ПОУКЕ О КРШТЕЊУ - Св.Игњатије Бр.

Крштење је знамење прања људских грехова невидљивим дејством Духа Светога и знак његовог ступања у Цркву Христову, ради новога живота, препорођеног у Богу. Крштење треба да буде праћено поучавањем крштених свему ономе што је заповедио Божански Спаситељ: учећи их да држе све што сам вам заповедио.

Архиепископ АВЕРКИЈЕ

- Онај ко животом према заповестима не чува дарове добијене светим Крштењем, губи стечено. 
«Неизрецива и страшна слава – каже свети Јован Златоуст – коју пружа Крштење, остаје у нама један или два дана; потом је гасимо наносећи на њу буру светских брига и заклањајући њене зраке густим облацима». Оживевши Крштењем за вечни живот, ми себе изнова умртвљујемо животом по телу, животом ради греха, ради земаљских наслада и добитака. 
Свети апостол Павле је рекао: Нисмо дужни телу, да по телу живимо. А који су по телу не могу угодити Богу, јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир (Рим. 8,12,8,6). Благодат крштења остаје без дејства, као светло сунце заклоњено црним облацима, као драгоцени златник закопан у земљу. Грех почиње да делује у нама свом снагом, па и јаче него пре примања Крштења, сходно томе у ком степену се предајемо греховности. Али духовно благо које нам је дато, не одузима се коначно од нас све до смрти, и ми покајањем опет можемо да га откријемо у свој његовој сили и слави. 
Људска природа је обновљена искупљењем. Богочовек ју је обновио Собом и у Себи. Обновљена од стране Господа, људска природа се посредством крштења, да тако кажемо, привија уз палу природу. Не уништавајући природу, крштење уништава њено пало стање; не чинећи природу другом, мења њено стање, присаједињујући људску природу природи Божијој (2. Пет. 1,4).
Крштење је уједно умртвљавање и оживотворење – уједно погребење и рађање. У купељ Крштења се погружава, у њој умире и бива погребена грехом повређена пала природа, а из купељи устаје обновљена природа; у купељ се погружава син старог Адама, а из купељи излази син Новог Адама. То је посведочио Господ Који је рекао: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,5-6). Из ових речи је очигледно да Дух Свети, који је у купељ Крштења примио телесног човека, онаквог каквим је он постао после пада, извлачи из купељи истог тог човека, али већ духовног, умртвивши у њему греховно телесно стање и родивши духовно.
На Крштењу човеку се прашта првородни грех, наслеђен од праотаца, и сопствени греси, учињени пре крштења. На Крштењу човеку се дарује духовна слобода: он више не трпи принуду греха, него по својој вољи може да бира добро или зло. На крштењу се сатана, који живи у сваком човеку пале природе, изгони из човека. Сваком крштеном човеку препушта се на вољу или да остане храм Божији и буде слободан од сатане, или да удаљи Бога из себе и изнова постане обитавалиште сатане. 
«Крштењем се нечисти дух истерује (из човека) и одлази међу безводне (некрштене) и безверне душе, али међу њима не налази покоја: јер покој за демона састоји се у томе да рђавим делима смућује крштене – пошто му некрштени од почетка припадају – те се он стога у крштенога враћа са седам (других) духова. Као што постоји седам дарова Духа Светога, тако постоји и седам лукавих злих духова. Кад се ђаво врати у крштенога и нађе га да је празан, то јест да услед лењости нема оно делање које се супротставља непријатељима, онда, ушавши у њега, чини зло које је горе него пре. 
Онај ко се очистио Крштењем, па се потом упрљао, нема наде у друго крштење, али има наду у претешко покајање» (блажени Теофилакт Охридски).
На крштењу сви људи постану једнаки, јер је наслеђе сваког човека исто: Христос.
...Чинећи добро које припада обновљеној природи, крштен човек развија у себи благодат Свесветог Духа добијену на Крштењу, која, иако је сама по себи непромењива, сија у човеку светлије у мери у којој он чини хришћанска добра дела, као што и сунчев зрак, који је сам по себи непромењив, сија светлије у мери у којој је небо слободније од облака.
Напротив, чињење зла после Крштења покреће и оживљава палу природу, па човек у већој или мањој мери губи духовну слободу: грех изнова добија насилну власт над човеком, ђаво изнова улази у човека, постајући његов господар и руководитељ. Онај ко је свемоћном десницом Божијом био избављен од мучног и тешког ропства, опет се сопственом вољом нашао у ланцима, у ропству, у тамници, у аду. Таквој несрећи човек бива подвргнут у већој или мањој мери, сходно гресима које себи дозвољава и навици на грешни живот коју је стекао. Грех који живи у човеку и врши насиље над њим назива се страшћу. Страст се не изражава увек очигледно: она може тајно да живи у човеку и да га погуби. 
Духовна слобода се у потпуности губи ако крштен човек себи дозволи да живи по разуму и вољи пале природе: јер крштени се одрекао своје природе и обавезао да у свим делима, речима, помислима и осећањима, пројављује само природу обновљену Богочовеком, то јест да живи једино по вољи и разуму Господа Исуса Христа, или другачије – по јеванђелским заповестима и учењу. Следовање својој палој природи, следовање њеном разуму и вољи, јесте делатно одбацивање Христа и обновљења које је Он даровао на Крштењу.
...Свети апостол Павле је рекао: Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3,27). То значи: они који су се крстили у Христа, у самом Крштењу примили су дар од Духа Светога Који је деловао на њих – живи осећај Христа, осећај Његових својстава. Али крштенима није одузета слобода да својом вољом бирају старо или ново, као што ни Адаму у рају није била одузета слобода да чува заповест Божију или да је наруши. Онима који су поверовали и крстили се апостол каже: Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости. Да ходимо поштено као по дану: а не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тело не претварајте у похоте (Рим. 13,12-14). Имајући слободу избора, крштени се Духом Светим позива на одржавање јединства са Искупитељем, на одржавање обновљене природе у себи, на одржавање духовног стања, дарованог Светим Крштењем, на уздржање од угађања жељама тела, то јест на уклањање од следовања тежњама плотског, душевног мудровања.
