СИТО

Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало. Потпуно разочаран, решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи.

– Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на питање како се треба молити. Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га: - Велики учитељу! Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога?

Старац – подвижник одговори: - Видиш ли оно прљаво сито тамо? - Да! – одговори младић. - Узми га и из реке донеси воде у њему.

Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца: - Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?

Старац му је одговорио: - Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.

Старац – подвижник одговори: - Видиш ли оно прљаво сито тамо? - Да! – одговори младић. - Узми га и из реке донеси воде у њему.

Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца: - Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?

Старац му је одговорио: - Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.

ПРИЧА O ЗЛАТНOJ ЈАБУЦИ

Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:

„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутрада питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“

Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

- Имати дете велики је дар Божији, огромна одговорност, али један једини дечији осмех може да надокнади све и нема цене.Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:

„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“

Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“

Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.

Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“

Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

- Имати дете велики је дар Божији, огромна одговорност, али један једини дечији осмех може да надокнади све и нема цене.

МНОШТВО МАЛИХ И ВЕЛИК ГРЕХ

Једном су на храмовну славу у манастир на богомоље ишле две сељанке. једна од њих је у младости – већ одавно – учинила зло дело и од тада није могла да га заборави, стално ју је мучила савест, кајала се на исповести. И сад је ишла и целим путем је туговала:„Ја сам грешница! Да ли сам достојна да прљавим устима целивам икону милостивог Спаса? Како ме мајка-земља носи? Како ме праведни Господ не кажњава?“ Њена сапутница је била жена строгог живота и зато је осећала да је боља од другарице. „А ја се не плашим,“ говорила је. „Идем лаког срца. Наравно, ни ја нисам праведница, али какве грехове имам? Све саме ситнице, нема смисла ни сећати се. С тобом је, мила, другачије. Схватам како ти мора бити тешко.“ Богомолнице дођоше у обитељ, помолише се у храму, на крају су доспеле код старца - затворника. Он их је упитао о свему, а затим је рекао: „Ти, прва, иди у поље и донеси овамо највећи камен који можеш да нађеш. А ти друга, скупи пуну кецељу малог камења и такође га донеси код мене.“ Жене су испуниле наредбу старца. Кад су му донеле камење он им је рекао: „Добро, а сад однесите ово камење и вратите га на место с којег сте га узеле.“ Прва, је лако пошла с тешким каменом, а друга је збуњено тражила по дворишту.“„Шта си урадила?“ упита старац.„Ах, оче, заповедаш ми да однесем камење тамо одакле сам га узела?“ „Да, врати га на она места с којих си узела камење.“„Не могу.“„Зашто?“„Има га јако много. Не сећам се свих места с којих сам га узела.“„Онда знај,“ рече старац, „твоја другарица је једном учинила велики грех и стално га се сећа, каје се због њега, омива га сузама. Она зна где је остала рупа од њеног камена. А ти са својим мноштвом грехова, за које мислиш да су ситни не знаш коме си, где и кад учинила зло.Чак их се не сећаш, и зато не можеш да изгладиш своје грехове. Они ти остају на души као ово камење у кецељи. Прљавштина је увек прљавштина, без обзира да ли је то бара или једна кап.“ И жена је схватила да са својим малим слабостима и греховима треба ништа мање од другарице да се брине за чистоту душе и покајање.

ЖЕЉА

Живео једном један каменорезац. Он је тако много и вредно радио да га је Бог заволео толико да је хтео да испуни сваку његову жељу. Али, сам каменорезац није знао ништа о томе и наставио је да обрађује стену даноноћно. Међутим, једном је завапио: „Зар је то живот? Како желим да будем срећан!“ Изненада му се јавио Анђео и упитао га је: „А шта треба да се деси да би се осетио срећним? Реци било коју жељу и биће испуњена.“ „Желим да будем богат,“ рекао је каменорезац. „Желим да живим у великом граду, у високим палатама, у којима ће се налазити кревет с балдахином и свиленом постељином. Спавао бих на њему по читаве дане, а ноћу бих се дивио звезданом небу кроз прозор.“ „Богат си,“ рекао је Анђео, махнувши руком.И каменорезац је постао богат. Сад је живео у граду у великој палати, спавао је на кревету застртом свиленом постељином и осећао је да је најсрећнији човек на свету. Ово је потрајало док једном није зачуо буку која је допирала с улице. Бивши каменорезац је извирио кроз прозор и угледао је златне кочије којима је пролазио цар. Гомиле грађана су радосно поздрављале свог владара. И богаташ је одједном схватио да је несрећан. „Цар је најмоћнији човек на земљи,“ помислио је. „Кад бих могао да постанем цар, био бих заиста срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Од данас си цар.“ И бивши каменорезац је заиста постао цар, зато што за Бога ништа није немогуће. Међутим, једном је човек обратио пажњу на то сунце уме да ради такве ствари о којима цар чак није ни сањао. „Несрећан сам зато што је сунце моћније од свих владара света. У његовој власти је да исуши чак и набујалу реку. Ево, кад бих могао да постанем сунце, заиста бих био срећан.“И поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Ти си сунце.“ И човек је постао сунце. Сад је у пуној мери осетио своју неземаљску силу и моћ. По свом нахођењу је могао да мења свет, да даје живот или да немилосрдно уништава све живо. Ово је трајало док човек једном није приметио облак. Он је био тако лак и ваздушаст, али је могао да се претвара у олујни облак и да као у игри поново претвара исушена поља у цветне тепихе. И човек је поново пао у чамотињу. „Толико сам несрећан,“ заплака се. „Овај облак је моћнији од мене. Кад бих могао да постанем облак сигурно бих био безгранично срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао је:„Ти си облак.“ Сад је овај човек био безгранично срећан. Наслађивао се осећајући своју силу и нерањивост: јер одсад је по својој жељи могао да исправља чак и рад сунца! Међутим, наишао је на стену и био је запањен њеном снагом. Ову стену је сушило сунце, на њу је падала киша, али се чини да ништа није могло да је промени или уништи. Човек је поново осетио како је дубоко несрећан и рекао је: „Ето, кад бих био стена, стекао бих праву срећу... Поново се појавио Анђео и рекао је: „Ти си стена.“ О, колико се човек обрадовао у том тренутку! И одједном је осетио да неко куцка у његов бок. Био је то мали, али врло снажан каменорезац.

ПОСЛУШАЊЕ

Једном је младић из угледног рода поделио сиромасима све своје имање и дошао је у манастир да живи. А пошто је имао одлично образовање, добио је у манастиру посебно послушање – да преписује богослужбене књиге.Старац је често разговарао са својим писарем и дошло је до тога да су други ученици почели да ропћу на свог учитеља и да говоре како има љубимца. Кад су чули такве речи тројица најугледнијих монаха пожелеше да сазнају: зашто старац свог писара воли више од других. Старац их је саслушао ћутке и повео је своје ученике у келију. „Брате! Дођи брже овамо! Потребан си ми,“ поновио је куцајући за редом на сва врата.Али ниједан ученик није журио да му отвори: један је у том тренутку певао псалме и није желео да прекине, дуги је с молитвом на устима плео конопац и плашио се да због превелике журбе не поквари своје рукодеље. Напокон је ред дошао до келије у којој је живео писар. Старац је само тихо куцнуо на врата и рекао је само једну реч: брате! У том тренутку врата су се широм отворила и на прагу се појавио зачуђени писар. „Реците, оци, где видите моје друге ученике?“ упита старац улазећи први у келију. Погледајте, оци: управо је писао ово слово, али чим је чуо мој глас, бацио је перо и чак га није довршио. Зар ово недовршено слово не говори боље од свих речи о оном послушању које мој ученик има према свом наставнику? Ево, због тог послушања га и волим.“ „Праведно га волиш, ава,“ рече први монах. „Сви ми га волимо,“ додаде други. „И Бог га због тога воли!“ узвикну трећи.

ЗАБОРАВЉЕНИ ЦИЉ

Живео једном један цар, који није имао наследника и одлучио је да некога усвоји. Наредио је свом саветнику да отвори капију и да пусти у дворац свакога ко жели да постане престолонаследник. Али притом је наредио да се припреми пир, базен с миомирисима, да се позову у дворац глумци и музичари. Цар је желео да свако долази код њега буде свеж, одморан и добро нахрањен: тада ће му бити лакше да изабере сина.

Капија се отворила и у дворац су дошли многи који су живели у овом граду. Људи су се купали и пљускали у базену, неки су крили у џепу флашице с мирисима да их понесу. Кад је дошло време да се једе грађани су почели да пакују храну у кутије да би имали шта да вечерају

код куће. Затим је наступило време музике и плеса који је трајао до саме ноћи. Дошла је ноћ и цар је рекао: „Шта се десило? Зашто код мене нико није дошао?“ Саветник је одговорио: „Ваше височанство, ни сами ништа не можемо да схватимо. Отворили смо капију и дали смо људима све што је било заповеђено. Али на крају су се ипак сви разишли по кућама и

однели оно што су прикупили у дворцу.“ А десило се оно што се често дешава: на путу до циља сам циљ је био заборављен.

