СВЕТИ ОЦИ О ПРИЧЕШЋУ

У Светом Причешћу човек се сједињује са самим Богом. Ниједно земаљско благо, ниједна радост овога света не може се мерити са даром који добијамо у Светој Тајни Причешћа — самим Христом, Животом и Васкрсењем нашим.

Причешћем душа се храни, срце се просвећује, а живот задобија свој вечни смисао.

Када приступамо Чаши Живота са вером, љубављу и покајањем, постајемо заједничари Божанске природе, као што нас уче Свети Оци. Зато је Причешће највеће богатство које човек може стећи — дар који се не трули и не пролази, већ води у живот вечни.

блажени Августин - Ко би од нас решио да баци скупоцену одећу у блатњави и устајали поток? Хоћете ли се усудити да примите драгоцену Крв Спаситељеву у срце испуњено гресима?

свети Василије Велики - Господ, пре но што ће поћи на добровољну и преславну и животворну смрт Своју, у ноћи у којој предаваше Себе за живот света, узе хлеб у Своје свете и пречисте руке и показа га Богу и Оцу, и заблагодаривши, благословивши, осветивши, преломивши га, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Исто тако узевши и чашу са родом виноградским, и растворивши, заблагодаривши, благословивши, осветивши, даде Својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је крв Моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова.

Свети Григорије Богослов: „И како да они запале у својим срцима божанствену љубав, духовну радост, божанствени мир и остале плодове и дарове Светога Духа, ако се не причесте од Тела и Крви љубљеног Сина Оца, Једносуштног Духу Светоме, Који је, по речима Апостола, сушта радост, мир наш, и источник свих блага? Ја се запањујем и чудим, како хришћани данас могу празновати недељу или друге празнике у години и духовно се радовати истинском радошћу, ако редовно не примају свето причешће, које је повод и разлог празника и празновања“.

свети Димитрије Ростовски - Ако се чудиш како се Христос често једе, а не умањује се него остаје довека цео, онда треба да се чудиш и томе што када од једне свеће упалиш друге, њена се светлост не умањује.

Ако се чудиш што је у тако малој честици Светих Тајни – цео Христос у потпуности, онда се чуди и томе како у тако мало зрно (зеницу) твога ока стају и бивају њиме обухваћени читави градови.

свети Игњатије Брјанчанинов - Сунце се у потпуности изображава у свакој смиреној али чистој капи росе: тако је и Христос у потпуности присутан и нуди се на свештеној трпези сваке хришћанске православне цркве. Причасницима Својим Он предаје светлост и живот, а они, присаједињујући се Божанској Светлости и Животу, постају и сами светлост и живот: баш као што капи росе, примивши на себе зраке сунца, почињу и саме да зраче зрацима који су налик сунчевим. Ако материјално и пропадљиво сунце, као творевина коју Творац у трену и без напора ствара, може истовремено да се изобрази у безбројним капима воде зашто Сам Творац, Свемогући и свуда присутни, не би могао да буде у потпуности и истовремено присутан Својим Пресветим Телом и Крвљу, и Божанством који су са њима сједињени, у безбројним храмовима, где је по Његовој заповести установљено да се на хлеб и вино призива Сведелатни и Свесвети Дух ради савршавања највеће, најспасоносније и најнедокучивије Свете Тајне?

Свете Христове Тајне, будући Тело и Крв Богочовека, будући Дух, за телесна чула чувају спољашњи изглед хлеба и вина. Виде се хлеб и вино, миришу хлеб и вино, могу се дотакнути хлеб и вино, осећа се укус хлеба и вина. Свете Тајне се показују и пројављују кроз своје дејство. Тако се показивао и Бог, прикривен људском природом. Он се показивао и сведочио је Својим делима... Спољашњост дубоко смирена, покривена једноставношћу, далеко од сваке отмености, без икаквих ефеката – а дејство, натприродно, Божанско! Божанским дејством узвисује се достојанство чудесно смирене спољашњости.

Пали духови знају силу Тајни Божијих. Они пред њом дрхте и мрзе је, завиде онима који се причешћују, завиде оном завишћу на коју су способни само демони. Често избезумљено нападају онога ко се спрема за причешће, расејавају његове мисли, наводе на његово срце хладноћу и гнев, доносе тешке греховне успомене и маштања, труде се да оскврну савест, да хришћанина доведу у недоумицу, да му омету причешће; зли дуси често и после причешћа врше сличне нападе, опет са циљем да доведу у недоумицу и узнемиреност, да поколебају веру, да посеју мисао како причешће Светим Тајнама не доноси никакву корист. Ова невидљива борба коју зли дуси покрећу против причасника служи као сведочанство највеће важности и користи светих тајни. Драгоцено благо, које човеку тако силно желе да одузму његови непријатељи! Утврдимо се у вери и јуначки се супротставимо нашим непријатељима.

