БОГОЈАВЉЕЊЕ - Св.ФИЛАРЕТ Вознесенски

 - ВРЕМЕ ДА СЕ СЕТИМО СВОИХ ЗАВЕТА БОГУ

На дан празника Богојављења – Крштења Господњег, сваки православни хришћанин могао би да се подсети једног другог крштења, крштења које је било савршено над сваким од нас, православних хришћана – крштења у коме је свако од нас дао устима својих кумова обећање Богу, да ће се он увек одрицати од сатане и свих дела његових и да ће се увек сједињавати, ''сочетаваться'' са Христом.

То, понављам, нарочито приличи данашњем дану. Ево сада ће се савршавати торжествени чин Великог освећења воде. Његов центар, његов главни део, може се рећи, чини величанствена молитва у којој се прославља Господ и призива се благодат Светога Духа на освештану воду. Та молитва почиње прекрасним речима: ''Велик еси, Господи, и чудна дела Твоя и ни едино убо слово достойно есть к пению чудес Твоих.'' (Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!)

Они који су присуствовали вршењу Таинства крштења и који су пажљиво пратили, знају да молитва за освећење воде у којој ће се човек крстити почиње истим тим речима и први део те молитве је потпуно исти, како при Великом освећењу воде, тако и при вршењу св. тајне крштења. И само у последњем делу се молитва при крштењу мења, у складу са тим таинством, када ће се крстити нова душа човечја.

Тако да не би било на одмет да се сетимо тих завета које смо дали при крштењу свакога од нас. Када се човек крсти као одрастао, као што то и сада некада бива, а нарочито је било често у прошлости, онда он даје завете у своје име, а ако се крсти као младенац, онда за њега те завете даје кум или кума – ''восприемники'' (пријемници), како их назива Црква. И ето, ти завети којима је хришћанин обећао Богу да ће се одрицати сатане и свих дела његових и сјединити се са Христом, те завете не само да заборављају људи већ многи уопште и не знају за њих и за то да су ти завети за њих дати и да би они требало да размисле о томе како да те завете испуне.

А шта ако се у последњи дан историје људског рода на земљи – у дан Страшног суда покаже да је човек завете дао (или су за њега дали кумови), а он ни не зна који су то завети и шта је било обећано? Шта ће бити са таквим човеком? Размислите, браћо, о томе шта значи одрећи се од сатане и свих дела његових и сјединити се са Христом.

Сада је такво време, да је човечанством овладала богопротивна сујета у којој царствује непријатељ рода људског и он, како су говорили у давнини, приморава све људе да ''играју како он свира''. Сва та сујета из које се састоји наш садашњи живот, је богопротивна сујета у којој нема Бога и којом газдује и управља Божији непријатељ. Ако смо ми дали завет одрицања од сатане и свих дела његових, онда смо дужни да се, испуњујући га, трудимо да не гушимо душу том сујетом, већ да, одбацујући је, памтимо оно што је, како Црква говори, ''једино на потребу''. Само је једно потребно – памтити да се треба сједињавати са Христом т.ј. не само испуњавати Његове заповести, већ се и трудити сједињавати се са Њим.

Размисли о томе, душо хришћанска, на тај дан светлог и великог празника, размисли и помоли се да би ти Господ дао тврду веру и решеност да те завете испуниш, а не да те прогута светска сујета и да изгубиш везу са Господом, са Којим си обећала да ћеш увек бити сједињена.

Данашњи празник се назива празник Крштења Господњег, другачије – празником Богојављења. Али они који добро познају црквени Устав (Типик), знају и то да се он у том уставу назива и ''праздником святых Богоявлений'' (празником светих Богојављења) – у множини.

A зашто? Ево због чега: наравно, суштину помињања данашњег празничног дана чини оно о чему су певали појци – '' Бог Слово явися плотию роду человеческому.'' (Бог Слово јави се у телу роду људскоме). Оваплоћени Син Божији о чијем рођењу су знали само мало њих, ''явися роду человеческому''' јер је Његово Крштење као неко торжествено иступање на Своје служење, које је Он после тога и савршавао до Своје смрти и Васксрсења.

Истовремено, данашњи празник се одликује и тиме што се, како се пева у његовом тропару, баш на тај празник ''тройческое явися поклонение''. Сва три лица Свете Тројице, први пут су се јавила одвојено, зато се тај празник и назива, понављам, ''праздником святых Богоявлений''. Људи су чули глас Бога Оца: ''Сей есть Сын Мой возлюбленный, в Котором Мое благоволение'' (Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи). Син Божији је примио крштење од Јована (причему ми знамо из Јеванђеља да се Јован Крститељ као смутио када је к њему дошао Спаситељ света, и пробао да Га одврати), а Дух Свети у виду голуба, од Оца је сишао на Сина. На такав начин се по први пут ''тройческое явися поклонение'', зато Црква тако и пева у тропару, зато се и назива тај празник ''праздник святых Богоявлений''.

Христос Спаситељ се јавио да би почео Своје спасоносно служење. Не тако давно, када је био други велики празник - Рождества Христовог, овде смо говорили о томе да је Господ Својим рођењем у убогој пештери, када је благоизволео да легне у животињске јасле, тиме као да је наглашено одбацио сваку земну раскош, сваки земни сјај и великољепије, јер није благоизволео да се јави у царским одајама или богатим палатама већ баш у тим, убогим и скромним условима. И тиме је одмах показао да је Он донео на земљу ново начело, начело смирења.

Погледајте како је Он, такорећи, веран Самом Себи, како Он и сада, на данашњи велики празник, то исто начело смирења спроводи јавно и несумњиво за нас. Јер где је Он дошао? На Јордан? Зашто? Да га крсти Јован. Али Јовану су долазили грешници, исповедали му своје грехе и крштавали се. А Он је био без греха ''неприкосновенен греху'' (нетакнут од греха), апсолутно од њега слободан и чист и опет је смирено стао у ред са другим грешницима, као да и Њему треба то очишћујуће омивање водом. Али ми знамо да није вода очистила Њега, најсветијега и безгрешног, већ је Он осветио воду тиме што је благоизволео да се омије њоме, као што се и певало данас за време освећења воде: ''днесь вод освящается естество'' (данас се освештава природа вода). Тако је Исус Христос донео на земљу начело смирења и био му веран целог Свог живота. И не само то. Он је и нама оставио завет: ''Придите и научитеся от Мене, яко кроток есмь и смирен сердцем, и обрящете покой душам вашим''. (Дођите и научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим).

Сетимо се још једног светлог, радосног пролећног празника – празника Благовештења.

Преблагословена Дјева Марија је чула од Арханђела благовест о томе шта ће се кроз Њу савршити - о ваплоћењу Бога. Шта је говорила Њена најсветија, најчистија и непорочна душа када је дошла код своје рођаке Јелисавете, да би поделила са њом своју радост? Она је само рекла: ''Величит душа Моя Господа, и возрадовался дух Мой о Боге, Спасителе Моем.'' (Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме). То смирење је и било красота Њеног духа. Из саме повести о Благовестима, ми знамо да се Архангел јавио Њој у оном тренутку када Она, прочитавши пророштво Исаијино о ваплоћењу Бога од дјеве, није ни помислила да примени то на себе већ је само помислила у дубини свога смирења: ''Како бих ја волела да будем последња слушкиња тој благословеној дјеви''. И тада је пред њу стао архангел Гаврил са својом благовешћу. На Њено смирење погледао је Господ, најкроткији и најсмиренији.

Он је и нама заповедио смирење, насупрот начела гордости и самољубља, којима се хвали данашње човечанство.

Погледајте, зашто је међу нама толико неслоге, и у огради црквеној и у парохијама? Зато што се посвуда сударају усијана људска самољубља, а ако бисмо ми имали то смирење коме нас Господ призива, ничега од свега тога не би ни било.

Научимо се, братије, од нашег Спаситеља, Који је као последњи грешник дошао Јовану, да се крсти од њега, научимо се од Њега тој богоугодној и благоуханој добродетељи (врлини), без које, како су говорили Свети Оци, ниједне друге врлине уопште не може ни бити. Амин.