Исто значење имају речи апостола: Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носисмо образ земљанога – јер сви се ми рађамо у првородном греху и са свим оним слабостима које је наша природа усвојила као последицу пада, а које су се показале у Адаму по његовом паду – тако ћемо носити и образ небескога, посредством Крштења које нам тај образ даје, као и брижљивог чувања јеванђелских заповести које тај образ у нама чувају целим, у његовом савршенству и пуноћи Божанског (1. Кор. 15,47-49). Носити образ Небеског Човека, облачити се у Господа Исуса Христа, свагда носити на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4,10) – то не значи ништа друго до непрекидно умртвљивати телесно стање у себи, кроз постојано држање јеванђелских заповести. Тако се у Богочовека обукао и пребивао у Њему свети апостол Павле; зато је за себе могао смело да каже: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20). Исто он захтева и од свих верних: Или не познајете себе – каже он – да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13,5). Оправдан захтев и оправдана оптужба! Светим крштењем се у сваком крштеном човеку одсеца његова пала природа, а привија му се природа коју је обновио Богочовек. Због тога се крштење у Светом Писму назива бањом новога рођења (Тит. 3,5), а живот после крштења новим животом (црсл. пакибитије). Сваки крштен човек обавезан је да покаже и развије у себи обновљену природу: то и јесте – показати Господа Исуса Христа у себи живог и делатног. Хришћанин који то не учини – у нечему није ваљан. 
Уочи примања светог Крштења неопходна је брижљива припрема. Брижљива припрема је неопходан услов да би велика Света Тајна обилно донела свој плод и послужила на спасење, а не на још већу осуду. Ово говорим ради објашњења тајне, а односи се нарочито на оне који јој не приступају у детињем узрасту, у коме, због прилика нашег времена, готово сви примамо крштење.
Припрема за свето крштење је истинско покајање. Истинско покајање је неопходан услов да би свето Крштење било примљено на достојан начин, на спасење душе. Такво покајање састоји се у признавању својих грехова, у жаљењу због њих, у њиховом исповедању и напуштању греховног живота. Другим речима: покајање је свест о паду, свест о неопходности Искупитеља; покајање је осуда своје пале природе и одрицање од ње ради обновљене природе. Неопходно је да наш сасуд – сасудом називам људски ум, срце и тело у односу на Божанску благодат – претходно буде очишћен за примање и чување Духовног Дара који предаје свето Крштење. Неопходно је не само да тај сасуд буде очишћен, него и пажљиво прегледан; неопходно је да оштећења која на њему постоје, нарочито пукотине, буду пажљиво поправљена; ако оштећења остану, онда се жива вода (Јн. 7,38), која се светим Крштењем улива у сасуд, неће задржати у њему: на његову највећу несрећу, исцуриће из њега. Пукотинама називам греховне навике. Неопходно је да наш Јерусалим са свих страна као зидинама буде ограђен добрим владањем и обичајима. Само тада ћемо моћи да у купељи Крштења принесемо на жртву нашу палу природу, а да обновљена природа, коју нам пружа свето Крштење, постане олтар погодан за приношење жртава и паљеница угодних Богу (Пс. 50,20-21).
Без такве припреме каква корист може бити од Крштења? Каква корист може бити од Крштења када ми, примајући га у одраслом узрасту, уопште не схватамо значај ове Свете Тајне? Каква корист може бити од крштење када ми, примајући га у детињству, касније остајемо у потпуном незнању о ономе што смо примили? Међутим, примили смо непроцењиви Дар, примили смо на себе страшну обавезу; одговорност по тој обавези је једнако неизмерна и бесконачна као и сам Дар. Каква корист може бити од Крштења када не схватамо свој пад, када чак и не признајемо да се наша природа налази у најжалоснијем палом стању? Каква корист, кад добро наше пале природе сматрамо за најфиније и највредније добро? Када упорно тежимо да чинимо то добро, не примећујући како оно у нама само храни и подиже наше самољубље, како нас само све више удаљава од Бога, како само појачава и утврђује наш пад и отпадање? Каква корист може бити од крштења, када чак ни смртне грехе не сматрамо за грехе, на пример прељубу у свим њеним варијантама, које називамо сладостима живота? Каква корист, када не знамо да је наша природа обновљена Крштењем и када потпуно занемарујемо делање по законима обновљене природе, окружујући то делање хулом и подсмесима? 
- На савременим пастирима лежи свештена и непромењива обавеза да пружају тачно и детаљно знање о светом Крштењу онима који су ту Свету Тајну примили у детињству и стога о њој немају никакву опитну спознају. Добили су дар: неминовна је одговорност за његову употребу. Благовремена припрема за давање одговора крајње је неопходна! Немарно и невешто владање тим Даром повлачи за собом најжалосније последице. Ономе ко Дар не употребљава по жељи и заповести Дародавца, ко не развије у себи благодат Крштења деловањем по јеванђелским заповестима, него таланат који му је поверен сакрије у земљу – то јест закопа и сахрани благодат Крштења, уништи у себи свако њено дејство, и потпуно се преда земаљским бригама и насладама – њему се, дакле, на суду Христовом благодат Крштења одузима. Онај ко недостојно поседује благодат, бациће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 25,30)...
Крштење је – непоновљива Света Тајна. «Исповедам једно крштење за опроштење грехова» - објављује православни Символ Вере. Као што рођење за живот (битије) може да се догоди једном, тако и рођење за нови живот (пакибитије) – Крштење – може да се саврши само једном. Као што се различите болести које човека могу да задесе након рођења – а које нападају, потресају и разарају сам његов живот – лече различитим лековима, који ослонац налазе у животној сили предатој заједно са животом, тако се и различита сагрешења, почињена након Крштења, лече покајањем, чија делотворност почива на благодати Духа Светога која је у човека засађена светим Крштењем, а састоји се у развијању те благодати, прекривене и пригушене сагрешењима.