НЕСРЕЋА КАО ПРИЗИВ МИЛОСТИ БОЖИЈЕ

Живео једном један човек. Доживео је бродолом и таласи су га избацили на пусто острво. Он је једини преживео и сад се непрекидно молио за то да га Бог спаси. Сваког дана је гледао у хоризонт у нади да ће угледати брод који му плови у помоћ. Изгубивши сваку снагу човек је одлучио да направи себи колибу од дасака које су избачене на обалу после бродолома. Како се другачије бранити од кише и дивљих животиња?“Али једном је, вративши се на обалу после потраге за храном видео своју колибу у пламену: дим се као стуб подизао према небу. Најстрашније је што је заједно с колибом изгорело и све његово просто покућство. Остао је празних руку. Човек више није могао да обуздава своје очајање и гнев. „Боже, како си могао са мном тако да поступиш?“ ридао је. Али, следећег јутра га је пробудила бродска сирена. Брод је пловио ка острву. Дошао је да би га спасио.„Како сте сазнали да сам овде?“ упитао је човек морнаре.„Видели смо димни сигнал,“ одговорили су. Упамти, човече: ако је изненада твоја колибица потпуно изгорела можда ће твоја несрећа бити сигнал који призива Божију милост.

ЗБОГ ЧЕГА СА СЕ МОЛИТВАМА ЖИВОТВОРНОМ КРСТУ СЈЕДИЊУЈУ МОЛИТВЕ ЗА ЦАРЕВЕ?

СВ. ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

Крст Господњи, као оруђе спасења хришћани су почели да поштују још у апостолским временима. Али у времену гоњења хришћана његово поштовање је могло бити само тајно. "Распети Христос" за Јудејце је био саблазан, а за незнабошце лудост. Због тога хришћани нису изражавали отворено своје поштовање Крсту, да га не би изложи исмијевању. Они су скривали изображење крста или су га приказивали тако да се незнабошци не досете да дати цртеж прикривено представља крст...

Цар Константин Велики је 312. године за време похода на Рим видио на небу слику крста с натписом – НИКА, то јест „Побеђуј“. Направивши војну заставу у виду крста, Константин је ушао у битку, победио непријатеља и заузео Рим. У знак сећања на ту победу, цар Константин је нареди да се у Риму постави његова слика с крстом у руци и натписом ,,Овим спасоносним знамењем ослободио сам Рим од тирана“. Ускоро послие овога Миланским едиктом је хришћанско исповедање било објављено као дозвољено, а сам цар Константин је показивао пример поштовања крста заповедивши да се приказује са крстом, чак и на монетама.

Цару Константину се привиђење крста на небу поновило још два пута, при његовим најдаљим походима, што је још више појачало његово поштовање Светог Крста.
По његовој жељи, његова мајка - Света Царица Јелена, отпутовала је у Јерусалим и тамо нашла Животворни Крст. Она је донела његов део у Цариград и византијски цареви одлазећи у походе, носили су га са собом надајући се помоћи Божијој, која се даје кроз Крст.
Ето због чега су у дивним песмама, које прослављају Свети Крст, њему захваљивали за помоћ, коју су кроз њега добијали православни Цареви.

Заједно с тим, Православна Црква, испуњавајући поуку апостола Павла да се треба молити за Цареве, чак и незнабошце, уколико су они заштитници поретка, а не гонитељи Вере, увек уздиже молитве Богу да би крсна сила помагала оним Царевима, који се уздају у Крст. Службе Светом Крсту средом и петком, када се сећамо страдања Христовог и други празници Животворног Крста пуни су таквих молитава. У њима се говори: „Крест Царей держава» (Крст је сила царева), «о Тебе вернейшии Царие наши хвалятся, яко Твоею силою Исмаильтескии люди державно покаряюще» (О Теби се највернији наши Цареви хвале, како су Твојом силом људи Измаиљћани са влашћу покорени), «победы верным Царем на сопротивныя даруя и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство» (,даруј победу верним Царевима над непријатељима и сачувај Крстом Твојим народ Твој), «древо честное Царем на варвары победу подающе» (Часно дрво, које даје Цару победу над варварима). Таквих и томе сличних речи има доста у служби Крста.
Необично је да су многе од тих песама написали Свети Оци, који су и сами сурово страдали од Царева-иконобораца: они се нису престајали молити за Цареве чврсто верујући да ће после злих Царева бити благочестиви Цареви.

Те молитве нису мењали православни Грци и Јужни Словени налазећи се под влашћу Турака или других туђинаца, иако су они били друге вере.
Какав, пак, смисао имају молитве за Цареве у молитвама Светом Крсту, кад неки православни народи немају свога Цара?
Као прво - православни народи треба да се моле не само за своје владаре, већ као чланови једног тела – Цркве, исто тако и за друге православне владаре. Поробљени од стране Турака - Грци, Срби, Бугари и Румуни, молили су се за јединог тада православног - руског Цара. Дужност је и Руса да се моле не само за своје, већ и за њихове владаре, тим више што у њиховим државама живе руске избеглице, које уживају њихову заштиту.

Као друго - при узношењу молитава за Цареве, ми се не молимо само за садашње Цареве, већ и за будуће православне Цареве, јер по схватању Св. Јована Златоустог, православни владари ће владати до доласка aнтихриста, спречавајући ширење зла. Ето због чега Православна Црква не престаје да се моли - „Даруј побједу благовјерним Царевима над непријатељима“. Ове ријечи се налазе у молитви Животворном Крсту, која се нарочито често употребљава, пошто је тропар, то јест, као химна празника Светог Крста.

Прве ријечи те молитве чине 9. стих 27. Давидовог псалма, а оне које следе за њима су из 143. псалма, који је написао Давид поводом борбе са Голијатом
Она је испочетка била састваљена као седален осмогласника (октоиха) за певање средом и петком 1-ог гласа, између читања катизама Псалтира. Затим је почела да се употребљава и као тропар тих дана - празника Воздвижења Часног Крста и других дана посвећених Светом Крсту.
Она се, такође чита на почетку сваког свакодневног јутрења, пева се при малом освећењу воде и у многим другим случајевима.
У Русији и у неким другим словенским земљама, у ту молитву су уметали и име Цара који влада, али је основни садржај остајао неизмењен и истоветан текст онога што су написали Свети Оци:
„Спаси, Господи, люди Твоя и благослови достояние Твое, победы благоверным Царем на сопротивныя даруя, и Твое сохраняя Крестом Твоим жительство.“

(Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, благоверним Царевима даруј победу над непријатељима и сачувај Крстом Твојим народ Твој).

ПОУКА Св.КОЗМЕ Етолског

Господ и Бог наш Исус Христос, браћо моја, свесладосни Господар и Владика, Творац анђела и целокупног духовног и чулног света, покренут Господ великом Својом добротом, коју има према роду нашем, поред безмерних добара која нам је подарио и дарује сваког дана и часа и минута, прими и постаде и савршени човек од Духа Светог и од пречисте крви Госпође наше Богородице и Приснодеве Марије, да би нас ослободио од ђавољих руку, да би нас учинио синовима и наследницима царства Свога, да би се свагда радовали у рају с анђелима а не горели у паклу с безбожницима и демонима. И као што неки човек кад има њиве и винограде изнајмљује раднике, тако и Господ има цео свет за виноград, и узе 12 Апостола и даде им благодат своју и благослов свој и посла их у сав свет да науче људе како да живе овде поштено у миру, љубави, и после тога да иду у рај да се вечно радују. Да се кају, да верују и да се крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, и да имају љубав према Богу и према брату своме. А кад оду апостоли у неку земљу па их људи приме, заповеди им Господ да благосиљају земљу ону, а кад опет оду у неку земљу па их не приме, заповеди им Господ да отресу обућу своју и да беже. Тако свети Апостоли примајући благодат Светога Духа као разумне и верне слуге Христа нашег, похиташе као муња у сав свет. Са том благодаћу лечаху слепе, и глуве, губаве и ђавоимане, чак штавише, именом Христа нашег заповедаху мртвима и васкрсаваху. И у коју земљу иђаху свети Апостоли и људи их примаху, крштавали су их, рукополагали архијереје и јереје, сабирали црквене општине, и благосиљали земљу ону, тако да је постајала земаљски рај, радост и весеље, обитавалиште анђела, обитавалиште Христа нашег. Кад би опет ишли у неку земљу па их људи не би примили, заповеди им да отресу прах с обуће своје, и остајало би у земљи оној проклетство а не благослов, обитавалиште ђавола а не Христа нашег.

Оправдано је и неопходно, кад један учитељ жели да проповеда, да испита прво ко су му слушаоци; исто тако и слушаоци да испитају какав им је учитељ. И ја, браћо моја, који се удостојих и стадох на ово свето и апостолско место, по милосрђу Христа нашег, распитах се о вама и сазнадох да, благодаћу Господа и Бога нашег Исуса Христа, нисте многобошци, нисте непобожни, јеретици, безбожници, него да сте побожни православни хришћани, да верујете и да сте крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и да сте чеда и кћери Христа нашег. А ја не само што нисам достојан да вас учим, него ни ноге да вам целивам. Јер сваки од вас више вреди од целога света. Но и ваша благородност треба да зна и о мени. Знам да вам други сваки другачије говори, па ако хоћете да сазнате сву истину (о мени), рећићу вам је: што се тиче моје лажљиве отаџбине, ове земаљске и таште, ја сам из области Артског владике, из места званог Апокуро. Отац мој, мајка моја и род мој, побожни су православни хришћани. И ја сам, дакле, браћо моја, човек грешан, гори од свих. Али, слуга сам Господа нашег Исуса Христа разапетог Бога. И то не стога што сам ја достојан да будем слуга Христов, него што ме Христос прима по свом милосрђу. У Христа нашег, дакле, браћо, верујем, њега славим и клањам му се. Христа нашег молим да ме очисти од сваког греха душе и тела. Христа нашег молим да ми да снаге да победим три непријатеља: свет, тело и ђавола. Христа нашег молим да ме удостоји да и ја пролијем крв своју за Његову љубав, као што је и Он за моју љубав пролио. Кад бих могао, браћо, и кад би било могуће да се попнем на небо и да викнем силним гласом, да кажем целом свету, да је Христос наш Син и Слово Божје и истинити Бог, и живот свега – то бих учинио. Но пошто нисам у стању да учиним ту велику ствар, чиним ову малу, и идем из места у место, и поучавам браћу моју колико знам и умем, не као учитељ него као брат: само је Христос наш учитељ.


