ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА Св.МАРКА Ефеског

Православним хришћанима на копну и острвима, радујте се Господу! Они који су нас хтели поробити ропством и увући у Вавилон латинских обреда и догмата, нису могли то да доведу до испуњења, и уверили су се, како у невероватност тако и у немогућност тога; они и њихови следбеници застали су на средини пута, нису дакле остали оно што су (били) нити су постали нешто друго; одступили су од Јерусалима као истинског гледања мира и од горе Сиона као истините и непоколебиве вере (Иса 28:16; Пет 2:6). Од многих су названи латиномислећи, а они су постали Вавилонци, а нису ни слободни нити моћни, а стога су с правом названи Грко-Латини. Ови су људи подобни митским ипокентаврима, и они заједно са Латинима исповедају да Свети Дух исходи и од Сина, и да је Син узрочник његовог ( Духа Светог) бића. Овако је њихово учење, али они опет заједно са нама говоре да Он ( Дух Свети) исходи и од Оца. И још, они са њима (Латинима) оправдавају учињени додатак као да је оправдан и разуман, и не држе са нама онај (Символ вере Никео-цариградски). Међутим, да ли се може рећи да је дозвољено и разумно учињен тај додатак? Са њима (Латинима) они још говоре да је у бесквасном хлебу тело Христово, и да се не би усудили да се са нама причешћују. Није ли то довољно, да се увиди да они не траже истину коју су имали у рукама, а коју су занемарили приступајући Латинима – него они хоће да потамне злато, и не труде се да заснују истинско јединство; ето на какав начин су се они сјединили. У сједињењу сваке ствари са другом, сједињује се једно посредством другог. Они (латиномислећи) оправдавају своје сједињење учењем о исхођењу Духа Светог таквим објашњењем да Он ( Дух Свети) има свој почетак од Сина. И све друго се код њих разликује, ништа заједничког нема, ни посредништва, ничега заједничког, већ они још и сада читају два различита символа, као и раније. Тако и то они свршавају двојаке литургије, како на квасној жртви, тако и на бесквасној. Такође и крштења, једни свршавају трократним погружењем, а други обливањем водом по врху темена; у једном случају помазују миром, у другом га не употребљавају. Двојаки су у свим обредима и у свему су разнообразни, у постовима и црквеном поретку и у многом другом. Какво је то сједињење које данас нема ничега јасног и разумног, и како су се они сјединили желећи да сачувају посебност, али нису сачували отачка предања? Али, ево њихове наводно мудре речи: “Никада Црква Грка није говорила да Свети Дух происходи само од Оца, већ просто, од Оца происходи, а то не искључује происхођење и од Сина; стога, као што смо раније били, и сада смо сједињени”. Каква заблуда! Какво слепило! Ако је Црква Грка одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала (исхођење) од Сина, нити је то од икога примила. Шта је друго сем исхођење само од Оца она исповедала? Јер, акo Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да Он само од Оца (исходи). Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме “само (од Оца)” учинио додатак, али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (сем од Оца).

Због тога и Јован Дамаскин у име све Цркве и свих хришћана објављује: “Ми не говоримо да је Дух од Сина – и када не говоримо да је Дух од Сина, јер је јасно да ми исповедамо да је само од Оца. Зато он мало раније говори: “Ми не називамо Сина узрочником”. А у следећој глави он каже: “Отац је једини узочник (свега). Шта више? Никада, говоре нам они (унијати), “ми нисмо Латине сматрали за јеретике, већ само за шизматике (расколнике)”. Али, нису ли они сами (Латини) нас назвали расколницима, али они не могу да приговарају нашем исповедању, јер се ми нисмо предали њиховој потчињености, којој смо ми, по њиховом мишљењу, требали да се подвргнемо. Ми смо требали тај прекор да упутимо њима по питању њиховог исповедања. Дакле, узрок раскола проистекао је од њих, пошто су они отворено унели додатак који су од раније тајно исповедали. Зато смо ми њих први одвојили, и шта више оделили их и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? рећи ће неко; ради тога ли што су они имали правилну веру? Или што су учинили правилан додатак? Ко је тај који то може рећи, ако правилно мисли? Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они замислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли (од Цркве).

 Зашто је то тако? Зато што благочестиви закони гласе: “Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступају од праве вере”. Ако дакле Латини не би ни у чему одступали од праве вере, ми не бисмо имали разлога да их оделимо. А ако су пак они потпуно одступили у богословљу о Духу Светом, кроз најопасније и богохулно новачење, они су јеретици и ми смо их као јеретике одсекли од себе. Због чега ми помазујемо миром оне између њих који се присаједињују нама? Због тога што су јеретици! Другог васељенског сабора седми канон говори: “Они који се обраћају у православље и приопштавају се делу оних који се спасавају, примамо их по правилима и обредима које употребљавамо приликом пријема јеретика: аријанаца, македонијеваца, савелијана и новацијана, затим оне који себе називају чистим, аристеријане, квартодецимане или тетрадите и аполинаријевце, при чему они предају “левелус” (писмено исповедање вере), и проклињу сваку јерес која не учи као што учи Света Божија католичанска и апостолска Црква; и ми их печатимо (знаменујемо) и најпре помазујемо светим миром чело, уста, и уши, и знаменујући их говоримо: “Печат дара Духа Светог”. Видите ли каквом обреду подвргавамо оне који се од Латина присаједињују нама? Они су дакле као и сви остали јеретици. Шта о томе пише премудри Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху? 

Питање: “Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?” 

Теодоров одговор: “Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа” (Мт 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу”. 