БЛАЖЕНСТВА - Св.Владика Николај

Христова беседа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо целом свету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.

До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је реч о 10 Божјих заповести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завет, већ да их испуним. Новозаветни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у Цркви и кроз Цркву - као заједницу верних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,

Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,

Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,

Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,

Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,

Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,

Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,

Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Под синтагмом сиромашни духом подразумевамо прву хришћанску врлину: смерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смерни људи су они који, прожети чврстом вером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уздања у Њега као јединог Спаситеља душа и тела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозаветни пример Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.

Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у телу провео дајући нам пример смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велелепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свет и свему свету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповеди Својих Апостола. На њиховом примеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји грех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сеју зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и греха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени на вечну усамљеност и презир и на овом свету и у вечности.

БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овде подразумева искрено покајање за учињене грехове. Више пута смо  наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање речима није довољно. Као и у свему нашем односу према свету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповедање своје вере и фарисејски однос према Божјим заповестима је грех и лицемерство, те такво исповедање вере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повређени због удаљавања од Бога, а сваки грех нас одваја од Бога. Погрешна су она веровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гресима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли грех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелепих примера покајања, од којих је, свакако, најлепши пример Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осети.

Псалмопевац Давид испевао је најлепше песме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завету имамо записан пример грешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најлепши пример и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље речима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, следећи пример свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују речима: "Боже, не узми им ово за грех!" И многи мученици за веру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и саветује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји грех гнева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наследити земљу, а за гневне и злобне је припремљен вечни бездан и тама.

БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свету познат по делима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увек имао Христове речи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)

Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако како и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сетимо се оних Христових речи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и грехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вере. С друге стране, сама вера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

 "Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дело, пре него се материјализује кроз телесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске речи нас на то упућују: Добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дела ће бити таква. Несавесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих грехова и сваког робовања сатани, ми своје тело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага греха стоји христолики човек, ма како он био замазан силним гресима, и не чудимо се овоме, него верујмо да је сваки човек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вернима спасоносним речима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега света итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим речима, седмој Христовој моралној заповести која гласи:

БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим речима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вернике да нити једну реч, нити једну реченицу смемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дела. Тако и ове Христове риечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: 

(1) као о престанку рата и, и одсуству физичких немира, али и 

(2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом.  Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

  

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осетио. Можда је најближе осећају које диете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свет са собом не урачунавши им грехе њихове и метнувши у нас речи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)

Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исејавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и после своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исејавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свету.

Ево о каквом се миру говори у Христовим заповестима!

БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим делима. Ко Бога има у срцу, тај и дела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.

У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним делима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених неверника и иновераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових следбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове речи. Један од тих мученика за своју веру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове речи: Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савет и наше најјаче оружје у свету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ

Осмо и девето Блаженство чине једну целину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дела његова зла... а доћи ће вриеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за веру православну говорили смо, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога света, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на време не ишчупа из срца, може донети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и саветовање својих ближњих благом речју и личним приером. Па и када страдамо, ми треба да будемо пример својим мучитељима и њиховим наследницима, јер давно је речено да крв мученика за веру постаје семе за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Сведоци смо много примера кроз историју за ово што је речено. Сетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповеда своју веру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угреје онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову веру и видећи венце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповедио веру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако пре није био хришћанин.

ПОКАЈАЊЕ И ИСПОВЕСТ - Св.Јован Кронштатски

Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосјећања грехова наших. Побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај грехова, ја нисам крив, нисам грешан; или, моји су греси лаки, људски (као да треба да буду демонски); или, није ми лоше да живим у греховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте речи. Осетимо дубоко, дубоко, свим срцем сва безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролимо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгњевљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемјери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс.142,2), већ само искреним покајањем због грехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу.
У свом садашњем стању, човек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловерјем, сумњом, безверјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човека хришћанина  да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!
Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповеда. Кајати се – значи осјећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих гријехова, значи постати свестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша греха – то значи свом душом пожељети њихово поправљање и искупљење.
Грех одваја од Бога, који је наш вечни живот. Кроз честу исповест грех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Кад би се људи често и искрено кајали, брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови греси изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћењу кроз искрено покајање, уздржљивост, дела љубави, а пре свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због греха јесте Божији дар. То је пуно покајање, самоосуђивање са чврстом намером да се остави дотадашњи огреховљени живот, да се постане нови човек, да се измири са Богом и сопственом савјешћу. То је, такође, и чврсто поверење у Божије свепраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје добија опроштај. Непокајанима, пак, слиједи пропаст.

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2016.

УТЕШИТЕЉЕВО: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2016.: СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2016. Архијерејски Савет СИПЦ под председавањем г. Акакија, Епископа Уте... kolaci

ПЛОД ПОСТА - Св.Исак Сирин

У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско. Ђаво се бори да укине пост. Не говори нам одмах да не постимо, већ нам постепено предлаже да га мало ублажимо. То је за њега довољно, јер ће касније тражити следећи уступак, па када нас затекне немоћне, напашће нас и сасвим победити.

Темељ свих добрих дела је пост. Њиме се кроте дивље страсти и одступају рђаве жеље. Сећање на смрт, сузе, целомудреност, ишчезнуће нечистих помисли - резултат су поста. Постом се сасеца небрига и немар, пороци пагубни за душу. Пост искорењује сваку срамну сањарију и ствара у човеку страх Божији и жељу за вечним животом. У душама које посте како заповеда наша света Црква, почива Господ. Они који посте имају наду да ће наследити Царство Небеско.

 Онај ко запоставља пост, нека зна да премеће темеље свих врлина, зато што је пост почетак сваког душевног делања и пут који води Христу. Да би неко постио, потребно је стрпљење јер, треба се уздржати од неких јела која пријају телу и задовољавају га.

Обилно и омиљено јело отвара у души пут ка телесним помислима. И, дешава се много пута да се у нама буде страсти после много година, и то само због прождрљивости.

И тако мало по мало, неприметно, осећа се духовна охладнелост и ишчезава божанска ревност за пост. Руши се сваки човеков покушај за врлину и настаје дремљивост душе која је почетак духовне смрти. Душа се испуњава мраком, узнемиреношћу и охолошћу а на крају долази униније (чамотиња, мрзовоља), која је одсуство труда за било које духовно делање. Тело је по природи својој лењиво и ако га не приморавамо, никада нећемо осетити сладости духовног живота. Зато што је тело супарник душе и тражи оно што она не жели, као што каже апостол Павле: "Тело жели против духа, а дух против тела, јер се једно другом супротставља".

Храна, као и сва друга блага, дар су Божији. Употреба њихова је разумна, а злоупотреба неразумна и погибељна. 

Овај живот ти је дат за покајање - не протраћи га на сујетна дела.

Треба да упознамо добро наше слабости и болести, да би предузели одговарајуће мере. Никада не треба да се излежавамо, јер захтеви тела не јењавају. Колико га више изнуравамо постом, утолико ћемо имати веће духовне плодове. Колико га више разнежујемо и пазимо, толико му зла наносимо. Али то зло се не задржава само у телу, него се преноси и на душу. То двоје су чврсто повезани и чине целог човека. Само их смрт раздваја, да би их Бог опет спојио у вечности - васкрсењем!

Не плашимо се када бунтује тело, јер оно хоће што је лако и удобно. То није на нашу духовну корист. Лишавања и глад жалосте тело. Не обраћајмо пажњу на његову реакцију. О телу ћемо бринути само дотле док не смета души. Када се прохтеви тела увећају, ми не треба да попустимо. Безумне телесне жеље отварају врата за раскалашне жеље и дела.

Ово нам изгледа мало невероватно. Међутим, то је дестилат богатог искуства Отаца Цркве који су то у пракси испробали небројано пута. Они који су исушили тело постом, савршено су знали корист коју је то имало за душу. Који заузда тело, може да влада и рђавим жељама. Који презире ситне ствари, бива побеђен од крупних! Који ратује са непријатељем у овом пролазном животу и трпи тугу и злопаћење тела, неће се бојати будућег Суда.

