О ХРАБРОМ ИСПОВЕДНИШТВУ ВЕРЕ И ПРОГОНИМА - Св.Атанасије Велики

Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану ("икономији") о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: "Дрзак на речима, сам ће себе уплашити" (Приче 13, 3)...

Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: "Блажени прогнани правде ради" (Мт. 5, 10)... Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану ("кат'икономиан") Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада "боримо за истину до смрти" (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани - бежали су, и не будући пронађени - очекивали су; када су пак били откривани - онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога.