена, нарочито после страшне крваве катастрофе, која је постигла нашу несрећну Отаџбину, Русију, нешто што личи на то ''ново'', је почело силно и јарко да се пројављује.
И у самој ствари, ако се дубље загледамо у то што се сада догађа у свету, ми ћемо видети да се сада догађа нешто такво ново и страшно, чега никада раније није било у таквим грандиозним размерама.

Пре свега: цела трећина света је потпала под потпуну тиранску власт јаросних богобораца и човекомрзаца, који су за главни циљ свога живота и делатности поставили искорењивање вере у Бога у целом свету а нарочито уништење Цркве Христове, и који упорно иду ка томе, не заустављајући се ни пред најсуровијим и најнељудскијим средствима, чак до грубих понижавања, мучења, проливања крви и убиства.
А остале две трећине, које чине такозвани ''слободни свет'', са сваком новом годином све равнодушније гледају то и не само да се не противе таквом насиљу, које вапи ка небу, већ му неретко и помажу, у суштини и сами радећи то исто али обазривијим, ''мирним'' средствима, лицемерно уклањајући поглед, чувајући изглед потпуне слободе вере, па чак и покровитељства Цркве.

Зар није нешто ''ново'' и такозвани ''екуменистички покрет'' – то насумично ''братимљење'' представника свих вероисповести, које до скора нисмо могли ни да замислимо, и које толике људе очарава и прелешћује такозваном хришћанском љубављу, док је оно заправо јако далеко од праве хришћанске љубави, која је нераскидиво повезана са стремљењем ка истини.
А истина ''екуменисте'' занима мање од свега. Када то не би било тако, одавно би сви екуменисти пришли Православљу, а православни, који учествују у ''екуменистичком покрету'', не би се удаљавали од исконског, историјског Православља, заражавајући се антихришћанским духом слободоумног протестантизма.
Такве је врсте и потпуно ново лице Ватиканског Концила. И како је карактеристичан и трагичан утисак са тог Концила, који је изрекао један од православних посматрача: ''Рекло би се да ми треба само да се радујемо и поздрављамо стремљење ка приближавању Православљу и реформе у том правцу, пројављене на том Концилу, али све то, на нашу дубоку жалост, носи карактер таквог необузданог либерализма, који је спреман да иде и даље, да су нам римокатолици конзервативци по духу ближи''.

А безакоње које се невероватно појачава, у свим најизразитијим и најизоштренијим облицима, нарочито код малолетника, који данас чак и по спољњем виду, по изразу очију и лица, престају да личе на децу, за коју је својевремено рекао Господ да је ''таквих Царство небеско''(Марк. 10, 14)
А бестидни разврат који помрачује ум, који је био разумљив код пагана, који нису познавали учење о високом достојанству девствености, али је потпуно неприхватљив код хришћана!
Нема у савременом свету – ''хришћанском'' свету, ни онога што је било у древности у паганском свету: ни благородства, ни честитости, ни стида, ни савести. Многи црно називају белим, а бело – црним, лаж називају истином, а истину лажју. И невољно нам долази на ум оно о чему говори св. апостол Павле у својој 2. Посланици Солуњанима: ''И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи. Да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него заволеше неправду.'' (2 Сол. 2, 11-12).

Колико њих данас, са поражавајућом лакомисленошћу, понавља наглас или као за себе, Пилатово питање испуњено драматичним скептицизмом: ''Шта је истина?'' (Јн. 18, 33) и не налазе одговор, чак га ни не чекају.
И ево, не гледајућу на све то, духовно слепи људи чак вичу о некаквом ''напретку'', о ''миру у целом свету'' о благодети које очекују човечанство у блиској будућности, о некаквим ''привлачним даљинама'' и ''широким хоризонтима''...
Нека не кажу да ми ''затамњујемо боје'' или проповедамо песимизам. Онда би и св. Теофана и св. Јована Кронштатског и многе друге стубове и светилнике наше Руске Цркве, који су упозоравали народ о страшној казни Божијој која се надвила над њим, требало кривити за песимизам. Међутим, све то о чему су они тако силно и јарко прорицали, цртајући до крајности мрачне призоре живота који их окружује, у потпуности се испунило.

Ми овде само указујемо на општепознате чињенице, које саме за себе говоре и не траже да човек буде нарочито прозорљив, да би видео куда нас оне воде.
Живот целог човечанства данас представља једну мрачну слику. Али не мање мрачан призор ми видимо и у животу наших православних руских људи у иностранству. Уместо да потпуно и коначно прогледамо после толико доживљених тешких искушења: крваве револуције, избеглиштва (код многих двократног), хапшења, изгнанства и конц-логора, ужаса 2. Св. Рата – многи и даље настављају да живе са истим настројењем као у предреволуционарној епоси и 1917.год., које је и довело Русију до пропасти.
Уместо да се покају за своје пређашње слободоумље и смирено приђу вери у Христа, поклонивши се побожно пред благодатним ауторитетом Свете Цркве Коју је Он основао, јако многи, авај! и овде у иностранству живе без икакве вере или отпадају у друге вере, или сами себи измишљају неку своју веру, а они који, споља остају православни, често уопште не признају Цркву, усуђују се да надмено и високоумно суде и тумаче оно што не познају и не схватају и сматрају да имају право да сами пишу за Цркву своје сопствене законе, покушавају да учине Цркву оруђем својих безумних страсти - истих оних страсти које су довеле до пропасти нашу отаџбину – Русију, а овде су у стању да доведу до пропасти оно једино што нам је остало – нашу Цркву.

Уместо смирења – страшна гордост која се не поклања ни пред какавим ауторитетом, властољубље и частољубље, побеснела тежња да се ''има функција'' и истовремено, ништа не жртвујући ради Цркве и ради спасења своје душе, узимање похлепно свих доступних блага овог пролазног, сујетног живота.И што је нарочито болно: подобна духовна дрскост и беспоредак се јако често бестидно покривају наводном ревношћу за некакву ''истину'', громким речима о национализму и родољубљу, и другим високим историјским идеалима руског народа, иако неретко долазе од људи, који овде у Америци, називају себе ''Американцима руског порекла'', тим самим одрекавши се од свог руског имена и своје страдалне Отаџбине, за чије ослобођење и спасење они наводно раде.

Усред целе ове мрачне слике једину утеха за нас представља то што се међу нама ипак сачувао још мали остатак искрено верујућих, православних руских људи, кротких и смирених, који за себе лично ништа не траже и не труде се да добију, али који су свим срцем предани нашој светој вери и Цркви.
Њима, углавном, нигде не дају да напредују, стално их уклањају и киње, некад их чак сматрају чудацима и ненормалнима, само зато што не личе на друге, не иду ''укорак'' са временом, не пливају куда општа струја води. Срећући се са њима и видећи како се према њима други односе, и невољно се сетиш пророчанства древних отаца-подвижника о томе да ће ''у последња времена сви људи безумствовати , а ономе ко није безуман, говориће: ''ти си луд јер не личиш на нас''''.
Али управо ти људи и чувају још увек праву Свету Русију у изгнанству: они граде Божије храмове да би се молили у њима а не да би сводили око њих личне рачуне, да би се борили за првенство и политичарили, нити иду у нарочито направљене просторије под храмовима за ''коктел партије'', плесове, спектакле и сличне разоноде.
Они поштују своје пастире – истинске пастире, који их уче само молитви и духовном животу, водећи их правим путем ка спасењу. И они заиста ништа друго не желе осим да се спасу – управо да се спасу а не да сеју интриге, баве се ниским политиканством, да подижу судске тужбе и изазивају никоме потребне, осим непријатељима наше вере и Цркве, ''буре у чаши воде''.