Онај ко се удаљава од причешћа Светим Тајнама отуђује се од Христа, бива препуштен самоме себи и својој природи пораженој вечном смрћу. Вечну смрт уништава у човеку, унутар њега, у његовом уму и срцу, једино Христос. Он улази, као свемогући Бог, у тајне ризнице човекове и тамо смрћу побеђује смрт. Ако то не буде савршено – вечна смрт ће остати у човеку, остаће као почетак и залог вечне погибељи. Не постоји могућност да вечну погибељ избегне онај ко у себи има и чува њен почетак и залог – вечну смрт. 

Достојно причешћивање Светим Тајнама могуће је само уз стално благочестив живот или после одлучног покајања због греховног живота и одлучног остављања таквог живота, што треба да буде посведочено и запечаћено приношењем покајања према учењу свете Цркве.

авва Исаија - Ако хоћеш да се причестиш Телом и Крвљу Христовом, гледај да у твоме срцу никако не остану гнев или мржња ма према коме. И ако знаш да је неко гневан на тебе, измоли најпре опроштај од њега, како је заповедио наш Господ.

свети Јован Дамаскин - Не силази оно тело које се вазнело на небо, већ се сам хлеб и само вино претварају у Тело и Крв Божије. Но, ако истражујеш начин на који то бива довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за Себе и у Себи Духом Светим саздао тело од свете Богородице. И ништа више не знамо, осим да је Логос Божији истински и делатан и свесилан, док је начин Његовог деловања недоступан испитивању.

Тело Господње је Дух животворни, јер је зачето од животворног Духа; ово говорим не одбацујући природу тела, него у жељи да покажем сву његову Божанственост и животворност.

свети Јован Кронштатски - После примања Светих Тајни много пута сам осећао у своме срцу да ми Господ даје некакву нову природу духа – чисту, добру, узвишену, светлу, мудру и благу, уместо нечисте, потиштене, мрачне, лење, малодушне и зле. Много пута сам се мењао чудесном и величанственом изменом, на изненађење себи, а често и другима.

Светим Тајнама се треба причешћивати често између осталог зато што је непознат час човекове смрти, те стога хришћанин увек треба да буде спреман да дочека страшни час смрти, након кога следи суд Божији. Многи умиру без причешћа јер постану равнодушни према Њему.

„Ох, каква велика срећа! Господ улази у грешну душу и исцељује у њој сва безакоња, и она постаје Дом Божији. Дакле, Спаситељ нам је оставио као завет да савршавамо литургију и примамо његово Животворно Тело и Крв. Литургија је чудесни дар Исуса Христа. Литургија је мост преко којег се може прећи у живот вечни. Запамтите, то је завет Исуса Христа! Пратите овај златни мост, који ће вас сачувати од адске пропасти. Не слушајте, љубљени, оне људе који беже од Спаситељеве чаше. То су несрећни, заблудели, жалосни људи, далеки од реке Христове, који падају у пропаст. Драги моји, волите Божанствену литургију, сматрајте за себе изгубљеним онај дан у свом животу у који се није дало бити на литургији, нарочито на празник. Свети Јован Златоусти говори, да је Божанствена литургија заиста велики и чудесни дар; Анђели Божији завиде нама, људима, којима је дарована срећа – примања Божанственог Тела и Крви“.

„Господ, са којим се ја свакодневно сједињујем кроз свето причешће, укрепљује ме. У супротном, где бих ја могао црпити снагу за таква стална прегнућа, којим покушавам да служим у славу светог имена Његовог и на спасење својих ближњих“.

„Упитаћу те, човече, осећаш ли ти духовну глад и жеђ за тим да окусиш животни, натприродни клас и зрно (грожђа) дводелно, природно-животно − Тело и Крв Христа Животодавца, истински небески Хлеб који даје живот свету? Ако не осећаш ту спасоносну глад, онда то значи да си духовно мртав. Здрав човек или онај који почиње да оздравља, природно осећа глад и жеђ. Колико је само тих мртваца у Русији, у Православној Цркви, који не осећају ту спасоносну жеђ? – Тама најмрачнија! Безброј интелектуалаца се уопште не причешћује, већина људи приступа врло ретко, многи само једанпут у години. А Господ свакодневно позива: Примите, једите... пијте из ње сви... (Мт. 26, 26−27) – и нема оних који једу и оних који пију!“.

свети Јован Лествичник - Научите се не од Анђела, не од човека, не из књиге: научите се од Мене (Господа), од тога како сте Ме усвојили, од Мога сијања и дејства у вама, да сам кротак и смирен срцем, и помислима, и начином размишљања, па ћете наћи умирење од унутрашње борбе и олакшање за вашу душу од немира који јој доносе помисли што долазе из области палих духова.

свети Јован Златоуст - Постоји двојака трпеза: једну припремају руке кувара, другу – уста пророка; на једној – плодови земље, на другој – плодови Духа; храна једне трпезе брзо пропада, док је на другој непропадљива и засити душу за будући живот.

