СВАКЕ НОВЕ ГОДИНЕ

Ево све чиним новим. (отк 21,5)
И видех небо ново и земљу нову. (Отк 21,1)

Сасвим је различита психологија нас православних хришћана и људи овога века, макар они понекада називали себе „хришћанима“ па чак и „правослвнима“. Они упорно верују у некакав „прогрес човечанства“ или „у Царатво Божије на земљи“, успостављање општег благостања и добробити, када ће сама смрт тобоже бити побеђена и људи вечно живети на земљи и несметано уживати у свему. И све ово упркос свакодневној мрачно-злослутној очигледности, која сведочи о нечем сасвим другом и која би, чини се, требало да потпуно разбије свакојаке сличне фантастичне илузије и пусте снове. Али они тврдоглаво верују или хоће да приморавају себе да верују да човечанство очекује некакав „златни век“, и зато тако весело дочекују сваку наступајућу нову годину, спремни да је празнују чак и два пута: и по новом и по старом календару.

Сасвим друкчије се односимо према наступању нове године ми, православни хришћани. Ми беспоговрно верујемо Речи Божијој и светим оцима Цркве, и зато нас наступање нове године не побуђује на весеље, већ напротив – на озбиљну молитвену усредсређеност. Ми знамо да се сваке нове године свако од нас приближава неизбежном земаљском крају свог живота, после кога следи давање одговора пред Богом о свом земаљском животу и такозвани „посебан суд“, а сав овај пропадљиви свет у целини приближава се свом крају – свршетку овога века и наступању вечности, када времена више бити неће (Отк 10,6).
Тада ће се збити последњи, Страшни суд над васцелим човечијим родом, када ће се свако због својих дела или прославити или постидети, и када ће се јавити нова небеса и нова земља на којима ће правда обитавати (2 Пет 3,13).
Има ли ту макар и најмањег повода за оно разуздано весеље са пехарима вина у рукама и за плес, са којима се у наше време обично приређују такозвани „дочеци нове године“, у којима често узимају учешће и људи сами по себи тобоже озбиљни, који на тим „дочецима“ одједном губе сваку озбиљност и као да постају лакомислени ветропири? Да ли је то достојно узвишеног хришћанског звања?
Јер чини се да сваком правом хришћанину треба да буде јасно да је једини допустив и доличан „дочек нове године“ – његов дочек молитвом.
А ово утолико пре што већини људи који још имају здраву и непомрачену савест сваке нове године постаје све јасније да човечанство не иде ка „прогресу“, него обрнуто – ка „регресу“.
Јер „прогрес“, који обећава опште благостање и срећан живот, није у проналажењу свакојаких необичних машина и уређаја, нити у томе што ће ускоро људи вероватно бити у стању да лете на месец и друге планете.
Зар то даје благостање и напредак, мир и духовно задовољство човечијој души?

Ево шта упадљиво одликује савремени живот људи: ни у ком случају „прогрес“, него ужасан духовно-морални регрес, са све већим нарушавањем свих моралних начела, којих нису биле лишене, поред хришћанства, ни друге религије. Па чак и необично оживљавње црквеног међуконфесионалног живота, који се још никада у историји човечанства није јављао у тако широким размерама, не само да не сведочи о некаквом „прогресу“ и не улива никакву наду у „свеопшти мир“, о коме сада тако много пишу и дижу галаму, и у бољу, светлу будућност, него напротив – сведочи о потпуном опадању истинског духовног живота, о томе да су савремни људи постали равнодушни према свему и да више немају никаквих правих идеала. Све се ту своди само на неискрене, сладуњаве, лицемерне и високопарне речи, које у себи немају никаквог стварног, суштинског садржаја.

Сада више нема праве вере, већ само њеног привида, који човека ни на шта не обавезује нити му налаже икакву одговорност.
Но кад би све те „екуменистичке конференције“, „скупови“, „саветовања“ и „симпозијуми“ били само празно провођење времена, својеврсна разонода за оне који се окупљају на њима уз узајамна лака подстицања сујете и самољубља, то још не би било тако страшно. Иза свега тога крије се, међутим, нешто далеко горе.
Циљ целог тог савременог, сада тако помодног покрета, којег је „неко“ покренуо и плански га спроводи, јесте да у душе људи улије потпуни религиозни индеферентизам и равнодушност према истини, коју је наш Господ и Спаситељ, по Његовим сопственим речима, дошао на свет да сведочи (Јн 18,37), истини коју су тако саможртвено, ничега се небојећи, свети апостоли проповедали по свему свету, за коју су умирали свети мученици и за коју су се тако одлучно и бескомпромисно борили са јеретицима и лажним учитељима свети оци Цркве.

И ево, управо сада, у двадесетом веку хришћанске ере, свима су се одједном први пут „отвориле очи и показало се управо то: да „нема никакве истине“ и „ нема се за шта борити, страдати и умирати“, него сви треба једноставно „да забораве све своје пређашње разлике у мишљењима“ и ... да се уједине.
Заиста необичан „прогрес“, до кога током толиких столећа нису долазили наши преци, међу којима је било толико истински побожних хришћана, какве данас ми више не видимо.
И ево, у току је то „уједињење“, на радост многих наивних људи који не схвтају да се под тим у суштини скрива рушење хришћанства и уништење сваке вере и сваке религије уопште.
Безобзириније и богохулније од свега је то што се ово „уједињење“ врши у име разних наизглед згодних парола – јеванђелских речи које се тумаче криво и лукаво, секташки: употребљавају се библијске изреке које имају сасвим другачији смисао и значење.

Ево примера. Овај „покрет“ који усиљено спроводи потпуну модернизацију хришћанства сада то чини под паролом изреке Господа Сведржитеља: Ево све чиним новим (Отк 21,25).
Али из контекста је сасвим јасно да се овде ради о Божијем новотворењу (новом стварању) света после свршетка овог привременог пропадљивог света, који ће, како то јасно предсказује Реч Божија, бити сав уништен огњем (2 Пет 3, 10-12) и на чијем месту ће се појавити нова небеса и нова земља, а никако не о неком недопустивом „обновитељству“ које сада толико пропагирају савремене вође „екуменизма“, међу којима има чак и православних архијереја веома високог чина.
Међутим, они не маре ни за шта.
Они само упорно извршавају задатак рушења хришћанства који им је „неко“ поставио, а за то су сва средства добра, а нарочито стара, опробана – лаж и изопачавање чак и свештених текстова, захваљујући томе што су данас масе тако неуке и немају појма о правилном разумевању текстова Светог Писма.

Прави, плански организован поход на хришћанство уз очување само његовог спољашњег изгледа – ето чиме се пре свега одликује савремени, много хваљени „ прогрес“ човечанства.
А шта да кажемо о савременој моралности, чији темељи као да су уздрмани до крајњих граница? Јер све оно што се донедавно сматрало недоличним и недопустивим пред нашим очима буквално одјеном је постало свима сасвим прихватљиво, па чак и сагласно духу времена - модерно, не допуштајући никакве протесте и приговоре. Поштедимо слух наших слушалаца и пређимо ћутке преко онога о чему је непристојно говорити и писати, а што се сада, ипак, отворено и несметано свуда догађа.
Најциничнија бестидност постала је некаква „врлина“ нашег „прогресивног“ двадесетог века.
А противити се томе значи стећи глас некаквог „мрачњака“ и „заосталог човека“. И сваке нове године овај пад моралности, ова ужасна бестидност, непрекидно се шири и све више стиче своје „право грађанства“, а оних који се противе и протестују има све мање и мање.
Зар се и у томе може видети „прогрес“ који води човечанство општем благостању и напретку?
Зар нам светска историја несведочи супротно – да је пад моралности свагда повлачио за собом изапаченост и пропаст, а не благостање. Довољно је сетити се старог Рима у претхришћанској епохи. А оно што се сада збива малтене је много горе од оног што је тада било. Јер то су били идолопоклоници који нису познавали истинитог Бога, а сада све то чине „хришћани“. А коме је много дано од њега ће се више и тражити.

Уопште, сви појмови о добру и злу у наше доба некако су се чудно помешали. Сада многи, без икакве гриже савести „црно“ називају „белим“, а „бело“ – „црним“. Зло је необично вешто, као никада раније, научило да се прикрива под маском добра. Ево, на пример: хришћанска вера свагда нас је учила и учи да само Христа ради и у име Христа чињено добро јесте право, истинско добро, јер има и добра само привидног, чињеног ради неке користи или добити. Када наглашено говоре о некоме да „чини много добра“ то још никако не значи да је он стварно добар човек, јер, како нас учи наша вера и како само животно искуство показује, чинити добро могуће је и са злим циљем, и то, наравно, више неће бити истинско добро, него само спољашњи привид добра. А таквог „добра“ треба се клонити, спасавајући своју душу.
И колико много се данас чини таквог „добра“, иза кога се крије неки користољубиви рачун. Али људи то не примећују или не желе да примећују, штавише, бивају веома лакоми на такво: „добро“: „само да ми дају новац, а зашто, са каквим циљем дају – није ли свеједно: новац нема мирис (није важно како си новац стекао)“. Додуше, и некада се све то збивало, али никада у овако великим размерама и овако често као сада, када се буквално све купује за новац.

Некада је било широко распрострањено телесно ропство, а данас га је заменило далеко горе ропство – духовно. Људи сами себе добровољно продају у ово ропство, обезличавајући се и одричући се свега светог... за новац или, уопште, за ма каква земаљска добра.
Било је времена када су људи били спремни да за Христово име иду на најстрашније муке, па чак и у смрт. А сада, када их нико више за Христа не прогони, не муче и не убија, они често и сами продају (издају) Христа, полакомивши се на каква земаљска добра. И ево, то варљиво добро, чијих чинитеља данас није мало, често се сада чини управо са тим циљем – одвратити људе од Христа и довести их до духовног ропства.
Сваке нове године и у том погледу видимо све брже растући „прогрес“, при чему је нарочито страшно то што Христа продају (издају) не само обични „хришћани“ него и хришћански свештенослужитељи, све до носилаца високог јерархијског чина. Али најстрашније од свега је то што сваке нове године, како сведочи штампа и сам живот који нас окружује, морално чуло људи све више отупљује и они почињу да се мире са свим крајње бесмисленим или одвратним појавама савремног модернизованог живота, од којих су још донедавно људи здравог моралног чула са негодовањем и гнушањем окретали главу и одлучно их осуђивали. То је такође „прогрес“!Тако, пред нашим очима је у току постепена, а у последње време веома напрегнута, морална припрема људи за прихватање Антихриста, за његово лако и безболно зацарење. То је оно на шта треба да нас подсећа свака наступајућа нова година.
Али она нас подсећа и на још нешто, за нас најважније, од чега зависи наш живот у вечности.
Сваке нове године приближава се плаћање рачуна за сва зла дела оних од нас који воле само да површно и лакомислено проводе време, „живећи распуштено“, тежећи да весело и безбрижно траће драгоцено време које нам је дато ради припреме за вечност, и уљуљкују се уверењем да је „крај“ још далеко и наивном надом у некакав варљиви „прогрес“ који нас тобоже очекује на земљи.
Свиђало се то коме или не, Реч Божија нас сасвим јасно и недвосмислено упозорава и опомиње на то: Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља, а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује. Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим (Отк 22, 11-12).

Срећна вам нова година, браћо... желим вам „нову срећну“ како се говорило у стара времена, која је – памтим то! – доступна само онима који познају и дубоко осећају сујету и узалудност свега земаљског и искрено окрећу свој мислени поглед ка небу, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил 3,20), који ће нам открити ново небо и нову земљу, када ће и бити све ново (Отк 21,5). Амин.

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземнмог мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора , ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем између првог и четвртог века нове ере Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици.У четвртом веку под навалом Хуна , повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу.

По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и од грчке.Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једног бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој.Према веселину Чајкановићу, србска религија првенствено је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена.Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао ''Христово Јеванђеље'', Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.Драшко Шћекић у својој књизи ''Сораби-истина о србству од исконе'' износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7500 хиљада година.Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508 године пре Христа према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935 године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893 године.Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511-е у Канади.

Највећи грех Милоша С.Милојевића је био то што је проучавао историју Срба на начин који није нико чинио.пре њега! Наиме трагао је по архивима Пекинга, Москве, Рима, по арапским библиотекама, на местима где пре њега србски ни европски историчари нису. А грешан је био јер није хтео да се ослони на једину признату бечко-берлинску историографску школу познату по србомржњи и фалсификатима. Не само кад је србска историја у питању већ фалсификовање целокупне историје човечанства

Милош С. Милојевић је био истраживач, говорио је чак 17 језика , историчар, хроничар, путописац и ратник, који је живео у деветнаестом веку, и који је оставио на хиљаде страница рукописа о историји Срба, којима се изгубио траг.
Готово да нема књиге оних аутора који се баве пореклом Словена, односно Срба, заговорника да Словени нису дошљаци на Балкан, а да се бар на једном месту не помене име Милоша С. Милојевића. Слично је и са саговорницима на ту тему, присталицама такозване аутохтонистичке школе.
Иза овог научника који је живео у деветнаестом веку званично је остало мало дела, али присталице његове теорије и поборници његовог рада говоре о сандуцима заоставштине и хиљадама страницама у рукопису. Чињеница је да после смрти његову рукописну заоставштину није прихватила ниједна српска установа.

Остало је забележено да се на тавану Првостепеног суда Округа београдског, после ослобођења 1918. године, налазио пун сандук Милојевићевих рукописа. Они који трагају за његовом заоставштином тврде да је на том тавану било чак седамнаест таквих сандука са рукописима и личним стварима.
У књизи „Срби… народ најстарији“ Олга Луковић-Пјановић на једном месту је написала:
„Због непријатељског гледања страних сила на рад Милоша Милојевића, а и због заведених србских синова, који су послушно следили те туђе мрачне моћи, о овом нашем великом човеку пуном људских и научних врлина никада није била урађена једна ваљана биографија. Тај посао, такође, чека сутрашњу Србску академију знања! Апсолутно је неопходно да се пронађе Милојевићева заоставштина, која се можда чува у београдској Народној библиотеци, јер можда су још, којом срећом, те четири хиљаде страна праве историје Срба у припреми сачуване. Можда се с тим рукописом налази и девет свезака рукописа, такође необјављених, па четврта књига „Србских обичаја“ и повеће дело „Немањице“. Такође је веома важно да се пронађе та његова етнографска и географска мапа Срба и србских земаља у Турској и Аустрији, јер је сасвим поуздано да ће се помоћу ње најбоље установити где је још све било Срба у његово време“.
Ко је био човек око чијих радова се и данас, иако је умро пре више од сто година, међу научницима ломе копља?

Трагајући за његовом заоставштином у званичним установама се углавном наилази на зид ћутања. Или незнања. Тек ту и тамо се појави покоја Милојевићева преписка, фототипско издање књиге, али од грађе због које је гурнут на маргину – ни трага. Ретко се, закључак је, јављају такве супротности у оцени нечијег рада као што је то случај са Милошем С. Милојевићем.

ЖИВОТ

Стефан Милојевић био је свештеник у мачванском селу Црна Бара. У његовом дому 16. октобра 1840. године било је бучно и свечано. Родио му се син Милош. Напредно дете после завршене основне школе у Глоговцу одлази у Београд, где на Београдском лицеју учи правне науке.
Жељан знања, после завршене гимназије стиже у Москву и на Државном универзитету са одличним успехом за три године завршава правне науке. Поред осталих предмета, Милојевић је код тада чувеног професора Ј. Бођанског слушао и упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Тада се упознао и са завидним достигнућима руске лингвистике, етнологије, археологије и историографије.
Дошао је и до литературе на руском у којој су истраживани древни језици, почевши од санскрита, затим до дела која су се бавила историјом Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, балтичког простора. После свих тих проучених дела Милојевић се дефинитивно сврстао у групу оних научника присталица аутохтонистичке историјске школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, те да су на овим подручјима живели много пре Римљана и Грка.
У то време на Великој школи и у Српском ученом друштву српбски историчари су већ били прихватили такозвану германску историјску школу која је стигла из славистичког центра Бечког универзитета. Према тој школи, која је своју теорију наметнула нама као научну основу, Словени су стигли на Балкан у седмом веку. Главни заговорници ове теорије били су Стојан Новаковић, Милојевићев земљак из Шапца и школски друг, и Иларион Руварац, архимандрит.
По повратку из Москве Милојевић се 1865. запошљава као писар у Окружном суду у Ваљеву. У време србско-турских ратова од 1876. до 1878. године основао је и повео у рат добровољачке јединице Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор. Његови добровољци, пред којима је увек први јуришао, никада се нису повукли са бојног поља, а остало је забележено да су у биткама ослободили чак четири стотине србских села.
Милојевић ратује, путује, предаје у школама и истражује корене Срба. У скромној биографији, између осталог, пише: „Путовао је прерушен. Сад је био мајстор зидар, сад зограф (молер) који је ступао у погодбе за израду црквених живописа, а кадшто се – где и кад треба – јављао и правим именом и смером својим“.
У тој биографији о тим својим путовањима сам је записао „…али нас је сагоревајућа љубав спрам свега оног што је некада било србско приморала да учинимо намишљено. Ми смо се кренули са челичном и надљудском вољом: или скупо и што може скупље дати главу, али видети некадашњу славу и величину србску са њеним светињама и узвишеностима, а садашњу црну и чемерну гробницу једне, непрежалиме, неоцениме и неисплатиме урвине некадашње силе и моћи светих, дивних и непостижних краљева, царева и владалаца српских са старим србским народом“.
Ратовао је Милојевић на неколико фронтова. Године 1881. за часопис „Исток“, како је сам записао, за два дана и ноћ написао је чланак који је касније преточен у књигу „Наши манастири и калуђерство“ са 120 страна.
У уводу он вели: „Од неког доба непрестано се потрза у нашим новинама, особито такозваним ’преко’, па још и у нашим овде скупштинама, час нарочито, а час опет и као миморед, питање о нашем калуђерству, манастирима, а нарочито манастирским имањима. То је у последњој, одвећ плодотворној, свакојаким и свевазможним закључцима и озакоњењима, скупштини донесен и закључак да се наши манастири смање, сведу на некакве ’историјске манастире’ у самој ствари и заправо униште, а калуђерски ред са свим истраје и иживи у нашој народности“.

Први попис србских белега на Космету сачинио је управо Милош С. Милојевић. У архиви САНУ постоји и писмо које је Милојевић 1870. године послао Србском ученом друштву о првом попису археолошких старина у Западној Србији. У истој установи постоји још једно писмо које је Милојевић послао неком од тадашњих министара где каже „да ће он, иако болестан, ићи на Космет ради неког преговора, јер је у Приштини у по бела дана у центру убијен један поп. Све то има везе са „Албанском лигом“ која се повезује и прелази у руке аустро-маџарске која немирима хоће да изнуди од Европе овлашћење да тај крај поседну“.

СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА

Покушавајући да докаже да су Срби староседеоци на овим подручјима, Милојевић оставља и овакав запис:

„Да је српска црква старија и од римске и грчке, осим потврде папе Јована II, писане краљу српском Михаилу, којом тврди да је србска црква старија и од грчке и од римске, сведоче толике силне бивше епископије, постојавше до Константина Великог, међу којима само да поменем: Средачку (Софијску), Скопљанску, Нишку, Београдску, Воденску, Морозвиждску, Ремешку итд, сведоче још толики свеци и мученици Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као бројни епископи“.

Онима који су мислили другачије од Милојевића, а није их било мало, сигурно су сметале и овакве Милојевићеве белешке.

У једном од записа Милош С. Милојевић пише „да су Срби као робље римско, живећи од искони у свим овим својим садашњим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора, па до Грчког, и од Јадранског па до Црног, имали и своје храмове и своје свештенство, и уређену своју црквену управу у лицу својих архиепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу па све до четвртог, седели у предграђу Сирмијумовом, другој римској престолници, такозваној, и још и данас називајућој се Митровици на Сави, због чега је се од тих србских митрополита, или архијера, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало, па су одавде, навалом Хуна у четвртом веку по Христу, морали измаћи се даље, заједно са државном римском влашћу у Звечан, данашње развалине у дну Косова, и у предграђу истога станив се опет му дали свој назив Митровица, која још и данас постоји, на Косову, у последњем свом ропсцу као варош“.

Када је дошло до судара „прса у прса“ германске и Милојевићеве аутохтонистичке школе, овај наш великан 1881. године пише овако:

„Србском ученом друштву није стало било ни до простора србских земаља, које Порфирогенит у свом делу „De Admin“ наводи, који простор већином обухвата и бивша Пећка србска патријаршија, а у коме и сада живе Срби, већ оно гура србске земље и још сада тамо живећи србски народ у свакојаке туђинце, само да не буду Срби, а у својим школским књигама и историјама доказује докле је плот кнежевине Србије, да су и Срби дотле итд…

Ево само ради бруке и срамоте наше и наших превисоко научених западних питомаца и државника, који знају колико се кромпира у сваком лонцу годишње свој Ђерманији скува, колико се чаша пива, каквог и где, произведе и попије, колико се и каквих котлета поједе, шампањског вина произведе и попије у свој Француској, колико се и каквих, од које породе, говеда, од колико година итд. бифтека направи и поједе у Енглеској, произведе и попије коњака, пунча итд, а не знају и неће да знају да још живе Срби као што и у горњем свом делу Порфирогенит каже, који је најхрђавије писао за Србе и свео их што је могао на најмањи простор“.

И поред евидентних тешкоћа на које је наилазио у својим истраживањима, неколико Милојевићевих дела ипак је угледало светлост дана. Током 1871. године, док се клешта бојкота нису саставила, „Гласник“ Србског ученог друштва објавио му је три дела: „Правила свете Петке Параскеве србске“, „Правила светом Симеуну српском“ и „Општи лист србске патријаршије у Пећи“. Прикупио је, махом по Старој Србији, систематизовао и поделио по врстама и мотивима око седам стотина народних песама, објављених у три свеске 1869, 1870. и 1875. године под насловом „Песме и обичаји укупног народа србског“.

Готово у исто време, такође у три књиге, 1871. 1872. и 1877. године, објавио је „Путопис дела Праве (Старе) Србије“. Најзначајније његово дело „Одломци историје Срба и србских и југословенских земаља у Турској и Аустрији“ изашло је у две књиге 1872. Године 1873. издао је историјско-етнографску географску мапу Срба и србских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, а 1881, као додатак овој мапи, „Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије“ са етнографском мапом србских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској царевини.

Крајеви који су веровали Милојевићу и његовом раду одуживали су му се још за живота. Тако је постао почасни члан градских општина Прокупља, Врања, Куршумлије, Ниша, почасни члан општина Драгушке, Великопланске и Кончићке у срезу Прокупачком, округа Топличког. За исказану храброст у србско-турским ратовима одликован је Сребрном и Златном медаљом за храброст и Таковским крстом петог, четвртог и трећег степена, добитник је Ратне споменице и још многих других одличја.

ЕПИЛОГ

Милош С. Милојевић је умро изненада 1897. године. Истраживачи његовог живота и рада, додуше они који упорно трагају за његовом заоставштином, помињу као могућност да је Милојевић – отрован.

Било како било, чињеница је да се о његовом раду и данас у неким круговима ћути, а у неким говори шапатом. А један некрологичар овим речима је отпочео извештај о смрти Милоша Милојевића:

„Једна звезда на србском небу утрнула је. Она беше необичног сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку… далеку прошлост народа србскога, осветљаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, србски народ у свој Србији од изнад Калоче и Мориша, па до Белога мора, и од сињег Јадранског мора, па до реке Алте, Осме и Доње Марице“.

ИЗВОР: Српско благо.

У Мачви ни једна улица, а ни установа не носи његово име. Основна школа, за чију су изградњу Милојевићи земљу поклони, зове се по Јанку Веселиновићу.

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ – геније кога су Мачва и званична Србија заборавили

ПРИЧА О МУДРОСТИ

Два брата су расли заједно. Временом је старији брат постао професор ботанике, а млађи - обичан радник. Обојица су имали породице, и често су се сви окупљали и разговарали о животу. Дешавало се да је професор ћутао и пажљиво слушао свог млађег брата, чија су расуђивања приморавала све остале да га слушају. Једном је жена

старијег брата рекла свом мужу: "Због чега ти слуаш млађег брата? Ти си професор, а он је - обичан радник! "- Да, ја сам професор, али само ботанике, а не самог живота, - одговорио је трезвени муж.

Један стари монах је рекао: "Животна мудрост не зависи од школе, као што ни духовна мудрост не зависи од много знања".

Монах Симеон Атонски

ПОДСЕТНИК ЗА ИСПОВЕСТ ГРЕХОВА

(према митарствима, на основу текста Аве Јустина Ћелијског)

ГРЕХОВИ:

1. ПРАЗНОСЛОВЉА И НЕПРИСТОЈНИХ РЕЧИ. (Брбљање, ћаскање, оговарање, неумесне шале, вицеви, световне и развратне песме, псовке сваке врсте, млаћење празне сламе.)

2. ЛАЖИ И КРИВОКЛЕТСТВА. (Лаж са поводом и без повода, ради неког добитка или из страха од казне, правдањем себе, лицемерством, ласкањем, недржањем обећања. Ђаво је отац сваке лажи.)

3. ОСУЂИВАЊА И КЛЕВЕТЕ. (Не судите да вам се не суди. Људски суд је увек неправедан, јер је плод непознавања свих чинилаца по ма ком питању или догађају. Зато, суд препустимо Богу. А клевета? Све за свашта!)

4. ЧРЕВОУГОДИЈА – СТОМАКОУГАЂАЊА. (Гортанобесије, наслађивање грла укусном храном и чревобесије, пуњење стомака, преједање. Нарушавање постова. Тајноједење. Налажење мане храни. Ту спада и пијанство, конзумирање алкохола и свако неуздржање у јелу и пићу. Дрога, дуван. Свако вољење удобности и „широког пута“.)

5. ЛЕЊОСТИ И ЛЕНЧАРЕЊА. (Избегавање обавеза, дужности, послушања. Убијање времена. Излежавање. Мрзовоља. Немар према спасењу. Не умножавање талената датих нам од Бога.)

6. КРАЂЕ, УТАЈЕ, ПРОНЕВЕРЕ. Неправедно стицање. Неисплаћивање плате (наднице) радницима (мајсторима). „Плата најамничка да не преноћи код тебе.“

7. СРЕБРОЉУБЉА И ТВРДИЧЛУКА. (Грамзивост за паре и за ствари. Стицање и чување непотребних ствари. Терање моде. Привезаност за било шта материјално. Коцкање и игре на срећу.)
8. ЗЕЛЕНАШТВА, КАМАТАРЕЊА. (Давање новца уз камату. Не враћање позајмљеног новца.)

9. НЕПРАВДЕ, ПОДМИТЉИВОСТИ. (Подмићивање, ради постизања неког циља или избегавања казне, али и – примање мита.)

10. ЗАВИСТИ. (Било коме, на било чему.)

11. ГОРДОСТИ. (Гордост – мајка свих зала. Речима: Ја сам то..., па ја сам... итд. Ја, па ја. Стављањесебе изнад другог, преузношење. У основи сваког гордог осећаја лежи оно: ЈА САМ! Гордост – изум Сатане. Гордост не трпи ни најмање прекоре или критике. Уображеност, самољубље, тврдоглавост, дрскост, телесно „мудровање“.)

12. ГНЕВА. (Гнев извире из повређене гордости, а изражава се кроз: нестрпљивост, раздражљивост, јарост, бес на било кога и због било чега, презирањем, мржњом. Охолост. Вређање.)

13. ЗЛОПАМЋЕЊА. (Памћење увреда, увек са болом, и жељом да се узврати, да се освети. Некад се то скривапод видом побожности, па кажемо за неког, као забринуто: „Неће му (јој) то изаћи на добро“, а у ствари, у дубини срца, желимо да се том неком нешто лоше деси, да га Бог казни. Завист.)

14. УБИСТВА. (Хотимична или нехотимична, туче. Абортуси. Духовна убиства: саблажњивањем, навођењем на грех, изливом злобе и мржње, кварењем деце.)

15. ЧАРОДЕЈСТВА И ВРАЧАЊА. (Све магијске радње, врачање, гатање, гледање у шољу, карте... призивање нечистих духова, привлачење демонске енергије.)

16. 17. 18. ГРЕХОВИ: БЛУДА, ПРЕЉУБЕ, НЕПРИРОДНОГ РАЗВРАТА. (Све блудне радње и помисли: онанисање, блуд, прељуба, педерастија, мужелоштво. Лезбијанство, скотолоштво, све врсте порнографије, самозадовољење и све у вези с тим. Блудни снови. Кинђурење. Брак није дозвола за разврат међу супружницима већ чувар целомудрија.)

19. БЕЗВЕРЈА И ЈЕРЕСИ. (Порицање Бога, читање хороскопа, веровање у судбину – предодређење, маловерје, очајање, депресија (униније), хулне помисли. Стављање било чега и било кога испред и изнад Бога (спорт, наука, породица), кварење богооткривене истине, тј. вере Православне.)

20. НЕМИЛОСРДНОСТИ И СУРОВОСТИ. (Небрига о сродницима, ближњима, уопште невољнима. Злоба у сваком виду. Злурадост, чак ако је усмерена према онима који су нас увредили или нанеели неко зло; или према непријатељима. Камено срце.

МОЛИТВЕ АНЂЕЛУ ЧУВАРУ

МОЛИТВЕ АНЂЕЛУ ЗА СВАКИ ДАН У МЕСЕЦУ

дан 1.

Анђеле Божији, чувару мој! Твојој бризи мене је повериладоброта Свевишњега,- опрости и уразуми ме, чувај ме на путу животном, руководи ме и управљај мноме.Амин!

дан 2.

Анђеле Божији, Анђеле Небески, Анђеле утешитељу мој! Јави ми се, откри се мојем уму и срцу. Ах, колико сам срећан! Цело моје биће трепери од радости у твом присуству! На несрећу моју, ја све до сада нисам знао за тебе; али сада ја те знам, ја те волим, ја те благосиљам. Говори моме срцу и оно ће те послушати. Удостоји ме твојих светих савета - и ја ћу их испунити. Ти си мој путеводитељ, ти си мој заштитник; сачувај ме под покровом крила твојих и управи пут мој ка Небу. Амин!

дан 3. 

Анђеле Божији, опрости мени незахвалном, јер те огорших својим безумним делима. Како је сладосно проливати сузе у твом присуству, присећајући се твојих доброчинстава са захвалним срцем! Ти си ми указао безбројна доброчинства; показао си мени недостојном сву нежност, сву брижљивост, својствену једино нежном материнском срцу; а ја несрећни, не само да нисам мислио да ти принесем своју благодарност, него сам још жалостио светоост твојих очију делима својим. Када си ми ти говорио, ја нисам обраћао пажњу на твој глас; пред твојим очима сам вређао Бога мог. Благодарим ти, Анђеле Божији, за дивно твоје трпљење, за твоја велика и безбројна доброчинства. О, какав сам ја несрећник! Узвраћао сам теби злом за добро; али, ево , чуј моје обећање: од сада ћу те заувек благосиљати и љубити. Амин!

дан 4.

Прими сузну молитву моју, Свети Анђеле чувару, верни заштитниче мој! Страх прониче у кости моје, жалост је скрушила сву моју душу. Због чега сам те ја безумни оставио? Због чега се у искушењима ја нисам обратио теби? Учинио сам себе робом демона, страшног бића одбаченог од Бога. Предавао сам њему своју душу ради сујетног наслађивања, ради задовољства тренутног. Због чега сам изневерио Бога мог? Тешко мени! Са мојом несрећом ништа се не може упоредити! Моли се за мене Свети Анђеле, испроси од милостивог Бога да ми опрости моја безакоња. Амин!

дан 5.