Чујете ли, они су се не само удаљили обредима већ и догматима, који су страни православљу. А све што је страно православнима, то је јеретичко и сходно канонима, они су дужни да буду оглашени (катихумени), и миропомазани као такви. Откуда они одједном пред нама као православни, они који су толико времена и од толиких Отаца и Учитеља осуђени као јеретици? И шта их је учинило тако равнодушним к православљу? Истину говорећи, злато и таштина, томе су узрок. Упркос свему, то их није учинило православним. Ако неко од вас постане подобан њима, тај ће се подвргнути уделу јеретика. Други пак говоре, “ако постоји средина у догматима, ми се онда можемо сјединити с њима, и добро би нам било с њима, и не бисмо били принуђени да противречимо нашим обредима и предањима”. На овај начин су они многе привукли да последују њима у амбис безбожништва. Јер, они су поверовали да постоји нешто што је између два исповедања, као између два апсурда и тако су себе добровољно бацили у погибао. Али, да ли је могуће у усаглашавању двају различитих исповедања пронаћи такву реч (израз) која би их на исти начин исказивала? Међутим, немогуће је исповедање које би се заснивало на међусобно супротним основама. Ако би пак то било могуће, онда је такође могуће усагласити правду и лаж, и потврђивање и одбацивање, али то је немогуће. Јер, све је или потврђивање или одрицање. Ако је веровање Латина истинито учење да и од Сина происходи (Дух Свети), то је онда лажно наше да је само од Оца. А управо смо их због тога ми одлучили. Кад је наше учење истинито, то је њихово учење без сумње лажно. Каква дакле може бити сагласност између ова два учења, која се могу, наводно, тако лако спарити као обућа? И шта може произаћи од тога ако свако од нас чини по својим мислима и уверењима? Да ли је могуће да се обе стране, које су међусобно супротног мишљења, називају православним? Ја дакле, сматрам да је то немогуће. 

Хоћете ли да знате шта о таквом усаглашавању пише Григорије Богослов? Он то упоређује са предметом који се окреће на све стране, са обућом која је за сваку ногу; или као ветар који развејава, или заводљива уметност која задобија на снази насупрот истини, јер по Светом писму, слична искушења увек сналазе чврсту побожност. То (Св. Григорије Богослов) пише у вези оновремених усаглашавања, а о сабору на коме се то предлагало, он овако говори: “То је Вавилонска кула која је помела језике”. О, кад би их и сада разделила, јер је то усаглашавање у злу; то је Кајафин синедрион на коме је Христос осуђен. Каквим другим именом назвати ово саборовање које је све порушило и помешало. Разорило је древно свештено учење о равночасној Тројици; порушио је тврђаву и својим умовањем потресао јединосушност; отворио је врата безбожништву посредством њихових списа. Јер су постали мудри за чињење зла, а чинити добро нису разумели. Што се тиче усаглашавања, они довољно показују да су нечасни и страни Цркви. Али шта рећи о онима који стоје на средини, Грко-Латинима, који саображавајући се, с превртљивошћу примају неке латинске обреде и учења, и хотећи да их приме не могу с њима да се сагласе, а друге опет прихватају? Од њих треба бежати као што се бежи од змије, чак и горе, као од оних који продају Христа, и трговаца Христом. Јер они, по речима божанског Апостола, побожност преобраћају у добитак (1 Тим 6:5). За такве Апостол говори: “Бежите од таквих”, јер они не уче, већ хоће само да узму и улове. Која је заједница светлости и таме? или каква је сагласност Христа са Велијаром? или верног са неверним? 

Ми са Дамаскином и Светим Оцима не говоримо да је Дух од Сина, а ови са Латинима говоре да је Дух од Сина. Ми са божанским Дионисијем исповедамо да је Отац једини извор надсушстатвеног Божанства. Они са Латинима говоре да је Син извор Светог Духа, и тако га издвајају од Божанства. Ми пак, са Григоријем Богословом на основу узрочности разликујемо Оца и Сина, док ови са Латинима мешају их по узрочности. Ми са блаженим Максимом и осталим пређашњим Римљанима и њиховим западним Оцима не признајемо Сина узрочником Духа, а они (сматрају) да је, по Грцима, Син узрочник Духа, а по Латинима Син је почетак (начело). Ми са Јустином Философом и Мучеником говоримо да је Син из Оца, тако је Дух из Оца, а ови са Латинима говоре да је Син непосредно, а Дух посредно из Оца. Ми са Дамаскином и свим Светим Оцима исповедамо несазнатљивост разлике између рођења и исхођења, а ови са Томом (Аквинским) и Латинима говоре о посредном и непосредном исхођењу. Ми, по Светим Оцима, говоримо о нествореној Божанској природи, нествореној и вољи (хтењу) и дејству (енергији ) док они говоре са Томом и Латинима да је воља сливена са Божанском суштином, да Божанско дејство (енергија) има почетак, и да ли га просто назвати Божанством, божанском или нествореном светлошћу, Духом Светим или некако другачије. То опет доводи до злог признања да је Дух Свети божанско створење и створена божанска светлост и твар. Ми прихватамо да свети после смрти не одлазе у њима припремљено царство, нити да грешници одлазе у ад, већ говоримо да и једне и друге чека исти Суд који ће бити у будућем веку при васкрсењу и Суду. Они, са Латинима кажу да ће после смрти примити заслужену плату. Оне који су скончали у покајничком стању, снаћи ће огањ очишћења, а то није ништа друго до ад (пакао). Тај огањ очишћава душе после смрти да би достигле царство са праведнима. Тако учење они имају о томе. Ми одбацујемо јудејски бесквасни хлеб и следујемо наредбама Апостола, а они примају с њима (Латинима) исповедање да освећују тело Христово (на бесквасном хлебу). Ми пак говоримо да је додатак учињен у Символу неправилан и противан Оцима; а они да је то правилно и савршено учињено. Тако се, ето, они старају да усагласе своја мишљења са истином. Ми признајемо папу као једног од патријарха кад он чува православље, а они шта више сматрају га намесником Христовим, и оцем, и учитељем свих хришћана. Ако би они могли бити најдостојнији таквог оца, али с друге стране, други њему слични – пошто он није достојан, јер има анти-папу који га узнемирава; у том случају они неће да подражавају своме оцу и учитељу.