Када приступаш страшној Чаши, приступај тако, као да пијеш из самог ребра Христовог.

Они који се причешћују пресветим Телом и пресветом Крвљу стоје са Анђелима и Арханђелима и вишњим силама, одевени у саму царску Христову порфиру, опасани оружјем духовним. Овим још нисам рекао ништа велико: они бивају обучени у самог Цара.

Као они који су распели Исуса, и сви који се недостојно причешћују Светим Тајнама – биће подвргнути казни.

Једно је време за приступање Светим Тајнама – када је савест чиста.

„Како они могу да очисте ум свој? Да просвете разум? Како да украсе све снаге душевне, ако се не причешћују од Тела и Крви Господа нашега, које представљају истинско очишћење, истинску лепоту, истинско освећење и племенитост душе?“

„Као лавови који дишу огњем, тако се и ми удаљавамо од те (Свете Трпезе), поставши застрашујући нечастивоме, имајући у себи и нашу Главу – Христа, и љубав, које нас је удостојио. Та Крв чини сјајним царски лик наше душе, порађа неописиву лепоту, не дозвољава племенитости да увене у души, орошавајући је и хранећи непрестано. Та Крв, која се достојно прима, тера даље од нас демоне, а Анђеле привлачи заједно са Владиком Анђела. Јер, зли дуси беже кад виде Владичанску Крв, а Анђели се сабирају. Она је спасење душа наших, Њој се радује душа, Њом се украшава, Њоме греје, Она чини ум наш светлијим од огња, Она чини душу нашу чистијом од злата. Они који се причешћују од те Крви стоје заједно са Анђелима и Вишњим Силама, будући одевени у исту ту царску одећу у којој су и они, и имајући оружје духовно. Међутим, ја нисам рекао још нешто о највећем: они који се причешћују одевени су у Самог Цара“.

„Једна душевна бол треба да буде присутна у нама – што се ми нисмо причестили том Храном. Дејство те Тајне не савршава се човечијом снагом.

Онај, Ко их је савршио тад, на оној Вечери, и данас их савршава. Ми заузимамо место служитеља, а Дарове освећује и претвара Сам Христос. Да не буде овде ниједног Јуде, ниједног среброљубца. Ако неко није ученик Христов, нека се удаљи; Трпеза не дозвољава онима који нису такви да приђу. Са Мојим ученицима – говори Христос – савршићу пасху (уп. Мт. 26, 18) То је ништа мање него иста та Трпеза, коју је нудио Христос“.

свети Јован Шангајски - Зачетак ада је овде на земљи. Такође и рај се зачиње у човековој души још током земаљског живота. Овде већ постоје додири са Божанским, у дан светлог Васкрсења и када се достојно причешћујемо.

Без светог Причешћа Христовим Тајнама човек је исто што и дрво без животних сокова.

Ради потпуног освећења човека, тело слуге Господњег треба да се сједини са Телом Христовим, и то се догађа у Светој Тајни Причешћа. Истинско Тело Христово и истинска Крв Христова које примамо постају део великог Тела Христовог.

Свети Кипријан Картагински: „Немојте постајати лењи за приступање чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње, већ приступајте са страхом Божијим и вером. А ко не жели и не брине се о томе, тај не воли Исуса Христа, и неће добити Духа Светога, и, самим тим, неће ући у Царство Небеско“.

Свети Кирило Александријски: „Како они успевају да угасе пламен страсти, ако се не причешћују Непорочним Тајнама, које удаљавају слабост, умирују сурову битку плоти и умртвљују страсти. И стога тачно је да они, који се редовно не причешћују, пропуштају небеска и божанствена блага. При томе, као што смо раније говорили, нарушавају заповести Господње, апостолска и правила Саборâ, и свих светих којима смо се обраћали, и бивају криви све до искључења из Цркве, које су установили божанствени апостоли и Апостолски Сабор. Они су дали слободу и место демону, остављајући причешће, како би их он наводио на различите грехове и друге искушења“.

Захваљујући причешћу ми се очишћујемо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност за доброчинство: „Часна Крв Христова не избавља нас само од трулежности, већ и од сваке нечистоте, сакривене изнутра, и не оставља нас да се хладимо у небризи, него нас чини топлијим у Духу“.

свети Макарије Велики - Када човек своје скривено, то јест душу и помисли, посвећује Богу, онда га Господ удостојава Својих Светих Тајни у великој светости и чистоти, и као небеску храну и духовно пиће дарује му Самог Себе.

Преподобни Паладије прича о оцу Макарију Египатском да је жени, која се дејством нечастивог показивала људима као коњ, након исцељења дао следећи савет и рекао: „Жено, никада немој да одсуствујеш са причешћивања Тајнама Христовим, већ им приступај често, јер се то демонско деловање са тобом и догодило зато што се ниси причешћивала пет недеља, те је демон услед тога себи нашао место и разљутио те“.

