петак, 14. октобар 2016.
ДУХ АНТИХРИСТОВ И ЊЕГОВЕ ПРЕТЕЧЕ
Учење о Антихристу улазило је у првобитну апостолску благовест, како се види из друге главе Друге посланице Светога Апостола Павла Солуњанима. Након што је у трећем и четвртом стиху навео Антихристове особине, Св, Апостол даље пише Солуњанима: Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? (пети стих). Не може се не сматрати веома значајним то што свети Апостол Павле током свога кратког боравка у Солуну не само да није ћутке прешао преко учења о Антихристу, као преко нечега од мањег значаја, него је нашао за важно да га подробно изложи. У овој својој посланици он само понавља оно што им је раније усмено изложио.
Због чега је толико важно познавати то учење ?
Због тога што, како нас опомињу Свети Оци, ко пренебрегне то учење, сматрајући га неважним за хришћанство, неће препозанти Антихриста и поклониће му се.
Да, могуће је. Ево како о томе говори епископ Игњатије Брјанчањинив који је сабрао на једно место све шта су о Антихристу рекли стари Свети Оци:
"Антихрист ће се назвати проповедником и обновитељем истинског богопознања - они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника истинске религије и присајединиће му се. Антихрист ће се представљати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином: као таквога призанће га и покорити му се због узвишене добродетељности они који палу људску природу признају за праву.. Антихрист ће човечанству понудити највеће земно благостање, почасти, богатство, раскош. Плотске насладе - искaтељи земног примиће Антихриста и назваће га својим господарем. Приказаће Антихрист пред човечанством невиђена чуда, слична онима из бесрамних позоришних представа.. изазиваће страх чудесима својим, повлађујући плотском мудровању и сујеверју и доводиће у недоумицу човекову ученост: сви људи, којио се руководе светлошћу своје пале природе и који су се одвикли од тога да их води Божја светлост, покориће се прелеснику" (4. том, стр. 297 ). Антихриста ће са усхићењем примити одступници од хришћанства, али највеће пажње и плача достојно је, како примећују Свети Оци, то што ће и сами изабраници бити двоједушни у вези са Антихристовом личношћу - толико ће вешто он умети да сакрије од туђих очију сатанско зло које се у њему угнездило.
"Противници Антихристови сматраће се непријатељима друштвене добрбити и поретка, подвргнуће се сакривеном и отвореном гоњењу, мучењу и казнама. Сви који одбију да се поклоне Антихристу, доспеће у веома тежак положај: њихон мали број показаће се ништавним пред целим човечанством и до њиховога мишљења савршено нико неће држати- општи презир, мржња, клевета, тлачење и насилна смрт постаће њихов удео" (исто).
Благочестиви читаоче, не налазиш ли да ова слика у извесној мери наликује ономе што се данас догађа у свету?
Да! Али где је Антихрист ? Зар је већ стигао?
Самога Антихриста ми још не видимо, али дух његов јавља се и почиње да господари светом. Многобројне претече Антихристве са огромном енергијом припремају његов долазак, његов тријумф и зацарење над човечанством. Да би хришћански део човечанства прихватио Антихриста, потребне су, разуме се, веома дуготрајне и брижљиве припреме. Оне се са растућим интензитетом спроведе све од апостолских времена. Тако је још Свети Апостом Јован Богослов писао у својој Првој саборној посланици : Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, то је дух Антихриста за кога сте чули да долази и сада је већ у свету (4,3). Ко је лажљивац, ако не онај који пориче да је Исус- Христос? Тај је антихрист који одриче Оца и Сина" (2,22) И коначно: чусте да Антихрист долази и сада су се појавили многи антихристи (2,18). Учени тумач Светога Писмa епископ Михаил примећује да у грчком изворнику име "Антихрист" стоји са одређеним чланом, који издваја то име као име познате и одређене личности, док други "Аантихрист" не стоје са одређеним чланом, те се, као "многи", разликују од њега. Ови "многи антихристи" тек су претече онога Антихриста који ће се појавити уочи Другог Доласка Христова и краја света; они су попут "предобраза" (сенки) свога- конкретног долазећег Антихриста. Они су носиоци духа антихристовог и њихов задатак је да припреме услове за његов долазак у свет.
Управо ове "претече" Антихристове и руководе оним светским процесом који је свети Апостол Павле назвао отпадништвом (2. Сол. 2,3). Суштина овога процеса је у све већем удаљавању хришћанскога човечанства од изворног, неисквареног еванђељског учења и у замени еванђелских завета другим идеалима. Погубност тих идеала које човечанству нуде "претече" Антихристове састоје се у томе што се они неки пут чине прихватљивим за хришћане, сагласним са Хришћанством, а у ствари су му дубоко противни, будући да повлађују људским страстима и похотама и утврђују човекову природу у њеној палости.
Може ли се тај процес отпадништва препознати у историји и у животу ?
И може и треба! Потребно је стога да човек заштити и себе и блizње, како не би био увучен у овај процес, и како не би био заражен духом антихристовим који је све присутнији у свету.
Ђаво, разуме се, није могао да се помири са појавом хришћанства у свету и зато видимо где "дух антихристов" дејствује у хришћанском чове-чанству још од апостолских времена. Прве претече Антихриста били су Симон маг, николаити и други са којима су морали да се боре Свети Апостоли. Потом "гностици" и гомиле сваковрсних јеретика, са којима су се током векова борили Свети Оци и учитељи Цркве. У првих десет векова хришћанске епохе дух изворне вере и благочешћа још је био толико силан међу хришћанима да је сваки пут светковао блиставу победу над "духом антихриста" и Црква Христова, без обзира на сва искушења која су је сустизала, увек је торжествовала над својим непријатељима.
Али око средине 11. Века тај се дух толико осилио на Западу, да је успео да од јединства са Васељенском Црквом отргне читаву половину хришћанскога човечанства. Резултат тога била је појава папизма са његовим различитим одступањима од истинског хришћанског учења о вери и благочешћу са новоизмишљеним догматима, исквареним моралом, индуленцијама, "светом инквизицијом" и сличним изопачењима.
То је била прва велика победа коју су извојевале претече Антихристове.
За њом су убрзо следиле друге.
Да би потпуно искоренио хришћанство, исти тај дух Антихриста је током средње века из крила папизма, који се отргао ид истинске православне вере, изродио покрете који су већ потпуно противни хришћанству- ничим обуздано слободоумље, хуманизам, који је самога човека поставио на место Божје, и, коначно, атеизам односно потпуно безбожје. Ови покрети нису или без великога утицаја на раскол који се током 16.Века догодио унутар саме папске организације, добивши назив "протестантизам", и који је узео на себе да наводно "реформише" Цркву, отишавши, у стварности, још даље на путу отпадништва и одбацивши саму суштину Цркве.