Бежите, дакле, браћо, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није ни чудо, јер се сам Сатана првображава у анђела светлости. Није дакле за чудо, кад се и слуге његове  прерушавају  у слуге праведности, али свршетак (крај) ће им бити по делима њиховим. Опет и на другом месту говори о њима Апостол, да такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својој утроби, и слаткоречивошћу саблажњавају срца безазлених. Имајући дакле овај знак, тврда основа вере остаје непоколебива. Он још говори да се пазите паса, да се чувате злих делатеља и обрезања. И опет: “Ако вам и ми, или анђео са неба благовести другачије, анатема да буде” (Гал.1:8). Мудро се пазите да не би ко, “чак и анђео са неба”, обмануо вас папским првенством. Ако би чак љубљени ученик дошао вама и говорио ово учење, у кућу га не примајте, и не поздрављајте га, јер онај ко буде таквога поздрављао, он општи са његовим злим делима. Држите чувајући чврсто то што вам је заповеђено од Светих Апостола, било кроз предање примљено писмено или неписано, да вас не покрене са вашег темеља нечасна обмана. Свемогући Бог да их приведе к познању њихових заблуда, и да нас избави од њих као од злог кукоља, и да нас сабере у своју житницу као чисто и добро жито, у Христу Исусу Господу нашем, а Њему свака част, слава и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и свесветим, и благим, и животворним Његовим Духом, сада, и увек, и у векове векова, амин.

СВЕТИ ОЦИ О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Молитва, пост, покајање и Св.Причешће

су лекови који ицељују сваку духовну болест.

Међутим, треба знати да има и лажних „фармецеута“

који под видом лека справљају некакав бућкуриш

и тај бућкуриш продају лаковерном народу као лек,

а уствари то је духовни отров зачињен сатанизмом.

Таква је у суштинском смислу свејерес екуменизма,

нуди се као лек а уистину она лаковернима трује душу.

Јеретици се неће спасити пакленог огња и мука вечитих,

јер као горди паметњаковићи они преправљају Христову науку

и тиме хуле на Бога као незналицу у односу на њих свезналице,

и као друго, том јересју они заводе безазлене, наивне и неупућене

на странпутицу која води тамо где је вечни плач и шкргут зуба.

Дакле, браћо и сестре, бежите далеко од таквих „апотекара“!...

Ви који сте сумњичави – одлучите се, који сте заведени – вратите се,

и ви који сте упали у тај самоубилачки екуменизам – покајте се!

Сви се присетите распетог и покајаног разбојника на Голготи

коме је Христос ради његовог покајања подарио Царство Небеско.

Без истинског покајања душа ће скончати у чељусти антихриста,-

те заједно с њиме и свим његовим ђаволима у паклу огњеноме.

Ако власт наређује нешто супротно Божијој вољи – не слушајте власт. Нама је речено, нема власти која није од Бога; међутим, често заборављају шта следи после тога, заправо: све што од Бога исходи је добро устројено; дакле, дајте нам власт добро устројену, и ми јој се нећемо противити (Блажени Августин).

Знај да ми морамо да служимо Богу, а не времену. (Св. Атанасије Велики)

Да не помисле као да ја тврдим да сваки мир треба неговати. Јер знам да постоји предивно разногласје и најпогубније једномислије; но, треба волети добар мир, који има добар циљ и који сједињује са Богом. Када је реч о очигледном бесчашћу, тада што пре треба ићи на огањ и мач, не гледајући на захтеве времена, владара и уопште било чега, него се приобшавати са лукавим квасцем и припајати се са оболелима. Најстрашније је бојати се било чега више него Бога и због те бојазни да служитељ Истине постане издајник учења вере и Истине (Свети Григорије Богослов).

И мјесто мириса биће смрад, и мјесто појаса распојасина, мјесто плетеница ћела, мјесто широких скута припасана врећа, а мјесто лепоте огорјелина   (Исаија 3, 23).

Свет или човечанство неће познати антихриста, оно ће га признати за Христа, прогласиће га Христом. Из тога следи: кад се разнесу гласине, кад се почне ширити и појачавати прича о доласку Христовом, то ће бити поуздан показатељ да се јавио антихрист и да је почео да врши предодређено му и допуштено служење (Свети Игњатије Брјанчанинов).

Антихрист ће бити прихваћен веома брзо, без размишљања. 

Улазећи у почетак зла, не реци себи: оно ме неће победити. Колико си ти уведен, толико си већ и побеђен. И то треба знати, да мала сагрешења ђаво представља још мањим, јер другачије он не би могао привести до већих сагрешења – каже преподобни Марко Подвижник. Лагано побеђен у ситницама, биће побеђени и у великом. Ко побеђује у ситницама и у великом ће показати храброст у Господу

 · Улазећи у почетак зла, не реци себи: оно ме неће победити. Колико си ти уведен, толико си већ и побеђен. И то треба знати, да мала сагрешења ђаво представља још мањим, јер другачије он не би могао привести до већих сагрешења – каже преподобни Марко Подвижник. Лагано побеђен у ситницама, биће побеђени и у великом. Ко побеђује у ситницама и у великом ће показати храброст у Господу 

Колико пута – рекао је свети Тихон Вороњешки – грешник пристаје на грех са којим се пристрасно свезао, толико се пута и срцем одрекао Христа.   (Свети Игњатије Брјанчанинов).

 

Јер ако се човек покаже макар мало безбрижан, биће лако подвргнут нападима и постаће плен знамења змије лукаве и хитре. И такав неће бити на Суду поштеђен. Тамо ће се открити да се он добровољно предао мучитељу… Сви који приме печат антихристов и који се поклоне антихристу као благому богу, неће имати никакве части у Царству Христовом, , већ ће заједно са змијом бити бачени у геену (Преподобни Јефрем Сирин).

Међутим, када ми чујемо: дајте ћесару ћесарево (Матеј, 22, 21), разумеј под тим само то што нимало не штети благочестију; све супротно благочестију није само порез ћесару, већ и порез и оброк ђаволу! (Свети Јован Златоусти).