Духовни Маргарит - Свето причешће, јачајући наше телесне и духовне снаге, служи нам као непобедиво оружје за победу над невидљивим непријатељем нашег спасења – ђаволом.

Ко ретко приступа овој спасоносној тајни, тај се удаљава од спасења. Ову истину појашњава чак и просто поређење: онај ко се причешћује често, често и своју савест очишћује Светом Тајном покајања; обнављајући при томе тугу и скрушеност због почињених грехова, он у своју душу похрањује спасоносни страх Божији, који га задржава пред грехом, ради чега се чешће наоружава добрим мислима и добрим делима која удаљавају од греха и приближавају Богу.

свети Марко Подвижник - Као што се материјално вино раствара у свим удовима онога ко га пије, и бива вино у њему, и он у вину, тако и онај ко пије Крв Христову напаја се Духом Божанства, раствара се у савршеној души (Христовој) и та душа у њему, и осветивши се на тај начин, постаје достојан Господа.

свети Теофан Затворник - Свето причешће испуни ме силом да верујем и живим како је узаконио Господ и Спаситељ, да бих се удостојио спасења...

Нико себе не може да сматра за сасвим достојног причесника. Умирење сви проналазе у милости Божијој... Господ љуби оне који се причешћују, и милостиво снисходи њиховим недостацима када је у питању потребно расположење душе. А затим ће и само причешће мало-помало исправити ове недостатке.

Да свето Причешће не би било на грех, покајањем треба очистити грехове и приступати са вером и страхом, са скрушеним срцем, без маштања о било каквим предностима у односу на друге који се не причешћују, него увек са смиреним и скромним осећањима. Главно је имати жељу и ревност да се угађа Богу, а не себи. Јер себи се може угађати и чињењем добра.

Свето причешће показује своју силу не због наше достојности, него по благости Божијој. Припремљеност за достојно причешће подразумева исповедање грехова, са тврдом одлучношћу да се греху убудуће не попушта и да се не пропусти чињење било ког добра које се може учинити. Ова одлучност и ревност је корен и темељ живота. Кад то постоји, дом за Господа је спреман.

Исповест и Свето Причешће су неизбежно неопходни: једно очишћује, а друго је бања, мелем и храна. Треба се причешћивати у сва четири поста. Може се и придодати, па се током Великог и Божићног поста причешћивати по два пута... И још се може придодати, али не превише, да се не би појавила равнодушност.

О честом причешћивању се не може рећи ништа неодобравајуће... Али као мера једном или два пута месечно – то је најодмереније...

„Ако је наш живот у Господу, и Он говори, да је у Њему онај ко једе од Тела и Крви Његове, онда како да се не причешћује често онај који жели живот? Вама неко смета да чешће приступате Тајнама? – Обично празноверје. Нама су речи „Са страхом Божијим и вером приступите“ постале пуста формалност. Јереј Божији зове, а нико не иде...и нико, осим тога, није приметио недоследности у дисхармонији између овог неодазивања и позива на Бога...и на вечеру Божију“.

Преподобни Никодим Светогорац: „Дакле, љубљени мој, ако желиш да запалиш у свом срцу божанствену ревност и да стекнеш љубав према Христу, а с њом и све остале добродетељи, често приступај светом причешћу и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Немогуће је да неко не заволи Христа и да не буде његов љубљени, ако се редовно причешћује од Његовог Светог Тела и Крви. То се дешава на природан начин“.

„Које је то добро хришћанине које би ти још хтео да добијеш, а да га већ ниси добио од светог причешћа? Хоћеш ли да славиш сваки дан? Да празнујеш Светло Васкрсење Христово када пожелиш и да се радујеш радошћу неизрецивом у овом жалосном животу? Непрестано прибегавај Тајни и причешћуј се са обавезном припремом, и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Јер, истинско Васкрсење и истински празник душе јесте Христос, Који се приноси на жртву у Таинству, како говори Апостол, а после њега и божанствени Златоусти: „Четрдесетница бива једанпут у години, Васкрсење Христово пак – три пута у недељи, а понекад и четири, тачније – онолико пута, колико ми зажелимо, јер Васкрсење није пост, већ приношење и жртва, која се дешава на сваком литургијском сабрању“.

СВЕТОЈ ЧАШИ ТРЕБА ПРИСТУПАТИ СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ДУБОКИМ ПОШТОВАЊЕМ

ЖИТИЈЕ - СВ.ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Св.ТЕОФАН Затворник
Датум рођења 10.- 23.01.1815.
Датум смрти 06.-19.01.1894. (78 год.)

Теофан Затворник Вишински, рођен као Георгије Васиљевич Говоров (рус. Феофан Затворник;) је руски светитељ, епископ, теолог и књижевник.
Рођен је 1815. године у селу Черновскоје, у Орловској губернији, у Руској Империји. На крштењу је добио име Георгије. 1841. године се замонашио и постао јеромонах. Исте године завршава Кијевску духовну академије са степеном магистра. Убрзо је изабран за ректора Кијево-софијевске духовне школе.
1844. године изабран је за предавача на Петербуршкој духовној академији, где предаје морално и пастирско богословље. 1845. године је постављен за помоћника инспектора Петербуршке духовне академије, а током 1846. години врши и дужност инспектора Академије.

