ПОУКЕ СВЕТИХ

Блажени АВГУСТИН Епископ Ипонски - Нико неће достићи спасење ни вечни живот, осим онога ко за главу има Христа: може за главу имати Христа само онај ко се налази у Његовом Телу, које је Црква... Ко није међу члановима Христовим, не може имати хришћанског спасења. Свако ко се одвојио од заједнице са Црквом, иако би његов живот и био достојан похвале, за то једно безакоње, што се одвојио од јединства са Христом, неће имати живота, већ ће гнев Божији пребивати на њему. 

Св.АНТОНИЈЕ Оптински - Храбро исповедање вере - Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. 

Ава АНТОНИЈЕ Велики - Време долази када ће људи полудети, и када виде некога ко није полудео напашће га говорећи: “Ти си луд, ти ниси као ми“.

Необразовани и глупи мисле да су поуке и савети – смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости.

Св. ВАСИЛИЈЕ Велики - Жена својим врлинским животом морално чува целу нацију, али она је и уништава својим неморалом.

Без божанске љубави ми немамо користи ни од чега, чак и ако поседујемо све остале дарове Духа Светога.

Најгора врста користољубља је не давати онима који живе у беди оно што може да пропадне.

Као што се разбојници крију по скровитим местима да би оробили пролазника, тако се и ђаво крије у задовољствима да би савладао нашу душу. Св. Василије Велики

Св.ВАРСАНУФИЈЕ Оптински - Доживећемо страшна времена, али ће нас покрити благодат Божја... Антихрист очигледно долази у свет, али свет то не препознаје. Читав свет је под утицајем неке силе која опседа ум, вољу и све духовне особине човека. То је страна сила, зла сила.

Његов извор је ђаво, а зли људи су само инструменти кроз које делује. То су претече антихриста.

Ава ДОРОТЕЈ - Ништа тако од душе не одгони страх Божији као дрскост.

Ништа тако од душе не одгони страх Божији као дрскост. Ава Доротеј

Св. ГРИГОРИЈЕ Богослов - Никада не ради ништа нечасно, макар се то многима допада, и не напуштај добро дело, макар да је оно мрско блуднима.

Време и срећа- Не буди наклоњен срећи, која се разара временом, јер шта време гради, време пак и разара.

Гордост и самообмана - Најлакше је обмањивати самог себе и гордити се пустом славом, сматрати себе за неког, а притом не бити ништа. Св. Григорије Богослов

ДОБРОТОЉУБЉЕ -Хришћанство није нешто безначајно, већ представља велику тајну. Схвати своје благородство, тј. да си позван у царско достојанство, да си род изабран... народ свети (1. Пт. 2, 9). Тајна Хришћанства је необична за овај свет. Видљива слава и богатство цара су нешто земаљско, трулежно, пролазно, а оно Царство и оно богатство су божанствени, небески, славни, непролазни и непрестани. Јер, у небеској Цркви (Хришћани) сацарују са небеским царем. Као што је Он Прворођени из мртвих, тако су и они који сацарују са Њим – прворођени.

Св.ИСАК Сирин - о многословљу - Већ и само многословље са онима који живе животом другачијим од нашег довољно је да растроји нутрину пажљива (духовно сабрана) човека.

Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословље и разговор, изузев оног који нам је узрастање разума и приближавање Богу. Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Приче 11,12) и који пази на уста своја, чува душу своју (Приче 13,3)

Онога ко се добровољно лишава светских добара прати милосрђе Божије. Њега подржава Божије човекољубље сразмерно са његовим одрицањем.
Душе које немају снаге да стекну истински живот добровољним одрицањем од свега, Он невољним скорбима приводи ка врлини, као што видимо код ништег Лазара.

Бог је близак срцу које је у скорби и које му вапије. Премда је понекад и подвргава телесним лишавањима и другим невољама, Господ ка души која је у скорби показује велико човекољубље, сразмерно са жестином њених страдања у невољи.

Старац ИСАИЈА - Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. 

ЈЕРОНИМ Светогорац - Границе између православља и јереси су исписане крвљу.

Св .ЈОВАН Шангајски -Антихрист ће дати живот Цркви, дозволиће њено обожавање и обећаће изградњу прелепих цркава под условом да буде признат као Врховно Биће и да му се поклони.Он ће имати личну мржњу према Христу. Живеће по тој мржњи и радоваће се отпадништву људи од Христа и Цркве.

Доћи ће до масовног отпадништва од вере, и многи епископи ће издати своју веру и, као оправдање, указивати на бриљантан положај Цркве.Тражење компромиса постаће карактеристично расположење народа. Директност исповести ће нестати.Људи ће бити софистицирани у оправдавању свог пада, а благо зло ће подржавати ово опште расположење, и људи ће развити вештину одступања од истине и слаткоћу компромиса и греха.

Св. ЈУСТИН Ћелијски - Христови људи - Свет је нешто што треба савладати. Чиме? – Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? – Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? – Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4).

Преп. ЈОВАН Синаит - Као што облаци закљањуају сунце, тако и зле мисли закљањају разум.

Преп. ЈОВАН  Карпатски - НЕ ОЧАЈАВАТИ НИКАД ЗБОГ МНОШТВА ГРЕХА – ДУХ СВЕТИ СВЕ ИСЦЕЉУЈЕ - Души која очајава услед обиља искушења и многих сагрешења, и која говори: „Пропала је свака нада. Готов сам“, Бог, Који никада не очајава у погледу нашег спасења Господа, говори: Оживећете и познаћете да Ја јесам Господ.(Језек 37, 6).
Души која је у недоумици у погледу тога како се и којим врлинама може изнова родити у Христу, опет је речено: Дух Свети доћи ће на тебе (Лк. 1, 35). Где је, пак, присутан Дух Свети, немој тражити закон природе и уобичајен след узрока и последица. Јер, свемогућ је Дух Свети, Коме се поклањамо, и оно што је немогуће по (људској) природи у теби ће произвести Својом силом, тако да ћеш се удивити.

Осим тога, Он ће твој ум, који је раније трпео поразе, учинити победником. Јер, Утешитељ, Који нам више долази, више је од свега, и уздићи ће те изнад свих природних покрета (тела и душе) и демонских страсти.