Ти немноги, истински православни руски људи, схватају да је Црква ради вечног спасења људи и да је грешно Њоме се користити ради било каквих других, земних циљева. Зато они и неће почети да воде – безумне борбе ''не на живот – већ на смрт'' једних са другима, а тим пре са својим пастирима, ако ти пастири ништа друго не желе од њих, осим хришћанске настројености њихових душа, молитви и покајања – они се клоне само лажних пастира, који иду другим путевима, страним истинитом пастирству и правој духовности и црквености.
Али, како је мало таквих људи у којима још живи наша Света Русија! И са сваком новом годином њих је све мање и мање. Већина је заузета и потпуно прогутана општим савременим животом у ''прелестним похотама пропадљивог'' света и труди се да му у свему служи и угађа - његовим развратним наравима и обичајима, да би направили себи ''каријеру'' и што више стекли разних животних угодности и материјалног благостања.

Све то заједно – верно је знамење тога да свет иде ка своме крају и притом сада иде тако брзо и одлучно као никада до сада!
Наравно, то није повод за песимизам, јер ми, хришћани, одлично знамо да тако и треба да буде, и да jе крај света, раније или касније, неизбежан. Истовремено, ми знамо и заиста се надамо да чудо милости Божије још увек може да спасе свет који данас очигледно пропада и да одложи неизбежну наплату ради они који још могу и способни су да принесу покајање и да се спасу.
Али, не треба лакомислено да успављујемо себе, затварајући очи пред страшном стварношћу, пред свом безнадежношћу која се приказује пред нашим очима, са чисто људске тачке гледишта здравог смисла и разума и треба, ако смо заиста хришћани, бити спреман на све.
У нашим ушима, а још више у срцима, треба непрестано да се чују страшне, упозоравајуће речи Господа Исуса Христа, изречене кроз Његовог љубљеног ученика-тајновидца у дивном Октровењу: ''Се, гряду скоро, и возмездие Мое со Мною, чтобы воздать каждому по делам Его'' (Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовим.) (Апок. 22, 12).

И, уместо да пребивамо у ''окамењеној безосећајности'', сливајући се са животом света који нас окружује и да дочекујемо Нову Годину безумно и лакомислено, као што је савремени свет навикао да је дочекује, замрачујући своју душу недостојним и неприличним понашањем за истинског хришћанина, обратимо се боље Господу са сузном покајном молитвом за то да Он одврати од нас ''весь гнев Свой, праведно на ны грех ради наших движимый'' (Сав гнев Свој, који праведно иде на нас).
Како би нам опростио сва сагрешења вољна и невољна, која учинисмо у прошлој години, како би одагнао од нас све душегубне страсти и обичаје, да би усадио страх Свој Божански у срца наша ради испуњења заповести Његових, да нас утврди у православној вери, да утоли све свађе, несклад и међусобне сукобе, да нам подари мир, тврду и нелицемерну љубав, складан поредак и добродетељан живот, да искорени и угаси сво богохулно бешчашће безбожника и да укрепи, утврди, рашири и умири нашу једину ризницу и верно прибежиште - свету Цркву Православну.
Благослови венац долазећег лета за нас, благошћу Твојом, Господе!

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА Митрополита ФИЛАРЕТА 1981.г.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

‘‘Таинство странное вижу и преславное: небо - вертеп, престол Херувимский - деву, ясли - вместилище, в них же возлеже невместимый Христос Бог’‘...

Ове свештене речи којима се благовести велика тајна оваплоћења Сина Божијег, Света Црква торжествено возглашава у светле дане празника Божића – Рождества Христовог. Први пут смо их слушали далеко пре самог овог празника, у навечерје другог празника – Уласка у храм Мајке Божије. Тиме Црква почиње раније да припрема своја верна чеда за достојан дочек празника Божића.

И, ако св. Григорије Богослов, говорећи о нашим великим празницима, њих назива Тајинствима – указујући тиме на богатство њиховог духовног садржаја и на те узвишене тајне вере које се у њима откривају, онда се можда та дубока мисао васељенског учитеља највише односи на празник Божића, који се тако и назива - ‘‘таинство странное и преславное’‘. А првоврховни апостол Павле, говорећи укратко о суштини наше хришћанске побожности, рекао је овако: ‘‘Велия благочестия тайна - Бог явился во плоти’‘... (Велика је тајна побожности – Бог се јави у плоти) (1 Тим. 3, 16).

Благословена Божићна ноћ... На Витлејемским пољима мирно пасу стада. Око њих – пастири ''бдяще и стрегуще стражу нощную о стаде своем'' (И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега.) (Лук. 2, 8). Постоји предање по коме су ти смирени и верујући трудбеници те тихе ноћи разговарали баш о томе када ће доћи Месија – Спаситељ света. И одједном – њима је предстао Анђео Господњи, и слава Господња их је обасјала. Човек не може без трепета и страха да се сретне са становницима вишњег света – пастири ''убоялись страхом великим'' (Убојаше се страхом великим).

Али како је почео небески благовесник своју Благовест? ‘‘Не бойтесь! Я возвещаю вам великую радость, которая будет всем людям’‘ (Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу.) (Лук. 2, 10). И ту велику, ту свештену радост је Црква примила и чува је и напомиње је својим верним чедима сваке године у светле Божићне дане.

Прошло је скоро две хиљаде година... Две хиљаде година се проповеда свету Свето Јеванђеље – и у њему Црква сваке године поново и поново благовести о Рождеству Христовом и возглашава анђелско славословље: ''Слава в вышних Богу, и на земли мир, в человецех благоволение'' (Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.) (Лук. 2, 14). – Али да ли га чује савремено човечанство?

Када је свете Божићне ноћи небо сишло на земљу и земља постала небом, јер се на њој појавио оваплоћени Бог, по Светом Јеванђељу – само су смирени витлејемски пастири чули ангелско славословље и поклонили се Рођеноме. Сав остали људски род је спавао дубоким сном, не знајући и не подозревајући шта се десило те ноћи и о чему су певали анђели. А сада, у наше скорбне и тешке дане – како је много људи који спавају дубоким, непробудним духовним сном и који не чују благовест Цркве! Они не чују ангелско појање – оно не допире до њих. А ако и допре до њих у храму, неће оставити никаквог трага у њиховој души – она је утонула у земну сујету и заборавила на Небо...

Свети ангели су певали о миру - ''и на земљи мир''... Заиста је тако! Јер је дошао на земљу Онај Кога је пророк назвао ''Началником мира''1; дошао је Онај који је, при праштању са Својим возљубљеним ученицима, њима рекао: ''Мир оставляю вам, мир Мой даю вам'' (Мир вам остављам, мир свој дајем вам) (Јн. 14, 27)... О, када би човечанство које је изгубило мир, које чезне за њим и тражи га, чуло те речи Началника мира и замислило се над њима!

Када верујући хришћани виде у наше време очајне покушаје и трудове синова и мудраца овог века да остваре мир на земљи – они се сећају страшног предсказања пророка: ‘‘Нема мира нечестивима – говори Господ) (Ис. 57, 21) Нема га – и неће га ни бити! И јадни су сви покушаји мирољубаца да достигну спољашни мир! Јер није узалуд Господ, после речи о оном миру који Он дарује Својим ученицима, додао: ‘’Не дајем вам га као што свет даје (Јн. 14, 27).

А Јеванђеље нам отворено говори о томе да је о спољашњем (политичком) миру, који хоће да достигну мудраци овога века, Господ рекао: ‘‘Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач." Зато су неосноване оптужбе оних који кажу да хришћанство ''није успело'' – обећало је људима мир и није им га дало. Јер и анђели су певали у Божићној ноћи, и Сам Спаситељ је говорио – не о спољашњем миру – већ о миру духовном, о миру човека са Богом и миру његове савести – о унутрашњем миру. А спољашњи мир Господ никада није ни обећао већ је, напротив, предсказавши о ратовима и гласовима о ратовима додао: ‘ Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство) (Мт. 24, 7).

Зар ми не видимо из тих речи, са потпуном јасноћом - да тог спољњег, политичког мира о коме вичу његови пропагатори на земљи - никада неће ни бити!

O, свете – ослепели, обезумљени, изгубљени у својим страстима и заблудама! О, када би ти макар сада прогледао, угледао светлост истине и схватио шта помаже миру и спасењу твоме! Али авај! То је сакривено сада од твојих очију јер на њима лежи непрозирна копрена сујете и страсти! Из Витлејемских јасала светли светлост Богопознања – али ти је не видиш!

Онај Ко је благоизволео да лежи у тим јаслама те зове: ‘‘Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити" - али ти тај спасоносни призив не чујеш и идеш за својим мудрацима о којима је Слово Божије давно рекло да су они, називајући себе мудрима – полудели... И све јасније и јасније се осећа у теби отровно дисање приближавања онога ко ће предстати пред тобом као потпуно и ужасно оваплоћење зла, греха и богопротивљења...

Некада, у првим данима ширења хришћанства, свети апостол Петар је упозоравао прве хришћане: ‘‘спасавајте се од рода овог развратног." Под ‘‘родом развратним’‘ апостол је подразумевао – како упорне непријатеље хришћанства у јеврејском народу – тако и сав пагански свет, који је тада до крајње мере био огрубео и развратио се. До времена Рођења Христовог, паганство је духовно иживело себе и омртвело, потпуно изгубивши истинити смисао и поимање живота. Хришћанство му је донело светлост Истине и дало нове силе – паганство се духовно препородило у хришћанству.

Али оно што ми видимо сада, у наше дане – несравњено је горе и опасније од оног што је било у древна времена. Сада се развратио хришћански свет! Развратили су се хришћани, то јест, они којима је Спаситељ заповедио да буду светлост свету, са страшним упозорењем:  "Ви сте- со земљи. Ако со обљутави,чиме ће се осолити?." (Мт. 5, 13).

Не догађа ли се то пред нашим очима – не постају ли данашњи ''хришћани'' - ''обљутавела'' со?

Чувај се, верни сине Цркве, те страшне духовне гибељи – спасавај се од рода овог развратног! Ево, у ове светле дане Црква се сећа Рождества Христовог и слави рођеног Спаситеља света. стреми и ти својом вером ка витлејемским јаслама, за простим и чистога срца – пастирима и мудрацима који су спустили пред тим јаслама сву своју мудрост и знања. Принеси Божанском Младенцу своје дарове – веру у Њега, наду на Њега и љубав ка Њему, и тада ће у твојој верујућој и преданој души зазвучати чудесно ангелско славословље "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља."

1 Ис. 9, 6.                                                                                                 

2 Мт 10, 34.

3 Мт. 11, 28-29.
   

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ИПЦ ...

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ИПЦ ...: СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2015. Архијерејски Савет СИПЦ под председавањем г. Акакија, Епископа Уте... kolaci

ШТА ЈЕ НОВА ГОДИНА И КАКО ЈЕ ИСКРИВЉЕН СМИСАО НОВЕ ГОДИНЕ

Људи честитају срећне „Новогодишње и Божићне“ празнике… Да ли је, то, тако речено, исправно?…

Или: „Нову… годину, Божић и Српску Нову годину“!… Је ли, то, добро написано?!… – НИЈЕ!…

Та пракса приметна је и не мало распрострањена у српском народу данас. Скоро сви неизоставно честитају својим познаницима, пријатељима, сарадницима Нову годину 1. јануара по новом календару, а многи додају томе у наставку и „божићне празнике“!

Ретки су они који знају да је исправно заправо само честитати „Божић и Нову годину“, а још ређи они који заиста схватају смисао ових празника и њиховог редоследа.

Та збрка и пометња који настају око великог хришћанског празника Рођења Христовог – Божића, одраз су огромног незнања и непознавања од стране Срба самих основа своје Вере, па и незаинтересованости да се уложи и најмањи труд, како би се научиле макар најелементарније ствари.

Објашњење ћемо лако наћи у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након насилног и безаконог преузимања власти 1945, увели и наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…

До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара по новом календару (25. децембра по старом календару).

Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година.

Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана, и када се треба умом и срцем што више усредсредити на предстојећи празник, како бисмо га што достојније и спремније дочекали.

Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара по новом календару. Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле. Док данас живимо у ситуацији када Српска Црква издаје џепни календарић, у коме се налазе наведени не само и папистички празници, него чак и јеврејски празници и постови! И све то већ годинама (мирне савести) благосиљају сви Архијереји Српске Цркве! Да ли можда Јевреји у Србији купују Православни џепни календар како би се руководили када им који празник долази и када им је пост? Свакако да не! И да ли римокатолици купују џепни календар Српске Православне Цркве како би пратили своје празнике? Или можда Православни верници купују и користе јеврејски календар, како би га употребљавали током године за праћење својих празника и постова? Наравно да је бесмислено о томе и разговарати! Зашто се онда већ годинама у православном џепном календару наводе и јеврејски и римокатолички празници, када је извесно да их користе само православни верници? Какву то поруку треба да пренесе Православним Србима, пошто је већ без икаквог значаја за Јевреје и римокатолике? Шта то Архијереји Српске Цркве желе да поруче својим верницима? Да су све Вере исте? Да је исти Бог Православних, паписта и Јевреја? Да ли је то доследно следовање духу Глобализације и Новог доба, који тежи изједначавању свих и стварању једног синкретистичког веровања? То су питања која сваки верник треба да упути своме Архијереју, и да од њега тражи одговор.