Открићу вам, браћо моја, шта ме је на то покренуло. Кренувши се пре педесет година из мог места рођења, прошао сам многе крајеве, градове, земље и места. Био сам у Цариграду, највише сам боравио у Светој Гори, седамнаест година оплакивао тамо грехе своје. Поред безбројних дарова којима ме обдарио Господ мој, дарова ми да изучим књигу јелинску, постадох и калуђер. Изучавајући свето и свештено Јевађеље, нађох у њему многе и разноврсне истине које су све бисери, дијаманти, благо, богатство, радост, весеље, живот вечни. Између осталог нађох и ову реч Христову: да ниједан хришћанин, био мушкарац или жена, не треба да се стара само о свом спасењу, него да се брине и за браћу своју да не би били осуђени на мучење. Кад сам чуо, браћо моја, ову сладосну реч Христа нашег, да се бринемо и о браћи нашој, та реч ми је гризла срце годинама, као што црв гризе дрво, – шта да радим и ја у својој простоти и незнању? Посаветовах се са својим духовним оцима, архијерејима, патријарсима, открих им своју помисао, да је можда богоугодно да покушам нешто тако. И сви ме подстицаху на то, и говораху ми да је такво дело свето и корисно. Особито ме подстицаше најсветији патријарх господин Софроније, да имамо благослов његов. И узевши благослов од њега, занемарих свој напредак, своје добро, и кренух се да идем из места у место и да учим браћу моју. Кад почех да проповедам, јави ми се успут помисао да тражим паре, јер бејах среброљубац, и волио сам новац, особито златнике, а не као ваше благородство што их презирете. Или можда их не презирете? – Читајући опет свето Еванђеље, нађох и другу реч Христову: На дар сам ти дао благодат моју, даруј је и ти браћи твојој, бесплатно да учиш, бесплатно да саветујеш, бесплатно да исповедаш. А ако случајно затражиш било шта да ти се плати за учење, мало или много, макар један грош, убићу те и у пакао бацити.

А ја чувши, браћо моја, ову пресладосну реч Христа нашег да бесплатно радимо за браћу своју, учини ми се тешка у почетку, али касније схватих да је слатка као пчелињи мед; и прославих и славих безброј пута Христа мог што ме сачува од ове страсти среброљубља. Тако благодаћу Господа нашег Исуса Христа распетог Бога, немам ни торбе, ни куће, ни ковчега, ни мантије изван ове коју носим. Но и даље молим Господа мога да ме удостоји до краја живота да останем без кесе, јер чим бих почео да примам паре, одмах бих изгубио браћу своју: не могу имати обоје – и Бога и ђавола.

Мудро је и потребно, браћо моја, то сазнајемо из божанског Еванђеља и светих Писама, да започнемо проповед нашу с Богом и да је завршимо са благодарношћу Богу, не зато што сам достојан да поменем име Бога мога, но зато што ме Бог трпи по милосрђу Свом.
Манимо се, дакле, браћо моја, брбљања непобожних, јеретика, безбожника и говоримо само оно што је Дух Свети открио светим Пророцима, Апостолима и Оцима Цркве наше и што нам они написаше. И опет не да све кажемо, јер је немогуће. За то би нам требало много дана и времена. Него само нешто што је најпотребније, а онај који је љубитељ учења, нека тражи и остало да научи.

И тако, један је, браћо, сведобри Бог и свемилостиви. Онај који тврди да постоје многи богови – ђаво је. Бог је и Тројичан, Отац, Син и Дух Свети, једна природа, једна слава, једно царство, један Бог. Он је непојмљив, необјашњив, свесилан, сав светлост, сав радост, сав милосрђе, сав љубав. Нема примера с којим би могли да упоредимо Свету Тројицу, јер такав у свету не постоји. Али ипак богослови Цркве, да би бар мало помогли уму нашем, наводе неке примере. Између осталих наводе и пример сунца. Сви знамо да је сунце једно. Један је и Бог. И као што сунце осветљује овај чулни свет, тако и Света Тројица, Бог, осветљује духовни. Рекосмо, браћо моја, да је сунце једно, али оно је истовремено и тројично: поседује зраке који допиру до очију наших као линије, као струне, има и светлост која се распростире по целом свету. Са сунцем упоређујемо беспочетног Оца, са зрацима сабеспочетног Сина а са светлошћу јединосуштног Духа. Постоји и други начин да схватите Свету Тројицу. Како? – Да се често исповедите, да се причестите непорочних Тајни са страхом и побожношћу и онда ће вас просветити благодат Пресветог Духа да боље схватите.

Ту Пресвету Тројицу ми побожни хришћани славимо и клањамо Јој се. Ово је истинити Бог; који се зову богови ван Свете Тројице, у ствари су демони. И не само што ми верујемо, славимо и поклањамо се Светој Тројици, него су и Пророци, Апостоли, Мученици, Подвижници, којих има као звезда небеских и песка морског, пролили крв своју из љубави према Светој Тројици, и купили рај те се вечно радују. Слично њима и многи људи и жене, одрекли су се света, отишли у пустиње и подвизавали се целог свог живота и доспели у рај. Други опет људи и жене поживеше у свету целомудрено и девствено, у посту, молитвама, чињењу милостиње и добрих дела, тако да и овде прођоше добро и одоше у рај да се свагда радују.

Нема места где Бога нема. Зато је потребно да и ми, побожни хришћани, кад хоћемо да учинимо неки грех, да се сетимо да је Бог у нашем срцу, да је свуда присутан и да нас види. И да се застидимо анђела, светитеља, особито пак анђела чувара душе наше који нас гледа. Кад чинимо грех, стид нас је од малог детета, како онда да нас не буде стид од толиког броја ангела и светитеља?

Сведобри и многомилостиви Бог, браћо, има многа и разна имена: назива се светлост, и живот, и васкрсење, али је главно име и назив Бога нашег – љубав. Зато ако желимо да и овде прођемо добро и да стигнемо у рај, и да зовемо Бога нашег љубављу и Оцем, – потребно је да поседујемо две љубави: љубав према Богу нашем и према ближњем свом. Природно је ако имамо те две љубави а неприродно ако их немамо. И као што су птици, да би полетела небу, потребна два крила, тако се и ми нуждавамо у ове две љубави, јер је без њих немогуће да се спасемо. Прво је неопходно да волимо Бога свог, јер нам је даровао тако велику земљу да на њој обитавамо привремено, толико хиљада биљака, извора, река, мора, ваздуха, дан, ноћ, небо, сунце дажд. Све ово за кога је створио ако не за нас? Шта нам је био дужан? – Ништа. Све је дар: створио нас је људима а не житињама; учинио побожним православним хришћанима а не побожним јеретицима. Па и ако грешимо хиљаду пута на час, милостив је као отац према нама, не убија нас и не шаље у пакао него очекује наше покајање отвореног загрљаја. Чека кад ћемо се покајати, престати са злом и почети са чињењем добра; да се исповедимо, поправимо, да би нас пригрлио и у рај настани да се вечно радујемо.

Реците сад, зар једног таквог пресладосног Бога и Господа, не треба и ми да волимо? Па чак ако буде потребно да пролијемо и крв своју хиљаду пута за љубав Његову, као што је и он пролио за нашу љубав? Позове те неки човек у дом свој и части те чашом вина, па га се целог живота срамиш и поштујеш. А Бога зар не треба да поштујеш и да Га се стидиш, Њега који ти је даровао толика добра и био разапет из љубави према теби? Који отац се разапео за децу своју икада? Пресладосни Господ наш Исус Христос пролио је крв Своју и искупио нас из руку ђавољих. Зар онда не треба и ми да волимо Христа нашег? А ми не само што Га не волимо него Га свакодневно ружимо гресима које чинимо. Кога би ви хтели да волимо, браћо моја? Да волимо ђавола који нас је извео из раја и увео у овај проклети свет где нас толика зла сналазе? А кад би ђаво могао, тако би нас радо овог момента све побио, и бацио у пакао! Сад вас питам, браћо моја, шта да радимо: да мрзимо ђавола, непријатеља нашег, или да волимо Бога, Творца нашег и Саздатеља?

Да, светитељу, добро кажеш.
Да имам молитву вашу, и ја тако мислим, али Бог тражи место где да се настани. А које? Љубав. Имајмо, дакле, и ми љубав према Богу и према браћи својој па ће онда доћи Бог наш и обрадовати нас и засадити у срце наше живот вечни; тако ћемо и овде добро проћи и отићи и у рај да се вечно радујемо. Међутим, ми не само што немамо љубави него имамо мржњу и непријатељство у срцу нашем и мрзимо браћу своју. Долази лукави ђаво, трује нас и усељава смрт у душу нашу, тако и овде рђаво пролазимо и одлазимо у пакао да вечно горимо.