Ако знаш знаке антихриста, немој их држати само за себе, већ их сваком саопштавај нештедимице (Св. Кирило Јерусалимски)

Будите пажљиви. Трудите се да посећујете Божије храмове док су они још наши, ускоро се туда неће моћи ходити, све ће се променити. Само изабрани ће то увидети (Преподобни Кукша Одески).

 Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздијељени: троје против двоје и двоје против троје (Лука, 12, 51-52).

Треба бити будан и опрезан, јер је антихристов долазак близу… Погледајте колико је много различитих пророчанстава за крај нашег века и ни једног за следећи век! Да ли је то због тога што њега неће ни бити? Наше време је посебно… (Преподобни Лаврентије Черниговски).

И у последња времена ће се истински хришћани прогањати а стари и немоћни нека се макар и за точкове хватају и беже са њима (Преподобни Лаврентије Черниговски).

Тражите у свему велики смисао. Сви догађаји који се око вас и са вама одигравају, имају смисла. Ништа се не догађа без разлога (Преподобни Нектарије Оптински).

Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свијету.(1 Петрова, 5, 8-9).

Ничега се не бојте, макар сви кренули на вас, јер Господ је иза вас! Ваша Мајка је Сама Царица Небеска, а по Њој се све управља! (Преподобни Серафим Саровски).

Иако ће се име Христово чути свуда около, и свуда ће бити видљиви храмови и чини црквени, али је све то само наизглед, унутра је истинско одступништво… Разуме се само по себи, да ако он (антихрист)произведе широко одступање од хришћанства, да ће узети са хришћанима и храмове! (Свети Теофан Затворник).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

О ХРАБРОМ ИСПОВЕДНИШТВУ ВЕРЕ И ПРОГОНИМА - Св.Атанасије Велики

Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану ("икономији") о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: "Дрзак на речима, сам ће себе уплашити" (Приче 13, 3)...

Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: "Блажени прогнани правде ради" (Мт. 5, 10)... Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану ("кат'икономиан") Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада "боримо за истину до смрти" (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани - бежали су, и не будући пронађени - очекивали су; када су пак били откривани - онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога.

АНТИХРИСТОВИ МАСОНИ

 ПОСЛАНИЦА САБОРА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ СВИМ ВЕРНИМ ЧЕДИМА

            „Љубљени, не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет“. Ако су и на једно време примењиве ове свештене речи љубљеног ученика Христовог и тајновидца Јована, онда је то више од свега ово наше време.

Наше метежно време је веома сиромашно пророцима, али је веома богато лаже-пророцима. Свет је осиромашио „Духом Божијим“, али је врло богат „духом заблуде“.

„Стара змија, која је ђаво и сатана“ (Отк. 20; 2), посадила је у срцима људи мноштво свакојаких лажеучења, јереси и секти, којима вара слабе у вери и неискусне у познавању Царства Божијег, одвраћајући их од вере у Бога, у Цркву Христову, у бесмртност душе, у загробни живот, у будућу плату на Суду Божијем.

Једно од најштетнијих и уистину сатанских лажеучења у историји човечанства јесте управо масонство. О њему и имамо намеру да по својој архипастирској дужности беседимо православном свету.

Масонство је тајна међународна, светска, револуционарна организација борбе против Бога, против хришћанства, против Цркве, против националне државности, а поготово хришћанске државности.

У тој међународној организацији по снази утицаја и значају прво место припада јеврејском народу, коме је богоборство својствено још од дана распећа Христа Спаситеља. Јудаизам је историјски повезан са масонством најтеснијим спонама у својој огорченој борби са хришћанством и у месијанским тежњама за владањем светом.

Масонство је непомирљиви непријатељ хришћанства. Оно за свој циљ поставља рушење Цркве, рат са свим религијама, уздрмавање темеља националне хришћанске државности и организовање револуција по читавом свету. Чувени масон Волтер је некада рекао „погазимо неваљалицу“, то јест религију. Та знаменита фраза налази свој одјек у масонским круговима и до дан данас. 1881. је белгијски масон Флери писао: „Доле распети! Ти који ево већ 18 векова држиш свет под својим јармом! Твоје царство се завршило! Није потребан Бог!“

Наш циљ није да утврдимо индивидуализам већ то да збришемо хришћанство са лица земље“, говорила је те исте године утемељитељка теозофског друштва Блавацка.

„Атеиста је једна од најславнијих титула човечанства, одликовање светских јунака… мученика… спаситеља света. Никаква филозофија, никакво богословље није донело свету ништа достојно у поређењу са благовешћу атеизма… Част и слава тим истуреним борцима за напредак, тој почасној претходници војске слободе. Част и слава ономе ко је у својој бризи за човека заборавио Бога“, каже теозофка Ана Безант.

Угледан масон 33-ег високог степена изјавио је 1912. г. „Ви осећате неопходност да једном за свагда свршимо са Црквом, са свим црквама. Док то не постигнемо, ми нећемо моћи радити продуктивно, нити саградити било шта трајно“.

1913. је масон Сикар де Клозол говорио: „Има један мир који ми не можемо склопити, једно разоружање на које не можемо пристати, има један рат који морамо неуморно да продужавамо до победе или до смрти, тј. то је рат против вечних непријатеља масонства, и републике, непријатеља разума, науке и људске праведности, а ти непријатељи су све догме, све цркве“.

Нешто касније на општем Конвенту орили су се овакви говори:“Разрушимо тај симбол ужаса и гнусобе, то огњиште светског злочинства и обновимо вечну борбу. – Погазимо неваљалицу. Водићемо борбу са свим религијама, пошто су оне прави непријатељи човечанства“.

Белгијски масон Кок је на међународном масонском Конгресу у Паризу изјавио: „Оно што је неопходно да срушимо јесу религија, догме“, и даље: „Путем пропаганде, па и путем административних уредби постигнимо та да можемо погазити религију“.