Св .АНТОНИЈЕ Велики и Екуменизам

 

„Децо моја, најбоље би било да умрем пре него што својим очима видим оно што ће се десити, а што сам видео у својој визији. Гнев Господњи ће се обрушити на Цркву, и она ће бити предата људима који су безумне звери. Видео сам Свети Олтар цркве у главном скиту, окружен са свих страна мазгама, које су се ритале, скакале горе доле, као што је и природно за те приглупе животиње. Видели сте и схватили да сам уздисао. То је зато што сам чуо глас како говори: Мој олтар ће се оскрнавити.“

                                                                                                                                          

Два пута је прекидао своје дуго одсуствовање из света, како би се борио и допринео спасењу Православља, које је и сада, као и ономад, у опасности како од вањских, тако и од унутрашњих непријатеља. Хришћанство није никада било у разговорима и преговорима са другим религијама „на бази једнакости“ (безбожништво изјављено од стране данашњих такозваних хришћанских вођа на међу-религијским састанцима антихриста), него на бази једине истините, спасоносне, истинске светлости, која није заменила слабија светла, него таму пропасти и непознавања Бога:„Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија“ (Мт 4,16). Христос није рекао „Ја сам један пут, једна истина, једно светло од многих путева, многих истина, многих светала, него Ја сам једини пут, једина истина и једино светло – Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн 14,6). „Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.“(Јн 8,12)

Учитељи пасивности и лицемерја: 

Свезнајући и понизни

Пре Константина Великог, у време прогона Хришћана Александрије од стране Максимијана 311. године, Антоније Велики који је тада имао 61 годину, напушта за неко време пустињу, свој аскетизам и милитве, долази неустрашиво у Александрију, са намером да сведочи веру и охрабри оне који су ишли ка мучеништву. Упорно је игнорисао судске наредбе да монаси морају напустити град и да не смеју бити присутни у судницама. Изашао је пред вођу који је имао запажено место у судници, показујући тиме спремност Хришћана да се боре и сведоче своју веру: „Стајао је неустрашиво, свима показујући Хришћанску ревност; и сам прижељкујући мучеништво као што смо раније споменули“. Бог га је сачувао и није мученички пострадао, јер је више доприносио жив, али се он није затворио у своју пустињску келију, него је „помагао исповедницима у њиховим напорима“. Када је Православна вера у опасности, први духовни задатак је да се брани напорима и подршком свих оних који се боре са спремношћу да и крв пролију, па чак и погину; све друге духовне дужности су мање важне. Они који раде или саветују против таквог приступа, траже покриће за своје изговоре, неспремност и кукавичлук, поставши учитељима и професорима пасивности и лицемерја.
 Светитељ није знао све ово што ми знамо, није поседовао белосветско знање, али је познавао Библију и учења Светитеља, а пре свега био је научен од Бога и инспирисан од Бога.
Вера није питање великих знања и учења, него понизног покоравања, не неком знању које је актуелно, него истини Цркве, која је ванвременска и вечна.

Док се не ослободимо властите мудрости и властитог знања, и понизно не постанемо причасници Духа Христовог, Цркве, Светитеља и Светих Отаца, који отвара духовне хоризонте, увек ћемо лутати и сумњати у исправност вере, истовремено оптужујући друге да су свезнајући и себични, и да немају смерности. При томе, бити смеран не значи безрезервно прихватити неко владајуће мишљење, него знање о Богу и Светитељима, јер се често дешава да се многи саглашавају са лажима и онда оснажују те лажи путем своје бројности. Ако би се прихватање мишљења већине, које је у супротности са истином, узело за принцип прихватљивости, онда не само да би Библија постала неприхватљива (услед малобројности Светих Апостола), него ни Црква не би опстала у поплави безбожника и јеретика.

Однос Светог Антонија према јеретицима:
 Прототип понашања за све нас

Сада ћемо вам представити начин на који се Свети Антоније супроставио аријанској јереси, која је запретила Цркви изнутра, подржана од цара, вођа, патријараха и епископа, баш као што је то данас случај са свејересима папизма и екуменизма, које су далеко опасније, јер оне подривају скоро све догме вере и претварају божанско учење Библије у опште људско учење, уклањајући богочовека Христа, Светитеље и Оце, и замењујући их са незгрешним папом римским и палетом јереси Светског савеза такозваних цркава. Ово предавање је веома корисно чак и за оне који се претварају да не виде опасност, као и за оне „озбиљне“ духовне вође који су одвели или ставили у веома тешку позицију своју духовну децу, који мисле да виде боље од очију Светитеља, а заврше сумњајући у корисност њиховог духовног вођства. Свакако да Светитељи имају већи кредибилитет него било који старац и духовник који се не разбесни на јерес и који се не бори да је оголи и прогна.

Антоније Велики је и по други пут дошао из пустиње у Александрију. Православни Епископ и Патријарх је тада био Атанасије Велики, који је био под сталним притиском и који је већ неколико пута био у прогонству, а Православно верништво је било под јеретицима аријанцима, као што су у садашње време под старатељством екумениста и про-екумениста патријарха и епископа. Антоније Велики је, као што нас то уче житија, био „веома величанствен и поштован“. Радио је на случају Мелетијевих расколника, јер је од почетка био свестан њихове лукавости и апостасије. Исто тако и на случају Манихеја и других јеретика, са којима никада није градио пријатељства, него увек покушавајући да их врати на стазу Православља. Веровао је и мислио да је пријатељство и дружење са њима штетно и да може на крају погубити душу. Гнушао се аријанске јереси, и свима саветовао да се тим јеретицима не приближавају, нити да прихватају њихову погрешну веру. Једном приликом, након што су га неки фанатични аријанци посетили, и након разговора у коме је утврдио да су неверници, послао их је да иду далеко од горе на којој се подвизавао, рекавши им да су њихове речи отровније од змијског отрова.
Овај документ (житије Антонија Вликог) нам поставља јасна правила, истински и без преваре, како проводити дијалоге са јеретицима, и како поставити наше људске и социјалне интеракције са њима. Истовремено, он нам показује да су у наше време, све границе које су поставили Свети Оци, порушене од стране екумениста, који се поклањају и љубе са јеретицима као да су они побожни и од исте вере, и никада ни не помишљају да их удаље од себе на безбедну даљину, нити да их посаветују тако да се врате у Православље. Дијалози се проводе на „једнаком нивоу“, постављајући лажи, јереси и преваре на исти ниво са истином. Када се разговара „на једнаком нивоу“, то значи да се даје могућност лажима да превладају истином, да ниси сигуран у истину и да се за њом још увек трага. Међутим, дијалози Светитеља и Отаца је дијалог Христа са Самарјанком, Апостола са Јудејцима и незнабожцима, Отаца са јеретицима, позив и саветовање да се врате ка истини, да постану поново део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве; где је једино истинско заједништво и мир. Сва друго су лажна зајдништва, лажни мир и лажни дијалози.
Тиме овај одломак из житија, из уста великог Светитеља, указује на пут ка истинском заједништву, и постиже циљ „да сви буду једно“, за шта се и екуменисти залажу и покушавају да постигну, али само површно и на речима. Антоније Велики показује велико поштовање и опредељење за веру, јер никада није био у комуникацији са расколницима Мелетијанима, нити је у пријатељском тону комуницирао.
Због тога је Свети Антоније био уздрман и преплашен када му је Бог дозволио да у визији види аријанце који су окруживали Свети Олтар у обличју мазги, које су се ритале и скрнавиле га. Толика је била његова узнемиреност и туга, да је почео да плаче, као што су се растужили до плача и многи верни гледајући како јеретик папа улазећи скрнави храм Светог Ђорђа у Фанару, храм оног Светитеља кога се Ватикан одрекао. Сигурни смо да би патријарси, архиепископи и епископи престали са међусобним литургијским угошћавањима и посетама, недељним заједничким молитвама и слањем делегација на годишњице прослава, да су прочитали и сазнали за визију Светог Антонија, и наставили да поштују и следе житија и учења Светитеља.
У житију Светог Антонија пише да је седећи заокупиран рукодељем, доживео визију током које је почео тешко да дише. Након неког времена, повратио се у стварност, а присутни монаси су видели да је наставио да тешко дише и да се тресе. Пао је на колена да се помоли, и остао да клечи јако дуго. Када се коначно подигао видели су да плаче. Присутни су се веома уплашили и били шокирани; тражили су да им исприча шта се десило. Он је поновно уздахнуо и рекао: „Децо моја, набоље би било да умрем пре него што својим очима видим оно што ће се десити, а што сам видео у својој визији. Гнев Господњи ће се обрушити на Цркву, и она ће бити предата људима који су безумне звери. Видео сам Свети Олтар цркве у главном скиту, окружен са свих страна мазгама, које су се ритале, скакале горе доле, као што је и природно за те приглупе животиње. Видели сте и схватили да сам уздисао. То је зато што сам чуо глас како говори – Мој олтар ће се оскрнавити.“ То је старац видео. Тачно две године после, аријанци су напали и опљачкали храмове, силом отели свете сасуде, и предали их идолопоклоницима на чување. Натерали су их да присуствују састанцима, и у њиховом присуству, радили су шта су хтели на Светом Олтару. Тада нам је свима постало јасно, пише Свети Атанасије, да је ритање мазги био знак Светом Антонију да је све оно што аријанци чине данас, чине као животиње.
Након визије, старац је осетио да мора да охрабри и утеши монахе око себе рекавши:„Не жалостите се децо моја; јер исто као што се наш Господ разгневио, тако ће Он поново да истреби сва зла. Ускоро ће Црква да поврати своју лепоту и засијаће. Видећете оне који су протерани како се враћају, побожност и вера ће се поново појавити и завладати свуда. Пазите да не будете преварени аријанском јереси, јер то није учење Апостола, него демона и њиховог оца – ђавола, безумно и бесплодно, као што су и приглупе мазге.“