Чујем глас твој у души мојој, Свети Анђеле чувару, и као човек у заблуди, напуштен од стране подмуклог друга, обраћам ти се, буди мој спаситељ. Као војник разоружан и сав у ранама, кога жестоки победник вуче као плен, обраћам се теби, Небеском Заступнику, прими ме под покров свој. Као несрећник, павши у руке разбојницима, коме је живот угрожен, обраћам се теби, Небеском Посланику, буди мој заштитник. Као морепловац, претрпевши бродолом и таласима потапан, ја те дозивам, Носиоче Небеске силе, спаси ме. Као путник, идући кроз ноћни мрак и изненада угледавши разваљен амбис пред собом, из кога испружена рука хвата и увлачи у њега, ја прибегавам теби, Небески Стражару живота мога, сачувај ме. Као дете, успокојено слатким сном и за времесна истргнуто из наручја оца и мајке, и пробудивши се у мрачној тамници, ја се обраћам теби, Небеском Покрову моје немоћи, буди мој избавитељ! Као јадно сироче, одбачено, без заштите, нашавши се у средини окорелих злочинаца, ја прибегавам теби, Анђелу чувару, покажи на мени своје милосрђе, сачувај у мени плод искушења Исуса Христа. Његова крв је осветила моју душу; Он ју је поверио твоме старању. И ја је поверавам теби, и предајем себе под кров твој. Ти си моје надање, моје прибежиште, моје спасење. Амин!

дан 6.

Твоје опомене, Анђеле, чувару мој, проничу у окорело моје срце, и ја, из дубоког понора, изрованог гресима мојим, дозивам те: избави ме и приведи Оцу Небеском; ја ћу Мурећи: помилуј ме, Оче премилостиви, по великој Твојој милости и по обиљу милосрђа Твога, очисти ме (Пс. 50,12). Умножила су се моја безакоња, да им броја нема; али помоли се за мене, Свети Чувару живота мога, надахни ме живим осећајем љубави твоје и принеси Господу сузе и по милосрђу Своме опростиће ми моја сагрешења. Амин!

дан 7. 

Не остављај ме, о, мој Анђелу чувару, не опомињи се заблуда моје младости и ранијих грехова мојих. На тебе полажем надање своје; ти си моја снага, моје прибежиште. Ти си мој покровитељ од првог минута мога дисања. Расеј непријатеље који ме окружују; просветли ум мој, јер лута по мраку; обрати ка мени светло лице твоје, и ја ћу пролити сузе и мољење моје пред тобом. Простри свој глас ка мени, о, Свети Анђеле мој, спреман сам да те пажљиво слушам; заповеди - и испунићу заповест твоју; покажи ми пут - и ја ћу ићи за тобом. Амин!

дан 8.

О, Свети Анђеле мој, доброчинитељу и заштитниче мој! Ја прибегавам твоме милосрђу, чувај ме под светим покровом својим у све дане живота мога и у сами час смрти. Поверавам теби моју душу и моје тело, моје наде и моје утехе, моје туге и моје боли, мој живот и крај мога живота; неки разум твој и воља твоја буду закон за помисли и дела моја, да испуним тако вољу Господа мога Исуса Христа, Царујућег са Оцем и Светим Духом у векове векова. Амин!

дан 9.

Анђеле милостивог Бога! Под твојим покровом ја сам избављен од свих опасности које ми прете неминовном пропашћу. Без тебе бих, може бити, ја већ био бачен у пламен преисподњи. Твојим заступничтвом Господ ме спасава сваког минута. Ти ме избављаш од замки злобног непријатеља, као што сажаљиви човек ослобађа птичицу из постављене јој замке, ти кидаш мрежу - и душа моја постаје слободна. С тобом ја сам спокојан, као дете на грудима своје мајке, милосрдни покровитељу, нека си благословен у векове. Амин!

дан 10.

О, кротки и сажаљиви Анђеле чувару мој, помоли се за мене. Ти, који сазерцаваш лицем у лице Оца Небеског, помоли се за мене. Ти, који се напајаш са источника Небеских наслада, која истичу из груди Божанства, помоли се за мене. Ти, који се наслађујеш вечним блаженством, поклањајући се Пресветој Тројици: Оцу и Сину и Светоме Духу, помоли се за мене. Ти, који со озарен светлошћу славе Христове, помоли се за мене. Ти, који опеваш величину Трисветог Бога и Христа Његовог, помоли се за мене. Ти, који обитаваш у бескрајном океану светлости, љубави и славе, помоли се за мене. Ти, који созерцаваш лицем и лице благодатну Дјеву Марију, Матер Исуса Христа, помоли се за мене. Ти, који видиш у обитељ Божијој престол и венац мени припремљен, помли се за мене. Ти, кои видиш непријатеље, који устају на мене, помоли се за мене. Ти, који знаш слепоћу мога ума, непостојаност срца мог и растрзаност мога тела, помоли се за мене. Љубављу Пресвете Тројице, Којој се много клањамо, Која ме је створила по Своме подобију, молим те, спаси ме. Љубављу Исуса Христа, Који је пролио крв Своју, да ми мене искупио, молим те, спаси ме. Љубављу Пречисте Дјеве Марије, која је пратила Божанственог Сина својега до места лобање, где је принео Себе на жртву ради мог спасења, молим тебе, услиши мољење моје и спаси ме; уведи ме у дом Оца мога, удостоји ме Небеске славе и вечног блаженства. Амин!

дан 11.

Послушај пажљиво мољење моје, Свети Анђеле Божији. Ти си за мене исто што и мајка за слабо детенце. Твоја љубав изграђује моју срећу, моју славу, моје спокојство. Твоји мислени прилози слађи су ми од саћа, које се топи у устима мојим. Они дејствују на мене својом тајном силом, продиру у душу и оживљавају срце. Једном изговорено твоје име, једно присећање на тебе укроћује узрујаност душе моје. Када пламен страсти распали моја осећања, мисао на тебе, слично животворној роси, расхлађује их. Ти си светлост очима мојим: озаруј ме увек светим зрацима Божанске истине. Када ми кушач приђе под маском пријатеља, када ми се зло приближи, када се слабо срце моје почне приклањати греху, - дај ми да чујем спасавајући глас твој. Када се срце моје препусти смирењу и трпљењу, - укрепи га твојим саветима. Готов сам да их пажљиво слушам; све твоје заповести, само ако ми сам помогнеш, испунићу са радошћу. Амин!

дан 12.

Анђеле чувару, одушеви срце моје тим Божанским жаром, који је распаљивао Свете Мужеве, који претрпеше све муке и страдања и чак саму смрт с радошћу. Због овога, о, Свети Анђеле мој, подсећај ме непрестано на вечност. Подсећање на вечност јесте истинска мудрост, виша од сваке људске мудрости. Оно буди свете жеље, просвећује ум и укрепљује душевну бодрост. Али непријатељ спречава да то сећање продре у моју душу; а када оно продре у њу, непријатељ се стара да га помрачи. Анђеле Божији, твојом благонаклоношћу дај мом уму мисао о вечности да би се њоме увек бавио; задовољства и богатства овога света тада ме неће више прелешћивати и ја ћу тада више волети скорби и невоље, које освећују и укрепљују душу благодатном силом. Изабраћу живот у смирењу, удаљен од светске сујете, где ће у безмолвију предмет мојих размишљања бити вечност. Овде ћу употребити сваки минут кратког битисања мога на задобијање тих богатстава, којима ћу се заједно с тобом наслађивати у продужетку све вечности. Амин!

дан 13.

Сенка смрти окружује ме, о, верни чувару, Анђеле мој! Очи моје су се помрачиле, срце ми се смутило, и дани моји испунили су се невољама. Али напомињи ми и подсећај ме непрестано на мог Бога, на блаженство изабраних Његових, - и душа моја оживеће и ободриће се. Молим те, обогати ум мој обиљем светих мисли и утврди у мени навику на благочестива размишљања; укорени у мени ову добродетељ; исправи моју лакомисленост; удаљи од мене опасне утиске, сујетне разговоре, прелести греховне. Срце је моје храм Светога Духа; сачувај га од сваке нечистоте; украси га светлошћу благодатних надахнућа; испуни га благоухањем Божанске љубави и молитве умилне, да буде прослављен и благословен Господ у векове. Амин!

дан 14.

Уподобити се теби, Свети Анђеле мој, тачно онако како су слични брат брату, ја сматрам својом савршеном потребом. Хоћу да постанем попут тебе и у својим осећањима, да жеље мога срца буду сагласне са твојим чистим жељама. Ни свет, ни тело, ни гордост, ни сујета, ни малодушност неће управљати мноме, не, ја хоћу да и мислим, и расуђујем, и волим, да желим и да делам, слично теби. Нека твоја љубав буде правило за моја осећања; нека твоја чистота буде мојом чистотом; нека ме трпљење и смирење покорности и самопожртвовању, да бих могао увек испуњавати вољу Оца Небеског; нека ме дубоко страхопоштовање твоје пред лицем Свевишњег научи да се удубљујем мислима у самог себе и да волим безмолвно усамљибање. Далеко сам ја заостао од свога обрасца, али ти ћеш ми помоћи, ти ћеш ме научити, ти ћеш ме ободрити. Када те потражим, ти нећеш оклевати да се јавиш и даш ми савет, у чему сам дужан да се исправим, у ономе што ми недостаје; ти ћеш ми помоћи да исправим своје недостатке. Твоја љубав према мени и моја љубав према теби породиће промену у мени и учиниће ме сличним теби. Хека је благословено милосрђе Божије - које повери мене љубави твојој - у векове векова. Амин!

дан 15.

Свети Анђеле, прими и принеси Господу моју смерну молитву; умоли Га да ми опрости грехе што починих безумно проживевши, пробуди ме из дубоке успаваности, у којој изнемогавам, озари очи моје Небеском светлошћу, да се удостојим видети Господа, Који ми чини добро, и на Небу, где је престо славе Његове, и на Земљи, која је подножје ногу Његових. Удостој ме да сагледавам Њега у свим појавама живота а нарочито у стремљењима мог срца, које живи силом Његове благодати. Амин!

дан 16.

О, како су утешна и успокојавајућа твоја саветовања, покровитељу и заштитниче мој, Анђеле Чувару! Ја полажем на тебе своју наду и с раним јутром обраћам се теби: сачувај ме под својим покровом у току наступајућег дана. Када Анђео Сатанин душу моју прелешћену грехом, заштити и спаси ме. Када он удахне у срце моје помисли лукаве и жеље нечисте, заштити и спаси ме. Када се лажљиве речи развраћених људи косну мога уха, заштити и спаси ме. Када се бешчашће појави пред очима мојим усред збора непријатеља Исуса Христа, заштити и спаси ме. Када борба плоти моје почне побеђивати свете, благодатне помисли и тело учини оруђем против душе у њеним ниским жељама, заштити и спаси ме. Када клоне дух у мени и силе ослабе од безбрижности и неразумности, заштити и спаси ме. Када завист или нетрпљење и униније овладају мојим срцем, заштити и спаси ме. Када дух гордости испуни ум мој сујетним мислима и почне прелешћивати похвалама света, заштити и спаси ме. Када се уобразиља моја почне заносити од предмета ка предмету не дајући ми да се спокојно удубљујем са трепетом у побожна размишљања, заштити и спаси ме. Када се мој радознали и немирни ум удаљи од Бога, и препусти земној сујети, занимајући се пустим мислима, заштити и спаси ме. У свако време буди мој светилник, моја крепност, мој покров, да будем подобан теби, о, Свети Анђеле мој! Таква ће бити моја молитва, коју ћу приносити теби на почетку свакога дана. Испроси ми благодат од Господа, да бих могао служити Њему, како му ти служиш, молити се Њему, онако како Му се ти молиш, и, слично теби, созерцавати Га и наслађивати се гледањем лица Његовог у векове векова. Амин!

дан 17.

О, како су мудре и утешне речи твоје, Свети Анђеле мој! Са каквом радошћу сам ја спреман да се повинујем саветима твојим! Сваки дан ћу те извештавати о животу мом, о мојим делима и лошим и добрим; заједно с тобом почећу да судим себи. Судећи сам себи, могу се обманути, могу скренути са пута истинитог; но ти, Анђеле Небески, ти ћеш ми судити по правди и милосрђу. Ти ћеш ми открити моју  неправду и тајна лукавства духа мрачнога; ти ћеш ме научити, шта сам дужан да чиним, и помоћи чеш ми да испуним свој дуг са усрђем и ревношћу. Амин!

дан 18.

О, Свети Анђеле, посредниче мој пред престолом Господа Исуса Христа, удахни у моје срце осећања угодна теби; нека моја воља, подобно твојој, покори се вољи Божијој. Да буде врх свих жеља мојих обрести покој у Господу моме; нека срцемоје тражи себи покој само у Њему! Једино Он је истинско задовољство и утеха. Без Њега све је мучно, све је узнемирење. Нека буде моје задовољство, све време живота мог,  та мисао, да ти заједно са мном прослављаш име Божије и непрестано појеш: Свет је, Свет, Свет Господ. Ова песма мога срца нека буде угодна Богу, да ме Он удостоји Своје благодати и да ме уведе у збор изабраних Његових. Амин!

дан 19.

Благосиљам тебе, Свети Анђеле! Благосиљам тебе који пламтиш љубављу према Свевишњем! Благосиљам тебе, озареног зрацима Божанствене светлости! Благосиљам тебе, који непрестано славословиш савршенства Превечнога! Благосиљам тебе, који се дубоким страхопоштовањем созерцаваш ране Христове! Благосиљам тебе, који са побожношћу стојиш пред величином Богородице и Приснодјеве Марије! Благосиљам тебе, сједињеног пламеном љубављу са свима изабранима Божијим! Благосиљам тебе, који показујеш своју љубав према мени! Благосиљам тебе, једина надо моја по Богу, једина моја утехо у овој долини жалости и плача. Удахни у моје срце, Анђеле мој, макар неколико искри те љубави, којом ти пламтиш, и бићу благословен у векове. Амин!

дан 20.

Због чега ја не могу видети Исуса Христа, како Га ти видиш, Анђеле блажени? Због чега моје срце не гори таквом таквом љубављу према Њему, као твоје срце? Тада би свештени жртвеник био за мене узвишени предмет душевних наслада; тамо бих ја нашао себи покој и блаженство, највеће које се може окусити на Земљи; тамо бих заборавио скорби земаљског туђиновања, предокушајући радости Небеске. Неодступно те молим, испроси ми благодат живе вере, како бих могао угледати Исуса, у мери у којој ми је могуће у овом земаљском животу, како бих схватио сву Његову љубав и Његова доброчинства према мени. Ах, колико је нужна мени ова вера, колико је она жељена мом срцу! Испроси ми милосрђе Божије; моли се са мном, када се ја будем молио Исусу пред Његовим Светим Жртвеником. Амин!

дан 21.

Покажи на мени своје милосрђе, укрепи слабе силе душе моје, која жуди да прибегне извору благодати. Ако се ја не приближавам Исусу Христу, онда се удаљавам од, а када се приближавам Њему недостојно, навлачим на себе гнев Његов. Шта ми је чинити? Хоћу да предам себе у руке твоје са свим својим недостацима и потребама; ти ћеш испросити за мене благодат и она ће очистити душу моју од грехова; ти ћеш удахнути у мене љубав према добродетељи и она ће ме учинити благоугодним Богу. О, како бих желео да проливам у твом присуству сузе љубави пред Господом, да орошавам сузама Његове ноге, као Магдалина! Како би ми било слатко бити увек с тобом у јединству и непосредно узносити теби моје молитве! Води ме ка овом великом блаженству и даруј ми да заједно с тобом одајем славу, част, поклоњење и благодарење Господу Исусу, сада и увек и у векове векова. Амин!

дан 22.

Обрати пажњу на славословље наше, Пресвета Мати Божија. Царице Неба и Земље, обрати пажњу на наше славословље: ми Те благосиљамо и прослављамо, ми узносимо Теби срдачне похвале наше. О, Ти, спасење онима који Те призивају, прибежиште грешних, заступнице Хришћана, утехо ожалошћених, блаженство изабраних, узданицо и надеждо људима, - обрати пажњу на нас и покажи милосрђе; спаси грешника, који припада стопама Твојим; нека Крв Божанственог Сина Твога, проливена на Крсту, очисти грехе његове. Ти си Мајка сиротих и убогих; а он јесте убог и сирот. Он полаже сву наду у блаженство своје, у то када се преноси мислима подножју Твога престола и хазива Тебе својом Мајком. Колико је сладосно, колико је утешно ово име, које ми даје радосну наду! Ми нећемо престати да Те благосиљамо, да Ти прибегавамо са том љубављу и надом. Ти ћеш нас услишити, јер љубиш оне које исповедају Сина Твога и откриваш им Своје срце, да и они нашли себе у њему прибежиште и утеху. Нека је благословено у векове векова срце Пречисте Дјеве Марије, ризнице сваке благосати и свих савршенстава блажених. Амин!

дан 23.

Научи ме, Свети Анђеле мој, чистоти и праведним намерама, које допуњују Небеском красотом најуобичајенија дела. Подстакни ме твојом добром вољом, како би цео мој живот био знаменован љубављу, посвећен Богу; хоћу да испуним твоје жеље, Анђеле чувару, да бих тиме благоугодио Господу. Амин!

дан 24.

Нека је благословен врховни Цар Анђела и људи, нека је прослављан и узвишаван изнад свега у векове векова! Теби је благоугодно да обитаваш у срцима нашим; Ти, по неизрецивој љубави Својој, сједињујеш нас са чиновима Анђела; ми живимо пред Твојим очимаи у Теби међу Духовима Небеским. Какво ми поштовање Ти уливаш према Самом Себи и према свој мојој браћи! Положи и уста моја речи свете, да би их могао узносити Теби и веселити Анђеле. Пошаљи ми премудрост да она освети живот мој и учини ме достојним савеза са Анђелима; удахни у срце моје пламену љубав, која би ме побуђивала да чиним добро својим ближњима. Жеља је душе моје: благосиљати Тебе, Оче Небески, и поклањати се Теби и Исусу Христу и Светоме Духу пред чиновима Анђела, сада и увек и у векове векова. Амин!

дан 25.

О, посланици Небеског милосрђа, Анђели чувари, укажите милост, и све нас уведите у славу Божђију! Анђели пастира, стада Христовог, одушевите их благочестивом ревношћу; да буде пут њихов свет и да следују за њима народи хришћански! Анђели благочестивих душа, Анђели Светих обитељи, примите моје славословље, благодарење и молитву! Анђели несрећних грешника, задржите их од стремљења ка пропасти, избавите их из руку адског мучитеља; пројавите милосрђе према овој заблуделој браћи! Анђели немоћних и скорбима обремењених, утешите браћу моју; утолите глад њихову хлебом Божанствене благодати! Анђели умирућих, спасите верујуће душе у Исусу Христа, заштитите их у последњој борби са непријатељем и уведите их са торжеством на Небо! Анђели отаца и мајки наших, излијте у срца њихова обилне бујице благослова Божијег, да би се они, заједно са децом својом, удостојили Царства Небеског! Анђели чувари наше браће и сестара, благословите их, пошаљите им сва блага, укажите им на пут прави! Анђели чувари другова наших, сачувајте у срцима нашим нежна осећања љубави; подајте нам снаге да помажемо један другоме ради достизања светог живота, да би смо се удостојили вечно љубити друг друга. Амин!

дан 26.

Господе Боже наш, Који си устројио дивни чин Анђела служитеља, укажи нам милост по неизмерној Твојој доброти, ниспошљи нам Анђеле чуваре у ову долинустрадања и несреће, да чувани под покровом њиховим, не дотакне нас непријатељ, који тражи да упропасти душу нашу. Амин!

дан 27.

Господе, Боже мој, у Теби је сво моје блаженство:говорећи ово, ја не могу да не проливам сузе радости; не могу без срдачног умиљења да помислим, да Ти желиш да обитаваш у нама и да шаљеш Анђеле Своје да пребивају са нама. Ко може помислити на такву безмерну љубав Твоју према нама и не осетити у срцу радосну утеху? Да ли је могуће, о Боже мој, да после свих Твојих милости, указаних човеку, да после свих Твоји јавних доказа љубави Твоје према њему, он може да те жалости? У стварности ово тако и бива; ово се десило и много пута са мном; о, кад бих само једино ја био крив за такву срамну незахвалност! Ја сам се сваки пут старао да загладим покајањемсвоју кривицу, а Ти си ми праштао и пројављивао велико милосрђе и Своју безграничну љубав према мени. Нека саб мој живот буде посвећен благодарењу за Твоје неизречиве милости! Продужи да ми указујеш, Господе Боже, помоћ Твоју. Ако ме оставиш, тада ће Тобом засењени цветови добродетељи у врту душе моје увенути, и у њему ће завладати пређашња пустош. Не, не допусти, Спаситељу мој, не дозволи да душа, коју си Ти искупио Својим страдањима, коју си Ти много пута избављао из чељусти змије преисподње, пропадне за вечност. Амин!

дан 28.

О, свемогући и предвечни Боже! Ти, Који си по савету неизрециве доброте Твоје даровао свим верујућима, од самога почетка њиховог постојања Анђеле, чуваре душа и тела, освети моје срце, да би оно одржавало љубав према том безмртвом духу, кога је Твоје милосрђе послало да би штитио мене, да се под сенком Твоје благодати и под његовим покровом удостојим са њиме и са свима Светима, созерцавати сијање славе у Отаџбини Небеској. Амин!

дан 29.

Господе, каквим пријатним савезом љубави си Ти сјединио Небеску и земаљску децу Своју! Твој Дух, Дух љубави, доброте и премудрости, оживотворава све изабране Твоје и сједињује их указивањем узајамне хришћанске љубави. Ти не заборављаш убоге и несрећне; Ти не остављаш немоћне; Ти шаљеш Своје Анђеле на помоћ браћи њихових, земаљским путницима. Они обраћају наше земаљске скорби у предукус радости Небеских. Твоји Анђели воде нас светим путевима к  Теби, и ми у Твојој љубави налазимо мир душама нашим. Уразуми нас овим светим истинама. Ти си виновник свих добара; Ти разгореваш Анђеле нежном љубављу, с којом они узимају учешће у нашим потребама; одушеви срца наша осећањем живе захвалности за сва добра која нам чине; удахни у нас пламену љубав и савршену спремност да следујемо њиховим саветима и светим надахнућима њиховим. Амин!

дан 30.

О, кад бих се тада показао чистим, без мрља греха, и подобан теби! Научи ме како да припремим себе за тај торжествени моменат мога пресељења из овог живота у живот вечни. Смрт је слатка и жељена за праведника: пошаљи ми такву смрт, да ме посети Спаситељ у последњим тренуцима мога живота, и да освети моје срце изливањем Своје благодати! Нека се све моје нечистоте очисте Његобом Светом Крвљу. Мајко Божија, не одврати ухо Своје од моје предсмртне молитве, освети је благовољењем Својим. Анђели Небески и ти, Анђеле чувару мој, не оставите ме на одру самртном, сједините молитве ваше с последњим мојим молитвеним уздахом. Примите ме и водите ме на Небо. О, каква ће ме светлост тада озарити на мом одру. Бићу окружен родитељима, пријатељима, који ће проливати због мене сузе, али, тешећи их, рећи ћу: не плачите, ја одлазим у Царство радости; Анђели Небески ме очекују. Амин!

НАДА

свети Игњатије Брјанчанинов - Блажен је онај ко је праведан праведношћу Божијом и чија је нада усредсређена на Христа, Који је извор његове праведности. Несрећан је онај ко је задовољан праведношћу својственом људима.

Смирење се нада на Бога – не на себе и не на људе: зато је оно у своме понашању тако једноставно, директно, чврсто и величанствено. Заслепљени синови овога света то називају гордошћу. 

Хришћанину који жели да благоугоди Богу, потребно је пре свега трпљење и тврда нада у Бога. То оружје он непрестано треба да држи у духовној десници, јер ће наш лукави непријатељ, ђаво, са своје стране употребљавати сва средства како би нас у невољи гурнуо у униније и украо нам наду у Господа.