Не заборавимо да ђаво не спава ни дању ни ноћу. Стоји, чека и вреба да нас зароби. Свезли, лукави, препредени и бесрамни чека нашу најмању немарност у вези поста, да потом уђе у душу и да нам нашкоди. Знајући ђаво да човек по природи воли удобност и утеху телесну, па то користи да у нама узбуди грешне страсти.

Знај добро да су ти неопходни мудрост и разборитост за савладавање тешкоћа које доноси пост. Не заборави да ћеш напредовати споро а не брзо, јер, као што раније рекосмо, велики и изненадни скокови у врлинама су опасни. Почнимо, дакле, од малих трудова да би могли стићи до великих. Стварно је мудар онај који пази на ситнице, јер ће касније моћи да се бави и великим стварима. Не може неко да ужива у свему и да мисли да ће лако савладати своје страсти. Лиши се малог, да би могао да се лишиш и већег. Једи умерено јер тада ћеш моћи да постигнеш прилично ствари у врлини. Када човек нема мере, бива гори од животиње. Претрпевши малу жалост због лишавања неких укусних јела, моћи ћеш касније да отрпиш и велике жалости у животу.

Безумни су они који за једну малу угодност жртвују Царство Небеско. Боље је трпети телесна искушења, него бити осуђен од Христа као лењивац. Мудри и разборити више воле смрт, него да буду оптужени као немарни за своје спасење. Мудар човек је обазрив и будан, настојећи да сачува свој живот од замки ђавољих.

Богоносни Василије Велики бележи: "Ко је у малим пословима немаран, нека не мисли да ће извршити многа и велика дела".

Дакле, буди мужеван у врлини јер, плашљив човек има слабост да превише воли своје тело, избегавајући пост који толике радости доноси души. И, поврх свега, то је знак неверја. Не заборавимо пост који је Господ извршио четрдесет дана пре него што је почео Своје спасоносно дело. Пост је благословена врлина, само треба да буде у складу са црквеним прописима.

Имај храбро срце, презирући опасности које ти ствара ђаво да би те уплашио. Храброст срца се рађа од сведочанства савести која делује правилно када испуњавамо заповести Христове. Нада наша у Господа Христа, укрепиће нашу борбу.

Потребно је дуго и предано радити на обрађивању душе уз помоћ поста. Пост треба да буде праћен у сваком случају смирењем, да би се добили духовни плодови. У противном, узалуд све чинимо, јер и демони не једу ништа, али немају смирење. Пост нам отвара пут за остварење прекрасних дела, а пре свега за љубав према Богу и ближњима. Исплати се да учинимо малу жртву да би добили плату "стоструко" у Царству Небеском.

ПОУКЕ СВ.ОТАЦА

Преподобни ЈОВАН Лествичник

1. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив.

2. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.

3. Многоговорљивост произилази понекад од угађања стомаку, а понекад од таштине.

4. Злоба проистиче из уображености и гнева.

5. Лицемерство проистиче од самозадовољства и својеглавости.

6. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос.

7. Преједање је мајка блуда, а морење трбуха - виновник чистоте.

8. Немој рећи да скупљаш благо ради сиромаха. Царство се Небеско могло купити и за само две лепте.

9. Онај ко плаче за собом, не зна за униније.

10. Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата.

11. Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.

12. Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти.

Преподобни Ава ИСАИЈА

1. Онај ко се труди да нађе са чиме би упоредио Бога, хули на Бога. Онај, међутим, ко тражи како да га успоштује, воли чистоту у страху Божијем.
2. Онај ко, видећи рећи Божије, себе утврђује на тумачењима сопственог разума, не познаје славу Божију и Његово богаство, а онај ко говори: „Човек сам и не знам“, те узноси славу Богу, стиче богаство Божије по сили својој и по помисли својој.
3. Љубав према људској слави рађа лаж, а понижавање себе у смирењу у срце твоје доводи страх Божији.

Ава ЕВАГРИЈЕ

1. Пази да, разгневивши се, не прогнаш неког брата. За тако нешто читавог живота нећеш побећи од демона туге који ће ти свагда за време молитве износити твој преступ.
2. Целомудрености, тј. чистоти тела много помаже оскудност у води. Нека те у то убеде триста Израиљчана који су са Гедеоном победили Мадијам.
3. Признак безстрашћа је кад ум угледа своју сопствену светлост, када постане спокојан у вези са маштањима у сну и лако и правилно схвата ствари.
4. Безстрашће поседује душа која и при сећању на ствари остаје спокојна, а не она коју ствари не плене.
5. Истински пријатељ је онај који жури да пренесе радосне догађаје.
6. Високо мишљење о себи никако се не слаже са чињењем ниских дела.
7. Код свакога самоуверење омета самопознање.
8. Најгоре имање је недоличан живот.
9. Сујетна нарав је болест душе.
10. Добро је чинити добро свима, а особито онима који не могу да врате.
11. Светлост душе јесте истинско сагледавање.
12. Љубећи оно што не треба, нећеш љубити оно што треба.
13. Почетак љубави је добро узајамно мишљење.
14. Горда помисао растура врлине.
15. Пут се равња милостињом.
16. Срамно је робовати телесним страстима.
17. И Бог се брине о ономе који се добро брине о себи.
18. Целомудрено срце је пристаниште сагледавања.
19. Горда душа је разбојничка пећина. Она не трпи глас познања.
20. По сузама познај да ли се бојиш Бога.
21. Смирење душе је непобедиво оружје.
22. Прећуткивати истину значи закопавати злато у земљу.
23. Боље је бити усред хиљада са љубављу, него сам у пећини са мржњом. (Поука братији у опстезицу)
24. У обиталишту смирених почива Господ, а у дому гордих умножава се проклество.
25. Немој обилно насићавати тело своје, па ће скверне помисли понестати у теби.
26. Празник Господњи је заборав зла. Оног. пак, ко памти зло, обузеће плач.
27. Боље је спавати, него време проводити у празнословљу.
28. Љубави претходи бестрашће, а знању претходи љубав.
29. На мру узимај хлеб и воду и дух блуда ће побећи од тебе.
30. Речи јеретика су весници смрти. Ко их прима погубиће своју душу.
31. И сад ме послушај, сине мој: Не прилази вратима неверних људи и немој ићи преко њихових мрежи, да се не би заплео.
32. Видео сам оче њиховог мудровања (јеретичког), и не угледах светлост истине у њиховим речима.
33. Кад не би било искушења, нико се не би спасао.
34. Почетак спасења је самоукоревање.
35. Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани.