1847. године по сопственој жељи постаје члан Духовне мисије у Јерусалиму, коју у то време предводи архимандрит Порфирије Успенски, велики познавалац Истока и истакнути црквени археолог. За време шестогодишњег боравка, јеромонах Теофан ревносно посећује древне монашке обитељи и ишчитава старе хришћанске рукописе, нарочито оне у којима су била изложена житија Светитеља и устави древног монашког живљења. Уз то, среће се и води духовне разговоре са великим подвижницима, нарочито током својих боравака на Светој гори.

1854. се враћа у Русију, заједно са Руском духовном мисијом која је, због Кримског рата повучена.
1855. године постављен је за архимандрита и изабран за професора на катедри за канонско право на Петербуршкој духовној академији, а убрзо и за ректора Олонецке духовне семинарије.
1856. године постављен је за старешину цркве при Руском посланству у Цариграду, где је био до 1857. године када се враћа у Русију где је постављен за ректора Петербуршке духовне академије.

1859. године архимандрит Теофан је изабран за епископа тамбовског и шацког. Као епископ те епархије он четири године неуморно поучава паству једноставним и снажним проповедима које је касније објавио. Тамо отвара многе црквено-парохијске и друге школе, и покреће излажење епархијког часописа. Од посебне важности је његов богословски рад „Писма о хришћанском животу“.
1863. године Синод Руске Цркве доноси одлуку да Тефону повери епархију Владимирску.

1866. године Теофан се повукао у Вишинску пустињу где је провео остатак живота у посту и молитви. Удубљујући се све више у тајну пустињачког подвижвиштва, епископ Теофан 1872. године почиње да живи затворничким животом. Прекида контакте са људима и престаје да одлази у манастирски храм на богослужења, затворивши се у посебни кутак пустињских обитавалишта, због чега је и назван Затворник.
Живећи подвижнички и затворнички, пише многа писма - одговоре онима који су му се обраћали, тражећи од њега духовну утеху, помоћ и поуку, што он схвата посебном врстом служења Цркви Божјој и народу хришћанском.
Истакао се и као врстан преводилац светоотачких текстова. Најпознатији је његов превод „Добротољубља“, књиге која садржи највиша учења о духовном животу из пера оснивача и великих учитеља хришћанског аскетизма.

Умро је 1894. године на дан Крштења Господњег - дан празника храма који је подигао у својој келији.

ПОУКЕ О КРШТЕЊУ - Св.Игњатије Бр.

Крштење је знамење прања људских грехова невидљивим дејством Духа Светога и знак његовог ступања у Цркву Христову, ради новога живота, препорођеног у Богу. Крштење треба да буде праћено поучавањем крштених свему ономе што је заповедио Божански Спаситељ: учећи их да држе све што сам вам заповедио.