Св. КОЗМА Етолски - Буди радостан да ти је допуштено да будеш побожни православни хришћанин. Али исто тако плачи и тугуј за непобожнима и неверујућима који ходе у тами, у рукама ђавола.

Христ и Душа су ти неопходни; то двоје чувај да их не изгубиш

Ко год има Бога у срцу има свако добро, и не може да трпи да чини грех! А ко год нема Бога у срцу, има ђавола и чини свако зло и све грехе. Св. Козма Етолски

Свети МАКСИМ Исповедник - ПОСЛЕ СТРАДАЊА ЗА ВРЛИНЕ ДОЛАЗЕ БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ БОЖИЈИ - Бога у себи прославља не онај ко Га побожно поштује само на речима, већ онај ко ради Њега, творећи заповести (Његове), стрпљиво подноси страдања и напоре. Таквога, заузврат, и Бог прославља славом Својом, као награду за врлину, и он, по учешћу*, носи у себи благодат бестрашћа. Јер ће онога ко прославља Бога страдањима за врлину у свом делатном животу, сâм Бог прославити кроз бестрасно озарење Божанским зрацима у (благодатном) стању сазрцања. Крећући на добровољно страдање, Господ је рекао: Сада се прослави Син Човечији, и Бог се прослави у Њему. Ако се Бог прослави у Њему, и Бог ће Њега прославити у Себи, и одмах ће Га прославити (Јн. 13, 31-32). Отуда је јасно да, после страдања ради врлина, долазе Божански дарови благодати.

Демонски напади - Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други – да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи – да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти – да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих – да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао.“

Не одмеравај себе према најслабијима од људи, него боље обогаћуј себе према мери заповести о љубави.  Свети МАКСИМ Исповедник 

Св. МАРКО Подвижник - Мала сагрешенија - Ђаво нам приказује мале грехове као неважне, јер нас иначе он не би могао наводити у већа сагрешења.

Ти си се обукао у Христа крштењем (Гал.3,27), и имаш силу и оружје да обараш помисли (2.Кор.10,4). Уколико их, имајући сили против њих, не обараш при првом налету, очигледно је да си сластољубив због неверја и да се саглашаваш и удружујеш са њима. Због таквог дејства си сам крив.
Св. МАРКО Подвижник 

Ава МОЈСЕЈ - Ко осећа тежину својих грехова, тај не обраћа пажњу на грехе ближњега.

Преп. НИЛ Синајски - Матером порока сматрај лењост, зато што блага која имаш поткрада, а која немаш не дозвољава да чиниш.

Св. ПЕТАР Дамаскин - Ми сви једнако примамо благослов од Бога. Међутим, неки од нас примивши од Бога Огањ (то јест Његову реч) постају меки као пчелињи восак, док неки попут глине постају тврди као камен.

Ава ПИМЕН - Вода је по природи својој мека, а камен тврд. Но ако је над каменом стављен бић, то вода капајући и падајући постепено на камен, најзад га пробије. Тако и Ријеч Божја (Св. Писмо) меко је, а наше срце грубо; но ако човек често слуша или чита Ријечи Божје, то страх Божји силази у срце његово.

Cв СИМЕОН Нови Богослов - СВЕТЛОСТ ДУХА СВЕТОГА

“Дакле, као што онај ко хода по тами нема никакве користи ако носи макар и украшене, али угашене светиљке (јер од њих он не види ни себе, нити кога другог), тако ни онај ко мисли да у себи, колико је то могуће, има све врлине, а да у себи нема светлост Светога Духа, нити може добро видети своја дела, нити уопште може бити уверен у то да су она угодна Богу. Уз то, он ни друге не може да поведе или да их поучи вољи Божијој, нити је достојан да прими туђе помисли, макар га људи поставили и за патријарха, све док не стекне светлост која светли у њему. Јер Христос каже: Идите док светлост имате, да вас тама не обузме, а ко иде по тами не зна куда иде.Ако, дакле, он не зна куда иде, како ће другима указати пут? И каква ће бити корист, ако неко постави угашену светиљку на други свећњак, када она сама не гори и не светли? Не треба тако чинити!“

Као што је смрт за тело одвајање душе од тела, тако и смрт за душу је када се она одвоји од Бога

Св.СЕРАФИМ Саровски - Духовни разговори - Нико не би требао разговарати о духовним стварима са људима који су незаинтересовани за њих.

Св.СИЛУАН Атонски - Господ Христос се молио чак и за оне који су Га распели и говорио: '' Оче, опрости им јер не знају шта раде ''. Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им се то не прими за грех. И ми, ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај да га се пре смрти, кроз покајање, ослободиш.

Свети ТЕОФАН Полтавски - Хришћанине! Не бој се мржње света према теби, кроз шта се год она пројављивала. Стреле света, усмерене против тебе, заиста су, по речима Псалмопојца, 'стреле дечије'. Ове стреле могу да ране само оног ко је слаб у вери – оне никада неће моћи да повреде непоколебљивог хришћанина, који има ум Христов.

Другог се бој! Бој се да не постанеш роб света! Као што се плашиш да не будеш одбачен од света, тако треба да се плашиш да не дође до тога да те Бог одбаци. Јер, по речи Спаситељевој, 'нико не може два господара служити, и који хоће пријатељ свету да буде, непријатељ Божији постаје'.

Истинске сузе долазе онда када човек тугује због својих грехова или из захвалности нашем Господу за доброту Његову према нама и за милости Његове. 

Да би човек живео живот пун благодати, мора избегавати разоноде и чувати мир срца.

Свети ТЕОФИЛАКТ - Постоје две ствари које човека одводе у пропаст. То су нечастива учења и порочан живот. Да не бисмо, дакле, пали у безбожна учења (то јест у јереси), треба да љубимо Бога, а да не бисмо живели порочним животом, треба да љубимо ближњега свога, јер онај који љуби свога ближњега испуњава и све друге заповести, а онај који испуњава све заповести, истински љуби Бога.

Св. ТЕОДОСИЈЕ Кијевопечерски - Живи у миру не само са својим пријатељима, већ и са својим непријатељима; али само са својим личним непријатељима, не и са непријатељима Божијим.

Св.ТЕОДОР Студит - ВРЛИНЕ СУ ОД БОГА, ГРЕСИ И СТРАСТИ СУ ОД САТАНЕ

Врлине се рађају од Бога, а страсти и греси – од сатане; и нема никаквог општења између светлости и таме, и никакве сагласности Христа са Велијаром (сатаном).

Будите синови Божији, синови добропокорности и послушности, а не синови гнева, противљења и погибли!

Hека нико не воли нерад, нека нико не ропће, нека нико не буде двоједушан (лицемеран), већ сви будите брзи на добро, сви благодарни, добропокретни, доброскрушени, добродоступни, сарадосни, дружељубиви, незавидни и нератоборни, да би Господ могао да буде присутан међу вама, јер Он је тамо где су двоје или троје сабрани у Његово име (Mt.18,23).

Како да не буде међу вама, којих је много, ако неодступно ревнујете да свагда испуњавате заповести Његове? Ако је Бог са вама, шта ће вас онда ожалостити, или намучити, или обесхрабрити? Ништа! Све ће вам бити подносиво, макар и било тешко, било то душевно или телесно, јер ако је Бог с нама, ко ће против нас? (Римљ.8,31). Стога, стојте непоколебиво у уверености да ћете, уколико сачувате постојаним ваш добри живот, бити наследници Царства Небеског.

Да, чеда, усрдно вас молим и преклињем да у себи ужежете огањ Божанске љубави, да се надахнете ревношћу, да се укрепите храброшћу, да се учврстите у чистоти и непорочности, да се осветите молитвама, мољењима, псалмопојањима, бдењима, скрушеношћу, исповешћу, сузама и (покајничким) уздасима.

САВЕДОЧЕЊЕ ДЕМОНА

- Ево неколико ствари, које су сами демони,кроз опседнуте људе,рекли,шта им причињава радост а шта тугу,а њима је једина жеља да ми овде пропаднемо,да не маримо за своје спасење, и да одемо њему у вечну муку.

- Апсолутно сви зли духови не воле исповест. Зли духови не воле једноставан и скроман живот, пријатан молитвени кутак, кандило испред иконе,Светиње...И насупрот томе, бездушни савремени намештај,светске библиотеке у кући, нарочито дела о деактивима и научна фантастика, празне непотребне слике на зидовима, колекције марака,новца,кутија шибица,пивских боца и томе слично-све их то радује. Постоје предмети и ствари који нарочито привлаче зле духове у куће и станове. То су плакати обнажених фигура, књиге о јоги,окултизму, астрологији, сановници, маске, фигурице паганских богова, и наравно Телевизор. С болеснима увек долази дискусија по питању телевизора, јер они не желе да се одвоје од њега, и мислим да није само ствар у навици.Телевизор је помрачење за душу и ум. Зли духови се хвале да живе у њему и преко њега успевају да делују на људе. Нарочито су погубни филмови страве и ужаса, еротика и научна фантастика, рок концерти и све врсте шоу програма ( а код нас пола Србије седи пред екраном и гледа фарме,великог брата,двор,ја имам таленат,турске серије и остале адске глупости )

- То вас ми на молитви наводимо на сан,страховање, униније,како би вас одвојили од разговора са Богом! Ми вас чак можемо раздражити неком длачицом или бубицом.

-У светским књигама,журналима,новинама смо сместили ликове ваших светих! А поред тога убацили смо и врачања црном магијом! Тако људи стављају лонце и томе слично на Божије угоднике,а исто тако стављају и у гардеробу!

- Ми мало тога памтимо, углавном све пишемо, како би то навели на митарства.

- Волим оне који се наслађују слаткишима и алкохолом (сладоледом – пивом )

- Са три греха сада владамо светом;блудом, богатством и пијанством.

- Неки кажу:,,Што заслужим то ћу и да добијем.“ Говоре, а не знају каква је тамо мука и да одатле нема повратка, чак ни плач нико не чује.

- Ми правимо свађе међу људима.

- Записујемо сваку лошу мисао са којом се сложите,осетите и стављамо на хартију (тако они праве свој досије о нама ) по тачкама. Записују сваку вашу реч. Када се молите ми вас проницљиво пратимо.

- Све вер, сем ПРАВОСЛАВНЕ се налазе код нас у аду.

- Волимо жене са златним минђушама у ушима, високим потпетицама, кратким сукњама или мушким панталонама.

- Не волим оне који воле Светиње.

- Греси на нашим хартијама се бришу покајањем, али они крупни се опраштају само покајањем са сузама.

- Стоје у храму а мисле о кући! А ја то волим и пишем на хартију!

- Они који су умрли некрштени су сви код мене, у аду!

- Сад смо потпуно заплашили верне магијом, како би заборавили да све бива по вољи Божијој!

- Веома волим када се обелодањују црквене или домаће тајне!

- Волим када верни причају чиме их је духовник утешио. Просто је задивљујуће када своју искреност према духовноку не таје ни од других.

- У последње време се веома трудимо да створимо униније, како би роптали на Бога.

- Пунимо главу о мислима о будућности, само да се не би мислило о Богу и гресима и да се не би кајало.

- Нарочито не волимо књиге стараца (светоотачке )оне ме скроз“пробадају“ То ја изазивам одвратност према њима!

- Нарочито се бојим оних који раде добра дела тајно – ја учим све да их износе пред другима.

- Мрзим истрајност у молитви. Када се човек каје за грехе,тада се наше мреже кидају.

- Ко се моли за непријатеље, тај нас сече од ногу.

- Духовне књиге – најбоља милостиња за упокојене.Никоме о томе не говори. Нека не знају.

- Не волим када се троје моле. Јер је Бог рекао:,, Где су двоје или троје сабрани у име Моје,тамо Сам и Ја међу њима.“

- Веома волим када се не наводе греси на исповести, већ се“уопштено“ кају: за дела, речи и помисли...

- Волим оне који се крсте правећи Крст којекако.

- Не трпим доброту и умиљатост.

-  Волимо сујетне, дали је њима до Бога?

- Волим када жене долазе у цркву нашминкане и без мараме.

- Волим увођење новотарија у црквама.

- Волим лакоме за свете књиге: сами не читају, а другима не дају.Такве веома волим.

- Веома ме радује када се неразумно  упуштате у поверљиве разговоре.

- Свиђа мни се када се не поштују Светиње и када се према њима не одноиси пожљиво.

- Радујем се када  на гробовима уместо  Крста стављају споменике и када каче фотографије умрлих, а не иконе.

- Вполим оне који иду на причешће без крстова, не прточитавши молитвено правило, не опростивши увреде.

- Не волим свештенике који спасавају и приводе Богу.

- Не волим воду са светих извора и не волим када са њом спремају јела или кувају чај.

- Нарочито се бојим оних који се баве непрекидном молитвом.

- Веома мои пада тешко  детаљно покајање.

- Многи се кају само на речима, а не и на делима!

- Мрзим када се човек храбро бори са невољама. Тешко му је души, а он то не показује споља. Таква борба ми се уопште не свиђа.

- Бојим се оних са ниским чиномк,а узвишенога духа. А оних са високим чином, али нискога духа се не бојим.

- Ни код кога не примећујем да се бори са нама.Треба само да убацимо греховну мисао,и људи је одмах прихватају и испуњавају.

- Чим нам наш кнез да задатак ми одмах идемо да га испуњавамо, а ви сте лењи на испуњавање заповести Божијих.

- Ако и допустимо да се учини добро дело, ми се одмах побринемо, да пре њега буде учињено стотине и хиљаде мањих грехова.Тако да продужујемо да пишемо на нашим папирима.

- Данас многи са нижим митарствима иду директно у ад ради осуђивања дтугих (нарочито свештеника и монаха ) И има много оних који угађају стомаку: сви воле укусно да поједу и попију. Они се за то не кају; дођу у храм, седну на клупу и причају о овоземаљским стварима.  Они ни не мисле да треба да се покају.

- Родитељи не одучавају децу од лоших ствари, тако да она до старости задржавају зле навике.

- У многим црквама се осећам слободно: нарочито тамо где верници разговарају и понашају се као на пијаци.

- Свиђа ми се што данас многи уопште не говоре о Богу и Мајци Божијој, ни са свештеницима ни међусобно.Само се прича о телесном,  нема ничег духовног, чак се и у храмовима брбља о овоземаљском.

- Зато ми иницирамо идеју да се антихрист већ родио.

- Наводимо људе на грех чак и преко помињања умрлих. На пример, каже удовица: помени мог ......"а њен се ....... или обесио,или опијао вотком,или је умро као неверник.

- Желео бих да сви верници говоре:"Немам времена да се молим...У цркву идем понекаде,нема се времена, имам пуно посла..."или:" Муж не дозвољава...или"дошли су гости..."Увек ћемо да вам пронађемо неки изговор.

- Мој план је у првом реду да се што ређе одлази у цркву.

- Не волим књиге о Светим Оцима.У њима је све написано против нас.Ми дан и ноћ учимо да се свештеници осуђују.

- Чак ако свештеници са допуштењем архијереја држе опела самоубицама и пијаницама - њихове душе су у нашим рукама.

- Тешим се тиме да нећу само ја страдати, већ ћу за собом повести море људи.

- Не могу да трпим када свештеници на исповести објашњавају и питају, указујући на грехе.

- Не волим када људи на вишем духовном нивоу захваљују Богу за искушења и невоље.

- Свиђа ми се када греше у хору, када настају прекиди и ћутање.

- Када настане страшни суд, сви ће устати, узети своје Крстове са гробова и поћи на Суд. А они који буду имали Крстове, шта мислите где ће отићи?

- Радостан сам само ако успем једнога човека да растужим,како би отишао растројен!

- Не волим Златоуста - Он је многе научио да се моле.

- А ,грешите, али се и кајте! Све бих вас растрга!

- Како ми одузимамо благодат када се враћате из цркве, а нарочито после Причешћа. Ми подстичемо да се оде код неког или да се воде о разговори о овоземаљским стварима. Тако ви одлазите са овоземаљским  мислима, заборавивши о томе шта сте слушали у цркви. Тако се одузима благодат.

- Волим радознале, нарочито у цркви.

- Веома ми се свиђа општа исповест! Тада бих само шетао 24 часа! Никакав грех не трба казати и ништа срамно не треба испитивати.

- Ја подстичем да се све оставља за ,,касније". Касније ћете прочитати молитве, касније-Јеванђеље, касније ћете отићи у цркву, а касније ћете и добро дело учинити.Ако успете!

- Дуга и спорија молитва ми веома омета остваривање мојих планова.

- Веома волим непослушање. Чак и трунчица - и то ми се свиђа!

- Мрзим оне који читају Псалтир - посебно ноћу.

- Не волим оне који су задовољни било каквом храном. То вас ја учим да пробирате и да се инатите.

- Свиђа ми се када се бројанице носе на виделу, и кад се по устима види да се неко моли. И још када говоре или показују шта су даровали.

- Волим оне, који говоре:" Бог је милосрдан, могуће је радити и ово и оно".

- Волим када верници иди за савет прво код једног свештеника, па затим код другог, нарочито уколико је тај други неискусан, и који чак по некад скреће са истинског пута.

- Волим оне вернике, који се данас моле усрдно, исчитавају цело своје молитвено правило,а сутрадан га или скраћују или остављају.

- Мислиш да се бојим оних који знају много о духовним стварима? Не, мени су страшнији они који много раде на томе, који испуњавају оно што знају!

- Нарочито не волим дванаесту главу из Јеванђеља по Луки! 

- Да, пише се о Цркви,али само о спољашњим, овоземаљским стварима! Нем ничег духовног! 

- Сви неговани, нафризирани, обријани, разголићени - св су моји! Волим кад се неко занима овосведским стварима, а не спасењем душе.

- За оне који пуше је не само дим мој, већ и ватра!

- Треба цена духовних књига да буде до 4000, како их људи не би куповали...Постајали би, погледали  и отишли.

- Ми подстичемо да се вечерње правило запоставља! Шта мислиш ако човек заспи, а не помоли се, и умре у сну - где ће његова душа отићи? Дали у рај?

- Исповедају грехе, али не уклањају узруке.

- Изљубио бих ти и руке и ноге када би се сликао заједно са католицима, или лутеранима или расколницима! ( па ко зна на једној свадби или прослави када се слика,ко је ко?)

- Нарочито мрзим свете, који су достигли љубав и трпели искушење и невоље у животу.

- Не трпим смирење.

- Може ли човек који је умро пред телевизором проћи митарства? Можда да је читао новине - можда би и прошао, али ако је гледао телевизор: кловнове, магове, разврат - никако не може да прође.

- Ја се свештеника као свештеника не бојим, већ ако он пости, моли се - то је за мене онда борба...

- Треба да се спасавате болестима и невољама, иначе се нећете спасти.

- Чим помислиш:"Она врача"- ја записујем грех. Врачара не може ништа да учини без Божијег допуштења.

- Скоро ће празник Петра и Павла! -Радовао се бес. Што се ти радујеш Божијим празницима?- упитао га је свештеник. А ја на празник идем у шуму за печурке и јагоде! Затим идем на пијацу да продајем. И ко купи и почне да једе,а не прекрсти се - ја улазим у њега уколико Бог допусти!

- Када је пре десетак година у манастиру Прохор Пчињски јеромонах читао молитву заклињања (егзорцизма, изгоњења нечистих духова ) над једном опседнутом особом, читао ју је из требника, али на црквенословенском језику. И кад је ђаволу већ постало тешко у том човеку, повика кроз њега на јеромонаха:"Читај бар на србском".Из тога видимо колико је црквенословенски језик дубљи, молитвенији и,,опаснији" за ђавола и више га пече.Зато га упражњавајмо што више и што чешће.А поготово би требало да се врати Богослужење, посебно Света Литургија,на црквенословенски језик. Недуховним и нецрквеним људима то је тешко објаснити, а духовни ово врло добро знају, и осећају свим срцем снагу тога језика.

НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ СВ.КОНСТАНТИНА ЕСЕНСКОГ

Откривене већ друге нетрулежне мошти учесника сабора против екуменизма

 

Дана 1. децембра 2014. годне у Свето-Тихоновском манастиру у Џорданвилу, у Њујорку, поново су сахрањени земни остаци преосвећеног Епископа Константина Есенског, викарног епископа Источноамричке епархије Руске заграничне православне цркве који су по упокојењу 31. Маја 1996. године били најпре сахрањени у манастиру „Христос на брду“ код града Бланко у савезној америчкој држави Тексас.

Ексхумација и пренос тела епископа Константина као и организација сахране истих обављена је под покровитељством старешине манастира архимандрита Луке (Мурјанка) и братства.

„После отварања ковчега сабрани су могли да виде нетрулежно тело светитеља, што је посебно задивљујуће јер је место упокојења Константина неколико година било под водом, због чега су ковчег и одежде потпуно уништени.“  Ово је, после митрополита Филарета (Вознесенског), други случај проналажења нетљених моштију учесника Сабора против екуменизма из 1983. године. 

Ово су друге нетљене мошти учесника Сабора против екуменизма, али су истовремено и треће нетљене мошти архијереја Руске заграничне цркве. Прво су обретене мошти прослављеног чудотворца последњих времена - Јована Шангајског, затим митрополита Филарета Вознесенског а сада и владике Константина Есенског. Поштовање блаженог из ове помесне цркве је задобио и јеромонах Серафим Роуз - духовно чадо св. Јована Шангајског а високо поштовање задобили су и митр. Антоније Храповицки и архиеп. Аверкије Џорданвилски.

Епископ Константин је рођен 1907. године као Емануил Есенски у Санкт Петерсбургу. Већ прве године револуције, породица Есенски одлази у Ригу у Литванију. Емануил је као једанаестогодишњак остао без родитеља.Отац је као царски чиновник страдао од бољшевика, а мајка је недуго потом доживела срчани удар. По окончању школовања, Емануил је радио у апотеци, а истовремено је учио иконописање код старообредског мајстора иконописања Пимена Софронова. Године 1928. уз благослов новомученика архиепископа Јована Рижског, Емануил уписује богословске студије, а након две године одлази у Париз где даље стиче докторску титулу на Институту Св. Сергија Радоњешког. Године 1933. бива рукоположен у чин свештеника, а 1938. Године прелази из Паришке митрополије под јурисдикцију Руске заграничне православне цркве. Године 1949. Коначно одлази у емиграцију у Сједињене Америчке Државе и постаје старешина Покровског храма у Глен-Кову у држави Њујорк, а кратко је службовао и у Вашингтону и у Трентону, у савезној држави Њу Џерзи. Упамћен је по томе што је волео лепоту дома Божјег и у том правцу није штедео своје дарове иконописања. Такође, био је посвећен богослужењима. Његове службе су биле свечане и нарочито молитвене. Године 1967. отац Емануил прима монашки постриг од стране Архиепископа Аверкија у манастиру Св. Тројице и добија име Константин, а два месеца касније, на празник Курске иконе Пресвете Богородице „Знамење“ постаје Епископ бризбејнски. Године 1978. Епископ Константин постаје Епископ бостонски и викар Источно-америчке епархије, а након три године стиче паству и у Великој Британији. Године 1983. Епископ Констатин учествује на Сабору Руске заграничне цркве на којем је анатемисана јерес екуменизма.

Учесници сабора из 1983 који су анатемисали екуменизам

Епископ Константин се одликовао строгим аскетским начину живота – храну и одмор током ноћи је свео на најмању меру, а монаси памте да је светло у његовој келији горело и после поноћи када је он читао молитвено правила након чега би негде око два сата после поноћи пролазио поред келија и благосиљао монахе који су тада спавали. Аскетски живот Епископа Константина је био награђен и даром покајања. Наиме, последњих година, Епископ је пред причешће Светим Тајнама често искрено плакао.

Услед погоршања здравственог стања, године 1985. Епископ Константин се повлачи са места активне епископске службе и остатак живота проводи у манастир „Христос на брду“ у Тексасу.

Као и давне 1996. године када је био Епископ менхетенски, тако је и ове године опело, овог пута над нетрулежним моштима Епископа Константина Есенског, служио Митрополит Иларион који се најпре обратио присутнима беседом о животном путу Епископа Константина, а потом се и захвалио архимандриту Луки за труд на отварању гробнице и пренос остатака светитеља у Свето-Тројицку обитељ.

Након опела, нетрулежне мошти Епископа Константина су касније сахрањене у братској гробници поред олтара Свето-Тројицког саборног храма, где почивају многи други архијереји Руске заграничне цркве као и братија манастира. Поводом овог питања постоје контроверзе, тј. поставља се питање оправданости поновног сахрањивања, уколико су то нетрулежне мошти.

Анатема против екуменизма

Првојерарх РПЗЦ, Филарет Вознесенски је први од учесника сабора против екуменизма коме су раније пронађене нетрулежне мошти.

На свом архијерејском сабору Руска Загранична Црква донела је „АНАТЕМУ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА“ која гласи:

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!“ (Orthodox Life, 1983.г.)

Вредно је прочитати и тумачење донешене анатеме архиепископа женевског Антонија, који између осталог поручује верницима:

„Чувајте их се (екумениста). Припадали су нама али су нас за неког времена оставили, они више уопште нису део нас. Црква стуб и тврђава истине их предаје према сведочењу апостоловом највишем суду – суду Божјем…. Хришћани морају живети у узајамној љубави, али не смеју из тога разлога жртвовати истину.“ (женева, мај 1984.г.)

Каснији архиепископ РЗЦ г. Виталије у свом чланку у вези ове анатеме написао је:

„Доношењем ове анатеме заштитили смо своју паству од овог апокалиптичког искушења и тиме смо нехотице истовремено поставили озбиљно питање савести свих помесних Цркава које морају пре или касније, овако или онако да дају одговор. Њихова духовна будућност у универзалној Православној Цркви зависиће од одговора на то питање. Мада је по црквеном праву ова анатема коју смо донели чисто локалног карактера и ствар Руске, тј Православне Цркве у Дијаспори, ипак је она de facto од огромног историјског значаја, за цели свет, историју и Цркву јер је сам екуменизам јерес светских размера… За нас је ово велики крст који нам је Господ дао, али нисмо више могли да ћутимо јер је „ћутање исто што и издаја истине, од које да нас Господ све сачува.“

1998., 13 година после упокојења пронађене су нетрулежне мошти митрополита Филарета.

Светотројицки манастир - Џорданвил

БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ И УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

+

Много празника у част Мајке Божије има Православна црква. Пре свега дванаест Великих празника, а затим мноштво празника у част чудотворних икона. Празника има много али нарочито се својим значењем и својом торжественошћу истичу два из дванаест Великих празника: један је радосни, светли пролећни празник Благовести Мајке Божије, а други је празник с краја лета и почетка јесени – Успење Мајке Божије.

Празник Благовести је оштро поделио земни живот Преблагословене Дјеве на два периода: до тог догађаја Она је била скоро потпуно непозната, живела је просто, као благочестива јудејска девојка. Али када је пред њу стао архангел Гаврил, тада је Њена будућа слава заблистала пред Њом, када је он почео да Јој говори да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и Његовом царству неће бити краја. И ето, Она, подстакнута тиме, жури ка праведној Јелисавети и слуша од ње почетак будуће хвале: '' Откуда мне сие: да придет Матерь Господа Моего ко мне?! (Откуда мени ово да дође мати Господа мога мени)''. Она слуша то о себи и открива Јој се Њена будућа слава и Сама говори: "Отныне ублажат Мя вси роди" (Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји).

Па ипак, Она и даље живи својим животом у коме је изабрала пут најдубљег смирења. У Јеванђељу се Она релативно мало спомиње, о Њој се много више говори у књизи Дела апостолских. Она се само једанпут спомиње у Јеванђељу, а у Делима апостолским много пута.

Ми знамо из историје Цркве да је Она била центар духовног живота за православне хришћане почевши од светих апостола. Али, несумњиво по њеној жељи, а може бити, у ствари, по њеном наређењу, апостоли ништа о Њој нису написали. Тако је скроман био Њен земни удео! Она је живела и ничим се није издвајала, као и Њен божанствени Син, када је живео на земљи. Он је живео као да није ништа посебно, као да се ничим није издвајао од других осим, наравно, по Његовом изузетном учењу. Тако је и Она смирена била.

Један црквени писац спомиње предање које се сачувало у црквеној историји, како Јој је некада писао писмо свети Игњатије, који се као дете удостојио тога да га Сам Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже ''Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство небеско''. Када је писао ово писмо он је био већ младић који је примио хришћанство. Слушавши много о Дјеви Марији и Њеном Божанском Сину од апостола Јована Богослова, он пише Дјеви Марији то писмо. Православни, али још млади Игњатије Јој пише: ''Ја сам много слушао о Твом божанском Сину од апостола Јована''. Он пита да ли може да Је види и пише: ''Било би лепо кад би ме Ти удостојила да се сретнемо и лично се упознам са Тобом''. И ето, онај који све ово пише, говори: зар није дирљиво помислити да је Дјева Марија, добивши то писмо, села за сто, можда наместивши своју одећу да јој не би сметала, узела перо и почела да пише одговор. Одговор Игњатију, који је Она почела са: ''Смирена послушница Исуса Христа''. Тако је Она одговорила на његово писмо. Како је Она само смирена била!

Али ето, ускоро Јој се јавља архангел Гаврило и благовести нову радост о томе да ће се ускоро преселити ка своме Сину. Она је то чула и почела да се спрема за Свој исход. Наравно, сви су плакали, сами апостоли су плакали јер кад добар човек умире сви који су га познавали плачу али, истовремено, њихова кончина је и прелазак у њихово ново постојање у божанственој слави. Тако је било и са Њом! Проводили су је апостоли, торжествено су је сахранили.

Апостоли су имали благочестив обичај. Они су, после вазнесења Господњег, када су се сабирали заједно за трпезу, памтећи речи божанственог Учитеља : ''Ја сам с вама у све дане до свршетка века'', и тврдо верујући Његовим божанским речима, када су седали за сто, за трпезу, то главно место остављали празно нимало не сумњајући у то да Он невидљиво пребива са њима. Тако је било и сада.

Када су апостоли, обраћајући се Спаситељу Који невидљиво присуствује са: ''Господе Исусе Христе помози нам!'', хтели да то ураде на крају своје трпезе, одједном их је обасјала чудесна светлост. У тој светлости, они су видели у слави, окружену анђелима и архангелима и свим силама небеским како Јој благочестиво припадају – Дјеву Марију, али не у оном смиреном виду, у ком је раније била – већ као Царицу неба и земље, сијајући у божанској слави. Она им је предала мир, мир Сина Свога и рекла: ''Ја сам с вама до свршетка века''. И од тада су они, после уобичајеног призивања Господа, говорили: ''Пресвета Богородице, помажи нам!''

И ето, тај возглас Црква памти. То што је Она рекла њима, то је кроз њих рекла свима нама. Није без разлога Њен божански Син на крсту, кроз апостола Јована, усиновио Њој сав људски род. Она је заиста љубећа мајка, која се брине о свакој људској души. А ми знамо да добра мајка воли сву своју децу – и добру и лошу, и послушну и непослушну, а за лошу је још више боли њено мајчинско срце. Тако и сваки од нас може смело да се обрати Њеној материнској љубави.

Али, треба памтити и оно очему сам већ говорио. Недавно се једном човеку јавила Дјева Марија у слави, окружена сјајном светлошћу, али он је видео да је Њен пречисти лик измучен, да је пун туге и муке и да по Њеном лицу теку сузе. Она му је рекла: ''Врати се на земљу и питај људе када ће ме напокон пожалити? Они ме муче својим гресима! Ја се за њих молим све време пред Сином Својим, али њихови греси не дају Мојој молитви да прође до престола Мога Сина. Намучила сам се – нека се сажале на Мене''.

Памтимо то, љубљени, да је наш живот у греху измучио Њу нашом исквареношћу у гресима, и зато исправимо своје срце да бисмо живели пуним хришћанским животом, у покајању и добрим делима. Амин.

О ПРЕКИДАЊУ ПОМИЊАЊА ПАТРИЈАРХА ПРЕ САБОРСКЕ ОДЛУКЕ

У једном од својих писама св. Василије пише једном епископу о потреби борбе и подвига за Цркву и истиниту православну веру: 

Када су се Свети Оци суочавали са клириком – јерархом, који не управља правилно речју истине, односно који је био јеретик, нису се молили заједно са њим и престајали су да произносе његово име на свештеним службама (прекидање помињања) ако је био њихов архипастир.
Тада је Патријарх Александријски св. Кирил, у посланицама упућеним клиру и народу Константинопоља бодрио на борбу и прекидање Несторијевог помињања. Треба нагласити да је све то било приближно 3 године пре него што се састао III Васељенски Сабор (431), који је осудио Несторија и оправдао држање Православних, који су већ били прекинули свако општење са њим.

3. Седми век, Константинопољ.
У овом периоду се појављује јерес монотелитизма, а то је учење да Христос има само човечанску природу, а не и Божанску. Сви Патријарси су прихватили ову јерес. Барјак праве вере држали су двојица монаха: св. Максим Исповедник и Софроније, касније Патријарх Јерусалимски. Св. Максим је прекинуо помињање јеретичких Константинопољских Патријараха, због чега је био љуто гоњен. Анатемисали су га, одсекли му десну руку, одсекли језик и послали у прогонство на Кавказ у 80. години живота. Све се то десило двадесетак година раније пре него што се састао VI Васељенски Сабор (680), осамнаест година након смрти св. Максима (662), који (Сабор) је оправдао борбу св. Максима и осудио Патријархе.

4. Први период иконоборства (754-787).
Тада се са ревношћу бори велики Отац и учитељ Цркве св. Јован Дамаскин (680-754). Њему су одсекли десну руку, која је на чудан начин била исцељена, топлом молитвом пред иконом пресвете Богородице, док га је иконоборачки сабор из 754. г. анатемисао.

5. Други период иконоборства (813-843).
Св. Теодор Студит (759-826), тај непоколебљиви борац, три пута је прекидао помињање Константинопољског Патријарха. Два пута од ова три због безаконог брака. Био је жестоко злостављан, свргнут, анатемисан и послат у прогонство од стране иконобораца. И све то након два иконоборачка сабора 754. и 815. г, док је један део борби св. Теодора био пре VII Васељенског Сабора (787). Упокојио се 826. г, тј. 17 година пре поновног васпостављања светих икона и тријумфа Православља (843).

7. Лионски Сабор - Лионска Унија (1274).
Овај „сабор“ познат под називом Лионска унија, који је донео одлуку о сједињењу православних са римокатолицима. Клир и народ су се жестоко успротивили. Светогорски Оци су послали Императору Михаилу VIII Палеологу, познату Исповедничку посланицу и у наставку прекинули помињање латиносмислећег Патријарха Јована Века. Године 1280. стижу са војском на Свету Гору Император Михаило и Патријарх Јован Век, решени да наметну помињање на силу. Они Оци који су остали чврсти, мученички су пострадали, и прослављају се од стране Цркве као Преподобномученици. Монаси манастира Ивирон били су потопљени у море а њихов спомен се врши 13. маја. Монаси манастира Зограф били су спаљени у манастирском пиргу и празнују се 22. септембра.  Монаси манастира Ватопед скончали су на вешалима и поштују се 4. јануара. У Кареји су скончали једни на вешалима, а други мачем посечени и славе се 5. децембра. Све се ово збило шест година након лажног сабора у Лиону (1274) и четири године пре константинопољског Сабора (1284), на коме је одбачена унија у Лиону и свргнут Патријарх Јован Век. Ово велико страдање било је цена Уније!?