Преподобни ИСИХИЈЕ презвитер Јерусалимски

1. Од дрскости (тј. од непажљиве претеране смелости у општењу са другима), треба бежати као од змијског отрова, и од појединачних разговора - као од змија и порода отровница. Јер, они врло брзо могу довести до потпуног заборава на унутрашњу борбу и душу свести доле са радосне висине која се стиче чистотом срца. Проклетства достојан, заборав се, као вода огњу, противи пажњи.

2. Ми нисмо јачи од Сампсона, ни мудрији од Соломона, ни разумнији од блаженог Давида, нити волимо више Бога од апостола Петра. Стога, не треба да се уздамо у себе. Јер, Свето Писмо да ће онај који се узда у себе пасти страсним падом.

3. Као што једним истим каналом не могу да пролазе заједно ватра и вода, тако ни грех не може да уђе у срце, док претходно не покуца на врата срца маштаријом лукавог прилога (сина).

4. Као што је за оне који су изгубили апетит и који осећају одвратност према храни користан горки пелен, тако корисно да се злопате.

5. Онај ко не зна истину, не може истински ни веровати, будући да знање по природи претходи вери. Оно што је речено у Писму, речено је не само да бисмо ми знали, него да бисмо и творили.

6. Безстрашће и смирење воде познању. Без њих нико неће видети Господа.

7. Многе се страсти крију у нашим душама. Оне се, међутим, појављују тек када се пред очима покаже њихов узрок.

8. Неочекивана искушења нас по промислу уче да будемо трудољубиви.

Свети свештеномученик ИРИНЕЈ епископ лионски

Сваки који жели да зна истину, треба да се обрати Цркви, јер су апостоли само њој јединој саопштили божанску истину, и, као богаташ у ризницу, положили у њу све што се односи на истину. Само је Црква врата живота". КОМЕ ЦРКВА НИЈЕ МАЈКА ТОМЕ НИ БОГ НИЈЕ ОТАЦ. У Цркви стално борави Дух Свети и непрестано делају божански дарови и силе. Дух Божји, обитава у Цркви од самог њеног оснивања. Он је као живот и душа Цркве; Он је покреће и управља њоме онако као што душа покреће и управља члановима нашег тела. У Цркви је дато све, чиме се извршује наше спасење. Зато што у Цркви стално и непосредно борави Дух Божји, Црква никада не може погрешити или пасти у заблуду. Отуда божанска истина, предата јој усмено или писмено од светих апостола, остаће свагда у њој једна и иста, онако чиста и божанствена каква је била и при апостолима, јер један и исти Дух Свети делао је и у апостолима, дела и сада у Цркви - у лицу њихових прејемника. Прејемство апостолског звања чува се у Цркви свуда и непрекидно, а уједно с њим чува се и апостолско предање у његовом чистом и неповређеном виду. Уопште, Црква, иако расејана по целоме свету, чува свуда једно и исто учење присутношћу у њој једног и истог Духа Божјег и непрекидношћу у њој једног и истог звања апостолског. Она подједнако верује, имајући као једну душу и једно срце; подједнако проповеда, учи и предаје, имајући као једна уста. Подједнако верују и имају једно и исто предање цркве и у Германији, и у Шпанији, и у Галији, и на Истоку, у Египту и Либији. Као што је сунце једно и исто у целоме свету, тако и проповед истине сија и све просвећује једна и иста у целој Цркви.

О онима који се предају содомским гресима:
Преподобни МАКСИМ Грк

И ако их је у овом животу Бог предао страсти безчашћа и нечистоти, јасно је да ће их и у будућем Он затворити у муке вечне и неиздржљиво изнуривање заједно са њиховим древним саучесницима- содомистима. О какак проклети злочин, какав безумни и непримерени разврат! Познајте себе, грешници, каквим одвратним насладама сте се препустили! Оканите се што пре тога, док вам још благост Божија даје време на покајање! Добровољно пребивати у безћашћу – зар не разумете, да копате сточну јаму, узимате смрдљиво блато који избија одатле, и храните се њиме, гутате га?
Чињећи један над другим такво гнусно безакоње, какво не раде ни бесловесни скотови, постали сте бесловеснији од самих бесловесних. Познајте себе, проклети , познајте да сте били саздани по образу и подобију Божијем за добра дела, да би Бог који вас је створио био прослављен кроз вас, и да бисте сте ви узајамно прослављали Њиме, посредством духовних дарова које добијате од Њега. Ви, будући ослепљени и саблазнути вашом богомрском плотском похотом, не само да се лишавате тог достојанства и лепоте образа Божјег, којим сте били обдарени, но и постајете неразумнији и бесловеснији од самих бесловесних скотова, пошто се усуђујете да бестидно пред пречистим очима Ствараоца вашег на богомрско скрнављење, какво не чине ни бесловесни скотови. Чини ми се, да ће они који се бестидно усуђују на такво богомрско скрнављење, бити предани на теже муке, него древни содомисти: јер су ови грешили пред Богом из незнања, пре закона и пре него што је дата заповест која забрањује овај гнусни грех. Који сад, подобно овима, чине то гнусно дело, греше не по незнању, већ из разлога највеће безосећајности и безумља, при пуном сазнању да ће изаћи пред суд Божји.

Св.НЕКТАРИЈЕ Егински - Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро. Божанствени Златоуст каже: "Друга страст која живи у људима и, прирастајући нашим душама, више разједа наше срце него рђа гвожђе јесте оговарање, у којем је много зла, а једна корист - да је зло само по онога ко се њиме бави, јер оговарач томе кога оговара мало шкоди, а себе изједа тугом и јадиковањем због благовања ближњега и, мада радост суседову није умањио, себе је оговарањем сатро." Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара.

Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку. Оговарач има лукаво око које оговара добро. Оговарач као ненавидник свога спасења само наједно сабира пажњу на поругу онога кога оговара Ако ко оговарача назове демоном и зверју, неће сагрешити. Оговарачи су гори и од звери, јер оне нас нападају или зато што им је потребна храна или Јер смо их сами раздражили, а ови неретко и када им је добро учињено СВОЈИМ добротворима дају удео неправедних. Оговарач има само једну жељу, па макар и скончао у мукама и одлучен био. Око оговарача гаси се од туге, живи непрестано умирући, све сматра непријатељима, па и оне који нису ништа скривили.