Шпански масон-револуционар Франциско Фереро у свом катихизису за световне школе пише: „Бог је тек детињи појам, изазван осећајем страха“. „Недовољно је тек сузбити утицај свештенства и лишити Цркву ауторитета… – Неопходно је разрушити саму религију“, одлучује масонски Конгрес 1900. г. „Борба не на живот, већ на смрт“, изјавио је на том Конгресу белгијски велики мајстор. Значајне су следеће речи масонских делатника: „Подсетимо да су хришћанство и масонство потпуно непомирљиви, и то толико да приклонити се једноме значи прекинути са другим. У том случају дужност масона је само једна „треба смело сићи у борбену арену и тући се“. Радићемо, испредаћемо спретним и опрезним рукама тај мртвачки покров који ће једног прекрасног дана прекрити све религије, и тада ћемо у целом свету потпомоћи рушење клерикализма и сујеверја које из њега произилази“, каже члан Конвента велике ложе Француске. Могло би се навести још безброј сличних изјава, будући да ниједан масонски скуп не пролази без испада против религије.

Треба приметити да масонство у својим обредима, посвећењима и симболици има изразито богохулни карактер. Тако је на пример ложа 18 степена (Розенкројцерска) украшена сликом Голготе „на крсту је насликана ружа изнад које је стављен тајанствени натпис И.Х.П.И. Заседање ложе почиње оног трена када се поцепа на двоје црквена завеса. Церемонија се завршава богохулном изјавом, масони се изјашњавају као служитељи сатане: „Ми масони“, каже велики мајстор Бруклинске ложе Лесинг, „припадамо Луциферовом роду. Троугао уместо крста. Ложа уместо Цркве“. Наравно постојање таквих богохулних обреда масони прикривају, али се они свеједно обављају у врховима неких масонских ложа.

Али на првом месту стоји борба са религијом, онда друго место неоспорно заузима борба са хришћанском државношћу, која је историјски утемељена у монархијском уређењу.

Масони ово често поричу позивајући се на посебне одредбе устава који забрањује сваку расправу поводом дејства грађанских власти и свако масонско умешавање у борбу политичких странака, али као и много шта друго те одредбе устава масонских ложа служе једино томе да се лакше заваравају необавештени људи. Тако на своме заседању од 12. 04. 1884. год. Велика Ложа Француске: „Због бескорисности се укида тачка устава по којој се Велика Ложа одриче од разматрања политичких питања“, али у званичном билтену Великог Истока Француске за 1886. г. може се прочитати: „Неко време је постојало, не толико правило, колико обична формалност да се изјављује да се масонство не бави ни питањима религије, ни политиком. Под притиском полицијских прописа били смо принуђени да прикривамо оно што је наш једини задатак“. Без обзира на то, у званичним статутима одредба Устава која забрањује мешање у политику остављена је. Из тога се може видети колико се може веровати званичним правилима масонских ложа. Цео низ ауторитативних историчара сведочи да је у револуцијама 18, 19, као и 20.-тог века, масонство заузимало најживљег учешћа и имало веома велики утицај. Масонска издања и до дан данас то потврђују, па се чак тиме и поносе. Пуно пута су они наглашавали да је револуционарска девиза „слобода, једнакост, братство“, од вајкада била девиза масонства. Масон и кабалист Папис тврди да су „револуције примена устава масонских ложа на друштво“. Руску револуцију 1905. г. један масонски часопис поздравио је речима: „Сви републиканци, а поготово масони, морају да изразе најтоплије жеље за што скорији тријумф руске револуције“. Али то је било у прошлости. А шта масони говоре у садашњости? 1923 г. на једном од скупова ложе Анжеа било је речено: „масонство које је одиграло водећу улогу 1789. г. мора бити спремно да истакне кадрове за револуцију која је увек могућа“.

„Браћо“ може се прочитати у другом броју званичног билтена: „Дозволите ми да изразим још и наду у то да ће масонство, које је задужило историју националним револуцијама успети да направи крупнију револуцију – интернационалну“.

Треба приметити да масонски делатници увек поистовећују безбожну републику и социјализам, не либећи се чак ни савеза са комунистима, иако се сакривају иза девизе „слободе, једнакости и братства“. Председник Великог Истока Дезмон даје овакво одређење републике: „За мене република значи антиклерикализам, антимилитаризам, социјализам“. „Ми ћемо победити искључиво захваљујући савету левичара, чија главна ћелија ће бити ложа“ – каже се у извештају поменутог Конвента; ми морамо да окупимо све републиканце и да чак и у савезу са комунистима израдимо програм!.

На тај начин масони само потврђују своју везу са комунистима и са рушиоцима наше домовине (Царевине Русије). Под знаком масонске звезде делују све тамне силе које руше националне хришћанске државе. Масонска рука је учествовала и у разрушењу Русије.

Сва начела, сви методи које бољшевици употребљавају за рушење Русије веома су блиски масонским. Петнаестогодишње посматрање рушења наше домовине белодано је овом свету показало како ученици до у танчине опонашају своје учитеље и како су поробљивачи руског народа верни програму масонских ложа по питању борбе против Бога, против Цркве, против хришћанског морала, против породице, против хришћанске државе, против хришћанске културе и против свега онога што је створило и узвисило нашу домовину.

Не можемо, а да не прихватимо и тада наш тешки црквени раскол који има за свој праизвор то исто развраћујуће масонство са својим различитим организацијама и делатницима који су проникли у црквено-парохијске установе у циљу растројавања и растурања црквеног живота. Навукавши плашт ревнитеља православља и хришћанског просвећења, они уз помоћ такве лукавштине и лицемерства, посредством новца и штампе варају лаковерне и необавештене људе, заражавају их отровом модернизма и одвлаче их од Истините Христове Цркве. Руска емиграција је лако затрована масонством.