Протестантизам је са своје стране почео све више да се распада на секте од којих су многе данас отишле толико далеко од хришћанства, да су одбациле и његове главне догмате, па чак и веру у Божанство Утемелитеља хришћанства, Господа Исуса Христа. Тај непрестани процес ницања секти, веома фанатичних и мрачних, ни данас се не обуставља. Веома је симптоматично то како се дух антихриста откривено пројаављује у свим тим сектама. Ако не све, а оно већина њих много говори о Другом Доласку Христовом, чека га са великим нестрпљењем и еуфоријом (на пример, адвентисти), али прећуткује претходни Антихристов долазак или тврди да је Антихрист већ ту у личности... римског папе. Каректеристична је у том смислу и недавно одржана Еванстонска конференција коју су организовали протестанти и секташи и која је протекла под слоганом: "Христос је нада света". Веома много говорило се на тој конференцији о Другом Доласку Христовом и о томе колико то добра обећава човечанству на земљи (!?), али- ни речи о Антихристу! Не наводи ли то природно на помисао да протестанте и секташе њихове вође постепено припремају на то да приме Антихриста, када се појави, кaо Самога Христа?
Истовремено, на Западу се појављује и упорно се пропагирају већ отворено антихришћанска учења материјализма, социјализма, марксизма и комунизма и све више распињу своје мреже друштвено-политичке организације мрачног сатанизстичког култа. Дејствујући сасвим онако како ће дејствовати сам Антихрист, "са адским лукавством и лицемерјем" (по речима епископа Игњатија), главе тих организација, те истинске "лисице у срцу и вукови у души" (како их је назвао преп. Нил Мириточиви Атонски), поступно ће освајати у свету не само друштвену и политичку, него и власт над верским животом људи, усмеравајући све ка једном циљу - стварању повољних услова да човечанство прими Антихриста и поклони му се као своме цару и богу.
Главну препреку на путу постизања тога циља представљала је Православна Русија - једини моћни бедем истинске православне вере у свету - са својим Господарем, државним заштитником и Покровитељем целе Православне Цркве. Током више од два века претече Антихристове систематски и упорно радиле су на томе да се од православне руске царевине начини безбожни Савез Совјетских Социјалистичких Република. Када је то постигнуто, окренули су уништењу саме Православне Цркве, делајући истовремено у два смера: започевши са страшним и нечувеним прогонима који готово да су превазилазили гоњења из првих векова хришћанства, и радећи на унутарњем разарању уз помоћ "живе цркве" и обновљенства, и на стварању сваковрсних либералних идејних новотарија у духу протесрантизма. Коначно, у већини православхих држава остаци преживелих помесних цркава постали су жалосна оруђа богоборне власти. Обилне плодове, ипак, дух антихриста покупио је и у другим православхим црквама које су остале у слободи. Оне су силно заражене идејним либерализмом и модернизмом, које их води стапању са протестантизмом. Слава Богу, међу њима је и мали остатак оних које нису преклониле колена пред све моћнијим духом антихриста! Држи се још и наша Руска Загранична Црква у којој су поклоници долазећег Антихриста узроковали погубни раскол, а сада настоје и да је сасвим униште и збришу са лица земље, користећи се притом свим могућим средствима и најважнијим међу њима клевето и лажју, што је природно оружје оца лажи и клевете од искона - ђавола.
Стање је у свету невесело и имали бисмо разлога да паднемо и духом и очајавамо, да не знамо да "тако је писано" у Слову Бижјем и да све то тако треба да буде.
Шта нам је чинити и какви треба да смо?
"Богом допуштено отпадништво - како нас поучава један од великих учитеља духовнога живота наших дана, преосветљени Игњатије Брјанчањинов - не покушавај да зауставиш немоћном руком својом. Уклони се, чувај се сам од њега и то је са твоје стране довољно. Упознај дух времена, изучи га како би, колико можеш, избегао његов утицај.. Отпадништво је од пре некога времена почело да се шири брзо, слободно и отворено. Последице морају бити ужасне. Нека буде воља Божја! Може да се призна да се православна вера ближи крају... Једино посебна милост Божја може да заустави свепогубну епидемију неморала и да је одложи на неко време, будући да треба да се испуни све што је прореклo Свето Писмо.
Судећи по духу времена и неспокоју који влада, ваља претпоставити да ће се здање Цркве, које се одавно потреса, срушити брзо и страшно. Нема никога ко би то зауставио и томе се супротставио. Подршка се прима од стихија овога света који је непријатељ Цркве и који ће само убрзати њен пад, а не да ће још и да га заустави. Нема од кога да се очекује обнова хришћанства. Сасуди Светога Духа коначно су пресушили свугде, па чак и у манастирима, тим скривницама благочешћа и благодати.. Со обљутави.
У највишим пастирима Цркве остало је тек слабо, мрачно, збркано и неправилно разумевање речи, које убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство, које је дело, а не реч. Тешко је гледати коме су поверене овце Христове, коме је дато да их води и спасава. Али то је- допуштење Божје.. Милосрдно дуготрпљење Божје продужава и одлаже коначни расплет ради малога остатка оних који се спасавају, док они који гњиле или угњилише достижу пуноту трулости. Они који се спасавају треба да схвате то и да користе време које им је дато за спасење.. Нека милосрдни Господ саклони остатак оних који верују у Њега! Но тај је остатак мали, а све ће мањи бити.. Спасавај да спасeш своју душу, речено је остатку хришћана Духом Светим" (из 4. Тома и Отачника).
Од времена када је епископ Игњатије ово писао, стање у свету се није поправило него се само погоршало. "Будућ да ће Антохристово главно дело бити да одвуче све од Христа- говори други велики духоносни наставник нашега времена епископ Теофан Затворник- он се неће јавити док буде деловала царска власт. Она му неће дати да се осили и ометаће га да дејствује. Управо то је оно што задржава (2. Сол. 2,7). А када царска власт падне и народи свугде заведу самоуправу (републуке, демократије), тада ће Антихрист моћи слободно да дела. Сатани неће бити тешко да нађе гласове који ће се одрећи Христа како је показало искуство из француске револуције. Нико неће имати власт да каже: "Вето". И тако, када се свугде заведе такав поредак, који одговара остварењу Антихристових стремљења, тада ће се Антихрист и појавити" (тумачење Друге посланице св, Апостола Павла Солуњанима, главе 2-6, стр. 504).
Оно што је прорекао епископ Теофан испунило се: претече Антихристове су учиниле своје- дух антихриста је свугде; свуда је установио такав поредак какав је епископ описао. Сећајући се речи епископа Игњатија да ће: "Антихрст бити логична, исправна, природна последица општег моралног и духовног настројења човечанства (том 4), препуштамо читаоцима који пазе на живот око себе да сами изведу закључке из овога што је речено, а са своје стране само можемо да поновимо.
уторак, 11. октобар 2016.
СВЕТА МАРИЈА ГАТЧИНСКА
Светитељка која помаже против депресије
„Депресија је духовни крст“, рекла је. „Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, то јест, ономе ко после покајања поново запада у пријашње грехе… Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да покаже његове плодове. Или, пак, да носи овај духовни крст, са понизношћу, благошћу, покајањем и великом благодарношћу Господу, сећајући се да Господ ношење таквог крста сматра плодом покајања… Само напослетку наступа велика утеха, кад човек схвати да је његова обесхрабреност, у ствари, неприхваћени плод покајања, то јест, нека врста несвесног само-кажњавања услед одсуства тражених плодова… То би требало да нас учини кроткима, те депресија постепено ишчезава, а рађају се истински плодови покајања…“
Руска монахиња и новомученица Марија Гачинска исцелитељка од депресије, празнује се 26. јануара (+ 1930). Непокретна монахиња коју су комунисти ухапсили јер се молила за друге и тешила их.
Руска ново мученица Марија Гачинска икона – непокретна светитељка која лечи депресијуМученица Марија Гачинска (рођена као Лидија Лелианова) рођена је у Санкт Петербургу 1874 године. У шеснаестој години као девојка оболела је од тешке болести – Паркинсонове болести, која је била последица прележаног енцефалитиса. На дипломском испиту у женској школи коју је похађала и завршила, Лидија је доведена у инвалидским колицима.
Нису јој помогли многи третмани којима је била подвргнута, укључујући и одласке у иностранство. Болест је наставила да неуморно узима девојци телесно здравље: почела су да јој се суше руке и ноге, а цело тело је почело да се скупља у величини. Према савременицима тог доба није било третмана који би јој помогао. Она је прво престала да осећа ноге и увек је морала да лежи, јер није могла да седи због константних и страховитих болова у свим ткивима. Постепено су јој се и руке парализовале и цело тело је почело да се суши. Само глава и лице су остали без промена. Лице јој је било благообразно и светло.
У том што је болест будуће мати Марије наставила да се развија по необичном обрасцу видимо дејство и ефекте Божанског Провиђења. Озбиљна болест није добила обрасце који су обично неизбежни и која кроз телесне повреде такође доводе и до уништења личности.
Као што је наведено од стране писаца првих житија и биографија многих мученика и исповедника руских, укључујући мати Марију, тако и свештеник Михаиљ Пољски наводи: „доживевши пуну физичку инвалидност, (мати Марија) не само да није ментално деградирала, већ се прилично неуобичајено код таквих пацијената појавила чудна особина личности и карактера: она је постала веома кротка, понизна, покорна, скромна, концентрисана у себи, продубљена у сталној молитви, без најмање жалости за своје тешко стање“.
Године 1913 породица се преселила са Лидијом у место Гачин. Овде се Лидија 1922 године по благослову Свештеномученика Венијамина Петроградског замонашила са именом Марија. Због подвиг непрекидне молитве, трпљење туге и духовне помоћи болеснима и страдалницима коју је пружала у месту Гачину, названа је Мати Марија Гачинска.
Равно десет година је служила по Божјем благослову људима мати Марија Гачинска. Прикована за кревет, она је на десетине људи примала и молила се за њих, међу којима су били сељаци, занатлије, свештеници, чак и епископи. Њена слава и светост која ју је окруживала током живота, проширила се далеко изван Гачина и Петрограда.
Мученицу Марију је Господ благословио даром љубави, увида и чуда. У истражном предмету из 1932 године комунистичке руске полиције о мати Марији, из извештаја полиције која је водила поступке против свештеника и монаха, постоји много доказа о овим даровима благодати. А они полицијски истражитељи који су скупљали фабриковане оптужбе и стварне догађаје против руских свештеника и монаха, тако и против Мати Марије Гачинске, у ствари су и не знајући, писали материјал за житије светитељке…
На крају живота физичко стања мати Марије Гачински је било тако лоше да је сваки додир изазивао неподношљив бол. Упркос томе, и даље је пружала помоћ свима који су јој долазили, узносећи молитве Господу за њих и дајући им духовне савете.
19 фебруара 1930 године Мати Марија Гачински и њена сестра су ухапшене током кампање „Конфискација монаха и монахиња“, која се десила широм руске земље. Мајка Марија Гачински је оптужена стандардном оптужбом за руске вернике, укључујући проповедање Јеванђеља. Руски комунисти и чекисти су били сурови према непомичној монахињи. Према изјавама савременика, њу су при хапшењу вукли са другог спрата куће за руке двојиаца чекиста, игноришући њене крике бола а затим је убачена у камион и одведена у Петроград.
Мученица је остављена у болничким заточеничким кућама где је умрла 17. априла 1930 године, када је већ била осуђен да три године проведе у егзилу. Тело мученице је покопано по тадашњем закону без публицитета и присуства верујућих људи.
Одмах после страдања Мајке Марије, њена гробница у близини капеле Блажене Ксеније Петроградске постало је место ходочашћа за вернике. На њеном гробу је било комеморација, молебана, узимала се земља са гроба …
Године 1981 године мати Марија Гачинска је канонизована и прослављена као светитељка и нашла се у светом дому нових руских мученика и исповедника Руске православне цркве у иностранству. Тек је 25 година касније, 17. јула , 2006 године Мати Марија Гачинска канонизована и прослављена као светитељка и у Русији, код куће.
Мошти Свете Марије Гачинске су 26 марта 2007 године са Смоленског гробља у Петровграду свечано пренете у Гачинско Павловску цркву, где сада почивају у лепоти кивота и доступне су за поштовање од стране верних, који од ње траже утеху у жалости и болести, и плачу са вером и љубављу призивајући њену помоћ:
„Мати Марија мученице, молите се за нас!“.
Мати Марија Гачинска о депресији
Тридесетак миља од Петрограда налази се градић Гачин, који је свим Петрограђанима познат по својим вртовима, парковима и палатама. У том граду је пре Револуције живела, надалеко позната, монахиња Марија. Матушка Марија је Револуцију 1917. године, дочекала на болесничкој постељи. Након прележаног енцефалитиса (упале мозга), оболела је од тзв. Паркинсонове болести (болест је добила име по лекару Паркинсону). Матушка Марија је била непокретна, тело јој беше као оковано, а бледолико лице више налик некој маски него живом људском лику.
Могла је да говори, али са полу-затвореним уснама, кроз зубе, споро и једноличним тоном. Матушки је зато била потребна стална помоћ, брига и нега. Морамо напоменути и то да ова болест често узрокује и велике психолошке промене (раздражљивост, замарајуће и тврдоглаво понављање уобичајених питања, претерани егоизам и егоцентризам, појаву сенилности, и сл.), те такви пацијенти најчешће завршавају у психијатријским болницама. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности открила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, кротка, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања.
Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Убрзо се за ову необичну монахињу прочуло и ван њеног града.
Матушка Марија је живела у дрвеној кућици на самом излазу из града. Посетио сам је у марту 1927. године. Док сам чекао да дође мој ред, разгледао сам бројне фотографије у примаћој соби. За око су ми нарочито запале фотографије митрополита Вењамина (новомученика петроградског) и митрополита Јосифа (који је убрзо постао вођа јосефитског покрета). Митрополит Јосиф је матушки на слици написао дирљиву посвету, наводећи велики одељак из свога дела У Очевом загрљају, док је митрополит Вењамин кратко написао: „Дубоко поштованој страдалници, матушки Марији, која од многих плачућих, утеши и мене грешног…“
Имао сам прилику да присуствујем чудотворном исцеливању напаћених душа. Неки младић, очајан због хапшења и прогона свога оца – свештеника, отишао је од матушке са осмехом, одлучивши да прими чин ђакона. Једну младу жену, опхрвану тугом, обасја радост и она одлучи да постане монахиња. Један старији човек, који је страшно патио због губитка сина, отишао је од матушке утешен и охрабрен. Нека старија жена, која дође плачући, отишла је мирна и оснажена.
Ушавши код матушке, рекох јој да ме напада страшна депресија, која понекад траје и по неколико недеља, те никако не могу да нађем начина да је се ослободим.
„Депресија је духовни крст“, рекла је. „Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, то јест, ономе ко после покајања поново запада у пријашње грехе… Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да покаже његове плодове. Или, пак, да носи овај духовни крст, са понизношћу, благошћу, покајањем и великом благодарношћу Господу, сећајући се да Господ ношење таквог крста сматра плодом покајања… Како само напослетку наступа велика утеха кад човек схвати да је његова обесхрабреност у ствари неприхваћен плод покајања, то јест, нека врста несвесног само-кажњавања услед одсуства тражених плодова… То би требало да нас учини кроткима, те депресија постепено ишчезава, а рађају се истински плодови покајања…“
Имао сам утисак да је неко, овим матушкиним речима, извршио хируршки захват на мојој души и отклонио духовни тумор… Од ње сам отишао као потпуно други човек.
Године 1930, матушка Марија Гачински је ухапшена. Оптужена је за контра-револуционарну пропаганду и учествовање у контра-револуционарном покрету, у складу са 10. и 11. параграфом 58. члана совјетског закона о криминалу. Поред ње, ухапшен је и њен брат. Поменуту организацију сачињавало је само двоје људи, а пропаганда против комунизма беше њен дар утешитељства. Сведоци њеног хапшења, сећају се застрашујуће слике ругања и окрутног насиља над трпељивом мученицом, одузетој и неспособној да начини било какав физички покрет. Матушкин политичко-религиозни злочин погоршан је и њеним одбијањем да призна митрополита Сергија, после његове познате Декларације из 1927. године, која је довела до раздора у Руској цркви.
Хапшење се догодило тако што су двојица Чеха упала у њену кућу, зграбили је за руке, извијене иза леђа, и по поду је одвукли од кревета до њиховог аутомобила… Савијајући њено многонапаћено, парализовано тело, убацили су је у кола и одвезли је. Њеног брата су одвезли у другом аутомобилу, тзв. црној марици (црној лимузини намењеној транспорту ухапшених у ноћној тмини, како Солжењицин објашњава у своме делу Гулаг). Матушкиним пријатељима је било дозвољено да јој у затвор доносе скромне пакете. Међутим, након само месец дана, више нису прихватали пакете и само су кратко рекли: „Умрла је у болници“. (Такви беспомоћни пацијенти су најчешће убијани.) Њено тело није испоручено.
После деветомесечне истраге, матушкин брат, који се пожртвовано бринуо о својој сестри и примао посетиоце, осуђен је на пет година затвора у сибирском концентрационом логору.
Нека би Господ упокојио ове дивне душе.
Света новомученице Маријо, моли Бога за нас!.
субота, 8. октобар 2016.
ПРОТИВ КРШТЕЊА КРОПЉЕЊЕМ
Посланица Никифора Архиепископа
Слованије и Херсона, из 1754 г.
Због мог положаја ја сам дужан да пазим и посматрам да све
остане потпуно сачувано и непромењено. Најпре ћу вам скренути пажњу на
свето Крштење које значи улаз у све свете тајне, почетак нашег спасења,
опроштење наших греха и поновно измирење са Богом. То је дар усвајања,
јер кроз Крштење ми постајемо синови Божји и следбеници Христови,
облачимо се у Христа Господа нашег, као што каже свети апостол Павле:
„јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ Без тога
спасење није могуће. „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и
Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн. 3, 5).
Што се тиче ове свете Тајне, морам нагласити следеће:
1. Право значење или име ове Тајне, на језику који су у почетку употребљавали просветљени апостоли у саопштавању благе вести Јеванђеља нама, у суштини значи погружавање, а не обливање или кропљење.
2. Први установитељ крштења – Господ и Спаситељ Исус Христос, сишао је у реку Јордан и погружавањем био крштен.
3. Апостол Филип сишао је до воде са ушкопљеником с намером да га крсти: „... и сиђоше оба у воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га“ (Дап. 8, 38).
4. Православна Црква, по апостолском предању, увек је крштавала погружавањем. То се види у 7. канону 2. Васељенског сабора који говори о крштењу; у другој беседи о вршењу Тајни Св. Кирила Јерусалимског јасно стоји: „Исповедали сте спасоносно исповедање, и потопили сте се три пута у воду, а потом се појавили из ње“, као и у речима Св. Василија Великог: „Кроз три погружења и исти број призивања извршава се света Тајна Крштења“.
5. Погружење у воду, а посебно трократно погружење са трократним изласком из воде није било установљено самовољно или случајно, него као слика Васкрсења Христовог у трећи дан. „Вода“, каже Свети Василије, „има символичко значење смрти, и прима тело као у мртвачки ковчег“. Како онда, да се упоредимо са Оним, Који је сишао у ад, имитирајући Његово погребење крштењем? Тела оних, који се крштавају, на неки начин су погребена у води. Због тога, крштење тајанствено представља стављање на страну телесних брига, речима апостола: „У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тијела грјеховности обрезањем Христовим“ (Кол. 2, 11). Св. Кирило у тумачењу ових речи каже: „Тако сте ви, помоћу ових знакова представили Христово три-дневно погребење, јер као што је наш Спаситељ био у срцу земље три дана и три ноћи, тако и ваше прво појављивање из воде символизује први дан Његовог привременог бивања под земљом, а ваше погружење символизује ноћ. Као што и онај, који хода ноћу, не види ништа, а онај, који хода дању види, тако и ви потопивши се у воду не видите ништа, као што не видите ни ноћу, а појавивши се из воде видите све, као што видите дању. Били сте и погребени и рођени. Тако је спасоносна вода за вас била обоје, и мртвачки ковчег и мајка. Иако ми у ствари нисмо умрли, били погребени, нити били распети на крст, него смо представили то само символички, ми, свеједно, заиста постижемо спасење. Христос је био истински распет, истински погребен и истински је васкрсао. Све ово је даровао нама, тако да ми, имитирајући Његове муке, постајемо њихови саучесници и заиста добијамо спасење.
6. Православна Црква свуд у свету све до данашњег дана крштава са трократним погружењем и излажењем из воде. Грчке, арапске, бугарске и српске цркве(1) (све крштавају на такав начин. Свака од тих цркава има посуду у којој погружавају необучену децу са призивањем имена Свете Тројице. Нема сумње да је исти начин крштења деце био присутан и у Малој Русији. Свети принц Владимир, који је живео и владао у Кијеву, примио је веру и све црквене обреде од Грка који су и тада, а и сада крштавали погружавањем. Зар није чудно да они, који су имали Грке за своје учитеље и које су крстили Грци, сада не крштавају погружавањем?
Све у свему, мислим да је оправдана
претпоставка да је крштавање обливањем почело у Кијеву, и раширило се
Малом Русијом. Ово застрањење постоји од времена када су унијати стекли
власт над Кијевском митрополијом. У римској Цркви, до 12. века, или боље
речено, до 13. века крштавало се погружавањем. Али касније они не само
да су почели да крштавају обливањем, него чак и кропљењем. Као последица
тога Малоруси су једини православни људи, који су укинули погружавање и
увели обливање. То је дало изговор расколницима да нас оптужују за
запуштање апостолског предања, које је остало непромењено у целокупној
Православној Цркви. Оптужују нас да следимо пример паписта који су се
заједно са многим другим неправилним укидањима, усудили да мењају и
Свето Крштење. Божански апостол Павле јако је молио Коринћане за очување
предања следећим речима: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и
чврсто држите предања као што вам предадох“ (1.Кор.11, 2). Молио је
Солуњане да „чврсто држе предања, којима су научени, било ријечју, било
посланицом“ (2. Сол. 2, 15).
Начин крштења погружавањем је заиста апостолско предање које чува
Православна Црква чврсто и непоколебљиво од апостолских времена до
данашњих дана. Св. Василије доста јасно указује на опасност која лежи у
испуштању било чега што нам је било предато о светој Тајни крштења:
„Велика је мука кад неко умре без крштења, или кад је нешто, што нам је
било предато, у светој Тајни крштења изостављено.“
Зашто правимо пропусте код тако важних ствари?[2]
Зашто не чувамо ово свето и апостолско предање (тј. крштење
погружавањем), које се чува у читавој Православној Цркви? Који разлог,
који изговор можемо изнети да објаснимо зашто се ова света тајна врши
код нас другачије? Зашто је не вршимо на начин као што нам је предата од
светих апостола, као што су учили свети оци, као што је читава
Православна Црква вршила и врши чак и сада? Можда ће неко рећи да је
опасно погружавати децу у воду? Али овакав изговор може да буде повезан
са оним за кога цар-пророк каже: „Не дај срцу мојему да застрани на зле
помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно“.
Животи Његовог Царског височанства, императора и великог принца Павла
Петровича и његове царске деце веома су драгоцени. Али они су, ипак, без
размишљања и милошћу Божјом били крштени трократним погружењем у
прилично дубокој посуди, коју сам видео својим очима у царској цркви.
Ако овакав пример није довољан, онда ће пример безброј деце по читавом
свету, које Црква крштава сваки дан, или боље речено, сваког часа
трократним погружењем без опасности по њихове животе, бити довољан. На
крају крајева, ако неко каже да хладна вода зими може да буде опасна по
здравље деце, онда тај треба да зна да не постоји никакво правило, које
заповеда, да вода на крштењу мора да буде хладна или близу смрзавања.
Могуће је употребљавати воду собне температуре, која није хладна као
она, која се налази напољу. Довољно је било речено, моја љубљена децо у
Христу, и поштовани свештеници. Довољно вам је било речено да не
крштавате обливањем, него погружавањем. Тако ћете бити међу првима у
Малој Русији који следе свети пример и који достижу славу чувањем
апостолског предања. Такође, за чување исконског предања Цркве, бићете
награђени од Бога. Рекавши све ово, да нико не прекрши ове одредбе под
изговором, да није било довољно јасних упутстава. Наше архијерејство
одређује да сви под нашим духовним вођством:
1.
Настоје да у свакој цркви буде сребрна или бакарна посуда (или од ког
другог подесног материјала) која ће имати облик звона или бурета, сужена
према дну, исте ширине као и дубине и једноставна за употребу.
2. Заповедамо свештеницима свуда, да морају изнад посуде са
водом бити прочитане одговарајуће молитве, и бити крштена у тој светој
води са трократним погружавањем уз призивање Лица Свете Тројице са
сваким погружењем. Једном речју, све ово треба да се врши као што то
раде у Великој Русији.
3. Стриктно инсистирамо да света
вода после крштења не сме бити просипана на неко нечисто место, него
треба да буде преливена опрезно, са поштовањем, у умиваоник где
свештеник умива руке. Посуда за крштење не сме се употребљавати ни у
коју другу сврху и нек се чува међу осталим светим сасудима.
Поред
тога одређујемо да у свакој цркви треба да буду две мање посуде од
сребра, бакра или бронзе – једна за свето миро, која се увек мора чувати
у цркви на одговарајућем месту, и друга за свето уље, које се
употребљава на крштењу. Ова посуда, заједно са паром маказа треба да се
држи у чистој кутији, која мора бити одговарајуће украшена, да не би
они, који нису у вери, имали разлога за оптуживање.
Онима који су послушни и вољни да се повинују овим одредбама, обећавамо благослов Божји, вечну славу и наш пастирски благослов.
[1] Реч је о некадашњој Српској Цркви (из 18. века) која је била православна, а не данашњој „Српској Патријаршији“ *** у којој се исто као и у њеном „другом плућном крилу“ – Римокатоличкој Цркви, признаје дејственост (благодатност) „крштења“ кропљењем и обливањем и свуд редом практикује – нап. прир..
[2] Те страшне пропусте праве они који не верују да су то важне ствари. Дакле, они који немају вере, праве вере. – нап. прир.
СВ.ТАЈНА КРШТЕЊА ПО СВЕТОМ ПРЕДАЊУ
Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.
Православна Света
Христова Црква нас учи да је крштење прва од седам Светих Тајни, којом
се човек поново рађа благодаћу Светога Духа у новог духовног човека и
постаје судеоник царства благодати.
Учење православне Цркве о
крштењу није никаква произвољна идеологија, него представља верну и
непоколебиву преданост учењу Христа Спаситеља. И поред тога сведоци смо
да многи духовни пастири у СПЦ-и не следе предању Св. апостола и Св.
Отаца, и супротно обичају и пропису Саборне, Апостолске Цркве о крштењу,
трократним погружавањем, већ својом праксом, поливањем или кропљењем,
крче пут ка римокатоличком обреду.
У наставку ћемо изложити учење
Православне Цркве о Св. Тајни крштења, изговорене од стране Св. Отаца,
осврћући се, пре свега, на најважнију радњу у Светој Тајни крштења,
трократно погружавање.
Шта је Света Тајна крштења?
То
је Света Тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и
наслеђених и личних, и као новорођено дете Божје укључује се у Цркву
Христову.
Која је најважнија радња у овој Светој Тајни?
Трократно погружавање у воду у име Свете Тројице: Оца, Сина, и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника.
Шта треба да се ради ако нема свештеника, а још некрштено дете је болесно?
У
тако озбиљном случају Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка
могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем детета у
воду изговарањем: „Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и
Светога Духа; Амин“. Ако дете преживи, свештеник ће допунити крштење и
извршити Свету Тајну миропомазања.
Свети владика Николај (Катихизис Источне Православне Цркве)
Крштење
је света тајна у којој се кроз троструко погружење у воду у име Оца и
Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни
живот и поново рађа у духовни, свети живот ради охристовљења и
отројичења…
У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружавање у воду онога који се крштава
Ава Јустин Ћелијски (Догматика Православне Цркве III)
Господ
својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају:
„Крштавајте у смрти мојој“ – не! Већ им је рекао: „Идите и подучите све
народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Другим речима,
крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању
изговарајући по једно име Свете Тројице. Јер, нити се са једним
потапањем и израњањем, смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не
представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете
Тројице. Стога је, и такво крштење будући лишено, како богословља тако и
оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко. А са три потапања и
израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се
изображава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење
Спаситељево.
Преподобни Никодим Агиорит
Ако епископ
или презвитер не саврши три погружења једнога посвећења, него једно
погружење, у смрт Господњу приношено, да се свргне такав.
Законоправило, 50. апостолско правило
Који не крсти у три погружења, у име Оца и Сина и Светога Духа, да је проклет.
Велики требник, глава 79
Свети
свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело
дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту
ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована,
плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена.
Свети Козма Етолски
И
сам Богочовек је, крстећи се људским крштењем, био три пута потпуно
погружен. Сва писма то потврђују. Јеванђелист Матеј описујући призор
Богојављења Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се
отвара, каже: „И крстивши се изиђе одмах из воде. И гле отворише му се
небеса“ (Мт 3,16). Исто каже и Марко: „И одмах излазећи из воде виде
небеса где се отварају“ (Мк 1,10).
Схиархимандрит Методије
Проклињем
њихово скверно крштење савршавано обливањем, а не погружавањем по узору
на Господње на Јордану и (које није савршавано) како нам апостоли
предадоше – трима погружењима у име Оца и Сина и Светога Духа.
Проклињем
оне који развратно творе свето крштење, ако и говоре у име Оца и Сина и
Светога Духа, али ипак крштавају водом у једно крштење а трипут не
погружавају, док (има и) других (који) само обливају.
Саборни законик патријарха Филарета Романова
(Требник, стр. 597. и 603.)
Крштење
мора да се свршава трократним погружавањем у воду онога кога крштавају.
Мора да се изврши троктратно: у име ипостаси Пресвете Тројице ( Мат.
28, 19), по правилу Св. Апостола (прав. 50) и Св. Васељенских сабора
(II. Васељ. прав. 7). Мора се свршавати погружавањем: с тога што се
погружавањем крстио сам Спаситељ од Јована (Мат. 3, 16; срав. Мк. 1,
5; Јован 3, 23); погружавањем крштавали су Св. Апостоли (Дап. 8, 37.
38). Што се, пак, тиче кропљења и обливања, као што западна црква обично
сада свршава тајну крштења: то у старини допуштено је само као
изузетак, у крајњој невољи, поглавито при тешким болестима, за болеснике
који су у постељи (такозване клинике), које није могуће било крстити
погружавањем.
Архиепископ Руски Макарије (Православно догматичко богословљe)
петак, 7. октобар 2016.
60 ЧИЊЕНИЦА О ПОСЛЕДЊЕМ РУСКОМ ЦАРУ НИКОЛАЈУ И ЊЕГОВОЈ ВЛАСТИ
1. Знао је пет страних језика. Одлично образовање (високо војно и високо правно) сједињавало се у њему са дубоком религиозношћу и знањем духовне литературе. Одлужио је војни рок. Имао је војни чин пуковника. Када су га генерали и фелдмаршали наговарали да додели себи бар генералски чин, одговарао је: „Ви се, господо, о мом чину не брините, већ размишљајте о својој каријери“...
2. Био је руски цар који се највише бавио спортом. Од детињства се стално бавио гимнастиком, волео је да весла на кајаку, брзо је шетао неколико десетина километара, обожавао је брзе трке коња и сам је учествовао у таквим такмичењима. Зими је са великим уживањем играо руски хокеј и јахао коње. Био је одличан пливач и велики љубитељ билијара. Играо је и тенис.
3. Одећа и обућа су у царској породици прелазиле од старијих млађој деци. Сам цар је био толико скроман у личном животу да је до последњих дана носио своја „свадбена“ одела.
4. Средства из Лондонске банке, приближно око 4 милиона рубљи (замислите данашњи еквивалент!), која је наследио од оца, без остатка су била потрошена на добротворне сврхе.
5. Није била одбијена ни једна од молби за помиловање, које су дошле до цара. За све време његовог владања донето је и извршено мање смртних казни, него што су у СССР кажњавали дневно, буквално до саме смрти Стаљина. Број затвореника је био много мањи него у СССР или РФ. У 1908. години на 100.000 људи било је затворено 56 људи, у 1940.- 1214 људи, у 1949. години- 1537 људи, а у 2011. години - 555 људи.
6. Број чиновника на 100.000 људи 1913. године је износио 163 човека. И већ после сто година живота без цара, 2010.године-1.153 човека.
7. У Тобољску, у притвору царска породица ни један дан није била без рада. Цар је цепао дрва, чистио снег, бринуо се за врт. Војник, сељак, видевши све то је рекао: „Кад би му дали парче земље, он би себи Русију својим рукама натраг зарадио!“.
8. Када су завереници спремали оптужбу цару за издају, неко је предложио да се отштампа лична преписка Николаја Александровича и царице. На шта је добио одговор: „Не смемо, тада ће их народ прогласити свецима!“.
9. У трагедији на Хординци, цар није био крив. Када је он сазнао о томе, одмах је дао погинулима и пострадалима велику материјалну и моралну помоћ.
10. 1905. године револуционари су сами почели да пуцају по војницима. И погинулих је било 130 људи, а не 5.000, као што је говорио русофоб и богоборац Лењин. Чак је и онима који су били рањени у унакрсној ватри, била пружена хитна медицинска помоћ, сви пострадали су били превезени у болницу. А цар тога дана уопште и није био у граду. Када је он сазнао о томе, дао је погинулим и пострадалим велику материјалну и моралну помоћ. Из својих личних средстава исплатио је сваком пострадалом компензацију од 50.000 рубаља (огроман новац за то време). У 1905-1907. години, успели су да угуше револуцију захваљујући тврдој вољи цара.