Архиепископ АВЕРКИЈЕ

- Онај ко животом према заповестима не чува дарове добијене светим Крштењем, губи стечено. 
«Неизрецива и страшна слава – каже свети Јован Златоуст – коју пружа Крштење, остаје у нама један или два дана; потом је гасимо наносећи на њу буру светских брига и заклањајући њене зраке густим облацима». Оживевши Крштењем за вечни живот, ми себе изнова умртвљујемо животом по телу, животом ради греха, ради земаљских наслада и добитака. 
Свети апостол Павле је рекао: Нисмо дужни телу, да по телу живимо. А који су по телу не могу угодити Богу, јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим. 8,12,8,6). Благодат крштења остаје без дејства, као светло сунце заклоњено црним облацима, као драгоцени златник закопан у земљу. Грех почиње да делује у нама свом снагом, па и јаче него пре примања Крштења, сходно томе у ком степену се предајемо греховности. Али духовно благо које нам је дато, не одузима се коначно од нас све до смрти, и ми покајањем опет можемо да га откријемо у свој његовој сили и слави. 
Људска природа је обновљена искупљењем. Богочовек ју је обновио Собом и у Себи. Обновљена од стране Господа, људска природа се посредством крштења, да тако кажемо, привија уз палу природу. Не уништавајући природу, крштење уништава њено пало стање; не чинећи природу другом, мења њено стање, присаједињујући људску природу природи Божијој (2. Пет. 1,4).
Крштење је уједно умртвљавање и оживотворење – уједно погребење и рађање. У купељ Крштења се погружава, у њој умире и бива погребена грехом повређена пала природа, а из купељи устаје обновљена природа; у купељ се погружава син старог Адама, а из купељи излази син Новог Адама. То је посведочио Господ Који је рекао: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,5-6). Из ових речи је очигледно да Дух Свети, који је у купељ Крштења примио телесног човека, онаквог каквим је он постао после пада, извлачи из купељи истог тог човека, али већ духовног, умртвивши у њему греховно телесно стање и родивши духовно.
На Крштењу човеку се прашта првородни грех, наслеђен од праотаца, и сопствени греси, учињени пре крштења. На Крштењу човеку се дарује духовна слобода: он више не трпи принуду греха, него по својој вољи може да бира добро или зло. На крштењу се сатана, који живи у сваком човеку пале природе, изгони из човека. Сваком крштеном човеку препушта се на вољу или да остане храм Божији и буде слободан од сатане, или да удаљи Бога из себе и изнова постане обитавалиште сатане. 
«Крштењем се нечисти дух истерује (из човека) и одлази међу безводне (некрштене) и безверне душе, али међу њима не налази покоја: јер покој за демона састоји се у томе да рђавим делима смућује крштене – пошто му некрштени од почетка припадају – те се он стога у крштенога враћа са седам (других) духова. Као што постоји седам дарова Духа Светога, тако постоји и седам лукавих злих духова. Кад се ђаво врати у крштенога и нађе га да је празан, то јест да услед лењости нема оно делање које се супротставља непријатељима, онда, ушавши у њега, чини зло које је горе него пре. 
Онај ко се очистио Крштењем, па се потом упрљао, нема наде у друго крштење, али има наду у претешко покајање» (блажени Теофилакт Охридски).
На крштењу сви људи постану једнаки, јер је наслеђе сваког човека исто: Христос.
...Чинећи добро које припада обновљеној природи, крштен човек развија у себи благодат Свесветог Духа добијену на Крштењу, која, иако је сама по себи непромењива, сија у човеку светлије у мери у којој он чини хришћанска добра дела, као што и сунчев зрак, који је сам по себи непромењив, сија светлије у мери у којој је небо слободније од облака.
Напротив, чињење зла после Крштења покреће и оживљава палу природу, па човек у већој или мањој мери губи духовну слободу: грех изнова добија насилну власт над човеком, ђаво изнова улази у човека, постајући његов господар и руководитељ. Онај ко је свемоћном десницом Божијом био избављен од мучног и тешког ропства, опет се сопственом вољом нашао у ланцима, у ропству, у тамници, у аду. Таквој несрећи човек бива подвргнут у већој или мањој мери, сходно гресима које себи дозвољава и навици на грешни живот коју је стекао. Грех који живи у човеку и врши насиље над њим назива се страшћу. Страст се не изражава увек очигледно: она може тајно да живи у човеку и да га погуби. 
Духовна слобода се у потпуности губи ако крштен човек себи дозволи да живи по разуму и вољи пале природе: јер крштени се одрекао своје природе и обавезао да у свим делима, речима, помислима и осећањима, пројављује само природу обновљену Богочовеком, то јест да живи једино по вољи и разуму Господа Исуса Христа, или другачије – по јеванђелским заповестима и учењу. Следовање својој палој природи, следовање њеном разуму и вољи, јесте делатно одбацивање Христа и обновљења које је Он даровао на Крштењу.
...Свети апостол Павле је рекао: Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3,27). То значи: они који су се крстили у Христа, у самом Крштењу примили су дар од Духа Светога Који је деловао на њих – живи осећај Христа, осећај Његових својстава. Али крштенима није одузета слобода да својом вољом бирају старо или ново, као што ни Адаму у рају није била одузета слобода да чува заповест Божију или да је наруши. Онима који су поверовали и крстили се апостол каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости. Да ходимо поштено као по дану: а не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тело не претварајте у похоте (Рим. 13,12-14). Имајући слободу избора, крштени се Духом Светим позива на одржавање јединства са Искупитељем, на одржавање обновљене природе у себи, на одржавање духовног стања, дарованог Светим Крштењем, на уздржање од угађања жељама тела, то јест на уклањање од следовања тежњама плотског, душевног мудровања.