У природи нам је да волимо браћу своју: једне смо природе, имамо једно крштење, једну веру, причешћујемо се истих непорочних Тајни, надамо се да исти рај задобијемо. Срећан је онај човек који се удостојио да задобије у срцу свом ове две љубави: љубав према Богу и према браћи својој. Јер онај који има Бога свог у срцу, има сва добра и не подаје се греху; који пак нема Бога у срцу, има ђавола и твори свако зло и све грехе. Можемо да чинимо безбројна добра, браћо моја: постове, молитве, милостиње, чак и крв за Христа да пролијемо, али ако немамо ове две љубави, него имамо мржњу и непријатељство према браћи својој, – сва добра која смо учинили – од ђавола су и одводе нас у пакао. Но, рећи ћете, зар због оно мало непријатељства које имамо према браћи својој, и поред толико добара која смо учинили, па опет идемо у пакао? – Да, браћо моја, јер то непријатељство је ђаволски отров и као што стављамо у сто ока брашна мало квасца и он има толику снагу да од њега нарасте сво тесто, колико год га има, тако бива и са непријатељством: сва она добра што смо учинили претвара у ђаволски отров. Овде, хришћани, како живите, имате ли узајамне љубави? – Ако желите да се спасете, ништа друго да не тражите у овом свету изузев љубави. Има ли неко овде од благородства вашег који поседује такву љубав према браћи својој? Нека устане да ми то каже, како бих му и ја честитао, да заповедим и свим хришћанима да му дају опроштај, да добије опроштење, кога не би могао добити ни за хиљаду златника.


Ја, светитељу Божји, волим Бога и браћу своју. -Добро, чедо моје, нек те прати благослов мој. Како се зовеш? -Коста. -Којим послом се бавиш? -Чувам овце. -Кад продајеш сир, мериш ли га? -Мерим. -Ти си, чедо, научио да мериш сир а ја да мерим љубав. Да ли се вага стиди господара свога? -Не. -Е, да измерим и ја сад твоју љубав па ако буде права а не шугава, онда да те и ја благословим, да заповедим и свим хришћанима да ти опросте. Како да схватим, чедо моје, каква и је љубав према браћи? Ја који идем по свету и учим народ, кажем: госпон Косту волим као очи своје. Ти, међутим, не верујеш, хоћеш прво да ме испробаш и тек онда да поверуеш. Ја имам хлеба да једем, ти немаш. Ако дам једно парче и теби који немаш, показујем да те волим. Ако ти гладујеш а ја поједем цео хлеб, шта то значи? Значи да је моја љубав према теби лажна. Имам две чаше вина да попијем, ти немаш. Ако дам и теби да пијеш, значи да те волим. Ако ти недам, моја љубав није права. Тужан си: умрла ти мајка или отац. Ако дођем да те утешим, онда ми је љубав истинита; ако ти плачеш и тугуеш а ја једем, пијем и играм, лажна је љубав моја. Реци ми сад: волиш ли оно сирото дете онде?

Волим. -Да га стварно волиш, купио би му једну кошуљу, јер је голо, па би се и оно молило за твоју душу. Тада би твоја љубав била истинита, сад је лажна. Је ли тако, хришћани? Са лажном љубављу не задобија се рај. А сада, ако хоћеш да ти љубав буде мелем, узми и обуци сиромашну децу, па ћу онда рећи да ти опросте. Хоћеш ли то урадити?

Хоћу. -Хришћани, наш Коста је схватио да му је љубав коју је до сада имао била лажна и жели да је претвори у мелем: да обуче сироту децу. Но пошто смо га мало измучили, молим вас уа кажете три пута за госпон Косту: Бог да му опрости и да га помилује.

Сведобри, дакле, и свемилостиви Бог, љубав је и зове се љубав; Тројица је и зове се Тројица. Господ својим милосрђем и љубављу, створи прво десет анђелских чинова. Анђели су огњени духови, нематеријални, као и наша душа. Сваког чина има као звезда на небу. Ко је покренуо Бога да их створи? – Његова доброта. Зато и ми, браћо моја, ако хоћемо да зовемо Бога својим Оцем, треба да будемо љубавни и милостиви, да причињавамо радост браћи нашој и онда да говоримо Богу: „Оче наш који си на небу…“ Ако смо пак немилосрдни, тврда срца, ако трујемо (мржњом) браћу нашу и испуњавамо смрћу срце њихово, онда не треба Бога да зовемо Оцем, него ђавола, јер он је тај који жели да трујемо душу браће своје, а не Бог. Зато што, браћо моја, први чин анђела о којима смо говорили паде у гордост и затражи да постане по слави раван Богу. Тако од анђела светлог и сјајног, постаде свемрачни ђаво и непријатељ људи. А крај му је – вечно мучење у паклу. Кад чујемо, дакле, реч ђаво, то се односи на онога који је прво био анђео, онај који подстиче људе на гордост, да убијају, да краду; он је онај који улази у мртвог човека тако да изгледа као жив и зовемо га вукодлак; он је онај који се усељава и у живог човека, узима Христов лик, лик Богородице или неког светитеља, те такав јури горе доле као ђавоиман и тврди да је чудотворац… Слава Богу што нам је подарио три оружја да се боримо против њега. Ако има неко међу вама ђавоиман и жели да нађе лека, то је лако: исповест, пост, молитва. Што се човек чешће исповеда, пости и моли се, то више пали ђавола и одгони га.


Кад отпаде први чин из анђелске славе и постадоше демони, осталих девет чинова се смирише и поклонише се Пресветој Тројици и остадоше на свом месту да се вечно радују. Треба и ми, браћо моја, да размишљамо о томе како је рђава ствар гордост: како је срушила ђавола из анђелске славе и ан има вечно да гори у огњу; и како је смирење одржало анђеле на небу, да се вечно радују у оној слави Свете Тројице. Треба уз то да размислимо како сведобри Бог мрзи гордог и воли смиреног; и не само Бог него и ми кад видимо неког да је смирен, гледамо га као анђела, хтели би да отворимо срце своје и да га ставимо унутра, а кад видимо неког да је горд, гледамо га као ђавола, окрећемо главу на другу страну да га не видимо. Бежимо, браћо моја, од гордости јер је она прва ђаволова ћерка, пут који нас одводи у пакао, и пригрлимо смирење, јер је анђелско, пут који одводи у рај. Како стоје ствари овде код вас? Волите ли смирење или гордост? Онај који воли смирење, нек устане да ми каже, да га благословим.

Ја, светитељу Божји, волим смирење.
Ако је тако, онда скини рухо своје, обуци се у рите и изађи на сабор. Нећеш да то урадиш, стид те је? Учини онда друго: обриј пола брка и изађи на пијацу. Нећеш ни то? Не говорим ово само због тебе него да чују и други, да не мислите да сте стварно смирени. Видите ли и мене са овом брадом? – пуна је гордости, коју нека би Бог искоренио из срдаца наших. Хришћанину су потребна два крила да би полетео и узашао до раја: смирење и љубав.

Кад отпаде први чин и постаде демонски, заповеди тада Бог и постаде овај свет. А свет је овај сличан јајету: као жуманце у јајету, тако је Бог земљу створио, да стоји без да се игде опире. И као што је беланце око жуманцета, тако је ваздух око земље; небо пак личи на љуштуру око ње. Сунце, месец и звезде су на небу, земља је округла. Онамо где иде сунце, ту је дан, а ноћ је сенка земљина. Сад је овде ноћ, на другој страни је зора; као што овде има људи тако их има и с друге стране земље. Зато и одредише свети Оци да фарбамо ускршња јаја: јаје значи свет, црвена боја крв Христову, коју проли на крсту и освети сав свет. Треба и ми да се радујемо и вечно веселимо зато што је Христос пролио крв Своју и избавио нас из ђавољих руку, али и да плачемо с друге стране и наричемо што греси наши разапеше Сина Божјег, Христа нашег.


Заповеди Бог и бише седам дана. Прво створи недељу и задржа је за себе. Осталих шест дана дарова нама да радимо за лажно ово земаљско (благо) а у недељу да се одмарамо, да идемо у цркву да прослављамо Бога нашег, да стојимо с побожношћу, да слушамо Еванђеље и друге књиге Цркве наше. Шта нам заповеда Христос да радимо? – Да размишљамо о гресима нашим, о смрти, паклу, рају, о нашој души која је скупоценија од целог света, да једемо и пијемо умерено, исто тако да се скромно облачимо; остало време да употребимо за душу нашу, да је направимо невестом Христовом. Тек тада се можемо звати људима и земним анђелима. Ако се пак само бринемо о томе шта ћемо јести, шта ћемо пити, како ћемо грешити, како украшавати ово прљаво тело, које ће колико сутра појести црви, а не будемо се бринули за бесмртну душу, – онда не треба да се зовемо људи него животиње. Потчините, дакле, тело души па се онда зовите људима.

Први дан заповеди Бог и би светлост. Другог дана постаде небо, земља, воде, ваздух итд. Трећег дана постадоше трава и биљке. Четвртог сунце, месец, звезде. Петог море, рибе и птице. У петак заповеди земљи и она изнедри животиње. Човека и жене још не беше на свету. Тада узе Бог иловачу од земље и створи човека као што смо ми, и удахну и дарова му бесмртну душу. И као што ми људи стављамо брашно и воду и месимо и правимо хлеб, тако и Бог. Погледајмо шта је душа а шта тело. Тело је земља и сутра ће га појести цркви, а што се тиче душе, она ће да се вечно радује у рају ако чини добро, или да гори у паклу, ако чини зло. Ово тело што видите, браћо, одело је душе. Душа је човек; душа је оно што гледа, чује, говори, ходи, учи науке, даје живот телу и не дозвољава му да се усмрди. Чим душа изађе, одмах тело почиње да смрди, да се црвља. Тело има очи али не види; има уши али не чује; слично је и са другим телесним чулима која једино кроз душу дејствују.

Реците ми, оплакујете ли ви умрлог? -Оплакујемо. -Значи, жао вам га је. Колико дана га дворите? -Два, три сата. – Зар вам је тако мала љубав према несрећнику? Од данас па убудуће, да га не сахрањујете одмах него да га дворите 24 часа, да се скупите сви, мали и велики, и да се добро замислите јер нема бољег учитеља од смрти. И да се не гребете за умрлим јер шкодите и себи и њима …

Кад је Бог створио човека, узе Сведобри једно ребро и направи жену и даде му је за друга. Направи је равноправном са мужом а не нижом. Овде, шта мислите о женама?

Мислимо да су ниже.
Ако желите, браћо моја, да ви мушкарци будете бољи од жена, треба да чините боља дела од њих, а ако су жене боље по делима и иду у рај а ми у пакао, каква нам је корист? Мушкарци смо а од њих смо гори. Видим овде где путујем и учим, рекох реч за жене и спремне су да скину непотребне украсе са себе, прстење и сл.; одмах су ме послушале. Видим их како трче на исповест. Рекох и једно слово за мушкарце: природно је човек кад се приближава педесетој, да пусти браду. Међутим, гледам овде – старци од шесдесет и од осамдесет и још увек се брију. Зар вас није срамота да се бријете? Зар Бог није знао шта ради кад је дао браду? И као што је неприлично да се украшава стара жена и да се кинђури, слично је и са старцем погледу бријања. Шта тражи пшеница кад узре и убели? – жетву. Тако и мушкарац, кад сазри и оседи, на шта указује? – на смрт. Има ли неко међу вама који би хтео да пусти браду? Нек устане да ми то каже, да се побратимимо, да га и ја благословим и да замолим све хришћане да му дају опроштај.

Имам ја, учитељу. -Добро, нек си благословен. Молите се Богу за мене грешика, па ћу се и ја молити за вас, све док год сам жив. Хоћете ли? -Хоћемо, светитељу Божји. – Молим вас, хришћани, да за оне који пуште браду кажете три пута: Бог да им опрости и да их помилује! А и њихово благородство нек тражи опроштај, и нек би вас Бог просветио да као што ћете престати да се бријете, да престанете и да грешите. А ви млађи да их поштујете. Чак ако се деси неки човек од 30 година а с брадом, а неки други од 50 или 60 или 100 а брије се, онога који има браду стави на почасније место од нога који се брије, било у цркви било за трпезом. То не значи опет да ће те брада одвести у рај, већ добра дела. И рухо да ти је скромно, и јело твоје и пиће, и све ваше понашање да буде хришћанско, како би били и другима за углед.


Мушкарац, браћо моја, роди жену из свог ребра без жене, опет остаде здрав и читав. Она позајми ребро од мушкарца остаде му дужна. Жене се народише у свету као звезде небеке, али ни једна од њих не би достојна да плати ребро које је ила дужна, изузев Госпође Богородице, која се удостоји због своје чистоте и роди од Духа Светог свесладосног Христа, без мужа, Дјева и опет остаде Дјева, и тако плати оно ребро. Чује; ли, браћо моја, какве радосне тајне има Црква наша? Међутим, скривене су па их треба открити. Зато сви ви треба да се описмените, да би схватили и знали како и куд ходите. А ти, човече, не злоупотребљавај жену своју као ропкињу јер је и она Божје створење као и ти. Бог се исто толико због ње разапео колико и због тебе. Ти зовеш Бога Оцем, и она га Оцем зове. Имате једну веру, једно крштење, Бог је не сматра нижом. Зато је и створио из средине (појаса) човекове, да би човек био као глава а она као тело. Није је створио од главе да не би презирала мужа. Исто тако није је створио од ногу, да не би муж презирао њу.


Назва Бог мужа Адам а жену Ева, направи и рај на Истоку сав од радости и весеља. Не беше у њему ни глади, ни жеђи, ни болести, нити икакве жалости. Украси их са седам дарова Духа Светог, постави их у рај да се радују као анђели. Рече Бог Адаму и Еви: ево сам вас створио људима сјајнијим од сунца и поставио у рај да уживате сва рајска добра. Али да би знали да вам је Бог Творац и Саздатељ, дајем вам једну заповест: само од једног дрвета да не једете плода. Али и ово да знате: ако случајно погазите моју заповест и једете – умрећете. И тако их остави Бог у рају да се радују. Зато их украси Бог са стидом да их чува од сваког греха, особито жену. Стога, хришћани моји и кћери Христове, покривајте се што више можете стидом и личићете на мелем.


Али, браћо моја, видећи добромрзац ђаво велику славу коју примише од Бога Адам и Ева, ухвати га завист, и шта уради? – Знајући као зао дух да је жену лакше преварити од мушкарца, помисли: ако преварим жену, после ћу лако преварити и човека преко ње. Затим уђе у змију, отиде Еви и рече јој: шта вам је казао Бог да радите овде у рају? – Ева му одговори: Бог нам је рекао да се хранимо свим рајским добрима, само са једног дрвета да не једемо плода, јер оног дана кад погазимо ту заповест – умрећемо. Ђаво одговори и рече: Нећете умрети него ако будете јели, постаћете слични Богу, зато вам је и забранио. Зато узми прво ти и поједи, онда подстакни на то и твог мужа, да постанете богови. Тада жена узе и једе, наговори и мужа те и он једе. И чим поједоше, браћо моја, оног момента изгубише седам дарова Духа Светог и задобише неразумље и страх.


Онај човек, браћо моја, који чува заповести Божје, постаје мудар и не боји се целог света. Други опет који се не држи заповести Божјих постаје неразуман, плаши се сенке своје, па ма био и цар који господари целим светом. Зато пазите, хришћани, да се држите колико је могуће заповести Божјих и да не чините по вољи ђаволу. Ако се пак деси да погрешите као људи, не наговарајте бар као Ева мужеве своје. Слично и мужеви, не слушајте савете ваших жена као Адам.


Бог желећи да им опрости и да их остави у рају, направи се као да незна шта се збило и рече Адаму: Адаме, где си? – Где си се сакрио или где је слава коју си раније имао? Био се као анђео а сад си постао као незнавено дете? Адам одговори и рече: ту сам, Господе. Чух да долазиш па се уплаших и побегох. Бог му рече: Зашто си се уплашио и побегао? Зар сам ја разлог за страх? Да ниси јео од плодова које сам ти забранио? – Одговори Адам гордо: да, Господе, јео сам, али нисам ја крив. Жена коју си ми дао, она ме превари и једох. Рече Бог Адаму: ја сам ти је дао за друга а не да те превари. Рекао сам ти да не једеш јер ћеш умрети; требало је да послушаш моју реч а не женину. Али ето, појео си, преварио си се. Зар ти је тешко да кажеш: преварих се, Боже мој, сагреших Створитељу мој! Да ти опростим, да те опет оставим у рају. А ти, осуђујући жену, мене осуђујеш, зато што сам ја створио жену.


Чујете ли, браћо моја, колико је велико зло осуђивање другог. Зато, ако мислимо да се спасемо, осуђујмо увек себе и не бацајмо наше погрешке на друге. Потом рече сведобри Бог Еви: зашто си јела од плода који сам ти забранио? Одговори и она гордо и рече: да, Господе, јела сам али нисам ја крива; змија ме преварила. – Видећи Господ гордост њихову, протера их из раја и прокле Адама да ради земљу и у зноју лица свог да једе хлеб свој и да неутешно плаче да му се смилује Бог, да га поново врати у рај. Зато, браћо моја, треба да се радујете ви који једете хлеб од свог труда, јер тај хлеб је благословен. А ако хоћеш дај од тог хлеба мало и сиромаху: њиме се купује рај. Исто тако да плачете и црне сузе проливате ви који живите од пљачке и неправде: убиће вас Бог и у пакао бацити. – Како живите ви овде, хришћани моји? Живите ли сви од труда свога или од неправде? Ако сте хришћани, живите од свог рада, јер њега Бог благосиља, а неправду проклињите. – Бог прокле и жену – да буде потчињена свом мужу, да рађа децу своју са трудом и мукама и сузама; да неутешно плаче како би јој се Бог смиловао и у рај је повратио. Свима је очевидно, кад рађају животиње, оне немају болове које жена има кад се порађа; јер немају проклетство које жена има. Тако прокле Бог Адама и Еву и протера их из раја и поживеше 930 година у горким сузама. И изродише децу своју и деца њихова своју децу и испуни се сав свет. Тако су сви људи од једног оца и једне мајке, само нас вера дели.

Умреше Адам и Ева и гореше пет и по хиљада година због једног греха. А ми који чинимо многе грехе, особито ја, шта тек чека нас? – Бог је милостив али и праведан. Има и гвоздену палицу, па као што је казнио Адама и Еву и нас ће казнити ако не будемо чинили добро.


Погазише Адам и Ева заповест Божју и бише из раја протерани. А шта ми радимо данас, хришћани? – Тражите и сазнаћете да су сви они који су умирали у току пет и по хиљада година ишли у пакао. Тада се смилова Бог роду људском и дође и постаде савршен човек од Духа Светог, од пречисте крви Госпође Богородице и Приснодјеве Марије и избави нас из ђаволових руку. Ако се заинтересујете сазнаћете да је Благовест Богородици била у Господњи (недељни) дан. Христос се родио у недељу и открио нам праву веру, свето Крштење, непорочне Тајне. Би ружен, бијен, разапет као човек; васкрсе трећи дан, сиђе у ад, изведе Адама и Еву и род њихов. Тако наста радост на небу и у аду и у целом свету: отров и мач са две оштрице за Јевреје и ђавола. Вазнесе се на небо и седе с десне стране Оца да сацарује вечно, да Му се и анђели клањају. Тражите и дознаћете да данас – сутра чекамо крај света. Разумни сте и паметни, сами знате шта је добро и творите га.

А сад, шта би било добро да радимо? – Имам две помисли. Једна од њих ми каже: ово што си рекао – доста им је; устај сутра, иди на друго место да проповедаш. Друга помисао ми каже: немој ићи. Седи да им кажеш и остало па онда крени на пут. Шта ви кажете: да идем или да останем?

Остани, светитељу Божји.
Добро, децо, остаћу. Но да ли је поштено да неко окопава виноград или да чува овце а да не једе од њихова плода? Зар је дакле поштено да и ја, који дођох овде и трудим се, не добијем мало утехе, плате? Какву плату тражим? Новац? Шта да радим с њим? Ја, с помоћу Божјом, немам ни кесе, ни куће, ни друге мантије, чак и клупица коју имам и која изображава мој гроб – ваша је. Овај гроб има моћ у себи да буде учитељ краљева, патријараха, архијереја, јереја, мушкараца и жена, младих и старих и целог света. Кад бих ходао и поучавао за паре, био бих луд и безуман. Онда какву награду тражим? – Да седнете педесет, да поразговарате о овим божанским истинама, да их урежете у срце своје, како би вам биле извор вечног живота. Ове речи што сам вам рекао, браћо моја, нису моје но Духа Светог, из Светог Писма. Ово што вам рекох, исто је као да сиђе сам Бог да вам каже. Ако то извршите и урежете у ум свој, уопште ми неће бити жао труда; ако ли то не извршите, одлазим жалостан, са сузама у очима. – Имате ли овде у вашем месту школу да се уче писмености ваша деца?


Немамо, светитељу Божји.
Да се сви скупите, да направите једну добру школу, да поставите и одбор који ће њом да руководи, да поставе учитеља да се деца уче, богата и сиромашна. Јер у школи учимо ко је Бог, шта је Света Тројица, шта су анђели, демони, рај, пакао, врлина, грех; шта је душа, тело итд. Без школе лутамо по мраку. Школа отвара манастир. Кад не би било школе, откуд бих ја научио да вас поучавам?

Читао сам и о свештеницима, и о непобожним, јеретицима, безбожницима; испитао сам дубине мудрости и схватио истину да су све вере лажне: једино је Православна вера добра и света. Зато да верујемо и да се крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово вам говорим сад на крају, да би се радовали што сте православни хришћани, и да би оплакивали непобожне и јеретике који ходе по тами. Ми хришћани, шта смо? – Праведници или грешници? Ако смо праведни, срећни смо и триблажени, ако смо пак грешници, сад нам је време да се покајемо, да престанемо са злом и да творимо добро. Иначе, чека нас пакао. Кад да се покајемо? – Не сутра и прекосутра, него данас, јер не знамо шта ће до сутра с нама бити. Пазите, дакле, браћо моја, да се не гордите, да не убијате, да не чините прељубе, да се не кунете, да не лажете, да не клевећете, да не издајете, да не кинђурите тело, јер је оно храна за црве. Него украшавајте душу која је часнија од целог света. Постите, молите се, дајте милостињу, имајте смрт пред очима, кад ћете напустити овај лажљиви свет и отићи у онај вечни.


Почујте, браћо моја: као што неки кнез који има десет слугу, кад један од њих погреши, отера га и постави другог на његово место, – тако и Господ: кад је пао први анђелски чин, заповеди Бог те постаде овај свет, и створи нас људе да нас постави на место анђела. Ми хришћани, немамо овде отаџбине, зато нас је Бог и створио са главом усправно, и поставио нам ум у горњи део, да би увек размишљали о небеском царству, истинској отаџбини нашој. То ми и даје повода, браћо моја, да вас учим, саветујем. И опет се усуђујем да молим свесладосног Исуса Христа да пошаље с неба благодат Своју и благослов Свој на ово место и на све хришћане, људе и жене, младе и старе и на дела руку ваших. На првом месту, браћо, нека би вас помиловао и опростио вам грехе ваше; да вас удостоји да проживите и овај овде ташти живот у добру и миру, и онај после смрти у рају, правој нашој отаџбини и истинитој. Да се свагда радујемо и прослављамо и клањамо се Светој Тројици у векове векова. Амин. Молим вас, браћо, да речете и за мене грешног три пута: опростите ми и Бог нека вам опрости! Затражите и ви опроштај један од другог.

НЕДЕЉА 1. ПО ПАСХИ: AПОСТОЛ ТОМA

Св. ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

Света православна Црква данас са празновањем недеље, сједињује и празнични спомен Светог апостола Томе. Притом је карактеристично да се, благодарећи томе, Јеванђеље, које је читано синоћ на свеноћном бденију, поновило, као редовно недељно и на Литургији, у част Светог апостола Томе, што ретко бива.

Некада се у животу употребљава израз „ја сам неверни Тома“, тј. ја нисам баш брз да поверујем. Човек који тако говори, обично и не схвата суштину тог Томиног неверовања, које је Црква у својим молитвословљима назвала добро Томино неверовање.

Када читамо у Јеванђељу та места, која говоре о Светом апостолу Томи, ми видимо да је пред нама, у лицу тог апостола, човек-скептик. На пример, када је Господ Исус Христос пред васкрсавањем Лазара, рекао својим апостолима: „Идемо у Јудеју“, апостол Тома је рекао другим апостолима: „Пођимо и ми. Умримо с Њим“.

У тим речима се налази, са једне стране, безусловна љубав апостолског срца, која је готова да иде у смрт с љубљеним Учитељем, и, истовремено, такво скептичко неповерење – хоће ли бити ишта од тог путовања, да ли ће његова последица бити само смрт љубљеног Учитеља и Његових ученика?

И ево, Господ је на Тајној вечери, разговарајући са апостолима, говорио да пут, куда Он иде, они знају: „Амо же Аз иду, весте и путь весте“ (Куда Ја идем знате, и пут знате.). Али, уследио је Томин одговор: „Господи, не вемы, камо идеши и како можем путь ведети?“ тј. „Господе, не знамо куда Ти идеш, и како ми можемо то знати?“ На крају, ево и приче о додиривању божанских ребара од стране апостолоа Томе – познато је да је апостол Тома, још не видевши васкрслог Учитеља, када је чуо од своје сабраће апостола о Његовом васкрсењу, одговорио: „Ако не видим сам на Његовим рукама ране од клинова, нећу поверовати. Док не метнем своју руку у ту страшну рану, која је била око Његовог ребра, нећу поверовати“.

Прошла је недеља. Апостол још увек не може да поверује. Како је мрачна, вероватно, била за њега та тешка недеља! Други апостоли ликују и радују се а он све не верује. Кроз седам дана, Господ Се јавио ученицима, међу којима је био и Тома и рекавши им: „Мир вам!“, обраћа Се Томи, парафразирајући његове сопствене речи, којима се он одрицао вере: „Принеси перст твой, виждь раны Моя. Принеси руку твою, вложи в ребра Моя. И не буди неверен, но верен“ (Принеси прст твој и види ране Моје. Принеси руку твоју и метни у ребра Моја. И не буди неверан, но веран). Тада се из уста апостола од свег срца отело то великолепно исповедање, коме је апостол Тома остао веран до смрти – „Господ мој и Бог мој!“, узвикнуо је апостол Тома.

Свака сенка сумње је истог трена излетела из његове душе. Зашто Црква назива његово неверовање добрим? Зато што је Тома, братије, волео свог Учитеља као што су Га и сви апостоли волели. Дај нам, Боже, један стоти део те љубави, која је била у апостолским срцима! Када Је Господ умро на Крсту, за апостоле се тада, како се каже, сунце угасило у свету. Постало им је страшно и тамно и хладно.

Они су знали Кога су изгубили. Тома не може да поверује – свет је за њега опустео, без вере, без његовог Учитеља. Исувише је његово срце било жедно такве вере, у којој не би било ни сенке сумње, зато што је за њега Учитељ био исувише вредан. И истина Његовог учења о васкрсењу је била исувише вредна за апостола. И управо зато Црква и назива то неверје добрим, јер се у њему пројавило то, колико је апостол, не верујући разумом, срцем и душом, био веран своме Учитељу.

Је ли тако и у наше дане? Личе ли на апостола Тому они, који говоре: „Ја сам неверни Тома“? Обично њихово неверје стоји од Томиног неверја далеко као исток од запада, као небо од земље.

Погледајте, братије, како је за апостола Тому била вредна истина васкрсења, истина правде Светог Јеванђеља! А наше време се баш и одликује тиме, што данас људима све више овладава равнодушност према божанственој истини. Говори се много лепих речи, а заправо, у суштини, код људи је потпуна равнодушност према истини. Некада је такву равнодушност показао Пилат, када Је Господ стајао пред њим на суду.

Пред Пилатом Је стајала Сама Истина, а он је, ипак, скептично изјавио: „Шта је истина?“ тј. постоји ли она? Па чак и да је има - далеко је, а можда је и нема... И с потпуном равнодушношћу окренуо се од Онога Који му Је донео истину, Ко је био Сама Истина. Тако су и данас људи постали равнодушни. Ви сте и сами, вероватно, не једном слушали како се сада говори много највисокопарнијих, најлепших, рекло би се, хришћанских речи о уједињењу свих у једну веру, у једну религију. Али, запамтите да је унутрашња постава тога – управо равнодушност према истини.

Кад би истина била вредна за човека, он никада не би пошао на то. Али, управо зато што истина људе мало занима, и они просто хоће да се, и по питањима вере, што простије и што удобније некако устроје , зато и говоре: „Треба сви да се ујединимо“ тј. да свако треба да призна да његова вера није истинита већ да ће се, тек када се све те неистините вере слију у једну, однекуд појавити истинита вера!

Бојмо се такве равнодушности према истини. Господ наш Исус Христос нам у Апокалипси јасно указује на то како је страшна равнодушност према истини. Он Се тамо обраћа анђелу, предстојатељу Лаодикијске цркве и говори: „Знам дела твоја. Ниси ни хладан ни врућ. О, када би ти био врућ или хладан! Али пошто ниси ни хладан ни врућ (већ си млак, ни ово - ни оно, није ти драга истина), извргнућу те из уста Мојих!“ А још је оштрије и јаче речено у словенском тексту: „Изблевати тя имам из уст Моих“, као што организам избацује из себе оно њему јако противно и штетно по њега.

Запамтимо да је та равнодушност према истини једна од највећих несрећа нашег одступничког века. Цени истину, човече! Буди борац за истину! Памти како је апостол Тома љубио истину васкрсења Христовог, божанску јеванђелску истину. Та апостолска љубав према истини и према Наставнику истине, за нас је пример како човек треба да цени истину и да љуби онога ко је Пут и Истина и Живот – Господа нашег Исуса Христа.

Човече, стави истину у животу изнад свега и никада не дозволи себи да некако скренеш с пута истине! Наравно, сви смо ми грешни, сви ми падамо по немоћи, али једна је ствар – пасти по немоћи, а друга је ствар – равнодушност према истини, свесни одлазак од ње. Да не буде то с нама! Нека свака наша парохија, као сложна духовна породица тврдо стоји у истини и буде верна ћелија наше свете Заграничне Руске Православне Цркве.

Вероватно сте и сами обратили пажњу колико је много напада данас управо на Заграничну Цркву. Ниједну цркву данас тако не нападају. Нити тако нападају служитеље других цркава, као што нападају служитеље Заграничне Цркве. Шта то значи? То је најсигурнији знак да наша Црква стоји у истини и зато је сва лаж, сва неправда повела рат против ње.

Када наша Црква не би стајала у истини, нико је не би нападао. Све би било мирно и тихо. Али пошто она стоји у истини и ту истину проповеда, благовести и штити, отуда и сви ти напади на њу.

Памтимо то и ценимо то што припадамо светој Цркви која ни у чему не греши против истине, већ је чува онако како Је заповедио Господ наш Исус Христос и Свети апостоли. Амин.

ШТА ТРЕБА ДА ЗНА ОНАЈ КОЈИ СЛУЖИ БОГУ - Св.Николај Јапански

У Светом Писму је речено: 

„Сине мој! Ако приступиш да служиш Госпо
ду Богу, спреми душу своју на искушења: усмери срце своје и буди тврд, и не смети се у дане несреће; приклони се Њему и не одступај, да би те увеличао на послетку.“ (Сир.2:1-3). 
Сви ми овде, наравно, приступили смо да служимо Богу и на тај начин добро разумемо шта значи служити Богу? Значи присиљавати се на труд. Знамо да је у таквом служењу и велика радост. Јер Бог свевидећи, не да види само оне који Му служе, него и помаже им, милује их и воли. Међутим, пут служења Богу је испуњен опасностима и препрекама, немоћима и падовима. Због тога нас Свето Писмо учи да, ако желимо да служимо Господу Богу, треба да припремимо душу за искушења.

Искушења могу бити двојака: прва- послата одозго; друга- саблазни одоздо. О искушењима послатим одозго Свето Писмо говори следеће: „Tопионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ“ (Прич.17:3). Злато може бити чисто, може бити са легурама, а може бити и лажно. Када подлегне ватри, чисто злато не трпи никакву штету, напротив, постаје још лепше; код злата са легурама, издваја се чисти део, а лажно злато се на крају претвара у нешто што нема никакву вредност. На сличан начин и добродетељи које човек чини могу бити истинске, помешане са сујетом и гордошћу или са другим страстима, а могу бити и лажне, вештачке, као што је био случај код лицемерних фарисеја. На тај начин, искушења која долазе одозго, дефинишу квалитет добродетељи неког човека. Бог од самог почетка зна срце човечије, и стога се искушења шаљу не да би Бог спознао какве су наше врлине, него ради самог човека, да би се овај, ако примети у њима примесу лажи и подвале, покајао и окренуо ка добру. Да и ми не будемо лишени сличних искушења послатих одозго.

Поред тога, постоји још један род искушења, прецизније саблазан, послата од ђавола који уноси таму у човечије мисли, улива у његово срце нечистоту у различитим облицима, узнемирава га и на тај начин наводи човека на зла дела, са циљем да одврати од Бога душе оних који се труде у славу Његову. Ми, приступивши да служимо Богу, треба увек да знамо да се налазимо између искушења и саблазни. У Светом Писму се каже: „Будите трезни и пазите јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1. Пет. 5:8-9).

Сви катехизатори и свештеници су под сталном присмотром ђавола који, у жељи да их победи, испушта много отровних стрела. Најштетније од тих стрела су сујета и гордост. Многи катехизатори почињу да проповедају врло млади, а народ их већ назива учитељима и наставницима. Није изненађујуће што ђаво користи то, и са лакоћом улива у њих гордост; и колико је само служитеља Цркве било рањено овом стрелом!

Који је разлог за то? Све због сујете и гордости. Уколико неко од хришћана покуша да их посаветује, гнев превагне. Ђаво има и много других огњених стрела којима поражава оне који су слаби да му се супротставе. И колико је, браћо, таквих који су приступили да служе Господу, али који нису пребодили искушења и пали су. Како је то тужно!

Стога је врло важно да вазда будемо спремни за искушења, јер су она основа наше снаге. Ако не будемо спремни, увек ће нас саблазнити. Такве ће нечастиви рањавати и убијати својим стрелама.

О томе које је методе неопходно примењивати како би смо били спремни за искушења, јасно нам говори Свето Писмо.
Прво, „усмери срце своје и буди тврд“ (Сир. 2:2), то јест, чувај срце своје, исправи срце своје и задобиј добродетељи, и тако ћеш избећи да упаднеш у саблазан. Као што броду, којим се добро руководи и води рачуна, неће бити претња ни буре, ни узбуркани таласи, а ако се непажљиво односи, постоји опасност да потоне; као што коњ, ако се не негује, може појурити и пасти, упасти у јаму, тако и срце човечије; ако се њиме не руководи добро, шта ће се догодити са њим? Само то да ће ђаво, када се приближи, убацити у наше мисли разне зле помисли, направити неред и нашим срцима, осујетити наша дела.

Друго, „претрпи“. Човек је одискона лако поводљив на зло. Зато, да би се победила искушења, потребно је са спремношћу трудити се и трпети различите невоље, суздржавати се и усмеравати срце своје ка истини. Ако не претрпимо тешкоће и невоље, тада нећемо бити у стању ништа да пребродимо, јер без труда и муке, ко може победити непријатеља?

Треће, „приклони се Њему и не одступај“ (Сир.2:3). Приклонивши се Богу, ми ћемо бити безопасни у свим искушењима, попут оног брода коме, допловивши до копна, више нису страшне буре.

ОДГОВОРИ Св.ВАРСОНУФИЈА Преп. ЈОВАНУ

Нико никада неће учинити добро помоћу зла, јер сам бива побеђен злом; напротив, добром се исправља зло.

Знај, брате, сваки помисао коме не претходи тишина смирења, не долази од Бога него очигледно с леве стране. Господ наш приступа с тихошћу; све ђаволско бива са узнемиреношћу и метежом. Мада се демони и показују обучени у овчију одећу, но пошто су изнутра вуци грабљиви, они се обелодањују помоћу узнемирености коју изазивају; јер је речено: по родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 15-16).

Смирење је скраћено спасење . Бестрашће је дар Божји, и Бог га дарује ономе који жели .

Осуђуј себе, па ћеш престати осуђивати друге.

Свагда окривљујмо себе: у томе се и састоји победа.

У свему и свачему осуђуј себе као грешећег, и Бог те неће осудити; смири се у свему и добићеш благодат од Бога.

У свима приликама прибегавајмо к смирењу, јер смирени лежи на земљи; а који лежи на земљи куда може пасти?

Нe помишљај ни о коме зло, тиме сам постајеш зао; јер зли помишља зло, а добри – добро. Добри помишља о добру, а зли о злу. Нe дајте се преварити од ђавола, јер зло не истребљује зло. Од зла се не рађа добро.

Покајање је лек за сваку страст и за сваки грех.

Ако срце твоје није испуњено вером, онда ти ниси човек него ђаво, јер ђаво стално борави у неверју и непокорности, и непокорни постају слични њему ђаволи.

Брате, човек се не може спасти без напора. Одсеци од себе три ствари: вољу, самооправдање, човекоугађање, и к теби ће несумњиво доћи умилење, и Бог ће те заклонити од свакога зла.

Нико се не може спасти без труда и држања заповести Божјих. Немој мислити да је спасење лака ствар; оно захтева много зноја, труда и самоприморавања. Зажели спасење, и Бог ће те спасти.

Брате, ко жели да се спасе и постане син Божји, он треба да стекне велико смирење, послушање, покорност и кротост. Стекнеш ли то, ја ти јамчим да ни ђаво, ни страст неће овладати тобом, јер они сагоревају од смирења као од огња, и срце се успокојава просвећивано у Христу.

Откуда човек има страсти? – Бог је створио душу и тело бестраснима, али су они непослушношћу према Богу упали у страсти. Буди покоран Богу, па ћеш тако доћи у смирење, и све ће страсти ишчезнути из тебе.

Смирење чува очи од блуђења и целога човека од свакога зла.

Све страсти савлађује смирење, које сваки стиче трудом.

Имајмо увек на уму да се никакво добро не извршује без муке, јер му противдејствује завист ђаволска.

Када бивају грешнику извесна јављања, да ли су она од Бога? – Очигледно је да она бивају по опсени лукавих демона, да би завели бедну душу и одвукли је у пропаст. Стога, никада не треба веровати таквим јављањима, него бити свестан својих грехова и своје немоћи и свагда боравити у страху и трепету.

Зар се и онда ваља одвраћати од њих, када бивају у облику Господа Христа?

Онда се баш и треба највише одвраћати од њихова лукавства и обмане и проклињати их. Нe дај се, брате, никада завести таким демонским привидом, јер божанствена јављања бивају само светитељима; и њима свагда претходи у срцима светитеља тишина, мир и добродушност. Но светитељи, и када се увере у стварност тих јављања, изјављују да су недостојни тога; утолико пре грешници не треба никада да верују таким јављањима, знајући своју недостојност.

Како сме ђаво да у виђењу или саном привиду показује Господа Христа или Свето Причешће?

Ни Господа Христа, ни Свето Причешће ђаво не може показати, него лаже и показује лик неког човека и обичног хлеба. Али свети крст ђаво не може показати, јер не налази средства да га изобрази на неки други начин. Пошто ми знамо истински знак и облик крста, ђаво не сме да га употреби да би нас обмануо, јер је на крсту разрушена сила његова, и крстом му нанесена смртоносна рана. Господа Христа ми не можемо распознати по телу, стога ђаво и покушава да нас на лажни начин увери да је то Он, да бисмо ми, поверовавши обмани као истини, пропали. Стога, када у сну видиш облик крста, знај да је тај сан истинит и од Бога; но постарај се да од Светих добијеш објашњење значаја његова и не веруј своме уму.

Треба знати да непрестано призивање имена Божјег јесте лечење, које убија не само страсти него и само деловање њихово. Као што лекар ставља лек или фластер на рану болесникову, и они делују, иако болесник не зна на који начин то бива, тако и име Божје, када га призивамо, убија све страсти, иако ми и не знамо на који се начин то збива.

Када у време псалмопјенија или молитве, или читања, наиђе рђава помисао, да ли треба обратити пажњу на њу и прекинути на неко време псалмопјеније, молитву или читање, да бисмо јој противстали чистим помислима?

Немој обраћати пажњу на њу, већ се још пажљивије удуби у псалмопјеније, молитву или читање, да би позајмио силу од речи које изговараш. Ако пак станемо бавити се вражијим помислима и обраћати пажњу на оно што нам враг внушава, онда никада нећемо бити у стању учинити ишта добро. И чак када видиш да враг сплеткама својим смета твоме псалмопјенију, молитви и читању, ти ни онда не ступај са њима у препирку, него стани призивати име Божје, и Бог ћe ти помоћи и уништити лукавство врагова, јер је Његова сила и слава вавек.

Седео ти, ходио, заузет чиме био, јео, или што друго ради потребе телесне чинио, па био при томе окренут истоку или западу, ти не престај молити се, јер смо добили заповест да се непрестано и на сваком месту молимо. Само пази да то не чиниш с нехатом.

За време разговора са неким је ли добро призивати име Божје?

И за време разговора, и пре разговора, и после разговора, у свако време и на сваком месту треба призивати име Божје. Свето Писмо налаже: Непрестано се молите (1 Сол. 5, 17), јер се тиме уништава свако искушење.

Како се човек може непрестано молити?

Када је неко сам, онда треба да се упражњава у псалмопјенију и да се моли устима и срцем; а ако је човек на улици или у друштву са другима, онда не треба да се моли устима него само умом. При томе ваља да му поглед не лута, како би избегао расејавање помисли и замке вражије.

Када се молим и упражњавам псалмопјеније, а не осећам силу изговараних речи због неосетљивости срца, каква ми је онда корист од тога?

Иако ти не осећаш силу онога што изговараш, демони је осећају, чују и дршћу. Стога, не престај упражњавати псалмопјеније и молитву, и мало по мало, Божјом помоћу, неосетљивост твоја претвориће се у осетљивост.

Када ми при псалмопјенију мисао залута и нисам усредсређен, шта треба да радим?

Ако ти мисао залута, онда се поврати и почни од оних речи псалма којих се сећаш и после којих ти је мисао одлутала. Ако се пак повраћаш једанпут, двапут и трипут, и ниси у стању да се сетиш речи при којима ти је мисао одлутала, или их се сетиш па ти је тешко да пронађеш то место од кога треба да продужиш читање, ти онда почни тај псалам од самог почетка. Циљ врага је да ти заборавом омете славословље. Читати прописане псалме у доследном поретку јесте словословље, а не расејавати се мислима при томе могу само они који имају чиста осећања.

Ако ми за време молитве залута ум, шта треба да радим?

Када се молиш Богу, па умом залуташ, онда се бори док се не станеш молити без расејаности, и будно бди својим умом да се не би расејавао. А ако се то продужи, онда макар на крају молитве прекори себе у души и реци са умилењем: „Господе, помилуј ме и опрости ми сва сагрешења моја“ и добићеш опроштај за сва сагрешења и у расејаности која ти се догодила у време молитве.

Сагрешење брата треба да сматрамо за своје сопствено и да мрзимо не брата него ђавола који га је завео. Када неко гурне некога у јаму, онда ми окривљујемо не гурнутога него онога који га је гурнуо; тако исто и овде. Поред тога ми не знамо, сагрешивши брат може помоћу покајања угодити Богу својим смиреноумљем и раскајањем.

Стекни веру, наду и љубав, и оне ће те привести у свету смиреност, која је мати свих врлина, и спашћеш се занавек.

Ако неко хули Господа Христа и живи без Њега, онда се од таког човека треба клонити и не приближавати се к њему. Који год не држи заповести Христове од срца, већ је јеретик. И ако човек у срцу свом не верује, онда му речи неће донети никакву корист.

Ако се покаже да је нечији ава заражен јересју, је ли онда брат дужан да га остави?

Када се стварно покаже да је он заражен јересју, онда је дужан оставити га !

Какав је знак да су греси опроштени човеку од Бога?

Знак је овај: омрзнути грехе и не чинити их више. А када човек размишља о њима, и срце се његово наслађује њима, или их он и чини делом, онда је то знак да му греси још нису опроштени, и да је он још крив за њих.

Два дара дао је Бог људима, помоћу којих се они могу спасти и избавити од свих страсти старог човека: смирење и послушност. Ако будеш са смирењем и послушношћу испуњавао што чујеш од светих отаца, онда ће ти Господ дати благу помоћ Своју, те ће ти сва дела бити успешна, јер Он чува пут оних који Га се боје и заклања хођење њихово. Милост Божја помоћи ће ти, ако стално боравиш у трпљењу Божјем. Умри, јадниче, за сваког човека. Реци уму свом: „ко сам ја? – земља и пепео, и пас“ (1 Мојс. 18, 27; Мт. 15, 27).

Са задовољством слушати оговарање јесте исто што и оговарање, и заслужује подједнаку са њим осуду.

Шта значи: радовати се с радоснима и плакати с плачнима (Рм. 12, 15)?

Радовати се с радоснима значи радовати се заједно са онима који успевају у врлини по Богу и веселе се надом на будућа блага; а плакати с плачнима значи састрадавати грешницима у њиховом покајању за грехе.

Немој мислити да ђаво има власти над ма ким: узрок греха налази се у нашој слободној вољи, а не у приморавању од некога који је тобож добио власт над нама. Човека нити ко приморава на спасење нити на грех. Да ли Еву превари ђаво влашћу или саветом? Нигде се не види да је он то учинио влашћу, иначе нико не би могао избећи када би он имао власти. Но ми смо слични слободном човеку који је предао себе у ропство другоме, и с времена на време долази к себи и каје се. И ако он не прибегне јачем од себе, онда не може избавити себе; a када прибегне, онда тобожњи господар његов, знајући да он није његов властити роб, не сме да му учини ништа због Свемоћнога.

Очигледно је дакле да ђаво нема власти над човеком.

Како да се спасем?

Сине мој, ако хоћеш да живиш међу људима, онда треба да испуњујеш следеће: нипошто никога не кудити, не осуђивати, не гневити се, никога не ниподаштавати, исто тако не помишљати о себи да си учинио икакво добро дело, јер све то значи: „не судите“ (Мт. 7, 1); на све гледај истим очима, са подједнаким расположењем срца, са подједнаким помислом, у простоти срца, и примај све као самога Христа; не приклањај уво своје к човеку који клевета ближњeгa, и не уживај у његовим речима, него држи уста своја у великом ћутању, будући спор на разговор и брз на молитву; и никада не укоравај клеветника или кога другог који чини безакоње, него свагда гледај на своје недостатке, укоравај и ниподаштавај себе свакодневно.

Брат на то рече: Оче мој, то је могуће само савршеним подвижницима. – Блажени старац одговори: Сине мој! младост ако има смирења, то јој је доста, јер Бог ништа више не захтева од младога сем чистоте и смирења. И ти, сине мој, буди кротак и смирен, жалостив и милостив; сматрај себе горим од свих људи, па ћеш уистини живети с Богом. Труди се и о томе да не уображаваш о себи: достигао сам тог и тог светитеља; напротив, свагда говори себи овако: знаш ли, душо моја, да смо гресима и ђаволе превазишли, а добро дело никада нисмо Бога ради учинили, и тешко нама, шта ћемо радити у дан Суда? У току целог живота свог, сине мој, моли се као грешник, говорећи у свако време: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И: Боже, очисти ме грешнога! – Понављај свагда и ове речи: Од тајних мојих очисти ме, и од туђих поштеди слугу твога (Пс. 18, 13.14). А знај и то, да не треба бити задовољан добрим делима својим, и не уздај се у њих, јер не знамо да ли су Богу по вољи или нису. Стога се уздај више у Бога и у силу Његову, а себе сматрај за некорисну прашину. Отуда ће и произићи твоје исправљење.