БАДЊИ ДАН - БОЖИЋ - Св.ФИЛАРЕТ Исповедник

 

Скоро 2000 година је прошло од oне благословене ноћи у којој је небески благовесник објавио велику радост која ће бити свим људима (Лк. 2:10). И у току 2000 година света Црква сваке године, обнављајући празник те Витлејемске ноћи, опет и опет нам говори о томе што се тада десило и о томе да је то заиста велика радост.

Природно је што нас мисао сада преноси на крилима вере у свети град Витлејем. Тамо је сада право славље над слављима (торжество из торжеств). У време нашег другог, још већег празника  светлог Христовог Васкрсења, сво славље се одиграва код светог Гроба Господњег, а Божић се празнује управо тамо у далеком Витлејему, код витлејемских јасала. И ми ћемо сада бити помазани светим јелејем – уљем које су нам донели благочестиви ходочасници баш отуда  од витлејемских јасала. Тако да ћемо, не само у духовном смислу, већ и у смислу непосредног општења бити причасницима благодати и освећења Витлејемског празника.

Али, да бисмо како треба оценили оно што се десило тамо, када се Син Божији родио и легао у витлејемске јасле, ево на шта треба да обратимо пажњу: у самом почетку постојања рода људског, када су у рајским насељима живели само Адам и Ева, првоздани људи, они су имали то блаженство о коме ми у нашем садашњем грешном стању чак ни приближно не можемо да имамо представу. Они су имали блаженство да непосредно, лицем у лице, као деца са оцем, разговарају са својим Творцем, Владиком и Господом, Који им се, као одлажући Своје неприступно величанство и такорећи, ''без церемоније'', јављао као Отац вољеној деци и разговарао са њима.

За твар не постоји веће блаженство од тога да види свог Творца и да разговара са њим. И лукави саблазнитељ, ђаво, који је сам отпао од Бога, позавидео је првим људима и из зависти их је прелестио и вргнуо у страшни грех непослушности Богу. Подавши се саблазну, човек је зажелео сам да буде бог; али не само да није постао, већ се, напротив, као окајани грешник, показао одлученим од Бога зато што је грех стао између њега и Бога као зид који их је раздвајао.

Сетите се тренутка Крсних страдања Спаситеља, када је Он узвикнуо: "Боже мой, Боже мой, вскую мя еси оставил" (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?) – тада је све потамнело, као да је непрозирни облак закрио сунце, и наступио је мрак и тама која је указивала на то да су наши греси, које је Он узео на себе – оделили Њега од Оца и Он се осетио остављеним од Оца.

И тако, преступивши Божију заповест, човек не само да није постао Бог, већ је отпао од Бога. Али Господ, по неизреченој благости Својој, није хтео да остави своје највољеније створење и смислио је спасење на нарочит начин. За то да би спасла беспоговорно кривог човека, премудрост Божија је спровела такав план, по коме је за спасење човека отпалог и удаљеног од Бога, Сам Господ сишао на земљу да би постао човек – ''Син човечији'', како је Он волео да зове Самог Себе. Да би у таквом виду био лак приступ ка Њему, као Богочовеку.

А шта видимо при Његовом оваплоћењу? Видимо да, одрекавши се од сваке раскоши и од свега што се на овом свету сматра највећим, најзнаменитијим и најславнијим, Он чак за Себе није изабрао нити какву колибу већ је благоволео да легне у јасле животињске пештере.

Обратите вашу пажњу на оно апостолско читање, које ћемо ми, ако Бог да, сутра слушати на Божанској Литургији. У том читању св. апостол Павле говори о томе да је Бог послао Свога Сина на земљу да би Он искупио нас ''под законом'' и да бисмо ми примили усиновљење. ''Искупил подзаконных'' (Да би искупио подзаконе). Сви ми људи смо били под законом, били смо под клетвом закона као грешници. Али Он се јавио, узео на себе наше грехе, искупио све нас, под законом и ми сада имамо милост усиновљења Богу.

У Витлејемским јаслама лежи Онај, Ко је Богочовек. Као Бог по суштаству (природи), Он је неприступан и страшан и на Њега не смеју да погледају чак ни ангелски чинови, али истовремено, по људској природи, Он је човек, исти такав као и ми, у свему подобан нама, само апсолутно чист од греха. Зато, као што је Онај Који лежи у јаслама човек и истовремено Син Божији онда, будући по људској природи Његова браћа, исти такви људи као што је Он – и ми кроз Њега постајемо синови Божији. Он је Син Божији а ми смо Његова браћа по људској природи. У томе је дубоки смисао Његовог оваплоћења.

Ви, вероватно, добро памтите, како се у једном од недељних јеванђеља говори о томе како се св. Марија Магдалина бацила пред ноге васкрслог Спаситеља, познавши Га, а Он јој је рекао да пође Његовој ''братији'' – Његовој браћи, јер Он сматра Себе нашим братом, као чове

Значи, ако је Он Син, онда смо и ми синови, као Његова браћа. ''Пођи ка братији мојој'', говори Господ, ''и кажи им да ја усходим Оцу Мојему и Оцу вашему и Богу Мојему и Богу вашему.''

Често промичу по површини нашег сазнања те речи на које смо навикли и ми мало обраћамо пажњу на њихов дубоки смисао. Зашто је тако рекао Спаситељ света? "Ко Отцу Моему и Отцу Вашему"? Зато што је Господ, Бог Отац, Њему Отац по самој божанској природи, јер је Он рођен од Оца и раван Оцу и има исту ту божанску природу, као што и човек који се рађа од човека има ту исту природу. А за нас је Он Отац не по природи, већ само по благодати, само по Његовој милости, а не по природи. Ето то Господ и подвлачи, говорећи "Оцу Мојему и Оцу вашему".

Даље Он додаје: ''и Богу Мојему и Богу вашему", али то већ са другим тоном – то Он говори као човек. Као Син Божији, Он је рекао: "Оцу Мојему и Оцу вашему", као да говори: ''Он је Мој Отац по природи а ваш само по благодати''; а речи: "Богу Мојему и Богу вашему", Он је рекао као човек за кога је Бог – Бог, исто као и другим људима.

Треба да памтимо да је Господ на Крсту звао Оца: "Боже Мой, Боже Мой, вскую Мя еси оставил" (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?) – само Својом људском природом а не и Божанском. Том природом је Он и страдао и та људска природа, иста као и наша, је и звала: "Боже Мой, Боже Мой, вскую Мя еси оставил". Само у једном тренутку у Јеванђељу, у тренутку Крсних страдања, Он је, обраћајући се Богу Оцу, назвао Њега Богом. У свим другим случајевима, Он Га је увек називао Оцем, чак и када је, већ као победник, са Крста узвикнуо: ''сврши се!'' – Он се поново обраћа ка Њему говорећи: "Отче, в руки Твои предаю дух Мой". (Оче, у руке Твоје предајем дух Мој).

И тако, ми се код Витлејемских јасала учимо нашем усиновљењу, нашем синовству. Али треба да памтимо на шта нас то обавезује! Да памтимо са безграничном благодарношћу Њему, за то што је благоизволео да саврши то чудесно дело и, уместо да казни беспоговорно кривог човека, Он је не само Сам уместо њега примио казну, већ га је и учинио Својим, по човечанској природи, братом, а по благодати – сином Свога возљубљеног Оца.

Зато, када се будеш поклањао пред изображењем јасала, у којима данас лежи Спасење света, чини то са дубоком благодарношћу за Његову милост и целивај тај свети образ, свестан тога шта ти је дао твој Спаситељ у том чудесном чину оваплоћења и доласка на земљу. Амин.