11. Направио је највећу по сили, моћи и процвату Империју, којој није било равне ни до, а ни после њега.
12. Руска Православна Црква је била најснажнија црква у свету. Само у 1913.години у Руској Империји је било 67.000 цркава и 1.000 манастира, распрострањених апсолутно по свој територији РИ. Руска Црква је имала огроман утицај на Светој Земљи, била је покровитељ православним хришћанима не само у Европи, већ и у Азији, и чак у Африци.
13. За 20 година његове владавине становништво Русије се повећало за око 50 милиона – повећало се за 40%; природни прираштај је премашио 3 милиона годишње, што је био одраз општег нивоа благостања у друштву. 1897. год. Руска Царевина је имала 126.586.600 људи а 1913.год - 175.137.800 људи, без Финске. Тако су у државним банкама улози грађана порасли са триста милиона 1894. на две милијарде рубљи 1913. год.
14. Проверио је лично нови систем оружања пешадије при маршу на 40 врста. Никоме, осим министра дворца и комаданта дворца, није о томе рекао.
15. Скратио је службу у армији на 2 године, у морнарици на 5 година.
16. За време Првог светског рата, стално је одлазио на фронт, најчешће са сином. Тим самим је показао колико јако воли свој народ, да се не боји да умре за њега и Руску земљу. Показао је да се уопште не боји смрти нити било чега другог. А после, још у тежем времену за руску армију, преузео је на себе Врховно командовање војском. Док је Цар био на челу војске, непријатељу није био дат ни педаљ земље. Војска Николаја II није пустила Вилхелмову војску даље од Галиције - Западне Украјине и Западне Белорусије, и војни историчари сматрају, да није било унутрашње револуције - Русија би била један корак до победе. Према заробљеницима су се понашали као према страдалницима. Сачувани су им чинови, награде, новчана примања. Рок у заточеништву убрајао се у стаж службе. Од 2.417.000 затвореника за цео рат, умрло је не више од 5%.
17. Број мобилисаних у Русији је био најмањи - свега 39% одсвих мушкараца у узрасту 15-49 година, док је у Немачкој износио 81%, у Угарској-74%, у Француској-79%, Енглеској-50%, Италији-72%. При том на сваку хиљаду свих становника, Русија је изгубила 11 људи, Немачка-31 човека, Аустрија-18, Француска-34, Енглеска-16. Такође, само Русија није имала проблем са производима. Немачки „војни хлеб“, незамисливог састава, у Русији не би никоме ни пао на памет.
18. Банка Државне комисије за резерве је давала сељацима велике кредите (кредити без накнадног враћања на одређени временски рок), 1914. године према правима сопствене својине и аренде сељацима је припадало 100% ораница у азијатској Русији и Сибиру а 90% у европском делу земље. У Сибиру су били направљени државни магацини пољопривредне опреме који су снабдевали становнике пољопривредним машинама
19. Износ пореза за једног човека у 1913.години је био 2 пута мањи у Русији него у Француској и Немачкој и више од 4 пута нижи него у Енглеској. Становништво се стабилно и брзо богатило. Плате руских радника су веће од европских плата, уступајући место у свету само америчким платама.
20. Од јуна 1903. године предузетници су се обавезали да ће исплаћивати плату и пензију повређеном раднику или његовој породици у висини 50-66 % плате. У 1906. у држави се формирају раднички синдикати. Законом од 23. јула 1912. године у Русији је уведено обавезно осигурање радника од болести и несрећних случајева.
21. Закон о социјалном осигурању је био прихваћен пре свих европских држава и САД.
22. Најсавршеније у свету радно законодавство. „Ваш Цар је направио тако савршено радно законодавство, каквим не може да се похвали ни једна демократска земља“. Председник САД - Виљем Тафт.
23. Цене свих производа су биле једне од најнижих у свету, заједно са порезима.
24. Повећање обима буџета је било више од 3 пута.
25. Рубља је, захваљујући новчаној реформи 1897. почела да се обезбеђује златом. „Русија је захваљујући златним резервама дужна само Императору Николају II“ - С.Ј. Вите
26. У 1908. години је било уведено обавезно основно образовање. До 1916. године, писмених у Империји је више од 85%. Пред сам рат већ је било 100 универзитета са 150.000 студената. Према њиховом укупном броју, Руска Империја је заузимала треће место у свету, које је делила са Великом Британијом. Финансирање образовања је за 20 година порасло са 25 мил.рубаља на 161 мил.рубаља. И то без узимања у обзир сеоских школа, чији су расходи порасли са 70 млн.руб 1894. године до 300 млн.у 1913. години. Укупан буџет народног просвећивања је порастао за 628%. Број ученика у средњим образовним установама је порастао са 224 хиљаде на 700 хиљада људи. Број студената се за 20 година удвостручило, број ученика је порастао са 3 милиона на 6 милиона људи. 1913. године у држави је било 130 000 школа. Пред револуцијом је спроведен закон о потпуно бесплатном образовању, при чему не само бесплатним предавањима, већ и живота за време обуке. Семинарије су завршавали на рачун државе - а у тај државни рачун је улазило сво издржавање и храњење ученика.
27. 1898. године уводи се бесплатна медицинска помоћ. Да би се она добила довољно је било да сте само грађанин Империје. Таквог човека нико не би истерао напоље, као сада, и после детаљног прегледа би му потанко испричали шта је потребно и шта треба да се уради за лечење. «Медицинска организација», направљена од стране руских изборних органа локалне самоуправе, је била највеће достигнуће наше епохе у области социјалне медицине, пошто је вршила бесплатну медицинску помоћ, доступну свакоме и имала је још и дубоко васпитно занчење“ - Швајцарац Ф.Ерисман. По броју лекара Русија се налазила на 2-ом месту у Европи и на 3-ем месту у свету.
28. Брзим темпом се по свој Империји граде: дечији вртићи, домови, породилишта, прихватилиште за бескућнике.
29. При Николају II руски национализам је био најмоћнија сила у политици, чврсто је бранио руске интересе свуда где смо се сусретали са непријатељима. Било је много организација, неколико партија и сваке врсте патриотских покрета, од Савеза Руског Народа и Сверуског Националног Савеза до месних организација, које су широком мрежом покривале сву земљу. У којима је руски човек могао да дође и исприча о својој несрећи, затражи помоћ уколико га неко угрожава.