Бесмислено је потпуно славити најпре Нову годину (1. јануара по новом календару) а потом славити Божић (7. јануара по новом календару)! Да ли то ико ради осим Православних Срба? А затим, након тога, не мали број њих, слави и „Српску Нову годину“! Пре свега, не постоји никаква „Српска Нова година“! Као што не постоји ни руска, грчка, бугарска, пољска, афричка… Ради се о једном врло несретном називу 1, који је често изговор за некакво „србовање“ и изражавање квази-патриотизма, јер се те прославе и дочеци своде углавном на јело и пиће (или чак преједање и опијање), затим (скаредну) музику и сличне ствари, које су све само не хришћанско православно празновање великих празника домостроја спасења људи, извршеног очовечењем Другог Лица Свете Тројице Бога Логоса и Његовим Рођењем у телу од Богородице Приснодјеве Марије.

Хришћани славе на следећи начин:

Прво Божић – 25. децембра

Затим Нову годину – 1. јануара

Римокатолици и Православне Цркве које су прихватиле нови календар славе Божић 25. децембра по новом календару, па затим Нову годину 1. јануара по новом календару.

Православне Цркве које нису мењале календар празнују Божић 25. децембра по старом календару, па затим Нову годину 1. јануара по старом календару.

Разлика је у томе што промена календара, тј. увођење новог, има за последицу да 25. децембар стиже 13 дана раније, те отуда и разлика у празновању. Односно, Православне Цркве које нису мењале календар славиће Божић 7. јануара по новом рачунању времена, а Нову годину 14. јануара.

Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година. То је дакле природан и једино могући след – ПРВО БОЖИЋ ПА ЗАТИМ НОВА ГОДИНА!

Никако није могуће да Нова година претходи Божићу, те да се прво „дочека“ Нова година, а да се затим празнује Божић!

Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава. Могуће је и исправно је само обрнуто!

Тако Православни Срби имају „привилегију“ да два пута, у року од 15 дана, „дочекују“ Нову годину! Да би све то добило мало смисла, ова друга по реду је добила назив „српска“ Нова година! Тако да скоро сви славе „редовну“ Нову годину, а они који су ношени посебним осећањем патриотизма и родољубља неће пропустити да прославе и „српску“ Нову годину.

Оно што чуди, па и забрињава, је чињеница, како да се људи не запитају – откуда то да славе две Нове године; и да ли је то исправно; па чак и да ли је нормално. Да ли је то „привилегија“ Срба, или заправо „пад“ Срба, њихова „вансебност“. Докле ћемо живети у тој схизофренији? Када ћемо једном почети да ступамо сигурним кораком (на путу спасења) а не да „храмљемо на обе ноге“. Где је Патријарх да о томе упозори Православне Србе, вернике и своје сународнике? Где је позив толиким душама које пропадају и „лудују“ да скрену са пута погибли? Где је пастирска активност Патријарха, или се он исцрпљује само у политици и тзв. црквеној дипломатији, а заправо непрекидно и упорно подилази актуелној црквеноборној и погубној по Српство власти.

Познато је да „дочеци“ и прославе „српске“ Нове године најчешће немају никакве везе са Црквом, Вером, са Предањем, са оним што заправо Црква тога дана заиста и прославља. Углавном се претворе у забаве, теревенке, паганска и дионизијска изопачења Христовог празника и Светитеља који се тога дана прослављају.

На дан 1. јануара Црква прославља обрезање Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и помен међу светима оца нашега Василија Великога, Архиепископа Кесарије Кападокијске.

Као што се у црквеној химнологији тога дана наводи: Христовим обрезањем обрезан је Закон; и обрезањем Закона уведена је благодат.

И на другом месту Црква кроз уста химнописца пева: Сишавши Спаситељ роду човечијему, примио је пеленама повијање; није се узгнушао телесног обрезања, осмодневан по Мајци, безначалан по Оцу…

Такође и: Није се застидео сведобри Бог телесним обрезањем да се обреже, него је дао себе образац и пример свима ка спасењу; јер Закона творац (прописе) Закона испуњава и пророцима објављено о њему. Који све садржиш у шаци и пеленама повивши се, Господе слава Ти.

Телесно обрезање Господа Исуса Христа, према учењу Цркве, у осми дан од Рођења, представља потврду оваплоћења и непроменљивог примања од стране Бога Логоса савршене човечанске природе. Телесно обрезање Господа нашега Исуса Христа, које је примио Господ сагласно односном пропису Закона, али са циљем укидања овога прописа како би увео духовно и нерукотворено обрезање, тј. Свето Крштење, предали су нам Свети Оци да прослављамо сваке године. Јер Господ, као што је прихватио ради нас телесно Рођење и примио све особине људске природе, оне које не подлежу осуди (αδιάβλητα πάθη, неукоризненија страсти), тако је прихватио да прими и обрезање које је прописивао Јудејски Закон.

Обрезање је Господ примио углавном из следећих разлога:

Прво, да би затворио уста јеретика, који су имали дрскости да тврде како није примио истинско људско тело, него је постао човек по причини. Како би, међутим, био истински и обрезан, ако није примио истинско људско тело?

Друго, да затвори уста Јудејцима, који су га оптуживали да не поштује Суботу и да не држи Закон.

Према светом Јовану Дамаскину обрезање је било образ Крштења, нерукотвореног обрезања којим човек одбацује грехе. Обрезање је заправо било праслика Крштења, које ће доћи са очовечењем Логоса.

Стварање и спасење, сво милосрђе и човекољубље Свете Тројице, испуњава се у Богочовеку Христу, који је својим оваплоћењем и обрезањем, али и свим тајнама свога телесног појављивања, открио христолошки и христоцентрични корен и перпсективу сваке стварности и целе творевине.

Зато Црква и пева Христу: Обличје човечије непроменљиво си примио, Бог будући по суштини многомилостиви Господе, и испуњавајући Закон, обрезање телесно вољно примаш, да би укинуо пролазно, и подигао покривало страсти наших…

Док у кондаку му кличе: Господ свих трпи обрезање, и човечија прегрешења као благ обрезује; даје спасење данас свету; радује се на висинама и Творчев Јерарх и светоносац, божанствени тајник Христов Василије.

Истога дана, 1. јануара (односно 14. јануара по новом календару), Црква прославља и велико светило васељене светога Василија Великога, коме и пева у тропару – По свој земљи изиђе глас твој, јер она прими реч твоју, којом си богодолично богословствовао, природу бића објаснио, човечије нарави украсио. Царско свештенство, оче преподобни, Христа Бога моли, да нам дарује велику милост.

Светог Василија, великог подвижника и богослова Цркве, и обрезање Господа нашега Исуса Христа (14. јануара по новом календару/1. јануара по старом календару), како можемо прослављати уз пијанке, преједање, уз расејаност ума и незаситост очију. То је празник који се прославља молитвом, врлином, посвећеношћу Богу, трудом на разумевању његовог смисла, у кругу породице.

А шта тек рећи за „дочек“ тзв. Нове године, који бива 1. јануара (по новом календару)? Никаква тада Нова година не „долази“ да би је Срби „дочекивали“ и славили. Напротив, тада је време строгога поста. Божић је на прагу, пост је при крају. Хоћемо ли га тада нарушити? И то ради чега – ради прославе једнога „празника“, који заправо и није празник. И како ћемо након тога дочекати и примити Новорођенога Богомладенца Христа?

Безумље је дочекивати тзв. Нову годину, и уз то још препуштати се теревенкама, „лудовању“, похоти очију, греху. Нити је тада празник, нити је дозвољено разрешавати и прекидати Божићни пост. Немојмо служити, на тај начин, ђаволу и вршити његову вољу.

Него напротив, држимо доследно пост до празника Рођења Христовог, будимо причасници Светих Тајни, и у своје време прославимо празник обрезања Господњег, којим Христос „човечија прегрешења обрезује“ и укида „покривало страсти наших“.  

КАКО ДЕМОНИ ПРЕКО ТЕТОВАЖЕ ДЕЛУЈУ НА ЉУДЕ

СВЕДОЧЕЊА РУСКОГ СТРУЧЊАКА ЗА УКЛАЊАЊЕ ТЕТОВАЖА

...Међутим, у паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на телу (сакрални симболи), човек је у свој живот призивао духа коме се клањао.Црква одбацује тетовирање управо због његовог мистичког значења. Кроз тетоважу човек општи с нечистим и лукавим духовима, а не са Богом. Природа тетоваже је неизбежно култна и магијска...

„За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих бељега. Ја сам Господ“ (3. Мојс. 19,28); „Ви сте синови Господа Бога свог; немојте се резати нити бријати међу очима за мртвацем. Јер си народ свет Господу Богу свом, и тебе изабра Господ да си му народ особит између свих народа на земљи“ (5.Мојс.14,1-2).

Бог је ову заповест поновио свештенству: „Још рече Господ Мојсију: Кажи свештеницима синовима Ароновим, и реци им: ...Да се не начине ћелави чупајући косу с главе своје и да не брију браде своје, нити се режу по телу свом...“ (3.Мој.1,5) Веома је важно да забрана прати позивање на чињеницу да је њихов Бог Господ, то јест на прву заповест Закона: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме“ (2.Мој.20, 2-3).

Током људске историје тетоважа је играла различите улоге. У античком свету, где је један човек могао постати власништво другог, тетоважа је, на пример, имала функцију тапије. Тетоважа је човека низводила до нивоа животиње: стока носи обележје власника, а роб тетоважу с именом свог господара. Међутим, у паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на телу (сакрални симболи), човек је у свој живот призивао духа коме се клањао.Црква одбацује тетовирање управо због његовог мистичког значења. Кроз тетоважу човек општи с нечистим и лукавим духовима, а не са Богом. Природа тетоваже је неизбежно култна и магијска.

Свакако, људи се данас не тетовирају у циљу вршења неког магијског ритуала, већ, пре свега, ради моде или традиције. Но, сам чин наношења тетоваже је дубоко пагански.

С тога не чуди што тетоваже имају негативан утицај на људски живот. О таквим случајевима, наводећи масу примера, новинар Светлана Кузина писала је у свом чланку „Фаталност тетоваже“, цитирајући свој разговор са Константином Авраменком, руским стручњаком за уклањање тетоважа.

Алексеј Воронин из Одинцова послао нам је писмо у коме је навео: „Девојка коју сам волео била је као тихи и добри анђео. Две године смо живели у савршеној хармонији. Намеравали смо да се венчамо. И онда је једног дана у салону истетовирала, на доњим леђима, ђавола с бодежом. Њен карактер се напрасно сасвим изменио. Постала је свадљива, љубоморна и поганог језика. Као да је ђаво убо бодежом у леђа. На крају смо се растали. Зар тетоважа може заиста да промени човека?“

Може, - уверава Константин Авраменко, - Тату мења живот људи – оних који су непромишљено урадили тетоважу. У то сам се уверио из личног искуства.

Константин Авраменко, по образовању физичар-оптичар, специјалиста за ласерску оптику, већ неколико година бави се послом уклањања тетоважа са коже својих клијената. Он каже да тетоваже често мењају карактер људи и буквално навлаче невоље. Но, мода за овим „украшавањима“, на жалост, не пролази. Пацијенти обично причају Константину зашто су одлучили да се избаве од тату-а.

ДЕВОЈКА И ДЕМОН

- Дошла ми је девојка с кинеским хијероглифом. Такође на доњем делу леђа, - прича Авраменко. – Она је плакала и молила да јој одмах уклоним тетоважу. По њеним речима, на њу су већ по наношењу цртежа навалиле невоље. За годину дана изгубила је посао, родила мртво дете и муж ју је оставио. На крају је била силована од стране групе младића, што је била последња кап, која ју је довела на ивицу самоубиства... Једва се дозвала памети и одлучила да уклони своју тетоважу, која је, како сам сазнао, значила „демон“. Сада је поново у њеном животу све у реду.

ПАДОБРАНАЦ И ПАУК

- Долазио ми је и бивши падобранац са компликованом тетоважом: авиони, крила, падобран и смрт са косом. Молио ме је, не питајући за цену, да уклоним слику смрти. Ја сам, говорио је, реалиста и не верујем у магију. Но, када сам почео да живим са том тетоважом, срећа као да ми је окренула леђа.

ЧУВАР И БРОЈ „13“

Пре двадесет година, 40-годишњи чувар банке на Арбати истетовирао је број „13“ на малом прсту. За све те године, по његовим речима, прогониле су га невоље. Најпре му се мајка тешко разболела. Како би платио лечење морао је да прода викендицу. Затим је имао саобраћајну несрећу, коју је морао да исплати станом. Ћерка му је постала наркоманка. Породица се распала.

Када сам избрисао тетоважу у његовом животу се све променило... Сада се број „13“ још помало назире. Недавно ме је позвао и замолио: дођи - доврши, може бити да ће ми се живот још више променити на боље.

ДЕВОЈКА И ЛЕПТИР

- 16-годишња девојка истетовирала је на леђима обојеног лептира. Од тог тренутка, главни посао у њеном животи постало је сваковечерње упознавање са новим младићем. Завршивши средњу школу, прекинула је даље школовање и лутала по ноћним клубовима. Младићи је нису поштовали. Није излазила из туђих постеља.

Момак јој је изговорио гомилу гадости и потом почео да се виђа се њеном другарицом. Неко ју је посаветовао да се отараси тетоваже, упућујући је на мене. Објаснио сам јој да је, по старом веровању, лептир знак проститутке. Након уклањања тетоваже младић јој се вратио и пре месец дана они су се венчали. Сада чека бебу.

ДЕЧАК И СМРТ

Недавно су ме замолили да дођем у 1. Градску болницу и уклоним тетоважу са 15-годишњег дечака, који је лежао у коми, - прича Константин. – Запањио сам се: зар треба да чекам док се он не пробуди? Испоставило се да су његови родитељи инсистирали да дођем, јер су тек у болници на синовом десном рамену запазили страшан натпис: «Live quickly die young» („Живи брзо, умри млад“).

Испоставило се да су родитељи послали дечака на одмор на Кипар. Тамо се тетовирао. После тога као да се откинуо с ланца. Кроз два месеца морао је да напусти школу. Неколико пута је хапшен због хулиганства. Покупио је и једну полну болест. На крају је украо очев ауто и при брзини од 120km/h ударио у стуб. Спасао га је ваздушни јастук. Сломио је карлицу и кук.

