понедељак, 8. децембар 2014.
недеља, 7. децембар 2014.
НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ СВ.КОНСТАНТИНА ЕСЕНСКОГ
Откривене већ друге нетрулежне мошти учесника сабора против екуменизма
Дана 1. децембра 2014. годне у Свето-Тихоновском манастиру у Џорданвилу, у Њујорку, поново су сахрањени земни остаци преосвећеног Епископа Константина Есенског, викарног епископа Источноамричке епархије Руске заграничне православне цркве који су по упокојењу 31. Маја 1996. године били најпре сахрањени у манастиру „Христос на брду“ код града Бланко у савезној америчкој држави Тексас.
Ексхумација и пренос тела епископа Константина као и организација сахране истих обављена је под покровитељством старешине манастира архимандрита Луке (Мурјанка) и братства.
„После отварања ковчега сабрани су могли
да виде нетрулежно тело светитеља, што је посебно задивљујуће јер је
место упокојења Константина неколико година било под водом, због чега су
ковчег и одежде потпуно уништени.“
Ово је, после митрополита Филарета (Вознесенског), други случај
проналажења нетљених моштију учесника Сабора против екуменизма из 1983.
године.
Ово су друге нетљене мошти учесника Сабора против екуменизма, али су истовремено и треће нетљене мошти архијереја Руске заграничне цркве. Прво су обретене мошти прослављеног чудотворца последњих времена - Јована Шангајског, затим митрополита Филарета Вознесенског а сада и владике Константина Есенског. Поштовање блаженог из ове помесне цркве је задобио и јеромонах Серафим Роуз - духовно чадо св. Јована Шангајског а високо поштовање задобили су и митр. Антоније Храповицки и архиеп. Аверкије Џорданвилски.
Епископ Константин је рођен 1907. године као Емануил Есенски у Санкт Петерсбургу. Већ прве године револуције, породица Есенски одлази у Ригу у Литванију. Емануил је као једанаестогодишњак остао без родитеља.Отац је као царски чиновник страдао од бољшевика, а мајка је недуго потом доживела срчани удар. По окончању школовања, Емануил је радио у апотеци, а истовремено је учио иконописање код старообредског мајстора иконописања Пимена Софронова. Године 1928. уз благослов новомученика архиепископа Јована Рижског, Емануил уписује богословске студије, а након две године одлази у Париз где даље стиче докторску титулу на Институту Св. Сергија Радоњешког. Године 1933. бива рукоположен у чин свештеника, а 1938. Године прелази из Паришке митрополије под јурисдикцију Руске заграничне православне цркве. Године 1949. Коначно одлази у емиграцију у Сједињене Америчке Државе и постаје старешина Покровског храма у Глен-Кову у држави Њујорк, а кратко је службовао и у Вашингтону и у Трентону, у савезној држави Њу Џерзи. Упамћен је по томе што је волео лепоту дома Божјег и у том правцу није штедео своје дарове иконописања. Такође, био је посвећен богослужењима. Његове службе су биле свечане и нарочито молитвене. Године 1967. отац Емануил прима монашки постриг од стране Архиепископа Аверкија у манастиру Св. Тројице и добија име Константин, а два месеца касније, на празник Курске иконе Пресвете Богородице „Знамење“ постаје Епископ бризбејнски. Године 1978. Епископ Константин постаје Епископ бостонски и викар Источно-америчке епархије, а након три године стиче паству и у Великој Британији. Године 1983. Епископ Констатин учествује на Сабору Руске заграничне цркве на којем је анатемисана јерес екуменизма.
 |
Учесници сабора из 1983 који су анатемисали екуменизам |
Епископ Константин се одликовао строгим аскетским начину живота – храну и одмор током ноћи је свео на најмању меру, а монаси памте да је светло у његовој келији горело и после поноћи када је он читао молитвено правила након чега би негде око два сата после поноћи пролазио поред келија и благосиљао монахе који су тада спавали. Аскетски живот Епископа Константина је био награђен и даром покајања. Наиме, последњих година, Епископ је пред причешће Светим Тајнама често искрено плакао.
Услед погоршања здравственог стања, године 1985. Епископ Константин се повлачи са места активне епископске службе и остатак живота проводи у манастир „Христос на брду“ у Тексасу.
Као и давне 1996. године када је био Епископ менхетенски, тако је и ове године опело, овог пута над нетрулежним моштима Епископа Константина Есенског, служио Митрополит Иларион који се најпре обратио присутнима беседом о животном путу Епископа Константина, а потом се и захвалио архимандриту Луки за труд на отварању гробнице и пренос остатака светитеља у Свето-Тројицку обитељ.
Након опела, нетрулежне мошти Епископа
Константина су касније сахрањене у братској гробници поред олтара
Свето-Тројицког саборног храма, где почивају многи други архијереји
Руске заграничне цркве као и братија манастира. Поводом овог питања
постоје контроверзе, тј. поставља се питање оправданости поновног
сахрањивања, уколико су то нетрулежне мошти.
Анатема против екуменизма
Првојерарх РПЗЦ, Филарет Вознесенски је први од учесника сабора против екуменизма коме су раније пронађене нетрулежне мошти.
На свом архијерејском сабору Руска Загранична Црква донела је „АНАТЕМУ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА“ која гласи:
„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!“ (Orthodox Life, 1983.г.)
Вредно је прочитати и тумачење донешене анатеме архиепископа женевског Антонија, који између осталог поручује верницима:
„Чувајте их се (екумениста). Припадали су нама али су нас за неког времена оставили, они више уопште нису део нас. Црква стуб и тврђава истине их предаје према сведочењу апостоловом највишем суду – суду Божјем…. Хришћани морају живети у узајамној љубави, али не смеју из тога разлога жртвовати истину.“ (женева, мај 1984.г.)
Каснији архиепископ РЗЦ г. Виталије у свом чланку у вези ове анатеме написао је:
„Доношењем ове анатеме заштитили смо своју паству од овог апокалиптичког искушења и тиме смо нехотице истовремено поставили озбиљно питање савести свих помесних Цркава које морају пре или касније, овако или онако да дају одговор. Њихова духовна будућност у универзалној Православној Цркви зависиће од одговора на то питање. Мада је по црквеном праву ова анатема коју смо донели чисто локалног карактера и ствар Руске, тј Православне Цркве у Дијаспори, ипак је она de facto од огромног историјског значаја, за цели свет, историју и Цркву јер је сам екуменизам јерес светских размера… За нас је ово велики крст који нам је Господ дао, али нисмо више могли да ћутимо јер је „ћутање исто што и издаја истине, од које да нас Господ све сачува.“
1998., 13 година после упокојења пронађене су нетрулежне мошти митрополита Филарета.
 |
 Светотројицки манастир - Џорданвил |
субота, 6. децембар 2014.
БЕСЕДА НА БЛАГОВЕСТИ И УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
.png)
.jpg){kind=link}
Много празника у част Мајке Божије има Православна црква. Пре свега дванаест Великих празника, а затим мноштво празника у част чудотворних икона. Празника има много али нарочито се својим значењем и својом торжественошћу истичу два из дванаест Великих празника: један је радосни, светли пролећни празник Благовести Мајке Божије, а други је празник с краја лета и почетка јесени – Успење Мајке Божије.
Празник Благовести је оштро поделио земни живот Преблагословене Дјеве на два периода: до тог догађаја Она је била скоро потпуно непозната, живела је просто, као благочестива јудејска девојка. Али када је пред њу стао архангел Гаврил, тада је Њена будућа слава заблистала пред Њом, када је он почео да Јој говори да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и Његовом царству неће бити краја. И ето, Она, подстакнута тиме, жури ка праведној Јелисавети и слуша од ње почетак будуће хвале: '' Откуда мне сие: да придет Матерь Господа Моего ко мне?! (Откуда мени ово да дође мати Господа мога мени)''. Она слуша то о себи и открива Јој се Њена будућа слава и Сама говори: "Отныне ублажат Мя вси роди" (Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји).
Па ипак, Она и даље живи својим животом у коме је изабрала пут најдубљег смирења. У Јеванђељу се Она релативно мало спомиње, о Њој се много више говори у књизи Дела апостолских. Она се само једанпут спомиње у Јеванђељу, а у Делима апостолским много пута.
Ми знамо из историје Цркве да је Она била центар духовног живота за православне хришћане почевши од светих апостола. Али, несумњиво по њеној жељи, а може бити, у ствари, по њеном наређењу, апостоли ништа о Њој нису написали. Тако је скроман био Њен земни удео! Она је живела и ничим се није издвајала, као и Њен божанствени Син, када је живео на земљи. Он је живео као да није ништа посебно, као да се ничим није издвајао од других осим, наравно, по Његовом изузетном учењу. Тако је и Она смирена била.