Руски масони обично настоје да се ограде од светског масонства, тврдећи да руске ложе, тобоже, немају ништа заједничко са ложама других земаља. Међутим, такве изјаве не одговарају истини. Масонство има тачно одређену организацију. Поједине масонске ложе на челу са својим генералним секретаром укључене су у федерацију у чијем вођству се налази управни орган или савет. Сваке године средишњи орган сазива заједнички скуп од представника свих ложа дате федерације, при чему те представнике бирају ложе истовремено са другим дужносницима. Стога ни један масон не може да не зна којој федерацији припада његова ложа. Руске ложе су распоређене по многим земљама и носе својствене називе Астрија, Северна Светлост, Јупитер, Хермес итд. Ниједан руски масон не може тврдити да нема ништа заједничко са безбожним масонством других земаља.

1923. г. угледни руски масон Кузмин Каравајев изјавио је на Конвенту Велике Ложе Француске: „Ми руске избеглице, сви смо Ваши ученици, ми учимо како да постанемо добри масони да бисми били у могућности да спроведемо у живот масонску девизу: слобода, једнакост, братство“.

Тврдња да Руско масонство у иностранству наступа као нека засебна и независна организација садржи неистину.

Масонство је јединствено без обзира на неку разлику у обредима, па и неку нестварну, или тачније тобожњу различитост. Веома често се може чути мишљење да наводно постоји „добро“ масонство и „лоше“ масонство, но у говорима и списима угледних масона стално се сусрећу указивања на јединство светског масонства, и поред привидних различитости. (О томе сведоче Андерсонова Конституција која улази у основ свих масонских статута). Брат Колсон пише у „општим масонским аналима“: „у нашим ложама нема странаца. Браћа свих народности су код куће у свим ложама“. Брат Рагон, опште признати масонски ауторитет, изности следеће: „Основно својство масонства јесте интернационалност. Масонство је јединствено, и сваки обред и народ који одступа од тога начела залутао је и скренуо са масонског пута… Ми право масонство не схватамо као неко које би се могло назвати енглеским, шкотским, америчким и сл. Постоји ли онда енглеска, шкотска или француска математика? Не, постоји само математика, а самим тим постоји само масонство. Некле особености у обредима, церемонијама и начинима пријема су недовољне да би национализовале масонство насупрот његовој опредељености на интернационалност. „Масонство је јединствено и различитост између разних обреда је само тобожња ѕа ширу публику. Припадност дотичног „брата“ једном обреду нипошто га не искључује из другог, бајаги противног му обреда. Сваки масон вишег степена поседује и прва три степена и у својству мајстора наступа као пуноправни члан ма које ложе на земљиној кугли. Сваки масон ма којој федерацији да припада дужан је због тога да носи пуну одговорност за ту противхришћанску и противдржавну делатност коју води јединствени светски масонски ред, а онај који се скрива од те одговорности иза народних или обредних етикаета, или обмањује сам себе, или свесно допушта неистину.

Указавши на штетно деловање масонства не можемо, а да не споменемо и толико погубна учења и организације које су му сродн, које се са њим налазе у тесној вези и зависе од њега, као што су: теозофија, антропозофија, хришћанска наука (Christian Sciences) и YMCA – Young Menzs Christian Association.

На нашу дуболу жалост, та друштва су широко распрострањена међу нашим исељеништвом. Стога ми сматрамо својом дужношћу да упозоримо нашу руску паству на тако опасна учења и организације, те позивамо сва наша духовна чеда да немају са њима никаквог додира.

Узимајући у обзир све горе изложено, свештени Сабор је одлучио:

1 .Осуђује се масонство, као учење и организација непријатељска хришћанству, и револуционарна, усмерена на рушење основа националне државности.

2. Осуђују се такође и сва учења и организације сродне масонству. Теозофија, Антропозофија, Хришћанска наука и YMCA.

3. Налаже се епархијским преосвештеним владикама и начелницима мисија да своме подручном свештенству предају упутства неопходна за борбу против наведених штетних учења и организација и за опомињање православне руске пастве против одушевљавања њима и против учествовања у њиховој штетној делатности, посредством духовне проповеди, ванбогослужбених беседа, штампе, предавања о закону Божијем у школским установама, а нарочито путем исповести.

4. Ставља се у дужност црквених пастира да оне који приступају исповести питају нису ли они у масонским организацијама и не деле ли та учења, те ако се покаже да јесу или да деле та учења, онда таквима да објасне да је учествовање у наведеним организацијама неспојиво са звањем хришћанина – члана Христове цркве да су они дужни или да се коначно одрекну масонства и њему сродних учења или да се, ако то не буду испунили, неће удостојити Светог Причешћа, те да ће при даљој непокајаности бити одлучивани од Свете Цркве. 

 

 Предавши вам наша Архипастирска упутства у вези непријатеља Божијих и непријатеља нашег спасења, желимо да вас подсетимо на Апостолске позиве: „Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем позивајући да се борите за веру једанпут предану светима… изграђујући себе… у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вечни“. (Јд. 4, 20, 21)

 „Све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет“ вера наша. Ко је тај који побеђује свет до онај који верује да Исус јесте Син Божији… Знамо да смо од Бога и да свет сав у злу лежи. А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познамо Истинитога Бога и да будемо у истинитом Сину Његовом Исусу Христу. Он је Истинити Бог и Живот Вечни. (1. Јн. 5: 4-5, 19-20)

 15(28) августа 1932. г. Дан Успенија Мајке Божије – Сремски Карловци – Краљевина Југославија Председник Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве у иностранству Митрополит Антоније (Храповицки)

О ЧИТАЊУ ЈЕВАНЂЕЉА

 ( аскетски огледи )

Приликом читања Јеванђеља не тражи насладу, не тражи усхићење, не тражи блиставе мисли; тражи да сагледаш непогрешиву свету Истину.

Немој се задовољавати само бесплодним читањем Јеванђеља, труди се да испуниш његове заповести, исчитавај га делима. То је – књига живота, и потребно је читати је животом.