- Плашио сам се да уклоним цео натпис, - наставља Авраменко, - изненада могу наступити компликације. Одлучио сам да уклоним само реч «DIE» (умри), што ће променити смисао. И онда се догодило нешто чудно. Дечак је лежао без свести. Ја сам му дао још и локалну анастезију. Почео сам да уклањам тетоважу и дечак је у коми (!) одједном почео да одмиче раме, а другом руком је покушавао да одгурне прибор.

Пулс му је скочио на 138 откуцаја. Ја сам дуплирао дозу – но дечак је још увек све осећао. Биле су присутне три медицинске сестре и шеф реанимационог одељења, који су, као и ја, били у шоку. Имали смо утисак да се сам сатана у њега уселио и није дао да се отараси фаталних речи. Када сам уклонио тетоважу, пулс му се вратио на нормалу и дечак је убрзо почео да се опоравља.

БРОЈ ЗВЕРИ 666

-Знак сатане човеку не може донети ништа добро. Штавише, када „бришем“ те страшне ствари, сва њихова негативна енергија обруши се на мене. Познавао сам младог човека који је на зглобу имао „666“.

Момак је одавао утисак опседнутости. После првог дана рада, спотакао сам се на равном месту, пао сам и поломио руку. Рука је зарастала, угануо сам ногу. Завршило се тиме што сам отишао у цркву, заказао 40 Литургија за здравље, и тек после тога наставио сам рад са њим. Након уклањања три шестице дечак је помало дошао к себи – почео је похађати школу, боље се осећао... Но, кроз годину дана он је на истом месту истетовирао Леприкона – шумског духа. Такође страшан симбол. Тада ме је позвала његова уплакана мајка: „Са сином је поново кренуло наопако“. Ја сам тада само слегнуо раменима: „Ту сам већ немоћан“. Већ четири године ништа нисам чуо о тој породици, мада смо раније често били у контакту...

Константин Авраменко уклања још једну тетоважу - фото из личног архива

РЕЗИМЕ

- Сматрам да се не треба тетовирати, - наставља Авраменко. – Није узалуд у Јеванђељу заповеђено: „Не украшавајте своја тела цртежима и натписима“.

- Лако је урадити тетоважу, - каже Константин. – Но, много је теже решити се ње. На жалост, људи немају појма са чиме ће се суочити. Какве ће муке истрпети... Ту је потребна операција. Најстарији начин је – одрезати парче коже ножем или скалпелом.

У пластичној хирургији за уклањање тетоваже велике површине потребно је неколико година. Време се може скратити ако се на место одсеченог дела коже пресади кожа са леђа или кукова. Али онда ће се појавити ране на два места. Неки покушавају да тетоваже уклоне ласером. Међутим, он спаљује ткиво до знатне дубине. Оно умире. На том месту се појављују ожиљци. Зашто вам све ово говорим? Да бисте десет пута размислили пре него што се истетовирате.

На сајту „Културолог.ру“, у чланку о тетоважама, дата је, такође, ванредна анализа ове појаве.

Очигледно је да истетовирана особа провоцира околину да обрати пажњу на њу. То даје осећај сопственог значаја. Свака тетоважа скреће пажњу, али је потребно конкретизовати – пажњу на шта? На првом месту – на тело... Тетовирање је, по својој природи, исповедање телесности. Човек с тетоважом, може се рећи, исповеда култ свог тела. Несумњиво, такво бегство у спољашње јесте знак духовне слабости.

Мистичка компонента

Тетоважа може да промени човеков живот. Да би се ово разумело, не мора се обраћати мистици. Учинивши, наношењем тетоваже на своје тело, свестан чин, усвајајући било какав знак као дефиницију сопственог бића, а делимично бацивши изазов целом окружењу у лице, човек никако не може остати какав је био. И та промена не може донети човеку ни покој ни мир у души. Тетоважа делује као сидро, говорећи језиком психоанализе.

Она непрекидно подсећа њеног власника на то какав је избор начинио, изазивајући одређене емоције. Немогуће је од себе правити вука, а притом не попримити ништа вучје. Наравно, навике правог вука немају с тим никакве везе. Реч је о имиџу звери, коју ми собом стварамо.

У принципу, човек је симболичко биће, као и свет, кога и перципирамо и кога смо свесни, и он је, најмање од свега, материјалан. Иза сваког физичког објекта и сваке ствари постоји традиција тумачења, симболи и знакови, које ми увек и не примећујемо. Многи знакови делују на нас кроз подсвест.

Ми понекад подцењујемо силу знакова, но тетоважа не сме бити такав случај. Не смемо подлећи комерцијалним рекламама тату салона, који настоје да тетоважу представе као својеврсни модни детаљ. Они који тетоважи приступају озбиљно, знају за њену симболичку моћ.

Такође, међу знаковима који се тетовирају има много пентаграма и других магијских симбола, укључујући и такве чија магијска природа није очигледна. Но, она постоји; такви су, на пример, хијероглифи и руне. Магијски знаци се од давнина користе за разне паганске ритуале, за које су обично били потребни крв и жртва. Тетовирање се не врши без крви; човек, на чије тело се она наноси, има улогу жртве. Знак, жртва и крв – ту су сви елементи који тетовирање претварају у пагански ритуал.

Модерна свест сличне ритуале сматра безазленом архаиком. Међутим, психологија човека се није пуно променила. У прошлости се уз помоћ сличних ритуала успостављала власт једног човека над другим. Постоје основе за мишљење да се тетоважа и данас може користити као једна од техника зомбирања, то јест човековог потчињавања туђој вољи. Остаје само да се каже да та воља може бити не само људска, већ и демонска. Због тога религиозна свест недвосмислено дефинише тетоважу као општење с демонима... Немогуће је обратити се Богу без прекидања везе с демонима...

Ако ову везу човека и демона посматрамо с друге стране, онда се тетоважа може сматрати својеврсном заклетвом на верност. Човек себе посвећује том духу. У многим културама није се развио обзиљан однос према речима. Реч је лако променити. Преварити речју лако је. Али урађена тетоважа прати човека кроз цео живот.

Кроз тетоважу нечисти дух поробљава човека заувек – како за време ношења његовог смртног тела на замљи, тако и после смрти. А страшно је и замислити посмртни удео хришћанина, када он, представши пред Бога, на свом телу буде имао тетоважу, која сведочи о његовом припадању демону. И овде, као и другде, боље је не преступати тачку са које нема повратка, - то је лакше, него вратити се натраг.

ЗАВЕШТАЊЕ АРХИЕПИСКОПА СЕРАФИМА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

Не прилагођавајте веру своме животу већ живот прилагођавајте вери.

...Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. Модернисти не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28)... 
Пазите, браћо – говори Апостол – да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци свијета, а не по Христу. (Кол. 2, 8). Овде велики Апостол исказује не само жељу већ и опомену да се тврдо и непоколебиво држимо Православне вере и не падамо ни у какве јереси. 
Апостол Павле нас чува од највећег зла, од најтежег греха, какав је јерес. То је грех самог сатане, који је први јеретик, јер је неправославно помислио да може бити раван Богу. По сили тог греха, Деница је устао против свог Саздатеља и због тога је био лишен те највеличанственије благодатне славе, коју му је даровао Господ: он је изгубио своје блажено јединство са Богом, био низвергнут са неба на земљу и осуђен на вечна адска мучења у геени огњеној. 
Али и сви јеретици греше тим истим сатанским грехом. Изврћући и газећи једно или друго учење Христа Спаситеља, које им је предала Православна Црква кроз Апостоле и Свете Оце, они самим тиме устају против Бога и зато и наслеђују удео ђавола – вечно адско мучење. 
Ова горка истина је описана у житију Киријака Отшелника. Овде се говори о томе како је неком иноку Теофану, Господ кроз Свог анђела открио о загробном уделу Арија, Дискора, Севера, Нестора, Евтихија и других јеретика. Инок Теофан их је видео у адским мукама, обузетих пламеном адског огња. 
Уосталом, јеретици подлежу тешкој казни не само у будућем животу, већ и у садашњем, земном. Исти тај велики Апостол говори: ''Аще мы, или ангел с небесе благовестит вам паче, еже благовестихом вам, анафема да будет'' (Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде) (Гал. 1, 8). 
А шта то значи анатема? То значи удаљавање од нас унутрашње благодати крштења. А у њој је источник Истине и несаломиве силе за нашу борбу са злом. Она је наше средство достизања истините среће и вечне божанствене радости од сједињења са Христом. 
Последично, православни хришћани који примају другу благовест, то јест ову или ону јерес – одвајају се од општења са Богом, Источником нашег спасења, од сваког истинитог добра и постају оруђе у рукама ђавола, т.ј. најнесрећнији људи на свету. 
Какав закључак ми треба да извучемо из свега реченог? Ако је јерес тако погубна, онда ћемо се, возљубљена браћо и сестре у Христу, тврдо и неуклоно држати Православне вере, коју исповеда наша света Црква. 
Та вера није само Апостолска већ и Отачка. Она се тако назива зато што су је Свети Оци коначно установили на Седам Васељенски Сабора, изложили је и предали нам је у наравственим (моралним) и вероучитељским нормама т.ј. у светим правилима (канонима) и догматима Православне Цркве. 
Отачком се наша вера назива још и зато што су Свети Оци Васељенских Сабора, пре него што су обнародовали своје саборске одлуке, њих упоређивали са учењем Светих Отаца који су били пре њих. На тај начин, за саме Оце Васељенских Сабора, како сведоче о томе дела тих Сабора која су дошла до нас, вера Отаца који су били пре њих, била је критеријум истине. Па ако је за саме стубове Цркве Отачко учење било критеријум истине, онда тим пре за нас, грешне, свагда заблуделе, оно треба да буде то. 
Ето зашто је највећи Свети Отац Руске Православне Цркве, преп. Серафим Саровски. говорио: ''Све што је целивала и примила Света Црква на Седам Васељенских Сабора, свето и неуклоно испуњавај. Тешко томе човеку који макар једну реч одузме или дода одлукама Васељенских Сабора.'' Овде св. Серафим Саровски под речју ''све'', наравно, подразумева сва правила (каноне) који се односе на наш морални живот и догмате наше вере. 
Значајно је што се те светоотачке речи савршено поклапају са речима ап. Павла, који у својој Другој посланици Солуњанима каже: ''Стойте и держите предания, имже научистеся или словом, или посланием нашим'' (Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом.) (2 Фес. 2, 15). 
Шта велики Апостол сматра под речју ''предања''? Несумњиво, и наравоученије (моралну поуку) и вероучење, т.ј. она правила моралног хришћанског живота и догмате наше вере, чему је он, као и сви други Апостоли, учио хришћане, и усмено и писмено. При чему нам Апостол, како овде објашњава епископ Теофан Затворник, заповеда да стојимо и будемо непромењиви у том њиховом учењу т.ј. да не допуштамо никакве измене у светим правилима и догматима Православне Цркве. 
Тим изменама, на жалост, уче на своју сопствену погибао и на погибао других – савремени модернисти. Не идите за њима, моја возљубљена у Христу, чада Руске и Бугарске цркве, за тим модернистима. Исходећи из лажне бриге за немоћи људске природе, они хоће да ослабе па чак и да униште нека правила Васељенских Сабора, која захтевају од нас строгост у нашем моралном животу. 
Модернисти не желе да знају да су та правила установили не само Свети Оци Васељенских Сабора већ Сам Дух Свети. Јер су све одлуке Васељенских Сабора имале у својој основи речи Апостолског Сабора: ''Изволися бо Святому Духу и нам'' (Изволе се Духу Светоме и нама) (Д.А. 15, 28). 
Такви модернисти су били код нас у Русији, и то недавно. Они су се организовали у безакону заједницу под именом ''Жива црква'', која је допуштала жењени епископат, другобрачно свештенство и на друге начине уништавала наша света правила. Али Руски народ, је својом православном, кристално чистом вером, одбацио ''Живу цркву'' и она је ишчезла са лица руске земље. 
Даље. Исходећи из лажне мисли о примени научног развоја на догмате, модернисти се труде да уведу измене и униште чак и саме догмате. И такви модернисти су били недавно код нас у Русији, под именом обновљенаца. Али и њих је Руски народ одбацио својом вером. И сада код нас нема ни ''Живе'' ни ''Обновљене'' цркве. Код нас постоји само једна, истинито Света и Православна Црква. 
То вам је, љубље

на у Христу децо, моја жеља: држите се свето и неуклоно наше Православне вере и у њеним правилима и у њеним догматима. Не прилагођавајте веру свом животу већ живот прилагођавајте вери. У истинито правславној вери налазите сву своју срећу. 
Тада ћете бити истинити синови Православне Цркве и Господ ће излити на вас још овде Своју неизрециву милост. А у будућем, загробном, животу, Он ће вам дати бескрајно блаженство Свог Небеског царства, чега да удостоји Господ све нас, молитвама Пречисте Мајке Божије и ради молитава великог борца против јереси и стуба Православља кога данас празнује Црква - светог Василија Великог. Амин. 
Из ''Слова на Нову 1946. годину.'
Што се тиче екуменистичког питања, ми не смемо да испуштамо из вида, да на самом првобитном извору екуменистичког покрета пред нама стоје не само исконски непријатељи наше Православне Цркве, но стоји отац сваке лажи и погибије – ђаво. У ранијим вековима, подстрекавајућиу Цркви свакакве јереси, он је желео да погуби Свету Цркву кроз мешање православних с јеретицима. То он дела и сада кроз исто то само мешање посредством екуменизма уз његов неисцрпни масонски капитал.

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА СВ. ПАТРИЈАРХА ВАРНАВЕ 1937.

Шаље свој очински благослов и поздрав свему свештенству и народу, старешинама и деци.
Богољубива браћо у Христу и верна чеда Православља и Св. Саве!
А Исус рече: ,Ја сам васкрсење и живот.
Ко верује у Мене, ако и умре – оживеће“! –
(Јован, 11 гл.).
„Чувајте се лажних пророка,
који долазе к вама у оделу овчијем
а унутра су вуци грабљиви“.
(Матија, 7 гл.)