КАКО СМО ОСКРНАВИЛИ КРСНУ СЛАВУ

 

Србски народ обележава више од 60 крсних слава. На дан Светог Николе највише је свечара и оних који одлазе на славу, а најчешће се славе још и Аранђеловдан, Јовањдан, Ђурђевдан…

Православни заштитник срБског дома обележава се уз одређена правила и обичаје. Међутим, много је оних који немају баш никакве везе са нашом традицијом. Све је више домаћина који себи дозвољавају планирање славе по сопственом нахођењу, тако да се читава слава претвори ни у шта друго до у свеопшти крканлук и пијанку. Светац заштитник дома и породице тако бива потпуно занемарен, а у први план избија управо људски грех стомакоугађања, прождрљивости и неумерености у храни и пићу.

Обележавање славе у српЂБској традицији и православљу има своја основна правила

У време пред славу свештеник освећује водицу у домовима свечара. На обреду освећења присуствује читава породица са домаћином. Чита се молитва, те се светац – заштитник дома моли за здравље и благостање свих укућана. Тих дана пред славу у породици влада ведра и духовна атмосфера, теку припреме – спремање куће и послужења.

Познато је да се код Срба на славу не зове. У неким нашим крајевима гости се позивају на посебан начин, па се у куће гостију шаље лепиња или мањи хлеб који се пече за славу. Модерно доба променило је све, па су и ови стари обичаји нестали, или се поштују ради реда. На славу се најчешће зове телефоном, иако је учтивије и прикладније учинити то лично и непосредно.

 

Заблуде о слави и њеном обележавању су многобројне

 

Многи домаћини не знају ни где је у кући место славској икони, па је држе окачену на било ком зиду, или пак на орманима као украсни детаљ. Икона се, без икакве сумње, држи окачена на источном зиду, јер по православном учењу са истока долази Спаситељ.

Колач и жито главна су обележја славе. У цркву се носе славски колач, кувано жито, црно вино и свећа. Славска свећа, она већа, свечано се пали на дан славе, кад домаћин очита молитву, непосредно пре резања освештаног славског колача. Свештеник у цркви над колачем и житом чита молитву у славу и част свеца заштитника породице и у спомен на упокојене претке. Ако се припреме, а нису освештани, колач и жито немају никакав хришћански, православни смисао, као што је и бесмислено да их домаћини купе уместо да их припреме у кући.

Ипак, наш народ нарочито претерује у једном, не слутећи да тако чини један од највећих смртних грехова!

Највећа грешка нашег народа је у непознавању значаја и сврхе слављења славе. Они који не носе колач и жито у цркву, а зову госте на славу, не поштују свеца свог дома већ праве гозбу намењену гостима за обично преједање, чашћавање и вођење разговора ради чистог дружења и ништа више. Гости се смењују од јутра до мрака, домаћице проведу славу на ногама, служећи једне, а склањајући за другима. Домаћин, често припит, учествује у разговорима о политици, држави, систему, празноверју, дешавањима у чаршији… Неке породице одлутале су у вери толико далеко да славе обележавају у кафанама и ресторанима, уз музику, свеопште весеље и трубаче. Овим је основни смисао вере и крсне славе доведен до апсурда.

Нарочити је грех када се крсне славе у време великих постова и посних дана славе као мрсне. Сви свечари требало би да поштују правило о посним славама: “Боље је домаћину да Никољдан не слави, него да га слави уз мрсну трпезу”.

НЕЗАБОРАВИ СИНЕ,СВЕ СЕ ВРАЋА

 „Била јесу, па прошла, па опет опет дошла нека тешка времена синко мој!“ – Рече старац

„Како знам за себе увек се тешко живело, али пре је било лакше живети. Није се Бог зна шта имало, али је срце било задовољно са оним што имаш. Срце је било пуно љубави из које се рађало поштовање људи. Отац је био отац, мајка – мајка а дете – дете. А данас? Не треба превише говорити све се зна.

Све више света се умива својим сопственим сузама, јер срећа је за неке само појам или бајка. Ако мене питаш сине, ја дуго, дуго нисам осетио мрву неке радости и спокоја. Дуго се нисам, сине, насмејао од срца. Знаш оно „из душе“.

Ма свакако сам је звао, али нисам знао да је требам звати само ‘животе мој’. Али сада знам … А питаш ме за децу? Добри су ми, нека су живи и здрави! Сви имају своју децу и своје животе. Дођу ми и обиђу ме колико могу, пруже колико могу. Седим овде крај прозора и гледам сатима негде, а да ме питаш где не знам ни сам!

Али гледам и чекам и када угледам мила лица моје деце као да ме сунце обасја. Мада, ретко ме обасја. Кажу ми да имају и превише својих обавеза и стално су у некој журби.Запамти, сине мој, Бог даје а људи користе. Ипак, нешто добро нам је дао и оставио а то је да смо сви деца и да ћемо бити и родитељи. Да смо данас млади – сутра стари. Да смо данас јаки – сутра слаби. Да смо данас здрави а сутра ко зна? и да, ако има правде, ето баш ту се налази!И ја сам некада био млад и јак. И ја сам био и сретан и полетан. И мене су мајка и отац чекали као што чекам и ја сада. Зато, не заборави, сине, све се враћа!

КРШТЕЊЕ - Архиеп. АВЕРКИЈЕ - ЛИТУРГИКА

 

Свету Тајну Крштења је установио Господ Исус Христос. Јеванђеље прича о томе како се Господ после васкрсења јављао Својим ученицима-апостолима. За време једног таквог јављања рекао им је: Даде Ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 18-20). Постоји још једно место, из разговора Господа са Никодимом, где Он вели: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5). 

Историја древне Цркве сведочи о томе да су свету Тајну Крштења савршавали и апостоли и касније сви њихови наследници. Крштење је Света Тајна у којој се крштавани, уз трикратно погружавање у воду и изговарање речи: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин; и Сина, амин; и Светога Духа, амин", очишћује од првородног греха и од свих својих грехова (ако се крштава као одрастао човек), умире за греховни живот, и рађа се за нови, духовни и благодатни. На тај начин крштење је духовно рођење, а пошто човек може да се роди само једном, и крштење се не понавља, уколико је обављено правилно, то јест кроз трикратно погружавање у воду, уз произношење горе поменутих речи, у смислу учења свете Православне Цркве о Светој Тројици. 