свети Исак Сиријац - Нади на Бога претходе труд ради Бога и проливање зноја у подвигу. Вера тражи дела, а нада на Бога се показује кроз страдања и врлине.
Бедем наше наде је – неизмерна дарежљивост Божија. 
Онај ко се нада на Господа, може смело да се супротстави смрти и да се не предаје жалости, јер му је прокрчен раван пут, на коме нема спотицања ни стрмина.
Нада позива синове земаљског праха на свадбу живота: најпрекраснији Женик чека их да дођу.
Они који умиру са надом на Господа, очекују глас који ће их пробудити, и процветаће као цветови који одишу миомирисом. 
Нада у покајању указује грешнику пут према милосрђу Божијем.
Нада, ослањајући се на љубав Божију, даје снагу нама који смо исцрпљени сујетом. 
Нада на Господа је миомирис тамјана за душу грешника. 
У нади светли сунце доброчинстава Божијих, које нас призива из греховне таме ка вечној светлости. 
Бежи што даље од унинија, како оно не би ставило своје окове на тебе: оно у овом животу обара оне који му се повере, и после смрти представља пропаст за њих.

Непрестано разматрај своја људска дела која нису ништа боља од речних бујица, од дима који се развејава у ваздуху и магле која се брзо разилази. Ако тако будеш размишљао, онда ни добра неће у теби произвести надменост, нити ће те невоље понизити.
Као што мач пресеца жиле коњу, тако униније исцрпљује душевне силе и предаје душу туговању.
Очајање низводи у најскривенија места ада.
Не остављај наду – то оружје које ти је дао Христос; иначе ће те ђаво гурнути у безнађе и брзо ћеш пасти.
Ако те рани стрела лукавог, не препуштај се поразу и не падај у очајање, јер Подвигоположник је увек спреман да ти пружи Своју десницу .

Онај ко се нада на Господа, Њему ће у радости запевати хвалу у дан васкрсења.
Одрекнимо се сујетних дела света и сву наду положимо на од Бога у Јеванђељу обећану награду – непролазно обитавалиште и бесконачни живот.

Блажен је онај ко има наду на Господа, који опет долази са великом славом да суди васељени у правди; он ће бити као дрво које расте покрај вода и неће престајати да доноси плод.

Ономе ко се нада на Господа већ је сплетен венац од цветова који вечно не вену.
Ко се труди у нади на Господа, његово ће тело Он васкрснути у последњи дан.
Наши напори су наша нада, наша нада је – Господ. 
Нада, која је ослободила наше тело од Адамовог и Евиног ропства, оправдаће те пред судом и узвеличаће нас у Судњи дан. 

Онога ко чува наду у своме срцу, Господ ће у дан васкрсења узнети у Едем.
«Трпи» уче философи, а хришћани додају: «и надај се».
Нада је оправдање грешних.
Господ васељене је међу смртнима основао вишње Царство и, по Своме обећању, уселиће у њега оне који га примају.
Опасно је за човека да се нада само на себе; онај ко се нада на Господа спасиће се.

Слика васкрсења дата нам је и у зрну горушичином (Мт. 13,31), које пада на земљу, умире у њој, и изнова оживљава; тако нам нада на земљи, у долини туге, открива вечност.

свети Јован Шангајски - Као што се Адамов живот после греха помрачио очекивањем смрти и свешћу о њој, тако после Васкрсења Христовог, код оних који верују у Њега, живот се озарује ишчекивањем и предукусом свога будућег васкрсења.

Син Божији дошао је на земљу и очовечио се како би човека узвео на небо, изнова га учинио житељем раја, вратио му првобитно стање безгрешности и целовитости, и сјединио га са Собом. 

свети Серафим Саровски- Истинска нада тражи једино Царство Божије и уверена је да ће нам све земаљско, што нам је потребно за привремени живот, несумњиво бити дато. 

Ако човек нема претерану бригу о себи, из љубави према Богу и добрим делима, знајући да се Бог стара о њему, онда је таква нада истинска и мудра.

Ако човек нема претерану бригу о себи, из љубави према Богу и добрим делима, знајући да се Бог стара о њему, онда је таква нада истинска и мудра.


свети Теофан Затворник - На крају, сва је нада у Господу. У Њему пронађите мир, вапијући: помилуј ме!

Хришћански пут је – са сузама се кајати и молити: «Господе! Ти који све управљаш, спаси ме». Јер нада на спасење у Господу уједно је и обавеза хришћанина и дух њиховог живота... А где је нада ту је и утеха! 

Хришћански пут је – са сузама се кајати и молити: «Господе! Ти који све управљаш, спаси ме». Јер нада на спасење у Господу уједно је и обавеза хришћанина и дух њиховог живота... А где је нада ту је и утеха! 

Нада је – од вере, али када тај осећај постане чест, он онда оснажује и саму веру. Тако нада даје данак вери, као својој родоначалници. Под њиховим узајамним утицајем сазрева свети живот, који као последњи циљ има стварање љубави у срцу.

ЈЕРЕС СРБСКЕ ЦРКВЕ

 

Св. ФИЛАРЕТ Вознесенски Исповедник православља о СрБској цркви у јереси

Епископи РПЦЗ су заправо одлучили да се уздрже од заједништва са Србима још 19.
маја / 1. јуна 1967.године, у саборској одлуци означеној као „Строго поверљиво“:

„Поред одлуке садашњег Сабора епископа о односима са Србском православном црквом, предлог Његовог Високопреосвештенства Првог јерарха и председника Сабора епископа, митрополита Филарета, је прихваћен и потврђен, а то је да се сви часни епископи Руске православне цркве у иностранству уздрже од саслуживања са јерархијом Србске православне цркве.“

У вези са србским питањем, митрополит Филарет је писао архиепископу Антонију: „Сматрам својом дужношћу да вам укажем, владико, да вашу тврдњу да морамо захвалити Србској цркви за њен однос према нама у потпуности прихватам, али само што се тиче њене прошлости – славне прошлости Србске цркве.

Да, наравно, морамо светити имена њихових светости, патријарха Димитрија и Варнаве, у захвалној успомени због њихове драгоцене подршке Цркви у иностранству у време када она није имала где да положи своју главу.

„Не може се порећи да Србској цркви дугујемо извесно поштовање јер је одбила да осуди нашу Цркву у иностранству на парасинагоги у Москви 1971. године, као и у каснијим приликама када је Москва поново покретала то питање.

Али, с друге стране, она је учествовала у поменутој парасинагоги, када је изабран Пимен, а србски јерарси нису протестовали против овог апсолутно неканонског избора, када је изабран онај кога је већ изабрао и поставио режим који мрзи Бога.

Наш Сабор из 1971. није, нити је могао, признати Пимена, док га је Србска патријаршија признала и признаје га, ословљавајући га као патријарха и у потпуном је општењу с њим.

И тако се она директно противи нама, јер ми увек покушавамо да објаснимо 'слободном свету' да Совјетска патријаршија није прави представник и поглавар много трпеће Руске цркве.

Али Србска црква је признаје као такву и тиме чини велики грех против Руске цркве и руског православног народа.

„Како се овде може говорити о некој посебној захвалности према њој? Ох, када би Србска црква, док признаје нашу праведност, такође директно и отворено, смело признала неправду Совјета!

Е, тада би заиста било нечега за шта бисмо јој могли захвалити!

Али сада, док нам пружа једну руку, она пружа другу нашим противницима и непријатељима Бога и Цркве.

Ако вам прија, затворивши очи пред овом тужном стварношћу, да захвалите Србима за такве њихове ‘подвиге’, онда је то ваша ствар, али ја нисам учесник у том изразу захвалности.

„Колико су опасни компромиси у питањима принципа!

Они људе чине немоћнима у одбрани Истине.

Зашто се Србска патријаршија не може одлучити да прекине општење са совјетском јерархијом?

Зато што она сама иде истим тамним и опасним путем компромиса са комунистима који мрзе Бога.

Истина, она није напредовала тим путем онолико колико совјетска јерархија, и она покушава да проповеда и брани веру, али ако су нијансе овде прилично другачије, у принципу, ствар стоји на истом нивоу.“