30. Брзо је расла индустрија. Од 1890. до 1913. године БДП је порастао 4 пута. Принос каменог угља је порастао 5 пута за 20 година, вађење гвожђа је за све то време порасло 4 пута. Добијање челика и мангана 5 пута. Инвестиције у основни капитал фабрика машинске индустрије су од 1911. до 1914. порасле за 80%. За 20 година дупло се повећао број дужине железничких пруга и телеграфских мрежа. У исто време је удвојила своју тонажу, и без тога, највећа у свету речна морнарица. Брзо је ишао раст механизације индустрије. 1901. године у САД је добијено 9 милиона 920 хиљада тона, а у Русији 12 милиона 120 хиљада тона нафте, у периоду од 1908. до 1913. раст производног рада у индустрији је премашио по одговарајућим показатељима САД, Енглеску и Немачку, које су се дуго времена сматрале индустријским гигантима. Као резултат делатности Цара држава је постала економски јака. У периоду светске економске кризе 1911. године, Русија се, насупрот свима, налазила у развоју.
31. Сирова нафта се при Цару није смела извозити у иностранство, а добијена средства су ишла на развој домаће производње.
32. 1914. године на молбу САД, Царска Русија је послала Американцима око 2.000 руских инжињера за формирање тешке војне индустрије.
33. Темпо раста производње – 1. место у свету. Ниво концентрације производње – 1. место у свету. Један од највећих извозника у свету производа текстилне индустрије. Један од највећих произвођача производа обојене и црне металургије у свету. Један од највећих произвођача у свету машинске индустрије. Једна од највећих у свету земаља по обиму добијања угља.
34. Највећи извозник житарица, лана, јаја, млека, уља, меса, шећера и др у свету. Принос житарица је за 1/3 већи од приноса Аргентине, САД и Канаде заједно.
35. Раст производње житарица је повећан за 2 пута. Принос се повећао за више од 1,5 пута.
36. Укупан број крупне рогате стоке је порастао за 60%. 1. место у свету према броју коња, крупне рогате стоке, оваца, и једно од првих места према броју коза и свиња.
37. Врло често би се без ијединог испаљеног метка присаједињавале, или су остајале под протекторатом следеће територије: Северна Манџурија, Тјанцзин, Северни Иран, Урјанхајси крај, Галиција, Лавовска, Перемишљска, Тернопољска и Черновицкаја губернија, Западна Јерменија. Иде велико и брзо освајање Сибира, Казахстана и Далеког Истока.
38. Цар је био ван и изнад интереса одређених група и слојева становништва. Економске реформе, као и алкохолна, вршио је лично Цар. Понекад и насупрот Думи. Аутор свих промена је био Николај Александрович, упркос свим постојећим митовима о супротном.
40. Слобода штампе, слобода речи; толико слободе које није било ни до, а ни после његовог владања.
41.Обим резерви злата - највећи у свету; руска златна рубља је најчвршћа валута у свету, чак и данас.
42. Једни су од највећих у свету према темпу изградње железница (СССР им се и није приближила).
43. Једна од најјачих армија у свету, која се веома брзо развија. Најбоља у свету пушка Мосина, једни од најбољих у свету меткова „Максим“, 1910. године, које је дорадила Руска Империја, и један од најбољих у свету оружја калибра 76 мм.
44. Руска војно-ваздушна флота оформљена тек 1910. године, је имала већ 263 авиона и била је највећа авиациона флота у свету. До јесени 1917. број авиона је порастао до 700.
45. 1917. Војна Морска Флота је једна од најјачих у свету. Најбољи у свету разарачи и један од најбољих у свету бојних бродова, најбоље на свету мине и најбоља тактика постављања мина.
46. Изграђена је Велика Сибирска магистрала.
47. Хашки међународни суд је изум Николаја II.
48. Употреба алкохола према глави становника је једна од најнижих у свету, у Европи су мање пили само у Норвешкој.
49. Број психичких болесника је на 100.000 људи 1913. износио 187 људи. И већ после 100 година живота без Цара, 2010, године - 5598 људи.
50. Број самоубиства на 100.000 људи 1912. године је износио 4,4. После сто година живота без Цара. 2009. године -29.
51. Нису постојали никакви проблеми са инфлацијом и незапосленошћу, пошто практично није било ни једне, ни друге.
52. Ниво преступности је био нижи него у САД и земљама Западне Европе. На међународном скупу криминалиста, одржаном 1913. год, у Швајцарској, руска истражна полиција је била призната као најбоља у свету према откривању преступа.
53. Невиђени процват руске културе. Тако јак, вртоглави успон руског сликарства, руског архитектурног зидарства, руске литературе и руске музике није знала ни једна земља. Познати француски писац и литературни критичар Пол Валери назвао је руску културу почетка ХХ века „једном од светских чуда“.
54. Процват руске филозофије и науке.
55. Први проналасци у свету: бежичног телеграфа, хелихоптера и бомбардера, телевизора и телевизије, авиона и јуришних бомбардера, прва кинохроника, трамвај, хидроцентрала, електрични плуг, подморница, падобран, радио, катодне цеви, електронски микроскоп, аутомат, противпожарни апарат, астрономски сат, електромагнетни сеизмограф и основана је наука сеизмологија, електомобил, електрични омнибус, подводни мино полагач, хидроавиони, брод способан да савлађује арктички лед, једни од првих су нашли начин да праве фотографије у боји и први су у свету су их радили високог квалитета.
56. Први су у Русији пронађени: аутомобил, мотоцикл, двоспратни вагон, дирижабл.
57. Аутомобилска индустрија је била на нивоу немачке, авиациона на нивоу америчке, имали су један од најбољих у свету паровоза. Серија аутомобила Русо-Балт, која се пуштала од 1909. године, била је на светском нивоу, како по дизајну, тако и по експлотационим особинама. Одликовакла се истрајношћу и поузданошћу, чијим су доказима били њихови успеси у релију и тркама на дуге стазе, управо на међународном релију Монте-Карло и Сан-Себастијан.
58. Двоје од пет оснивача Холивуда су дошли из Русије. Познати парфем «Chanel № 5» измислила је не Коко Шанел, већ руски парфимериста - емигрант Веригин. Моторе за фирму „Димлер“ је направио руски инжењер Борис Луцкој. Тркачки Mercedes 120PS (1906 г.) је био допуњен радним шестоцилиндарским мотором, кога је такође измислио Луцкиј
59. Све је то било урађено и достигнуто без: терора, кулачења сељака, логора са робовима, десетина милиона уништених руских људи.
60. Од престола се одрекао не Цар, већ народ и такозвана елита се одрекла и Цара и Бога. Била је организована колосална издаја сваког и свачега. Како је он сам писао: „Около је издаја и кукавичлук, превара!“. На самом крају, доживео је ритуално убиство заједно са породицом, није оставио Отаџбину. Иако је могао да лако оде у иностранство и лепо живи.
Заговорници његовог одривања од престола су саставили лажни манифест, лажно одрицање, које представља апсолутну фантазију. У архивима РФ не постоји ни један докуменат који потврђује истинитост мита о одрицању. Постоји откуцани папир, потписан оловком, за који је не знамо како састављен. Не постоји ни један други докуменат који је Николај II потписивао оловком. Такође је истражен потпис који апсолутно не одговара потпису Цара.Такође постоји још много нелогичности.
Пријавите се на:
Постови (Atom)