Епилог

Гнев Господњи се обрушио на Цркву пре много година. Папизам и екуменизам напредују. У оно време, Атанасије Велики и други Свети Оци су разумели опасност која је била описана у визији Антонија Великог. Сведоци смо прљања храмова и Светих Олтара путем заједничких молитава и литургија са безумним јеретицима, и ми помажемо том прљању одобравајући га, придружујући се у ритању на Светињу над Светињама. Онај ко се придружи екуменистичким заједничким литургијама и молитвама, попут оног случаја у Канбери, током седмог општег окупљања такозваних цркава, на којима су учествовали и свештеници хомосексуалци, који се усуђују да држе Свети Путир, као и жене бискупице и свештенице, може видети слику која надилази визију Антонија Великог: „Једина нада за нашу Цркву да поврати своју лепоту је дата у савету Светог Антонија – чувајте се да се не опоганите о аријанце“.
Ми морамо да се пазимо да се не опоганимо кроз заједничарење са папистима и екуменистима, и про-папистички и про-екуменистички оријентисаним Православним. Због тога што то нисмо урадили динамично и одлучно, Бог већ годинама продужава Свој гнев и ропство Православља под свејереси екуменизма. Колико дуго ће још епископи, монаси и мирјани дозвољавати безумним зверима, јеретицима, да се ритају и скрнаве Светиње и Свете Православља? Онолико дуго колико останемо пасивни и будемо проналазили разне псеудо-духовне изговоре, гнусоба пустошна ће стајати на Светој земљи са Манихејцима и другим сличним јеретицима. Једино што је покушавао је да их убеди да се врате побожности, сматрајући да је било какво пријатељство и дијалог штетан и рискантан за душу. На сличан начин је презирао и аријанску јерес, и свима је наређивао да се не приближавају, како њима, тако ни њиховој злој вери. Када су неки аријанци и Манихејци дошли да га испитају, увидевши њихову безбожност, послао их је да оду, рекавши да су им речи отровније од змија.

Приглупе звери око Светог Олтара:

Заиста је ужасна визија Светог Антонија коју је имао у вези присуства јеретика у Православним храмовима. Та визија на сликовит начин показује и објашњава разлоге због којих су Свети Оци канонима забранили улазак јеретика у освећена места, њихово учешће на Литургијама, као и заједничке молитве и службе. Јеретици који не прихватају учење Цркве, Апостола и Светитеља су под утицајем демона и њиховог оца – ђавола, и раде на промовисању обмана. Због тога је њихово учење „бесплодно и апсурдно и њихово мишљење није исправно, као ни код приглупих мазги“.

О ПОКУШАЈУ ПАПЕ ДА ЗАВЛАДА ХРИШЋАНИМА

Закључење Уније:

Додатна непогодност са којом се сусрела Православна делегација у Фиренци је била и смрт Патријарха Цариграда. Патријарх је пронађен мртав у његовој соби.

На столу је (наводно) био његов „тестамент“, насловљен са Extrema Sententia, у коме се у потпуности прихвата све што је проповедала римска црква. И напослетку, писало је: „На исти начин, ја прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифа и викара нашег Господа Исуса Христа, папу древног Рима. На исти начин, прихватам и чистилиште. У потврду овога, прилажем свој потпис.“

Нема сумње да ли је, или није, Патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је детаљно истражио наводни „тестамент“ Патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржава толико мало мишљења које је Патријарх изрекао неколико дана раније, да је лажност очигледна.“ „Тестамент“ се међу историјским документима Сабора у Фиренци појављује доста касно; савременици Сабора нису знали за њега.

И тако је грчка делегација изгубила Патријарха. Иако Патријарх није био кључна личност Православља, и иако га многи оптужују, ипак се може рећи да је свом својом душом радио за Православље и никада није дозволио ни себи а ни другима да вређају Св. Марка. Будући да је већ био у касним годинама, недостајало му је енергичности у брањењу Цркве на чијем челу је био, али историја га не може оптужити за издају Цркве. Смрт га је спасила од многих понижавања које су тек уследиле и које су Православни морали да поднесу. Са друге стране, недостатак његовог потписа на Одлуци о Уједињењу, касније је искориштен од стране бранилаца Православља у порицању претензија Сабора у Фиренци да задобије Васељенски карактер, јер сваки документ Васељенског Сабора мора прво да потпишу сви Патријарси.

Након смрти Патријарха, како пише Сиропулос, император Јован Палеолог је узео кормило Цркве у своје властите руке. Оваква неканонска ситуација, иако се дешавала у историји Византије, како у позитивном тако и негативном смислу, била је јасно осуђена од Св. Марка у једној од његових посланица, где он каже: „Нека нико не доминира нашом вером: ни император, ни јерарх, ни лажни сабор, нити ико други, сем јединог Бога, коју је лично и кроз своје ученике пренео до наших дана.“

Споменимо укратко историјат преговора између Православних и Латина, или, да будемо искренији, историјат капитулације Православних. Православни су морали прихватити учење Латина познато као „филиокве“ о исхођењу Светог Духа и Његовом исхођењу од друге две ипостаси. А онда су морали да изјаве како је филиокве, као додатак унутар Символа Вере, одувек био канонски и благословен. Само овиме, поништени су сви приговори Грка још од времена Патријарха Фотија, као и сви радови Св. Марка Ефеског, и све одлуке о немењању Символа Вере који су били донешени на Трећем и Четвртом Васељенском Сабору. Треба да нагласимо да нису све римске папе одобравале филиокве, а неколицина је то увођење додатка у Символ Вере сматрала потпуно неканонским. Али, тада је све то пало у заборав. Све је то жртвовано захтевима папе Евгенија и његових кардинала.

Надаље, захтевано је од Православних да прихвате латинско учење у вези освећења Светих Дарова и да одбаце своје властито, изображено самим током извођења Свете Литургије Источне Цркве. Поред тога, латински став је био изражен и у њиховим изјавама у вези литургијске праксе Источне Цркве.

И на крају, Православни су морали да потпишу и прихвате изјаву о папизму, формулисану овако: „Ми изјављујемо да света апостолска столица и римски понтиф имају примат на целој земљи, и да је римски понтиф наследник благословеног Петра, предводника Апостола, и да је истиснки викар Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих Хришћана; и да му је наш Господ Исус Христос у лику Св. Петра дао пуни ауторитет да чува, усмерава и управља целом Црквом, као што је и изречено у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима.“ Православни су на исти начин натерани да прихвате и чистилиште.

И тако је Православље требало да престане да постоји. Још болнија је била чињеница да је Православље било продано, а не само издано. Када је већина Православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од поромотера Уније су затражили од папе да их отворено обавести које предности ће Византија имати од Уније. Папа је изашао са „пословном“ страном и понудио следеће:

Ватикан ће изнаћи и обезбедити начин да пошаље Грчке делегате назад у Константинопољ.

300 војника о папином трошку у Константинопољу за одбрану града од Турака.

Два брода у заливу Босфор за одбрану града.

Крсташи ће пролазити кроз Константинопољ.

Папа ће окупити западне владаре да помогну Византији.

Задња два обећања су била само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам император био спреман да прекине даље преговоре, читава ствар је била разрешена од стране четири Митрополита, промотера Уније; и све је завршено са прославом коју је приредио Папа; теолошка неслагања у погледу привилегија римске столице разрешена су уз помоћ чаша вина.

И коначно је дошао и крај Сабора. Написана је Одлука о Унији у којој су Православни одбацили Православље, и прихватили све латинске формулације и иновације које су се недавно појавиле код њих, попут учења о чистилишту. Такође је прихваћен екстремни облик папизма, и на тај начин је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви Православни делегати су прихватили и потписали Унију, било у своје име, или у име Источних Патријарха, које су представљали. Потписивање 5. јула 1439. године је било попраћено тријумфалном службом, и после званичне објаве Уније, прочитане на латинском и грчком језику, грчки делегати су пољубили Папино колено.

Са административног гледишта, цела Православна Црква је потписала: император Јован, митрополити и представници Источних Патријарха, Митрополит Кијева Исидор и руски Епископ Аврам. САМО ЈЕДАН ЈЕРАРХ НИЈЕ ПОТПИСАО. Нема ни потребе да напомињемо о коме је реч: СВ. МАРКО ЕФЕСКИ. Али, нико ни најмање није обраћао пажњу на њега. Шта је био један човек, посрамљен и смртно болестан у поређењу са моћним Ватиканом, предвођеним Папом Евгенијем IV? Шта је био тај један Грк у поређењу са мноштвом грчких уваженика предвођени императором Јованом и грчким митрополитима? Постоји руска пословица: „Један човек сам не чини војску.“ Међутим, тај једини човек је представљао свеколику Православну Цркву. Тај један човек је у себи представљао пуноћу Правосалвне Цркве. Био је див над дивовима, носећи у себи сву светост Православља и сву њену силу! И зато је Папа, када му је показана Одлука о Унији, потписана од стране свих Грчких делегата, након што на њој није видео потпис Св. Марка, рекао: „И тако, нисмо постигли ништа.“ Сав успех Ватикана био је илузоран и кратког века. Папа је покушао на све начине да убеди Св. Марка да потпише Унију, чињеница која је потврђена и од стране Андреја са Родоса као и Сиропулоса. Онда је Папа тражио да се Св. Марко расчини након што је овај одбио да потпише Одлуку о Унији. Али, император Јован није дозволио да га дирају, јер је у дубини свог срца имао поштовање за Св. Марка.