8. Исихастички спорови 14.века.
Папски монах Ваарлам Калабријски, долази на Исток, претвара се да је Православни ревнитељ и шири труле догмате папизма, изазивајући смутњу и ругајући се Православнима. Био је осуђен на Сабору 1341. г. и отишао на Запад. Међутим, његова прелешћена мишљења пригрлили су учени и познати византијци (Акиндин, Григора и други), епископи и сам Патријарх Јован Калека. Стуб Православља св.Григорије Палама, прекинуо је помињање Патријарха, због чега је и био анатемисан и утамничен у дворској тамници око четири године (1343-1347). Православни Сабори који су следили 1341, 1347, 1351. и који се од стране многих сматрају као Васељенски, оправдали су борбу св. Григорија Паламе, и изабрали га за Архиепископа Солунског (1347).
Ево како је гласила анатема против првоборца за Православље, св. Григорија Паламе:

9. Лажни Сабор у Фиренци- Флорентинска Унија(1438-1439).
Овај сабор који је по узору на сабор у Лиону, имао за циљ уједињење православних са римокатолицима, донео је одлуку о сједињењу. Била је то нова, како се звала Флорентинска унија. Једини који није потписао унију, био је епископ Ефески св. Марко Евгеник (1392-1444), који је прекинуо помињање Константинопољског Патријарха и никад више није саслуживао ни са једним од оних епископа који су потписали унију. Чак шта више, оставио је посмртно завештање да не буду примљени Патријарх и епископи који су потписали, ни након смрти, ни на сахрану, ни на његове парастосе.”Бежите на сваки начин од општења са њим (са Патријархом) и нити саслужујте са њим, нити га помињите, ни онога архијереја, већ га сматрајте као вука и најамника.
„Они клирици који прекидају помињање Патријарха пре саборске одлуке када проповеда догмате различите од оних који су прописани, не само да не чине раскол (дакле, нису расколници), већ су достојни части од стране Православних“.
То се десило у горе споменутим догађајима, где су корифеји Оци прекинули помињање својих “архипастира“ пре сваке Саборске одлуке.

Закључак:

Из свега овога што смо навели можемо да кажемо да свети Оци никада нису помињали злославне (какодоксе) Патријархе и Архијереје. Када су се појављивале такве околности прекидали су њихово помињање и свако општење са њима. У томе имамо и сагласност св. Отаца (consensus partum).
Неопходан услов за спасење је чист живот и права Вера. А екуменизам је све друго осим праве Вере. Он је “свејерес” (о. Јустин Поповић); “гори је од свејереси” (проф. Анреас Теодору); “смртна опасност за Православље” (Спиридон Балалис); “он је ново Вавилонско ропство” (о. Георгије Металинос); “он је највећа прелест наше епохе, и највеће и најјаче искушење” (Навпактски Јеротеј); “екуменизам је јерес” (Архиепископ Христодул).
Аријанство, монофизитство, монотелитство, иконоборство, и са њима папизам, познате су јереси у другим епохама, а екуменизам је јерес ове наше епохе.
Једини лек је у датом случају; прекидање помињања и општења.

„Треба да знаш да ако и ми не прихватимо борбу за заштиту Цркве, у какву су непријатељи здравог учења ступили против Цркве, еда би је уништили и разорили, онда ничега нема што ће спречити да истина, нападнута од непријатеља, сасвим пропадне, а ми ћемо бити подвргнути осуди Божјој што нисмо ревносно и сложно по Богу учинили оно што треба за сједињење свих помесних Цркава“ (Писмо 65).

Свети Григорије Богослов - Лава се не треба бојати. И леопард је блага животиња. Чак ће се и змија од нас уплашити и побећи (ако је случајно не нагазимо). Али има нешто чега се треба много бојати, а то је лоших епископа! Не треба се плашити достојанства њиховог трона. Сви имају достојанство, али немају сви благодат.   

     

 

1. Одлуком Антиохијског Сабора 379. г. био је послат у константинопољ, због охрабрења Православних који су били тамо, Свети Григорије Богослов. Када је стигао у Царски град св. Григорије није помињао Патријарха Димофила, с обзиром да је био аријанац. Када се након две године састао II Васељенски Сабор (381), Григоријe Богослов (Нанзијанзин) није био кажњен, већ је био изабран за председавајућег на Сабору.

 

2. Када је 428. г. постао Патријарх Константинопољски јеретик Несторије, Православни клирици су један за другим престајали да га помињу на свештеним службама, док је народ (лаос) излазио из цркава где се помињало његово име вичући: “Цара имамо, епископа немамо”.

 

VII Васељенски сабор (787), који је био 33 године након смрти св. Јована Дамаскина (754), свечано га је оправдао, а одаслао страшне анатеме против иконобораца и свих јеретика, као што је написано у Синодику у Недељу Православља.

6. Патријарх Константинопољски св. Герман (1222-1240), у посланици кипарским клирицима (1229), који су помињали латинске епископе, након неиздрживе присиле (Латинократија), забрањује сваку икономију (снисхођење) по овом питању, по било коју цену. Тада су наравно многи били гоњени и доживели мученички крај. У овој својој посланици Патријарх помиње између осталог: “Ви који сте истинска чеда Католичанске Цркве, бежите колико вас ноге носе од потчињења Латинима, и не узимајте од њихових руку никакав благослов. Јер боље се у кући насамо молити него да идете заједно у цркве са латиномислећима”.

 

“Палами и његовим истомишљеницима, који су се дрзнули да неканонски и без суда прекину моје помињање, од живоначалне Тројице подвргавамо оковима, и анатеми предајемо... Јован, милошћу Божијом Архиепископ Константинопоља, Новога Рима и Васељенски Патријарх”.

Све се ово збило након лажног сабора у Ферари – Фиренци, а пре Православног Константинопољског Сабора 1445.г. који је оправдао борбу св. Марка Ефеског...

 

10. Након навођења ових догађаја из историје Цркве, право и дужност прекидања помињања Патријарха који уводи новотарије у питањима вере утврђују и свештени канони 31. Св. Апостола и 15. I-II (Прво-Другог) Константинопољског у време Патријарха Фотија Великог (861). Овај веома значајан канон одређује да:

Према томе, прекидање општења у тим околностима је чврст и непомичан став.

Поштовани Оци, љубљена у Христу браћо.

Светски центри моћи, градитељи и творци глобализације, који управљају судбином планете, имају амбиције да од екуменизма направе Религију будућности, односно једну врсту федерације свих религија, са духовним управитељем планете, Папом римским. Они са сатанском лукавошћу све чине и све покрећу у том правцу. Једини излаз из ове замке смрти, у коју су се уплеле скоро све Православне Цркве је један: прекидање помињања и општења.

Истина је да се у последњим годинама много пише о овом карциному Цркве – екуменизму. На другој страни, врло мали број говори о прекидању општења са овом великом свејереси наше епохе. Оци и браћо, они личе на оне хирурге који дају одличне дијагнозе, али не дају никакав лек за излечење и не секу трули уд болесника који болује од гангрене.