Ако постоји сумња да ли је дете било крштено (уколико је, на пример, напуштено), неопходно је да се крсти, како не би било лишено тако велике и за спасење неопходне Свете Тајне, при чему се практикује условна формула: "ашче не крешчен јест" ("ако није крштен"). Према правилима Цркве, крштење треба да се обавља у храму, а само у случају нужде дозвољава се да буде обављено у кући. Крштење не треба да се савршава ни у каквој другој течности, осим у води. Вода треба да буде чиста и да није помешана ни са каквом другом материјом. У једној истој води може се крстити неколико деце (једно за другим) не одливајући од ње и не доливајући поново. Вода за Свету Тајну Крштења треба сваки пут поново да се освећује: не треба крштавати у води која није освећена (изузев случајева када нема свештеника који би могао да освети воду како треба), којој је само додата освећена вода, Богојављенска или друга. После крштења воду треба излити на чисто место. За време крштења поред воде се пале три свеће. Крштењу увек претходи чин оглашења. Одраслом човеку, односно ономе ко је старији од седам година, Црква не допушта да приступи крштењу ако прстходно није био оглашен, то јест ако није био поучен истинама православно-хришћанске вере. Он треба да остави своје пређашње заблуде - незнабожачке, јеврејске, муслиманске или јеретичке, те да јавно исповеди жељу да се одрекне своје раније вере и да постане православни хришћанин. Оглашење се врши једнако над сваким дететом, без обзира на то да ли оно има православне или иноверне родитеље. Над одраслима се оглашење врши различито, у зависности од тога којој вероисповести припада онај ко жели да се крсти. Приликом крштења одраслог човека, њему се најпре даје хришћанско име (Данас нема посебног чина давања имена одраслом човеку. Неки читају молитву из чина "којим се знаменује дете..." у осми дан. У Требнику Петра Могиле постоји Чин како у први дан огласити одрасле и дати им хришћанска имена". Тамо се каже да код онога ко жели да прими крштење најпре испитују чврстину његове намере, а потом га поучавају у православној вери". Затим се читају две кратке молитве: "Благословен си Господе боже, Оче Господа нашег Исуса Христа..." и "Ти си Владико, Боже Оче, послао спасење свету...". И следи отпуст. Неки сматрају да се приликом крштења одраслих они најпре оглашују и да им се на оглашењу дају православна имена са којима се крсте, па стога нема потребе да се обавља посебан чин давања имена). Затим се над оним ко жели да се крсти врше три оглашења. Прописано је да се она обављају код црквених двери, то јест у припрати. 

У првом оглашењу онај ко жели да се крсти детаљно набраја заблуде своје раније вере, одриче их се и изјављује да жели да се сједини са Христом. У другом оглашењу он јасно исповеда догмате Православне Цркве и чита исповедање о одрицању од својих ранијих заблуда са заклетвом, као и о верности Православној Вери коју добровољно прима. Треће оглашење се врши и над одраслима и над децом. У њему се оглашени одриче сатане и сједињује се са Христом. Онај ко приступа светом крштењу ако је одрастао долази у храм[1] само у доњој одећи, без појаса и обуће, као лишен првобитне праведности, са спуштеним рукама, које као да су свезане узама греха, и са погледом усмереним ка истоку, где се налазио давно изгубљени рај. У почетку он стаје у припрати храма, као онај ко је још недостојан да буде унутар дома Божијег, а свештеник му три пута (крстолико) дува у лице, три пута га осењује крсним знамењем на челу и прсима, полаже руку на његову главу и чита предоглашавајућу молитву. Дувањем свештеника изображава се обнављање лика Божијег у човеку који се крштава; кроз крсно знамење новообраћени се одваја од друштва неверујућих; полагање руке на његову главу означава предавање благодати. Након предоглашавајуће молитве следе четири заклињуће молитве које се у Требнику називају "заклињањима". У прве две свештеник именом Божијим заклиње ђавола да одступи од новоизабраног војника Христовог, заједно са свим својим злим анђелима. У последње две он моли Бога да истера из оглашеног сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом. Приликом овог последњег заклињања свештеник опет дува у уста, чело и прса крштаванога, да би коначно од њега одагнао ђавола, коме је од тренутка Адамовог пада у грех добио отворен приступ човеку и извесну власт над њим, као над својим заробљеником у слугом. Веома је важно прочитати увек у целини и са пажњом све четири ове заклињуће молитве. Познати су случајеви када је изостављање неких од ових молитава, из лењости или непажње, имало погубне последице за крштене: они су и после крштења показивали знаке бесомучности или у сваком случају извесне поседнутости. Даље следи одрицање самог оглашеног од сатане. Свештеник окреће оглашеног лицем ка западу, као ка оној страни где залази сунце и одакле се појављује тама, јер ђаво, кога треба да се одрекне, јесте тама, и његова владавина је у тами; затим заповеда оглашеном да подигне руке, као пред сатаном који се налази близу њега, па му три пута поставља питање: "Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?" На ово оглашени такође три пута одговара: "Одричем се". Онда га три пута пита: "Јеси ли се одрекао сатане?", а овај одговара: "Одрекао сам се". Ово трикратно одрицање оглашени завршава тиме што на тражење свештеника: "И дуни и пљуни на њега" дува и пљује на сатану, показујући тиме немоћ ђавола, сведочећи о своме презиру према њему и своме одлучном раскиду са њим. После одрицања од сатане оглашени се сједињује са Христом. Он се ради тога окреће ка истоку, одакле нам је засијала светлост истинита, што просвећује и освећује сваког човека који долази у свет, спушта руке показујући тиме своје смирење и покорност Богу, и на три пута поновљено питање свештеника: "Сједињујеш ли се са Христом?" и "Јеси ли се сјединио са Христом?" одговара: "Сједињујем се" и "Сјединио сам се". Ово сједињење са Христом није ништа друго него обећавање верности Њему: као што војник приликом ступања у службу полаже заклетву верности своме цару, тако и оглашени, ступајући у благодатни савез са Христом, у виду заклетве три пута изговара Символ вере. Потом га свештеник позива да се поклони Христу, што он чини уз речи: "Поклањам се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Једносуштној и Нераздељивој". Ово поклоњење, према светом Василију Великом, треба да буде са преклањањем колена. Када се крштење савршава над дететом, онда све ово за њега говоре кум или кума, који су пред читавом Црквом јемци вере крштаванога и самим тим преузимају на себе одговорност да крштавани, када дође време, њиховим старањем буде васпитан и поучен у православно-хришћанској вери. Зато је јасно само по себи да иноверни и инославни не могу да буду кумови. Приликом крштења детета мушког пола потребан је један кум, а приликом крштења детета женског пола једна кума. И одрасли на крштењу имају кумове. У том случају они представљају сведоке вере и завета крштаваног, и на тај начин отклањају могућност било какве обмане, прстварања, дволичности и томе сличног. Кумови могу да буду они који су достигли петнаестогодишњи узраст, а куме тринаестогодишњи. Кумови ступају у духовно сродство са крштенима и њиховим сродницима, које представља препреку за брак према 53. правилу Шестог Васељенског сабора. Монах не може да буде кум. Свештеник не може да буде кум ономе кога крштава. У случају крајње нужде крштење може бити обављено и без кума. Само крштење почиње одмах после оглашења (обично пре Литургије на којој новокрштени треба да се причести). Свештеник облачи белу одежду: епитрахиљ, фелон и наруквице (оглашење се врши само у епитрахиљу), даље се пале све свеће у храму и свештеник кади крстионицу. Бела одежда свештеника и паљење свећа изражавају духовну радост Цркве, која се весели због препорађања својих нових чеда. Обично се три свеће постављају на саму крстионицу, а и кум добија свећу у руке. Први део чина састоји се из освећења воде. Свештеник почиње чин крштења литургијским возгласом: "Благословено царство..." Ђакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама за освећење воде и за онога ко се крштава. За то време свештеник почиње тајно да чита молитву, коју по завршетку јектеније наставља гласно, три пута возглашавајући: "Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја". Ова молитва је у свом првом делу истоветна са молитвом за освећење воде која се чита на празник Богојављења, што неким свештеницима даје повод да је у чину крштења изоставе и да уместо освећења воде налију у крстионицу мало Богојављенске воде. Но, то је сасвим недопустиво, поготово ако се узме у обзир да друга половина ове молитве садржи мољење за онога ко се крштава: "...јави се, Господе, на води овој, и дај да се крштавани у њој преобрази..." Након освећења воде, освећује се и јелеј (уље) којим се помазује крштавани (јелеј се обично освећује одједном за неколико крштења унапред и чува се у нарочитој посудици, па се у том случају молитва за освећење јелеја не чита). 