Сиропулос пише о задњем састанку Св. Марка са папом: „Папа је тражио од императора да Св. Марко изађе пред њега. Император га је онда убеђивао говорећи: 'Када је Папа тражио већ два или три пута да изађеш пред њега, онда мораш да идеш; али не бој се, јер сам ја већ говорио са њим и обезбедио да не смеју да те нападају или повреде. Зато иди и послушај све што ти буде говорио, и одговори му слободно на начин на који нађеш да је најбољи.'“ И тако је Св. Марко отишао пред Папу, и нашавши га у неформалном разговору у његовим одајама са кардиналима и бискупима, није био сигуран на који начин да покаже поштовање. Видевши да сви око Папе седе, рекао је: „Патим од болесних бубрега и упале зглобова и немам снаге да стојим.“, и продужио је да седне. Папа је дуго причао са Марком; његова намера је била да га убеди да следи одлуку Сабора и потврди Унију, и ако одлучи да одбије, да ће бити третиран исто као и они који су одбијали одлуке ранијих Васељенских Сабора, са ускраћеним приступом Цркви и избачени као јеретици. На Папине речи, Марко је одговорио дугим и одлучним речима. Поводом Папиних претњи рекао је: „Сабори Цркве су осуђивали као отпаднике оне који су преступили неки догмат проповедајући и борећи се за то, и због тога су проглашавани за јеретике; зато је Црква прво анатемисала јереси, а онда и вође јереси и њихове поборнике. А ја немам намеру да проповердам моје властито учење, нити сам унео ишта ново у Цркву, нити сам бранио неку непознату и погрешну доктрину; него сам само држао учење које је Црква примила у чистом облику од нашег Спаситеља, и у коме је чврсто остала до данашњег дана; учење које је света римска Црква, пре раскола са нама држала као и Источна Црква; учење које, будући да је свето, у прошлости сте поштовали, и неколико пута на овом Сабору спомињали са поштовањем и чашћу, и које нико не може оповргнути или порећи. И ако га ја држим и не могу дозволити себи да га напустим, који Сабор ће ме одлучити као јеретика? Који здрави и побожни ум ће то урадити мени? Јер, прво морате проклети учење које ја држим; а ако сте га признали као побожно и Православно, зашто сам онда заслужио казну?“ Рекавши то и још у истом маниру, и саслушавши Папу, вратио се у своју одају.

После Сабора

Св. Марко се вратио у Константинопољ заједно са императором Јованом, 1. фебруара 1440. године. Како је то болан повратак био! Чим је ступио на тло, императора су информисали о смрти његове вољене супруге; након чега император опхрван болом није напуштао своје одаје цела три месеца. Нико од јерарха није хтео да прихвати столицу Патријарха Константинопоља, знајући да би то значило и обавезу провођења Уније. Људи који су их сусрели, као што Грчки историчар Дукас сведочи, питали су Православне делегате који су потписали Унију: „Како је прошао Сабор? Јесмо ли победили?“ На шта су јерарси одговорили: „Не! Продали смо своју веру, трампили смо побожност за безбожништво (Православне доктрине за јереси) и постали азимити (назив који су Грци дали Латинима који су користили бесквасне хлебове у Евхаристији).“ Онда су људи питали: „Зашто сте потписали?“ Делегати: „Из страха од Латина.“ Народ: „Да ли су вас Латини тукли или бацили у тамницу?“ Делегати: „Не. Али наша десна рука је потписала: одсецимо је! Наш језик је исповедио: нека буде исчупан!“

Болна тишина је настала. Иако је био Часни Пост, време испуњено молитвама, цркве су биле празне и није било служби: нико није хтео да саслужује са онима који су потписали Унију. У Константинопољу бунт је сазревао. Св. Марко је био чистог срца и није имао ништа на својој савести. Али и он је несамерљиво патио. Око њега су се окупили сви ревноватељи Православља, посебно монаси Свете Горе (Атоса) и обични сеоски свештеници. Цео епископат, сва врхушка – све је било у рукама Унијата, у потпуности потчињених представницма Ватикана, који су често долазили да провере како је Унија провођена међу народом. Црква је била у великој опасности; као што је Св. Марко писао: „Унијатска ноћ поклопила је Цркву.“

Св. Марко је постао слаб телом, али је духом горео, и због тога је, као што је Јован Евгениос писао: „Божјом промисли избегао опасност, и светли се светлећи вратио очуван, у отаџбину где је дочекан са општим поверењем и поштовањем.“ Византијски народ није прихватио Унију: док су сви говори промотера Уније игнорисани, ватрене проповеди Св. Марка су имале велики одзив, као што и проф. Острогорски примећује. Савременици ових догађаја, заговорници Унијата, пишу са љутњом о активностима Св. Марка које су подривале Унију. Тако Јосиф, Епископ Метонеје пише: „Вративши се у Константинопољ, Ефески је узнемирио и збунио Источну Цркву својим писањем и директним обраћањем против Сабора у Фиренци.“ Андрија са Родоса назива писма Св. Марка, која је слао како би оснажио Православље – „веома увредљивим“ и „заводљивим“. Црквени историчари наших дана, и Православни и Латински, слажу се да је распад Фирентинске уније дошао услед писања и активности Св. Марка.

Св. Марко није остао дуго у Константинопољу, него је убрзо, не обавештавајући императора, отишао за Ефес, своју област, коју није ни посетио, јер је одмах након свог устоличења у Константинопољу, отишао на Сабор у Италију. Изгледа да су постојала два разлога који су натерали Св. Марка да напусти Константинопољ и оде у Ефес: пастирска брига за свој народ, који се нашао под Турцима у најјаднијим околностима; и жеља да око себе духовно уједини оне који су остали верни Православљу, јер је у Константинопољу заправо био у некој врсти кућног притвора. Изгледа да је директно из Ефеса Св. Марко слао своја писма, своје исповедање вере.

СЛОВО СВ.ТИХОНА СРБСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима (2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16)?Али, да ли се ове поуке Апостолове могу односити и на вас, браћо? Ви не живите међу паганима, него међу хришћанима. И ако је дозвољено имати општење чак и са паганима у свјетовним стварима, зар онда не би требало да имате и религиозно, молитвено општење са другим хришћанима, који вјерују у Истог Христа, Сина Божијег у плоти дошавшег? Тако би требало, браћо, али иако они и служе заједно са вама једном те истом Господу, никако не заборављајте да сте ви - православни, тј. правилно славите Бога и истинито Му служите, а они - инославни, тј. славе Господа другачије од вас, па према томе не потпуно правилно и истинито; нека се не увриједе ако на њих примјенимо израз Апостола да они садрже истину у неправди (Рим. 1:18). И ако ми посједујемо пуноћу истине, каква нам је онда потреба да се обраћамо другим црквеним општинама за молитвену утјеху или, штавише, за Св. Тајанствима? Неће ли то бити налик на то - као када би неко ко је жедан одбацио чисти извор и стао да пије воду из мутних извора? Или - ко би, ако се у те ствари разумије, промијенио природни драги камен за његову имитацију, чак и да је та бижутерија љепше обрађена извана? Или - који би човјек здравог разума приликом преласка преко широке и плаховите ријеке презрео стабилни и поуздани брод, те одабрао натрулу скелу на којој сваког трена може потонути? А ако смо ми мудри у свјетовним стварима, зашто бисмо онда у дјелима вјере били мала дјеца коју љуља и заноси сваки вјетар разних учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14)?Да не буде овога међу вама, браћо! Не упрежите се под туђи јарам (види: 2 Кор. 6:14). Стојте у вјери православној и утврђујте се (1 кор. 16:13). Ако је јеванђеоски трговац, када је пронашао драгоцјени бисер, продао сво своје имање да би га купио (Мт. 13:45-46), зар се онда ви нећете побринути да сачувате драгоцјено благо свете вјере православне, наслијеђено од отаца ваших, који су за вјеру трпили многа страдања и лишавања?!У наше вријеме, браћо, много се бриге улаже у то да се сачува своја народност, да се и у туђини очувају своје племенске посебности, свој матерински језик, своји драги обичаји, да нпр. Словен свуда остане Словен, Нијемац да остане Нијемац, итд. Ако таквих брига и старања да се то постигне има и код вас - то је веома похвално. Сам Господ одређује отаџбину и мјесто живљења(Дјела Ап. 17:26), сваки човјек са здравим разумом и неисквареним срцем воли свој завичај, свој народ, своју отаџбину; када се налази далеко од њих - непрестано их се присјећа, попут древних Јевреја, који су у плијену вавилонском вапили за Јерусалимом: ако ли тебе заборавим, Јерусалиме, нека заборављена буде десница моја; нек се прилијепи језик мој за гркљан мој ако те се не сјетим (Пс. 136:5-6). А ко се одриче свог народа и отаџбине, тај је налик на онога ко се одриче од својих родитеља; он нема ни цијене ни значења, он је као празна монета, без грба и ознаке на лицу и наличју.Али ако треба одржавати, чувати и штитити своју народност, колико пута више онда треба чувати свету вјеру православну?!! Народност, иако и представља добробит за успјешан развој човјека, ипак она има само привремено значење, у овом животу, али не и у животу вјечном, јер тамо нема ни јелина ни јудејца, обрезања и необрезања, варварина и скита, него је све и у свима Христос (Кол. 3:11); за добијање будућег вјечног живота неће бити потребно очување своје народности, него праве вјере у Христа. На ово помишљајте, браћо, тим прије што очување православне вјере за вас представља и најбоље и најпоузданије средство за очување и одржање ваше народности.Благочешће, истинита, права вјера, у свему је корисна, пошто оно има обећања живота садашњега и будућега; ово је истинита ријеч и достојна је сваког прихватања (1 Тим. 4:8-9). Историја разних народа краснорјечиво свједочи да вјера и добродјетељи и правда узвисују народ и умањује гријехе племенима (Прич. 14:36), да је само онај народ велики и силни, у којем живи тврда вјера у Бога и крепка нада у Њега. Вјером побјеђује он царства, укрепљује се од немоћи, силан је у рату (Јевр. 11:33-34); ако он и гријеши пред Господом - пред Њим се и каје, и у својим недаћама се за помоћ не обраћа боговима туђим, него само к Једином Истинитом Богу; од Њега пак и добија помоћ и спасење. Поменимо за примјер макар јеврејски народ. Када он бијаше силан и страшан непријатељима: када се у упрезао у туђи јарам и служио Ваалу и Астарти - или пак када је остајао вјеран благотворном Јехови? Сјетите се и историје свог властитог народа. Није ли српски народ био крепак и није ли растао у сили и слави онда, када је био вјеран православној вјери отаца својих и када је пребивао у јединомислију и братољубљу? То бијаху златни дани Србије, када се у њој подвизаваху мужеви вјере и народности - Свети Сава, покровитељ вашег храма и српског народа, његов отац Немања, његов брат кога је вјенчао, Стефан II, Стефан IV Душан. И напротив: није ли српски народ слабио, па чак и до дана данашњега слаби, од подјела на разне партије, од међусобних непријатељстава и, што је најглавније, од тетурања духовног, од поклањања туђем јарму, од робовања туђој и туђинској цивилизацији, од хладноће према православној вјери и издаје отачких предања? Еј, тако!Амин.