Исто значење имају речи апостола: Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носисмо образ земљанога – јер сви се ми рађамо у првородном греху и са свим оним слабостима које је наша природа усвојила као последицу пада, а које су се показале у Адаму по његовом паду – тако ћемо носити и образ небескога, посредством Крштења које нам тај образ даје, као и брижљивог чувања јеванђелских заповести које тај образ у нама чувају целим, у његовом савршенству и пуноћи Божанског (1. Кор. 15,47-49). Носити образ Небеског Човека, облачити се у Господа Исуса Христа, свагда носити на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4,10) – то не значи ништа друго до непрекидно умртвљивати телесно стање у себи, кроз постојано држање јеванђелских заповести. Тако се у Богочовека обукао и пребивао у Њему свети апостол Павле; зато је за себе могао смело да каже: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20). Исто он захтева и од свих верних: Или не познајете себе – каже он – да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13,5). Оправдан захтев и оправдана оптужба! Светим крштењем се у сваком крштеном човеку одсеца његова пала природа, а привија му се природа коју је обновио Богочовек. Због тога се крштење у Светом Писму назива бањом новога рођења (Тит. 3,5), а живот после крштења новим животом (црсл. пакибитије). Сваки крштен човек обавезан је да покаже и развије у себи обновљену природу: то и јесте – показати Господа Исуса Христа у себи живог и делатног. Хришћанин који то не учини – у нечему није ваљан. 
Уочи примања светог Крштења неопходна је брижљива припрема. Брижљива припрема је неопходан услов да би велика Света Тајна обилно донела свој плод и послужила на спасење, а не на још већу осуду. Ово говорим ради објашњења тајне, а односи се нарочито на оне који јој не приступају у детињем узрасту, у коме, због прилика нашег времена, готово сви примамо крштење.
Припрема за свето крштење је истинско покајање. Истинско покајање је неопходан услов да би свето Крштење било примљено на достојан начин, на спасење душе. Такво покајање састоји се у признавању својих грехова, у жаљењу због њих, у њиховом исповедању и напуштању греховног живота. Другим речима: покајање је свест о паду, свест о неопходности Искупитеља; покајање је осуда своје пале природе и одрицање од ње ради обновљене природе. Неопходно је да наш сасуд – сасудом називам људски ум, срце и тело у односу на Божанску благодат – претходно буде очишћен за примање и чување Духовног Дара који предаје свето Крштење. Неопходно је не само да тај сасуд буде очишћен, него и пажљиво прегледан; неопходно је да оштећења која на њему постоје, нарочито пукотине, буду пажљиво поправљена; ако оштећења остану, онда се жива вода (Јн. 7,38), која се светим Крштењем улива у сасуд, неће задржати у њему: на његову највећу несрећу, исцуриће из њега. Пукотинама називам греховне навике. Неопходно је да наш Јерусалим са свих страна као зидинама буде ограђен добрим владањем и обичајима. Само тада ћемо моћи да у купељи Крштења принесемо на жртву нашу палу природу, а да обновљена природа, коју нам пружа свето Крштење, постане олтар погодан за приношење жртава и паљеница угодних Богу (Пс. 50,20-21).
Без такве припреме каква корист може бити од Крштења? Каква корист може бити од Крштења када ми, примајући га у одраслом узрасту, уопште не схватамо значај ове Свете Тајне? Каква корист може бити од крштење када ми, примајући га у детињству, касније остајемо у потпуном незнању о ономе што смо примили? Међутим, примили смо непроцењиви Дар, примили смо на себе страшну обавезу; одговорност по тој обавези је једнако неизмерна и бесконачна као и сам Дар. Каква корист може бити од Крштења када не схватамо свој пад, када чак и не признајемо да се наша природа налази у најжалоснијем палом стању? Каква корист, кад добро наше пале природе сматрамо за најфиније и највредније добро? Када упорно тежимо да чинимо то добро, не примећујући како оно у нама само храни и подиже наше самољубље, како нас само све више удаљава од Бога, како само појачава и утврђује наш пад и отпадање? Каква корист може бити од крштења, када чак ни смртне грехе не сматрамо за грехе, на пример прељубу у свим њеним варијантама, које називамо сладостима живота? Каква корист, када не знамо да је наша природа обновљена Крштењем и када потпуно занемарујемо делање по законима обновљене природе, окружујући то делање хулом и подсмесима? 
- На савременим пастирима лежи свештена и непромењива обавеза да пружају тачно и детаљно знање о светом Крштењу онима који су ту Свету Тајну примили у детињству и стога о њој немају никакву опитну спознају. Добили су дар: неминовна је одговорност за његову употребу. Благовремена припрема за давање одговора крајње је неопходна! Немарно и невешто владање тим Даром повлачи за собом најжалосније последице. Ономе ко Дар не употребљава по жељи и заповести Дародавца, ко не развије у себи благодат Крштења деловањем по јеванђелским заповестима, него таланат који му је поверен сакрије у земљу – то јест закопа и сахрани благодат Крштења, уништи у себи свако њено дејство, и потпуно се преда земаљским бригама и насладама – њему се, дакле, на суду Христовом благодат Крштења одузима. Онај ко недостојно поседује благодат, бациће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 25,30)...
Крштење је – непоновљива Света Тајна. «Исповедам једно крштење за опроштење грехова» - објављује православни Символ Вере. Као што рођење за живот (битије) може да се догоди једном, тако и рођење за нови живот (пакибитије) – Крштење – може да се саврши само једном. Као што се различите болести које човека могу да задесе након рођења – а које нападају, потресају и разарају сам његов живот – лече различитим лековима, који ослонац налазе у животној сили предатој заједно са животом, тако се и различита сагрешења, почињена након Крштења, лече покајањем, чија делотворност почива на благодати Духа Светога која је у човека засађена светим Крштењем, а састоји се у развијању те благодати, прекривене и пригушене сагрешењима.