Немој да мислиш да без разлога најсветија међу књигама, Четворојеванђеље, почиње Јеванђељем по Матеју, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј више поучава како испуњавати вољу Божију, и његова упутства више приличе онима који започињу пут Божији; Јован излаже начин сједињења Бога са човеком, који је обновљен заповестима, што је доступно само онима који су напредовали на путу Божијем.

Када ради читања отвараш књигу – свето Јеванђеље, сети се да ће она одлучити твоју вечну судбину. Према њој ће нам бити суђено, и гледано на то, какви смо били овде у односу на њу, добићемо удео или вечног блаженства или вечне казне…

Бог је открио Своју вољу ништавној трунчици прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља – у твојим је рукама. Ти можеш и примити и одбацити вољу твог Саздатеља и Спаситеља, гледајући по томе како теби одговара. Твој вечни живот и вечна смрт је у твојим рукама: дакле, расуди колико је потребно да будеш опрезан, разуман. Не играј се својом вечном судбином!

Скрушеног духа се моли Господу, како би ти Он отворио очи да видиш чуда која су сакривена у Његовом закону (Пс 119,18), а то је – Јеванђеље. Оци се отварају, и увиђа се необично исцељење душе од греха, које се извршава речју Божијом. Исцељење телесних слабости било је само доказ исцељења душе, доказ за телесне људе, за умове заслепљене чулношћу.

Читај Јеванђеље са крајњим страхопоштовањем и пажњом. У њему ништа не сматрај за неважно, за недостојно разматрања. Свако његово словце испуста светлост живота. Занемаривање живота је смрт.

Читајући о раслабљенима, слепима, хромима, поседнутима, које је Господ исцелио, помишљај да је твоја душа, која носи различите ожиљке од грехова и налази се у заробљеништву демона, слична тим болесницима. Научи се из Јеванђеља вери да ће Господ, који је исцелио њих, исцелити и тебе, ако га будеш ревносно молио за своје исцељење.

Стичи такво расположење душе, како би се оспособио за примање исцељења. Способни да га приме су они који су спознали своју греховност и одлучили да је напусте. Гордељивом праведнику, то јест, грешнику, који не види своју греховност, није потребан, бескористан је Спаситељ.

Виђење грехова, виђење тог пада у ком се налази сав род људски, посебан је дар Божији. Измоли за себе тај дар, и биће ти разумљивија књига небеског Лекара – Јеванђеље.

Потруди се да Јеванђеље буде усвојено твојим умом и срцем, да твој ум, такорећи, плива у њему, живи у њему: тада ће и твоје делање, у складу са тим, постати јеванђелско. То је могуће достићи само читањем у страхопоштовању, изучавањем Јеванђеља.

Преподобни Пахомије Велики, један од најзнаменитијих древних отаца, знао је напамет свето Јеванђеље, и задавао је својим ученицима, по откривењу Божијем, као неизоставну обавезу да га науче. Тако их је Јеванђеље свуда пратило, непрестано их је руководило.

И због чега сада хришћански васпитач не би украсио памћење невиног детенцета Јеванђељем, уместо да га загађује изучавањем Езопових басни и других ништавности?

Каква је радост, какво је богатство стећи Јеванђеље у памћењу! Немогуће је предвидети преокрете и невоље који се могу догодити у току земаљског живота. Јеванђеље које је део памћења може читати слеп, затвореника прати у тамницу, разговара са земљорадником на њиви, коју ће он затим натопити, упућује судију у време самог суђења, руководи купца на тржници, увесељава болесног у време мучне несанице и тешке усамљености.

Немој се дрзнути да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог писма. Писмо које је изречено преко светих пророка и апостола, није изречено произвољно, него по надахнућу Светог Духа (2 Пт 1,21). Како онда није безумно тумачити га произвољно?

Свети Дух, који је преко пророка и апостола изрекао реч Божију, тумачио га је преко светих отаца. И реч Божија и њено тумачење – јесу дар Светога Духа. Света Православна Црква прихвата само то једно тумачење! Њена истинска деца примају само то једно тумачење!

Ко произвољно објашњава Јеванђеље и Свето писмо: тај самим тим одбацује његово тумачење од светих отаца, Духом Светим. Ко одбацује тумачење Светог писма Светим Духом: тај, без сваке сумње, одбацује и само Свето писмо.

И тако реч Божија, реч спасења, за њене дрске тумаче постаје задах смрти, мач са две оштрице, којим они кољу сами себе на вечну погибао (2 Пт 3, 16; 2 Кор 2,15-16). Њиме су се убили на вечност Арије, Несторије, Евтихије и други јеретици, који су произвољним и дрским тумачењем Писма упали у богохулство.

На кога ћу погледати? На невољнога и на онога које скрушеног духа и ко дрхће од моје ријечи (Ис 66,2), говори Господ. Такав буди у односу на Јеванђеље и Господа, који је присутан у њему.

Напусти греховни живот, напусти земаљске привезаности и насладе, одрекни се своје душе, и тада ће Јеванђеље постати доступно и разумљиво за тебе.

Ко мрзи живот свој на овоме свијету, рекао је Господ души за коју је, после пада, грехољубље постало као да је природно као да је живот – сачуваће га за живот вечни (Јн 12,25). За онога ко не воли своју душу, за оног ко се не одлучује на самоодрицање, Јеванђеље је затворено: он чита слова, али реч живота, као Дух, за њега остаје под непровидном завесом.

Када је Господ био на земљи у пресветом телу – многи су га видели, и уједно нису видели. Каква је корист када човек гледа телесним очима, које су му заједничке са животињама, а очима душе не види ништа – умом и срцем? И данас многи свакодневно читају Јеванђеље, а никад га нису читали, и уопште га не познају.

Јеванђеље, рекао је неки преподобни пустињак, чита се чистим умом; а схвата се по мери испуњавања његових заповести на самом делу. Али тачно и потпуно откривање Јеванђеља не може се стећи сопственим напорима: то је дар Христов.

Дух Свети, који се усели у Свог верног и истинског слугу, чини га и савршеним читаоцем и истинским испунитељем Јеванђеља.