Слово Светитеља Тихона(који је тада био епископ Алеутски и Аљашки),  изговорено у 17. недјељу по Педесетници,Србима у Џексонској цркви

О ЗАЈЕДНИЧКОЈ МОЛИТВИ СА ИНОСЛАВНИМА

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

(13/26. септембра 1974. г.)

Митрополит ФИЛАРЕТ

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:

Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:

Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране "почасно место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.

3. Ако на таквом сличном сабрању замоле православног свештеника да благослови трпезу, он то може да уради и читајући молитву и благосиљајући, али ово чини само за себе.

4. На заједничким седницама православних и инославних добротворних тела или организација, дозвољено је да се чита молитва пред почетком доброг дела.

5. На разним државним манифестацијама и сабрањима, дозвољава се служење молебана за здравље и спасење државника и државе - ако се он представља као хришћанин; али у случају његове смрти, за њега не сме уопште да се служи парастос, као и свим осталим инославним. У таквом случају свештеник мора да се ограничи неком формом израза саучешћа (телеграмом, личном посетом одговарајућим инстанцама, организовањем комеморативних скупова ван храма и томе слично).

6. Ни у каквом случају ни свештеници, ни парохије, не смеју да ступе у чланство тзв. "локалног Савета цркава".

7. Ако се с времена на време локално протестатско свештенство састаје ради разматрања догматских питања, или пастирске праксе, учешће на таквим сабрањима дозвољено је, али само оним свештеницима који за то имају потребно богословско образовање, да би се убедљиво и без било које мрље презентовало Православно учење. Дакле, то се дозвољава само свештеницима који имају горе поменуту богословски спрему, као и посебан благослов надлежног архијереја.

8. Треба да се избегава организовање било каквих симпозијума под покровитељством YMCA, и да се огради своја паства од утицаја те организације. Такође, пастири морају да обрате пажњу на оне који улазе у чланство поменуте организације, тражећи да је напусте, чак и по цену одређених пастирских притисака. Најупорнијима забранити да приступају светом Причешћу, уз образложење да учешће у масонским ложама и њеним под-телима (организацијама) забрањује не само Руска Црква, него и грчке, чак и епископи Америчке цркве којом управња садашњи Митрополит Леонтије. Мада познати по либералном опредељену, и они су доносили такве забране.

9. Пастир мора упорно да саветује своју паству да не улази у мешовите бракове. Мора да им се јасно да до знања да венчање у инославној цркви нема никаквог значења за Православну Цркву. Мешовите бракове допустити само у случају када инославна страна даје знаке наде да ће се сјединити са Црквом, или у крајњем случају ако се писмено обавеже да ће децу из свог брака да крсти и васпитава у Православној Цркви. У случају неприхватања такве обавезе свештеник мора да откаже венчање. У овом случају он не сме да присуствује инославном венчању, нити свечаном брачном ручку, нити се сме сагласити да служи свечани молебан.

10. Изричито се забрањује да инославни на крштењима узимају учешћа као кумови, подвлачећи суштинску чињеницу да је дужност кума васпитавање новопросвећеног у Православљу, што је не може да се очекује од неправославног лица.

11. Дозвољава се сарадња са неправославним организацијама у практичним питањима живота, као на пример: позајмљивање објекта у случају сеобе парохије, или у добротоврним организацијама, али са тим да православне парохије никако не смеју да улазе у чланства таквих организација.

12. Треба да се избегава добијање финансијске подршке од неправославних организација. Црквена тела и остале организације при њима, које још увек користе такву помоћ, треба да се труде да постепено нађу друге изворе својих новчаних прихода, како би се тако елиминисала било која зависност од инославних. Међутим, то треба да се ради постепено и мудро да не би никаквим брзоплетим поступком изазвали љутњу наших добротовора.

Њујорк, 1/14. новембра 1974. године.

Председник Архијерејског Синода:   СВ. ФИЛАРЕТ 

КАКО МИ ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА ДОЧЕКУЈЕМО НОВУ ГОДИНУ

Св.АВЕРКИЈЕ  Џорданвилски

Ево, још једна година нашег живота је канула у вечност. Доброта Божија нам је даровала нову годину. Ценимо ли ми ту милост Божију према нама, благодаримо ли Богу за то? Авај! Како је мало остало данас људи, који дочекују Нову Годину са молитвом. Зар је велика већина не дочекује безумним, бесмисленим, разузденим весељем, које се ничим не може оправдати, а наши ''православни'' људи то неретко чине двапут – и по новом и по старом календару, као да желе да искористе повод за весеље. Иако повода овде, строго говорећи, ни нема.
Шта нам напомиње долазак нове године, ако не то да се за још једну годину скратио наш земни живот, да смо још једну годину ближе крају који је заједнички за све – гробу, а за многе од нас ће ова нова година, можда, бити последња година живота.
Има ли ту повода за весеље?

Још су свети Теофан Вишенски Затворник и о. Јован Кронштатски у другој половини прошлог века, горко укоревали руске људе зато што су, подражавајући богоодступничком Западу, почели пагански да дочекују Нову Годину, да се ''врте са бокалима у рукама'', јер су само мрачни пагани веровали да ће, што они веселије дочекају нову годину, то ће срећнија и боља она бити за њих. Због тога су и пили и плесали до изнемоглости. А нама, хришћанима, то уопште не приличи!
Напротив, нас, хришћане, долазак нове године треба да усмери ка појачаној озбиљности и усрдној молитви Богу.
А нарочито озбиљни и молитвено сабрани ми треба да будемо сада, у време у које живимо, када се сваке године све више и више умножавају страшна знамења краја света, који нам се неизбежно приближава.

Још до недавно је живот човечанства текао мање-више нормално, потпуно оправдавајући изреку премудрог Проповедника: ''Што је било, то ће и бити, што су радили то ће и радити, нема ничег новог под сунцем'' (Проп. 1,9). Али ево, од неког времена, нарочито после страшне крваве катастрофе, која је постигла нашу несрећну Отаџбину, Русију, нешто што личи на то ''ново'', је почело силно и јарко да се пројављује.
И у самој ствари, ако се дубље загледамо у то што се сада догађа у свету, ми ћемо видети да се сада догађа нешто такво ново и страшно, чега никада раније није било у таквим грандиозним размерама.

Пре свега: цела трећина света је потпала под потпуну тиранску власт јаросних богобораца и човекомрзаца, који су за главни циљ свога живота и делатности поставили искорењивање вере у Бога у целом свету а нарочито уништење Цркве Христове, и који упорно иду ка томе, не заустављајући се ни пред најсуровијим и најнељудскијим средствима, чак до грубих понижавања, мучења, проливања крви и убиства.
А остале две трећине, које чине такозвани ''слободни свет'', са сваком новом годином све равнодушније гледају то и не само да се не противе таквом насиљу, које вапи ка небу, већ му неретко и помажу, у суштини и сами радећи то исто али обазривијим, ''мирним'' средствима, лицемерно уклањајући поглед, чувајући изглед потпуне слободе вере, па чак и покровитељства Цркве.