БЛАЖЕНСТВА - Св.Владика Николај

Христова беседа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо целом свету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.

До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је реч о 10 Божјих заповести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завет, већ да их испуним. Новозаветни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у Цркви и кроз Цркву - као заједницу верних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,

Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,

Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,

Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,

Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,

Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Под синтагмом сиромашни духом подразумевамо прву хришћанску врлину: смерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смерни људи су они који, прожети чврстом вером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уздања у Њега као јединог Спаситеља душа и тела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозаветни пример Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.

Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у телу провео дајући нам пример смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велелепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свет и свему свету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповеди Својих Апостола. На њиховом примеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји грех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сеју зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и греха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени на вечну усамљеност и презир и на овом свету и у вечности.

БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овде подразумева искрено покајање за учињене грехове. Више пута смо  наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање речима није довољно. Као и у свему нашем односу према свету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповедање своје вере и фарисејски однос према Божјим заповестима је грех и лицемерство, те такво исповедање вере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повређени због удаљавања од Бога, а сваки грех нас одваја од Бога. Погрешна су она веровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гресима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли грех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелепих примера покајања, од којих је, свакако, најлепши пример Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осети.

Псалмопевац Давид испевао је најлепше песме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завету имамо записан пример грешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најлепши пример и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље речима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, следећи пример свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују речима: "Боже, не узми им ово за грех!" И многи мученици за веру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и саветује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји грех гнева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наследити земљу, а за гневне и злобне је припремљен вечни бездан и тама.

БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свету познат по делима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увек имао Христове речи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)

Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако како и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сетимо се оних Христових речи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и грехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вере. С друге стране, сама вера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

 "Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дело, пре него се материјализује кроз телесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске речи нас на то упућују: Добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дела ће бити таква. Несавесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих грехова и сваког робовања сатани, ми своје тело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага греха стоји христолики човек, ма како он био замазан силним гресима, и не чудимо се овоме, него верујмо да је сваки човек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вернима спасоносним речима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим речима, седмој Христовој моралној заповести која гласи:

БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим речима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вернике да нити једну реч, нити једну реченицу смемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дела. Тако и ове Христове риечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: 

(1) као о престанку рата и, и одсуству физичких немира, али и 

(2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом.  Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

  

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осетио. Можда је најближе осећају које диете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свет са собом не урачунавши им грехе њихове и метнувши у нас речи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)

Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исејавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и после своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исејавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свету.

Ево о каквом се миру говори у Христовим заповестима!

БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.

У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним делима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених неверника и иновераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових следбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове речи. Један од тих мученика за своју веру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савет и наше најјаче оружје у свету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ

Осмо и девето Блаженство чине једну целину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дела његова зла... а доћи ће вриеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за веру православну говорили смо, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога света, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на време не ишчупа из срца, може донети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и саветовање својих ближњих благом речју и личним приером. Па и када страдамо, ми треба да будемо пример својим мучитељима и њиховим наследницима, јер давно је речено да крв мученика за веру постаје семе за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Сведоци смо много примера кроз историју за ово што је речено. Сетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповеда своју веру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угреје онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову веру и видећи венце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповедио веру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако пре није био хришћанин.

ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ - Св.Јован Кронштатски

Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосјећања грехова наших. Побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај грехова, ја нисам крив, нисам грешан; или, моји су греси лаки, људски (као да треба да буду демонски); или, није ми лоше да живим у греховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте речи. Осетимо дубоко, дубоко, свим срцем сва безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролимо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгњевљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемјери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс.142,2), већ само искреним покајањем због грехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу.
У свом садашњем стању, човек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловерјем, сумњом, безверјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човека хришћанина  да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!
Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповеда. Кајати се – значи осјећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих гријехова, значи постати свестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша греха – то значи свом душом пожељети њихово поправљање и искупљење.
Грех одваја од Бога, који је наш вечни живот. Кроз честу исповест грех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Кад би се људи често и искрено кајали, брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови греси изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћењу кроз искрено покајање, уздржљивост, дела љубави, а пре свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због греха јесте Божији дар. То је пуно покајање, самоосуђивање са чврстом намером да се остави дотадашњи огреховљени живот, да се постане нови човек, да се измири са Богом и сопственом савјешћу. То је, такође, и чврсто поверење у Божије свепраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје добија опроштај. Непокајанима, пак, слиједи пропаст.

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2016.

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2016.: СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2016. Архијерејски Савет СИПЦ под председавањем г. Акакија, Епископа Уте... kolaci

ПЛОД ПОСТА - Св.Исак Сирин

У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско. Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли - резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

 Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати од неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња, мрзовоља), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: "Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља".

Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна. 

Овај живот ти је дат за покајање - не протраћи га на сујетна дела.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико ћемо имати веће духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности - васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Не заборавимо да ђаво не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: "Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела".

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату "стоструко" у Царству Небеском.