Дужност је наша, као Патријарха Србске православне Цркве по Божјој милости и као духовног оца свих њених синова, да бдимо над животом и развитком свете Цркве и да свим срцем и душом делимо сваку судбину у животу своје духовне деце како на верском и моралном, тако и на свима другим подручјима живота и рада.
За то данас упућујемо свима без разлике: и моћнима и слабима, и старима и малој деци, и богатима и беднима, и онима који умом раде и онима, који у зноју лица свога издржавају себе и своју породицу, и ученима и неукима, и праведнима и грешнима, и здравима и болнима у болницама, и слободнима и сужњима у тамницама: свима шаљемо свети, прадедовски ускршњи поздрав:
Христос васкрсе!

Од Господа Исуса Христа и од Христове Цркве свима је намењено васкрсење у слави и свима је упућена радост ради тога васкрсења.
Човек је разуман и слободан створ. Зато он може да прими и да не прими у себе Духа Светога, преко Кога се Христова благодатна сила излива у људске душе. Само онај, који га прими, ускрснуће у слави. Онај који га не прими, ускрснуће у срамоти и тузи. Стога апостол Павле и каже: »Дух Онога, који је Исуса уздигао из мртвих… оживеће и ваша мртва телеса, јер Његов Дух станује у вама .
Потребно је за то, да се сви духовно и морално препороде, да се ослободе од маловерја и неверја, ако их имају и да се очисте од грехова. Маловерје и неверје трују душу; грехови доносе собом душевна и телесна зла и болове.Е таквима ни дан Христова васкрсења није дан радости, него дан жалости. Ми се молимо Богу и Господу Исусу Христу да Христова благодат пробуди у њима здраву свест и чисту савест, па да и они отпочну опет живети у духу истине, правде, доброте и љубави, како би радост Христова васкрсења била општа и потпуна радост.Опростимо због Христова васкрсења све свима, који се кају и загрлимо се са свима у Госиодној љубави узпоздрав:
Христос васкрсе!

Без Христова васкрса и без живе вере нашега народа у њега, без Христовога Духа, којим је Православна Светосавска Црква стално прожимала српски народ у свима правцима његовога живота не би било народног и државног васкрса, не би било данашње наше Краљевине. То треба добро да упамте, не само ради данашнице, него и ради целе будућности, синови нашега рода, којој год вери или сталежуприпадали и сви они, који управљају судбинама народа. Ако би они то заборавили а поготову ако би хтелинапустити наслеђена и крвљу освештена вековна предања и скренути другим стазама,неће заборавити и неће напустити вековна предања синови Светосавске Цркве и срБског народа, нити примити нов јарам.
Светосавска срБска Црква и њени пастири улазе у породицу, у општину, у народ и државу као добри народни пастири, који знају врло добро своју паству (Јов. 10,4) и који живот свој полажу за свој народ и за државу (Јов. 10,11). Светосавска срБска Црква и чемерну је судбину делила са срБским родом. Манастири, храмови, свештеници жртвовали су увек све што су имали, за јадну србску рају, за одржавање светосавске народне културе, за ослобођење и за уједињење браће и других вера и за стварање данашње државе. Многобројни епископи, калуђери и свештеници са својом верном паством животе су своје положили за Крст часни и за слободу златну, за ослобођење и за уједињење и за стварање данашње државе.
Светосавска срБска Црква по својој спољној историјској појави жива је народна Црква, која чува и негује народни дух, обичаје, предања, идеале, потчињавајући их вечној, божанској, хришћанској суштини и доводећи их у хармонију са васељенским карактером и тежњом Христове Цркве.
СрБска православна Црква не живи и не ради у узбуђењима. Она има увек пред очима само свој Божански позив у своме народу и мирно, али одлучно га остварује, не обзирући се ни на погодности, ни на непогодности, ни на људске похвале, ни на људска куђења и нападаје. И јуче, и данас, и сутра и увек ће она бранити своја права, светосавски народни дух, светосавску народну културу и светосавске породичне, општинске, народне и државне аманете.
Ми са браћом Архијерејима и свештеницима не устајемо против интернационала себе ради, јер ћемо и ми сви данас, или сутра бити телом црна земља. Нама су и данас, и увек, као и у данима рада за Цркву и за народ под туђим јармом, када је коса смрти непрестано висила над главом, пред очима речи апостола Павла: »Христос је мени живот а смрт ми је добитак« (Филип. 1, 21).
Ми не устајемо ни ради саме Цркве, јер она има божанско, искуством векова обилатим начином потврђено, обећање: „паклена врата неће је надвладати“ (Мат. 16, 18).
Ми устајемо због сазнавања и осећања тешке одговорности за наш рад пред Богом и Христом, пред Црквом, пред Св. Савом, пред народом, пред савешћу, пред историјом и пред потомством.
Ми устајемо ради вечног и временског добра синова Цркве, јер смо дужни заштити их и од разних саблазни иод оних, који настоје помутити свести и савести и од оних, који купују савести.
Ми устајемо ради добра и напретка, самосталности и величине нашега драгога,племенитога народа и наше миле Краљевине, саграђене на милионима светих костију синова нашега рода, које је светосавски дух одушевљавао за дивовске напоре и зажртвовање својих живота.
Ми устајемо ради мира, љубави и братства између свих синова наше државе, којој год вери, племену и сталежу они припадали, јер су сви они мили нашем срцу. Устајемо због тога што интернационале непосредно угрожавају грађански мир, љубав и братство.
Ми устајемо, али ми не говоримо од себе. Дух Свети говори из нас и преко нас (Мат. 10,20). Дух Свети живи и дише у Цркви (Јов. 3, 8). Понекад дише као пролетњи поветарац-развигорац. Понекад дише као хука с неба, попут дувања силне олује(Дела Апостолска 2, 2).

Драга децо у Господу,
Свакога дана, свакога часа наше се тело делимично троши, делимично умире, док не наступи и коначна смрт. Свакога дана, свакога часа наш унутарњи духовни човек, кога заблуде и греси нагризају, обнавља се у Духу Светоме. Зато апостол Павле и каже: „иако се наш спољни човек троши, ипак се наш унутарњи човек данимице обнавља“ (Кор. 4, 16). Обнавља се, пак, само онај, у коме Дух Божји живи. Обнављају се само оне породице, општине и народи и само оне културне установе, које су прожете Христовом истином и Христовом животворном силом. Стога, драги синови, не гасите Духа Божјега у себи, него га негујте и распаљујте молитвом, вером, љубављу, делима љубави и жртвом за вечне и временске идеале! Христово васкрсење има да буде звезда водиља у животу, снага, утехаи радост.
Ми се молимо Господу Богу да Христово васкрсење и његово прослављање донесу у изобиљу Божјега благослова нашем Краљу, вама, драга децо, вашим домовима, целом нашем роду, свима синовима наше домовине.
Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
На Ускрс 1937 г. Београд.
Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,

+Патријарх Варнава