Зар није нешто ''ново'' и такозвани ''екуменистички покрет'' – то насумично ''братимљење'' представника свих вероисповести, које до скора нисмо могли ни да замислимо, и које толике људе очарава и прелешћује такозваном хришћанском љубављу, док је оно заправо јако далеко од праве хришћанске љубави, која је нераскидиво повезана са стремљењем ка истини.
А истина ''екуменисте'' занима мање од свега. Када то не би било тако, одавно би сви екуменисти пришли Православљу, а православни, који учествују у ''екуменистичком покрету'', не би се удаљавали од исконског, историјског Православља, заражавајући се антихришћанским духом слободоумног протестантизма.
Такве је врсте и потпуно ново лице Ватиканског Концила. И како је карактеристичан и трагичан утисак са тог Концила, који је изрекао један од православних посматрача: ''Рекло би се да ми треба само да се радујемо и поздрављамо стремљење ка приближавању Православљу и реформе у том правцу, пројављене на том Концилу, али све то, на нашу дубоку жалост, носи карактер таквог необузданог либерализма, који је спреман да иде и даље, да су нам римокатолици конзервативци по духу ближи''.

А безакоње које се невероватно појачава, у свим најизразитијим и најизоштренијим облицима, нарочито код малолетника, који данас чак и по спољњем виду, по изразу очију и лица, престају да личе на децу, за коју је својевремено рекао Господ да је ''таквих Царство небеско''(Марк. 10, 14)
А бестидни разврат који помрачује ум, који је био разумљив код пагана, који нису познавали учење о високом достојанству девствености, али је потпуно неприхватљив код хришћана!
Нема у савременом свету – ''хришћанском'' свету, ни онога што је било у древности у паганском свету: ни благородства, ни честитости, ни стида, ни савести. Многи црно називају белим, а бело – црним, лаж називају истином, а истину лажју. И невољно нам долази на ум оно о чему говори св. апостол Павле у својој 2. Посланици Солуњанима: ''И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи. Да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него заволеше неправду.'' (2 Сол. 2, 11-12).

Колико њих данас, са поражавајућом лакомисленошћу, понавља наглас или као за себе, Пилатово питање испуњено драматичним скептицизмом: ''Шта је истина?'' (Јн. 18, 33) и не налазе одговор, чак га ни не чекају.
И ево, не гледајућу на све то, духовно слепи људи чак вичу о некаквом ''напретку'', о ''миру у целом свету'' о благодети које очекују човечанство у блиској будућности, о некаквим ''привлачним даљинама'' и ''широким хоризонтима''...
Нека не кажу да ми ''затамњујемо боје'' или проповедамо песимизам. Онда би и св. Теофана и св. Јована Кронштатског и многе друге стубове и светилнике наше Руске Цркве, који су упозоравали народ о страшној казни Божијој која се надвила над њим, требало кривити за песимизам. Међутим, све то о чему су они тако силно и јарко прорицали, цртајући до крајности мрачне призоре живота који их окружује, у потпуности се испунило.

Ми овде само указујемо на општепознате чињенице, које саме за себе говоре и не траже да човек буде нарочито прозорљив, да би видео куда нас оне воде.
Живот целог човечанства данас представља једну мрачну слику. Али не мање мрачан призор ми видимо и у животу наших православних руских људи у иностранству. Уместо да потпуно и коначно прогледамо после толико доживљених тешких искушења: крваве револуције, избеглиштва (код многих двократног), хапшења, изгнанства и конц-логора, ужаса 2. Св. Рата – многи и даље настављају да живе са истим настројењем као у предреволуционарној епоси и 1917.год., које је и довело Русију до пропасти.
Уместо да се покају за своје пређашње слободоумље и смирено приђу вери у Христа, поклонивши се побожно пред благодатним ауторитетом Свете Цркве Коју је Он основао, јако многи, авај! и овде у иностранству живе без икакве вере или отпадају у друге вере, или сами себи измишљају неку своју веру, а они који, споља остају православни, често уопште не признају Цркву, усуђују се да надмено и високоумно суде и тумаче оно што не познају и не схватају и сматрају да имају право да сами пишу за Цркву своје сопствене законе, покушавају да учине Цркву оруђем својих безумних страсти - истих оних страсти које су довеле до пропасти нашу отаџбину – Русију, а овде су у стању да доведу до пропасти оно једино што нам је остало – нашу Цркву.

Уместо смирења – страшна гордост која се не поклања ни пред какавим ауторитетом, властољубље и частољубље, побеснела тежња да се ''има функција'' и истовремено, ништа не жртвујући ради Цркве и ради спасења своје душе, узимање похлепно свих доступних блага овог пролазног, сујетног живота.И што је нарочито болно: подобна духовна дрскост и беспоредак се јако често бестидно покривају наводном ревношћу за некакву ''истину'', громким речима о национализму и родољубљу, и другим високим историјским идеалима руског народа, иако неретко долазе од људи, који овде у Америци, називају себе ''Американцима руског порекла'', тим самим одрекавши се од свог руског имена и своје страдалне Отаџбине, за чије ослобођење и спасење они наводно раде.

Усред целе ове мрачне слике једину утеха за нас представља то што се међу нама ипак сачувао још мали остатак искрено верујућих, православних руских људи, кротких и смирених, који за себе лично ништа не траже и не труде се да добију, али који су свим срцем предани нашој светој вери и Цркви.
Њима, углавном, нигде не дају да напредују, стално их уклањају и киње, некад их чак сматрају чудацима и ненормалнима, само зато што не личе на друге, не иду ''укорак'' са временом, не пливају куда општа струја води. Срећући се са њима и видећи како се према њима други односе, и невољно се сетиш пророчанства древних отаца-подвижника о томе да ће ''у последња времена сви људи безумствовати , а ономе ко није безуман, говориће: ''ти си луд јер не личиш на нас''''.
Али управо ти људи и чувају још увек праву Свету Русију у изгнанству: они граде Божије храмове да би се молили у њима а не да би сводили око њих личне рачуне, да би се борили за првенство и политичарили, нити иду у нарочито направљене просторије под храмовима за ''коктел партије'', плесове, спектакле и сличне разоноде.
Они поштују своје пастире – истинске пастире, који их уче само молитви и духовном животу, водећи их правим путем ка спасењу. И они заиста ништа друго не желе осим да се спасу – управо да се спасу а не да сеју интриге, баве се ниским политиканством, да подижу судске тужбе и изазивају никоме потребне, осим непријатељима наше вере и Цркве, ''буре у чаши воде''.

Ти немноги, истински православни руски људи, схватају да је Црква ради вечног спасења људи и да је грешно Њоме се користити ради било каквих других, земних циљева. Зато они и неће почети да воде – безумне борбе ''не на живот – већ на смрт'' једних са другима, а тим пре са својим пастирима, ако ти пастири ништа друго не желе од њих, осим хришћанске настројености њихових душа, молитви и покајања – они се клоне само лажних пастира, који иду другим путевима, страним истинитом пастирству и правој духовности и црквености.
Али, како је мало таквих људи у којима још живи наша Света Русија! И са сваком новом годином њих је све мање и мање. Већина је заузета и потпуно прогутана општим савременим животом у ''прелестним похотама пропадљивог'' света и труди се да му у свему служи и угађа - његовим развратним наравима и обичајима, да би направили себи ''каријеру'' и што више стекли разних животних угодности и материјалног благостања.

Све то заједно – верно је знамење тога да свет иде ка своме крају и притом сада иде тако брзо и одлучно као никада до сада!
Наравно, то није повод за песимизам, јер ми, хришћани, одлично знамо да тако и треба да буде, и да jе крај света, раније или касније, неизбежан. Истовремено, ми знамо и заиста се надамо да чудо милости Божије још увек може да спасе свет који данас очигледно пропада и да одложи неизбежну наплату ради они који још могу и способни су да принесу покајање и да се спасу.
Али, не треба лакомислено да успављујемо себе, затварајући очи пред страшном стварношћу, пред свом безнадежношћу која се приказује пред нашим очима, са чисто људске тачке гледишта здравог смисла и разума и треба, ако смо заиста хришћани, бити спреман на све.
У нашим ушима, а још више у срцима, треба непрестано да се чују страшне, упозоравајуће речи Господа Исуса Христа, изречене кроз Његовог љубљеног ученика-тајновидца у дивном Октровењу: ''Се, гряду скоро, и возмездие Мое со Мною, чтобы воздать каждому по делам Его'' (Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовим.) (Апок. 22, 12).

И, уместо да пребивамо у ''окамењеној безосећајности'', сливајући се са животом света који нас окружује и да дочекујемо Нову Годину безумно и лакомислено, као што је савремени свет навикао да је дочекује, замрачујући своју душу недостојним и неприличним понашањем за истинског хришћанина, обратимо се боље Господу са сузном покајном молитвом за то да Он одврати од нас ''весь гнев Свой, праведно на ны грех ради наших движимый'' (Сав гнев Свој, који праведно иде на нас).
Како би нам опростио сва сагрешења вољна и невољна, која учинисмо у прошлој години, како би одагнао од нас све душегубне страсти и обичаје, да би усадио страх Свој Божански у срца наша ради испуњења заповести Његових, да нас утврди у православној вери, да утоли све свађе, несклад и међусобне сукобе, да нам подари мир, тврду и нелицемерну љубав, складан поредак и добродетељан живот, да искорени и угаси сво богохулно бешчашће безбожника и да укрепи, утврди, рашири и умири нашу једину ризницу и верно прибежиште - свету Цркву Православну.
Благослови венац долазећег лета за нас, благошћу Твојом, Господе!