Јеванђеље је приказ особина новог човека, који је Господ са неба (1 Кор 15,47). Тај нови човек је – Бог по природи. Свој свети нараштај људи, који верују у Њега и преображавају се према Њему, Он чини боговима по благодати.

Ви који се ваљате у смрдљивом и грозном блату грехова, пронађите насладу у Њему! Подигните ваше главе, погледајте на чисто небо: тамо је ваше место! Бог вам даје достојанство богова; а ви, одбацујући то достојанство, бирате себи друго: достојанство животиња – и најнечистијих. Освестите се! Оставите смрдљиво блато; очистите се исповедањем грехова; умијте се сузама покајања; украсите се сузама умиљења; подигните се са земље, узиђите на небо: тамо ће вас узвести Јеванђеље. Док светлост имате – Јеванђеље, у ком је сакривен Христос – верујте у светлост, да будете синови светлости – Христа (Јн 12,36).

ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ - Св.Владика Николај

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. Владике Николаја

---

 ЧИН УЗИМАЊА СВЕТЕ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДЕ У ВРЕМЕ ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

ЦАРЕ НЕБЕСНИ, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризнице добара и творче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи душе наше.

Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни помилуј нас (3 пута)

ПРЕСВЕТА ТРОЈИЦЕ помилуј нас: Господе очисти грехе наше; Господару опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше имена Твога ради.

Господе помилуј (3 пута)

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја, као на небу тако и на земљи; хлеб наш надсушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим; и не дај да паднемо у искушење, но избави нас од нечастивога.

Јер је Твоје царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (12 пута)

Дођите да се поклонимо цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо Христу, цару нашем Богу.

Дођите да се поклонимо и припаднемо самом Христу, Цару и Богу нашем.

ПСАЛАМ 50

Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој и по обилном милосрђу Твом очисти безакоње моје. Опери ме сасвим од безакоња и од греха мога очисти ме, јер ја знам безакоње моје и грех је мој стално предамном. Теби једином сагреших и зло пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима својим, и чист у суду своме. Гле у безакоњу сам зачет и у гресима роди ме мати моја. Јер, истину љубиш у срцу, и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом и очистићу се; опери ме и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље и да се прену кости потрвене. Одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Учини ми Боже срце чисто, и дух прави обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби. Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје и уста ће моја казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртву, принео бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је скрушен дух; срце скрушено и смирено Бог неће презрети. Господе, по својој благости чини добро Сиону, нека се подигну зидови Јерусалимски. Онда ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце.

Затим тропар:

Добросрдни и једини милостиви (Господе), који имаш чашу непресушних дарова, дај мени жедном да захватим воду за опроштај грехова.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Дјево чиста, палато Христова, молим те да моју душу, ослабљену грехом, учиниш домом Пресветог Духа, водом са животворног извора, да бих те захвално славио.

Господе помилуј (30 пута)

Господе Исусе Христе Боже наш, који си један са беспочетним и бесмртним Твојим Оцем и који си увек заједно са беспочетним и вечним Твојим Светим Духом и који си својим пречистим и светим крштењем осветио ову воду, и сада освети нас, грешну и недостојну децу Твоју, која Те призивају. Ти сам, Господе, учини да ова света вода, освећена присуством и дејством Твога Светога Духа, буде мени, чеду Твоме које од ње пије, на просвећење душе, освећење тела, умртвљење страсти, одбацивање лукавих помисли, одбацивање и чување од сваке сатанске напасти, исправљање живота и учвршћивање у испуњењу заповести уз помоћ Светога Духа, и на сваку спасоносну корист. Тако да благодаћу ове свете воде будем заклоњен од сваког сатанског насртаја и останем неповређен, на славу Твога преблагог и најсветијег имена. Молитвама Пресвете и славне владарке наше Богородице и свих Твојих светих. Амин.

Три велика поклона и тропар:

Кад си се у Јордану крстио, Господе, показа се знамење Свете Тројице – јер је глас Бога Оца посведочио Тебе именујући те својим љубљеним Сином, а Дух у виду голуба потврђиваше истинитост (Очеве) речи. Слава Теби, Христе Боже који си се јавио и свет просветио.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Кондак

Данас си се, Господе, јавио васељени и светлост Твоја обасја нас, који ти разумно певамо: дошао си и јавио си се, вечна светлости.

Тада се пије од свете воде помало – са страхом, побожношћу и вером. А затим молитва:

Слава неисказаној и неиспитаној доброти, слава неизмерном и кротком дуготрпљењу, слава Твоме милосрђу, што си сада и мене – грешно и недостојно чедо Твоје, удостојио да пијем од ове освећене и свете воде. Ради тога окрепи мој живот, сачувај ме неповређеног, учини да ме не обману непријатељи и да не будем заробљен нечистим помислима. Него ме обновљеног управи по Твојој жељи и оснажи за добра дела. Удостој ме да се неосуђено причестим, бесмртним и животворним Твојим тајнама за опроштај грехова и вечни живот. Јер ти си радост душама нашим и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

 Химна Богородици

Достојно је уистину, да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима; Тебе што Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу, величамо.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.

Господе помилуј (3 пута)

Отпуст

Христос истинити Бог наш, који је изволео да се крсти од Јована на Јордану, молитвама пречисте своје Матере, светих славних и свехваљених апостола и свих светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив. Амин.

---

Напомена: овај чин донет је из Испоснице Св. Саве и штампан у посебној књижици на црквенословенском језику 1902. год.

У чину не пише али, по устаљеној пракси, треба свету воду узети трипут изговарајући уз први гутљај „у име Оца“ уз други: „и Сина“ и уз трећи „и Светога Духа“. Исто тако не пише ни колико пута треба пити свету воду у току поста, односно припреме за свето причешће. Свакако би умесно било да се то чини за све време ове припреме, а нарочито три последња дана пред свето причешће, и то једном на дан.