Освећеним јелејем се на ђаконов возглас: "Пазимо!" помазује вода у крстионици, при чему свештеник и народ три пута певају: "Алилуја", у спомен на то како је онима који су се налазили у Нојевој барци Господ послао голубицу са маслиновом гранчицом, као знамењем помирења и спасења од потопа: на води се три пута јелејем прави знак крста, што показује да воде крштења служе за помирење са Богом и да је кроз њих људима - грешницима показана милост Божија, која их спасава од вечне погибељи. Након тога крштавани се помазује јелејем, као подвижник Христов који треба да ступи у борбу да светом који у злу лежи. Помазују му се чело - у име Оца и Сина и Светога Духа, прса - на исцељење душе и тела, уши - на слушање вере, руке - за света дела, и ноге - да би ходио путем заповести Господњих. ("Када се помаже цело тело") свештеник полаже руку на помазаног, "(усправног и) окренутог истоку" и три пута га погружава у воду, говорећи приликом првог погружења: "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца, амин", приликом другог погружења: "и Сина, амин", приликом трећег погружења: "и Светога Духа, амин". "Амин" три пута понавља и кум. Грчки назив за крштење је "то ваптисма" (од βαπτίζω) што на руском (и српском) значи "погружење". Зато крштење треба да се обавља кроз погружење, а не кроз обливање, како је то прихваћено на западу, а код нас је, под утицајем католика, постало уобичајено на југозападу Русије. Кроз погружење се упечатљиво изражава суштина Свете Тајне - смрт за греховни, телесни живот и васкрсење или поновно рађање за свети, духовни живот. Погружење је погребење заједно са Христом, а појављивање из воде устајање заједно са Њим. Погружење се обавља трикратно као прво, у част три лица Пресвете Тројице, која пресаздава човека кроз благодатно крштење, а као друго, да би било представљено тридневно васкрсење Господа Исуса Христа. Одређено је да се након што је крштење обављено три пута пева 32. псалам, који указује на унапред донету одлуку Божију о остављењу грехова: "Благо ономе, коме је опроштена кривица..." За то време свештеник облачи онога ко је изашао из крстионице у одећу правде, беле боје. Ово означава да се крштени обукао у Христа (Гал. 3, 27), или у новога човека, сазданога по Богу у праведности (Еф. 4, 24), да је постао чист од сваког греха. При томе се на крштенога полаже крст, ради сталног подсећања на заповест Христову: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). Свету Тајну Крштења могу да савршавају само епископи и свештеници. Али у случају нужде, ако нема свештеника, а некрштеноме прети опасност да ће умрети, крштење може да обави и мирјанин [лаик], мушкарац или жена, само је потребно да то лице буде православно и да схвата значење и важност крштења. Овакво крштење сматра се за делотворно ако је обављено кроз трикратно погружавање у воду са изговарањем установљене формуле: "Крштава се слуга Божији..." Такво крштење, ако крштени остане жив, презвитер потом треба да доврши другим обредима ове Свете Тајне, али без поновног крштавања. Према правилима свете Православне Цркве, над крштеним се одмах после Крштења савршава и друга Света Тајна - Миропомазање.

ЧИТАЊЕ СВ.ПИСМА НА НЕДЕЊЕ ПРЕ И ПО ПРАЗНИКУ

 Субота пред Богојављење - Ап., зач. 284. (1. Тим. 3,14-16; 4,1-5) 

Недеља пред Богојављење - Ап., зач. 298. 2. Тим. 4,5-8 Марко, зач.1. (1,1-8) 

Субота по Богојављењу - Ап., зач. 233. Еф. 6,10-17 

Недеља по Богојављењу - Ап., зач. 224. Еф. 4,7-13 Матеј, зач.8. (4,12-17) 

Недеља Св. Оцима шест вас. сабора - Ап., зач. 334. Јевр. 13,7-16 Јован, зач.56. (17,1-13) 

Субота пред Воздвижење - Ап., зач. 126. 1. Кор. 2,6-9 

Недеља пред Воздвижење - Ап. Зач.215. Гал. 6,11-18 Јован, зач.9. (3,13-17) 

Субота по Воздвижењу - Ап., зач. 125. 1. Кор. 1,18-24 

Недеља по Воздвижењу - Ап., зач. 203. Гал. 2,16-20 Марко, зач.37. (8,34-9,1) 

Недеља светих Праотаца - Ап., Зач. 257. Кол. Лука, зач. 76.(14,16-24)

Недеља Светих Отаца пред Рождество - Ап., зач. 328. Јевр. 11,9-10,17-23,32-40 Матеј, зач. 1. и 2.(1,1-17) 

Субота по Христовом рођењу - Ап., зач. 288. 1. Тим. 6,11-16 

Недеља по Христовом рођењу - Ап., зач. 200.Гал. 1,11-19 Матеј, зач.4. (2,13-23) Недеља св. отаца седмог В.саборa Ап., зач. 44 Дап. 20, 16-18; 28-36 Јован, зач.56. (17,1-13)