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА Митрополита ФИЛАРЕТА 1981.г.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

‘‘Таинство странное вижу и преславное: небо - вертеп, престол Херувимский - деву, ясли - вместилище, в них же возлеже невместимый Христос Бог’‘...

Ове свештене речи којима се благовести велика тајна оваплоћења Сина Божијег, Света Црква торжествено возглашава у светле дане празника Божића – Рождества Христовог. Први пут смо их слушали далеко пре самог овог празника, у навечерје другог празника – Уласка у храм Мајке Божије. Тиме Црква почиње раније да припрема своја верна чеда за достојан дочек празника Божића.

И, ако св. Григорије Богослов, говорећи о нашим великим празницима, њих назива Тајинствима – указујући тиме на богатство њиховог духовног садржаја и на те узвишене тајне вере које се у њима откривају, онда се можда та дубока мисао васељенског учитеља највише односи на празник Божића, који се тако и назива - ‘‘таинство странное и преславное’‘. А првоврховни апостол Павле, говорећи укратко о суштини наше хришћанске побожности, рекао је овако: ‘‘Велия благочестия тайна - Бог явился во плоти’‘... (Велика је тајна побожности – Бог се јави у плоти) (1 Тим. 3, 16).

Благословена Божићна ноћ... На Витлејемским пољима мирно пасу стада. Око њих – пастири ''бдяще и стрегуще стражу нощную о стаде своем'' (И бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега.) (Лук. 2, 8). Постоји предање по коме су ти смирени и верујући трудбеници те тихе ноћи разговарали баш о томе када ће доћи Месија – Спаситељ света. И одједном – њима је предстао Анђео Господњи, и слава Господња их је обасјала. Човек не може без трепета и страха да се сретне са становницима вишњег света – пастири ''убоялись страхом великим'' (Убојаше се страхом великим).

Али како је почео небески благовесник своју Благовест? ‘‘Не бойтесь! Я возвещаю вам великую радость, которая будет всем людям’‘ (Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу.) (Лук. 2, 10). И ту велику, ту свештену радост је Црква примила и чува је и напомиње је својим верним чедима сваке године у светле Божићне дане.

Прошло је скоро две хиљаде година... Две хиљаде година се проповеда свету Свето Јеванђеље – и у њему Црква сваке године поново и поново благовести о Рождеству Христовом и возглашава анђелско славословље: ''Слава в вышних Богу, и на земли мир, в человецех благоволение'' (Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.) (Лук. 2, 14). – Али да ли га чује савремено човечанство?

Када је свете Божићне ноћи небо сишло на земљу и земља постала небом, јер се на њој појавио оваплоћени Бог, по Светом Јеванђељу – само су смирени витлејемски пастири чули ангелско славословље и поклонили се Рођеноме. Сав остали људски род је спавао дубоким сном, не знајући и не подозревајући шта се десило те ноћи и о чему су певали анђели. А сада, у наше скорбне и тешке дане – како је много људи који спавају дубоким, непробудним духовним сном и који не чују благовест Цркве! Они не чују ангелско појање – оно не допире до њих. А ако и допре до њих у храму, неће оставити никаквог трага у њиховој души – она је утонула у земну сујету и заборавила на Небо...

Свети ангели су певали о миру - ''и на земљи мир''... Заиста је тако! Јер је дошао на земљу Онај Кога је пророк назвао ''Началником мира''1; дошао је Онај који је, при праштању са Својим возљубљеним ученицима, њима рекао: ''Мир оставляю вам, мир Мой даю вам'' (Мир вам остављам, мир свој дајем вам) (Јн. 14, 27)... О, када би човечанство које је изгубило мир, које чезне за њим и тражи га, чуло те речи Началника мира и замислило се над њима!

Када верујући хришћани виде у наше време очајне покушаје и трудове синова и мудраца овог века да остваре мир на земљи – они се сећају страшног предсказања пророка: ‘‘Нема мира нечестивима – говори Господ) (Ис. 57, 21) Нема га – и неће га ни бити! И јадни су сви покушаји мирољубаца да достигну спољашни мир! Јер није узалуд Господ, после речи о оном миру који Он дарује Својим ученицима, додао: ‘’Не дајем вам га као што свет даје (Јн. 14, 27).

А Јеванђеље нам отворено говори о томе да је о спољашњем (политичком) миру, који хоће да достигну мудраци овога века, Господ рекао: ‘‘Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач." Зато су неосноване оптужбе оних који кажу да хришћанство ''није успело'' – обећало је људима мир и није им га дало. Јер и анђели су певали у Божићној ноћи, и Сам Спаситељ је говорио – не о спољашњем миру – већ о миру духовном, о миру човека са Богом и миру његове савести – о унутрашњем миру. А спољашњи мир Господ никада није ни обећао већ је, напротив, предсказавши о ратовима и гласовима о ратовима додао: ‘ Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство) (Мт. 24, 7).

Зар ми не видимо из тих речи, са потпуном јасноћом - да тог спољњег, политичког мира о коме вичу његови пропагатори на земљи - никада неће ни бити!

O, свете – ослепели, обезумљени, изгубљени у својим страстима и заблудама! О, када би ти макар сада прогледао, угледао светлост истине и схватио шта помаже миру и спасењу твоме! Али авај! То је сакривено сада од твојих очију јер на њима лежи непрозирна копрена сујете и страсти! Из Витлејемских јасала светли светлост Богопознања – али ти је не видиш!

Онај Ко је благоизволео да лежи у тим јаслама те зове: ‘‘Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити" - али ти тај спасоносни призив не чујеш и идеш за својим мудрацима о којима је Слово Божије давно рекло да су они, називајући себе мудрима – полудели... И све јасније и јасније се осећа у теби отровно дисање приближавања онога ко ће предстати пред тобом као потпуно и ужасно оваплоћење зла, греха и богопротивљења...

Некада, у првим данима ширења хришћанства, свети апостол Петар је упозоравао прве хришћане: ‘‘спасавајте се од рода овог развратног." Под ‘‘родом развратним’‘ апостол је подразумевао – како упорне непријатеље хришћанства у јеврејском народу – тако и сав пагански свет, који је тада до крајње мере био огрубео и развратио се. До времена Рођења Христовог, паганство је духовно иживело себе и омртвело, потпуно изгубивши истинити смисао и поимање живота. Хришћанство му је донело светлост Истине и дало нове силе – паганство се духовно препородило у хришћанству.

Али оно што ми видимо сада, у наше дане – несравњено је горе и опасније од оног што је било у древна времена. Сада се развратио хришћански свет! Развратили су се хришћани, то јест, они којима је Спаситељ заповедио да буду светлост свету, са страшним упозорењем:  "Ви сте- со земљи. Ако со обљутави,чиме ће се осолити?." (Мт. 5, 13).

Не догађа ли се то пред нашим очима – не постају ли данашњи ''хришћани'' - ''обљутавела'' со?

Чувај се, верни сине Цркве, те страшне духовне гибељи – спасавај се од рода овог развратног! Ево, у ове светле дане Црква се сећа Рождества Христовог и слави рођеног Спаситеља света. стреми и ти својом вером ка витлејемским јаслама, за простим и чистога срца – пастирима и мудрацима који су спустили пред тим јаслама сву своју мудрост и знања. Принеси Божанском Младенцу своје дарове – веру у Њега, наду на Њега и љубав ка Њему, и тада ће у твојој верујућој и преданој души зазвучати чудесно ангелско славословље "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља."

1 Ис. 9, 6.                                                                                                 

2 Мт 10, 34.

3 Мт. 11, 28-29.
   

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ИПЦ ...

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САВЕТА СРПСКЕ ИПЦ ...: СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2015. Архијерејски Савет СИПЦ под председавањем г. Акакија, Епископа Уте... kolaci

ШТА ЈЕ НОВА ГОДИНА И КАКО ЈЕ ИСКРИВЉЕН СМИСАО НОВЕ ГОДИНЕ

Људи честитају срећне „Новогодишње и Божићне“ празнике… Да ли је, то, тако речено, исправно?…

Или: „Нову… годину, Божић и Српску Нову годину“!… Је ли, то, добро написано?!… – НИЈЕ!…

Та пракса приметна је и не мало распрострањена у српском народу данас. Скоро сви неизоставно честитају својим познаницима, пријатељима, сарадницима Нову годину 1. јануара по новом календару, а многи додају томе у наставку и „божићне празнике“!

Ретки су они који знају да је исправно заправо само честитати „Божић и Нову годину“, а још ређи они који заиста схватају смисао ових празника и њиховог редоследа.

Та збрка и пометња који настају око великог хришћанског празника Рођења Христовог – Божића, одраз су огромног незнања и непознавања од стране Срба самих основа своје Вере, па и незаинтересованости да се уложи и најмањи труд, како би се научиле макар најелементарније ствари.

Објашњење ћемо лако наћи у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након насилног и безаконог преузимања власти 1945, увели и наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…

До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара по новом календару (25. децембра по старом календару).

Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година.

Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана, и када се треба умом и срцем што више усредсредити на предстојећи празник, како бисмо га што достојније и спремније дочекали.

Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара по новом календару. Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле. Док данас живимо у ситуацији када Српска Црква издаје џепни календарић, у коме се налазе наведени не само и папистички празници, него чак и јеврејски празници и постови! И све то већ годинама (мирне савести) благосиљају сви Архијереји Српске Цркве! Да ли можда Јевреји у Србији купују Православни џепни календар како би се руководили када им који празник долази и када им је пост? Свакако да не! И да ли римокатолици купују џепни календар Српске Православне Цркве како би пратили своје празнике? Или можда Православни верници купују и користе јеврејски календар, како би га употребљавали током године за праћење својих празника и постова? Наравно да је бесмислено о томе и разговарати! Зашто се онда већ годинама у православном џепном календару наводе и јеврејски и римокатолички празници, када је извесно да их користе само православни верници? Какву то поруку треба да пренесе Православним Србима, пошто је већ без икаквог значаја за Јевреје и римокатолике? Шта то Архијереји Српске Цркве желе да поруче својим верницима? Да су све Вере исте? Да је исти Бог Православних, паписта и Јевреја? Да ли је то доследно следовање духу Глобализације и Новог доба, који тежи изједначавању свих и стварању једног синкретистичког веровања? То су питања која сваки верник треба да упути своме Архијереју, и да од њега тражи одговор.

Бесмислено је потпуно славити најпре Нову годину (1. јануара по новом календару) а потом славити Божић (7. јануара по новом календару)! Да ли то ико ради осим Православних Срба? А затим, након тога, не мали број њих, слави и „Српску Нову годину“! Пре свега, не постоји никаква „Српска Нова година“! Као што не постоји ни руска, грчка, бугарска, пољска, афричка… Ради се о једном врло несретном називу 1, који је често изговор за некакво „србовање“ и изражавање квази-патриотизма, јер се те прославе и дочеци своде углавном на јело и пиће (или чак преједање и опијање), затим (скаредну) музику и сличне ствари, које су све само не хришћанско православно празновање великих празника домостроја спасења људи, извршеног очовечењем Другог Лица Свете Тројице Бога Логоса и Његовим Рођењем у телу од Богородице Приснодјеве Марије.

Хришћани славе на следећи начин:

Прво Божић – 25. децембра

Затим Нову годину – 1. јануара

Римокатолици и Православне Цркве које су прихватиле нови календар славе Божић 25. децембра по новом календару, па затим Нову годину 1. јануара по новом календару.

Православне Цркве које нису мењале календар празнују Божић 25. децембра по старом календару, па затим Нову годину 1. јануара по старом календару.

Разлика је у томе што промена календара, тј. увођење новог, има за последицу да 25. децембар стиже 13 дана раније, те отуда и разлика у празновању. Односно, Православне Цркве које нису мењале календар славиће Божић 7. јануара по новом рачунању времена, а Нову годину 14. јануара.

Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година. То је дакле природан и једино могући след – ПРВО БОЖИЋ ПА ЗАТИМ НОВА ГОДИНА!

Никако није могуће да Нова година претходи Божићу, те да се прво „дочека“ Нова година, а да се затим празнује Божић!

Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава. Могуће је и исправно је само обрнуто!

Тако Православни Срби имају „привилегију“ да два пута, у року од 15 дана, „дочекују“ Нову годину! Да би све то добило мало смисла, ова друга по реду је добила назив „српска“ Нова година! Тако да скоро сви славе „редовну“ Нову годину, а они који су ношени посебним осећањем патриотизма и родољубља неће пропустити да прославе и „српску“ Нову годину.

Оно што чуди, па и забрињава, је чињеница, како да се људи не запитају – откуда то да славе две Нове године; и да ли је то исправно; па чак и да ли је нормално. Да ли је то „привилегија“ Срба, или заправо „пад“ Срба, њихова „вансебност“. Докле ћемо живети у тој схизофренији? Када ћемо једном почети да ступамо сигурним кораком (на путу спасења) а не да „храмљемо на обе ноге“. Где је Патријарх да о томе упозори Православне Србе, вернике и своје сународнике? Где је позив толиким душама које пропадају и „лудују“ да скрену са пута погибли? Где је пастирска активност Патријарха, или се он исцрпљује само у политици и тзв. црквеној дипломатији, а заправо непрекидно и упорно подилази актуелној црквеноборној и погубној по Српство власти.

Познато је да „дочеци“ и прославе „српске“ Нове године најчешће немају никакве везе са Црквом, Вером, са Предањем, са оним што заправо Црква тога дана заиста и прославља. Углавном се претворе у забаве, теревенке, паганска и дионизијска изопачења Христовог празника и Светитеља који се тога дана прослављају.

На дан 1. јануара Црква прославља обрезање Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и помен међу светима оца нашега Василија Великога, Архиепископа Кесарије Кападокијске.

Као што се у црквеној химнологији тога дана наводи: Христовим обрезањем обрезан је Закон; и обрезањем Закона уведена је благодат.

И на другом месту Црква кроз уста химнописца пева: Сишавши Спаситељ роду човечијему, примио је пеленама повијање; није се узгнушао телесног обрезања, осмодневан по Мајци, безначалан по Оцу…

Такође и: Није се застидео сведобри Бог телесним обрезањем да се обреже, него је дао себе образац и пример свима ка спасењу; јер Закона творац (прописе) Закона испуњава и пророцима објављено о њему. Који све садржиш у шаци и пеленама повивши се, Господе слава Ти.

Телесно обрезање Господа Исуса Христа, према учењу Цркве, у осми дан од Рођења, представља потврду оваплоћења и непроменљивог примања од стране Бога Логоса савршене човечанске природе. Телесно обрезање Господа нашега Исуса Христа, које је примио Господ сагласно односном пропису Закона, али са циљем укидања овога прописа како би увео духовно и нерукотворено обрезање, тј. Свето Крштење, предали су нам Свети Оци да прослављамо сваке године. Јер Господ, као што је прихватио ради нас телесно Рођење и примио све особине људске природе, оне које не подлежу осуди (αδιάβλητα πάθη, неукоризненија страсти), тако је прихватио да прими и обрезање које је прописивао Јудејски Закон.

Обрезање је Господ примио углавном из следећих разлога:

Прво, да би затворио уста јеретика, који су имали дрскости да тврде како није примио истинско људско тело, него је постао човек по причини. Како би, међутим, био истински и обрезан, ако није примио истинско људско тело?

Друго, да затвори уста Јудејцима, који су га оптуживали да не поштује Суботу и да не држи Закон.

Према светом Јовану Дамаскину обрезање је било образ Крштења, нерукотвореног обрезања којим човек одбацује грехе. Обрезање је заправо било праслика Крштења, које ће доћи са очовечењем Логоса.

Стварање и спасење, сво милосрђе и човекољубље Свете Тројице, испуњава се у Богочовеку Христу, који је својим оваплоћењем и обрезањем, али и свим тајнама свога телесног појављивања, открио христолошки и христоцентрични корен и перпсективу сваке стварности и целе творевине.

Зато Црква и пева Христу: Обличје човечије непроменљиво си примио, Бог будући по суштини многомилостиви Господе, и испуњавајући Закон, обрезање телесно вољно примаш, да би укинуо пролазно, и подигао покривало страсти наших…

Док у кондаку му кличе: Господ свих трпи обрезање, и човечија прегрешења као благ обрезује; даје спасење данас свету; радује се на висинама и Творчев Јерарх и светоносац, божанствени тајник Христов Василије.

Истога дана, 1. јануара (односно 14. јануара по новом календару), Црква прославља и велико светило васељене светога Василија Великога, коме и пева у тропару – По свој земљи изиђе глас твој, јер она прими реч твоју, којом си богодолично богословствовао, природу бића објаснио, човечије нарави украсио. Царско свештенство, оче преподобни, Христа Бога моли, да нам дарује велику милост.

Светог Василија, великог подвижника и богослова Цркве, и обрезање Господа нашега Исуса Христа (14. јануара по новом календару/1. јануара по старом календару), како можемо прослављати уз пијанке, преједање, уз расејаност ума и незаситост очију. То је празник који се прославља молитвом, врлином, посвећеношћу Богу, трудом на разумевању његовог смисла, у кругу породице.

А шта тек рећи за „дочек“ тзв. Нове године, који бива 1. јануара (по новом календару)? Никаква тада Нова година не „долази“ да би је Срби „дочекивали“ и славили. Напротив, тада је време строгога поста. Божић је на прагу, пост је при крају. Хоћемо ли га тада нарушити? И то ради чега – ради прославе једнога „празника“, који заправо и није празник. И како ћемо након тога дочекати и примити Новорођенога Богомладенца Христа?

Безумље је дочекивати тзв. Нову годину, и уз то још препуштати се теревенкама, „лудовању“, похоти очију, греху. Нити је тада празник, нити је дозвољено разрешавати и прекидати Божићни пост. Немојмо служити, на тај начин, ђаволу и вршити његову вољу.

Него напротив, држимо доследно пост до празника Рођења Христовог, будимо причасници Светих Тајни, и у своје време прославимо празник обрезања Господњег, којим Христос „човечија прегрешења обрезује“ и укида „покривало страсти наших“.