Један црквени писац спомиње предање које се сачувало у црквеној историји, како Јој је некада писао писмо свети Игњатије, који се као дете удостојио тога да га Сам Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже ''Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство небеско''. Када је писао ово писмо он је био већ младић који је примио хришћанство. Слушавши много о Дјеви Марији и Њеном Божанском Сину од апостола Јована Богослова, он пише Дјеви Марији то писмо. Православни, али још млади Игњатије Јој пише: ''Ја сам много слушао о Твом божанском Сину од апостола Јована''. Он пита да ли може да Је види и пише: ''Било би лепо кад би ме Ти удостојила да се сретнемо и лично се упознам са Тобом''. И ето, онај који све ово пише, говори: зар није дирљиво помислити да је Дјева Марија, добивши то писмо, села за сто, можда наместивши своју одећу да јој не би сметала, узела перо и почела да пише одговор. Одговор Игњатију, који је Она почела са: ''Смирена послушница Исуса Христа''. Тако је Она одговорила на његово писмо. Како је Она само смирена била!
Али ето, ускоро Јој се јавља архангел Гаврило и благовести нову радост о томе да ће се ускоро преселити ка своме Сину. Она је то чула и почела да се спрема за Свој исход. Наравно, сви су плакали, сами апостоли су плакали јер кад добар човек умире сви који су га познавали плачу али, истовремено, њихова кончина је и прелазак у њихово ново постојање у божанственој слави. Тако је било и са Њом! Проводили су је апостоли, торжествено су је сахранили.
Апостоли су имали благочестив обичај. Они су, после вазнесења Господњег, када су се сабирали заједно за трпезу, памтећи речи божанственог Учитеља : ''Ја сам с вама у све дане до свршетка века'', и тврдо верујући Његовим божанским речима, када су седали за сто, за трпезу, то главно место остављали празно нимало не сумњајући у то да Он невидљиво пребива са њима. Тако је било и сада.
Када су апостоли, обраћајући се Спаситељу Који невидљиво присуствује са: ''Господе Исусе Христе помози нам!'', хтели да то ураде на крају своје трпезе, одједном их је обасјала чудесна светлост. У тој светлости, они су видели у слави, окружену анђелима и архангелима и свим силама небеским како Јој благочестиво припадају – Дјеву Марију, али не у оном смиреном виду, у ком је раније била – већ као Царицу неба и земље, сијајући у божанској слави. Она им је предала мир, мир Сина Свога и рекла: ''Ја сам с вама до свршетка века''. И од тада су они, после уобичајеног призивања Господа, говорили: ''Пресвета Богородице, помажи нам!''
И ето, тај возглас Црква памти. То што је Она рекла њима, то је кроз њих рекла свима нама. Није без разлога Њен божански Син на крсту, кроз апостола Јована, усиновио Њој сав људски род. Она је заиста љубећа мајка, која се брине о свакој људској души. А ми знамо да добра мајка воли сву своју децу – и добру и лошу, и послушну и непослушну, а за лошу је још више боли њено мајчинско срце. Тако и сваки од нас може смело да се обрати Њеној материнској љубави.
Али, треба памтити и оно очему сам већ говорио. Недавно се једном човеку јавила Дјева Марија у слави, окружена сјајном светлошћу, али он је видео да је Њен пречисти лик измучен, да је пун туге и муке и да по Њеном лицу теку сузе. Она му је рекла: ''Врати се на земљу и питај људе када ће ме напокон пожалити? Они ме муче својим гресима! Ја се за њих молим све време пред Сином Својим, али њихови греси не дају Мојој молитви да прође до престола Мога Сина. Намучила сам се – нека се сажале на Мене''.
Памтимо то, љубљени, да је наш живот у греху измучио Њу нашом исквареношћу у гресима, и зато исправимо своје срце да бисмо живели пуним хришћанским животом, у покајању и добрим делима. Амин.
среда, 3. децембар 2014.
О ПРЕКИДАЊУ ПОМИЊАЊА ПАТРИЈАРХА ПРЕ САБОРСКЕ ОДЛУКЕ
У једном од својих писама св. Василије пише једном епископу о потреби борбе и подвига за Цркву и истиниту православну веру:
Када су се Свети Оци
суочавали са клириком – јерархом, који не управља правилно речју истине,
односно који је био јеретик, нису се молили заједно са њим и престајали
су да произносе његово име на свештеним службама (прекидање помињања)
ако је био њихов архипастир.
Тада је Патријарх Александријски св. Кирил, у посланицама упућеним клиру и
народу Константинопоља бодрио на борбу и прекидање Несторијевог
помињања. Треба нагласити да је све то било приближно 3 године пре него
што се састао III Васељенски Сабор (431), који је осудио Несторија и
оправдао држање Православних, који су већ били прекинули свако општење
са њим.
3. Седми век, Константинопољ.
У овом периоду се
појављује јерес монотелитизма, а то је учење да Христос има само
човечанску природу, а не и Божанску. Сви Патријарси су прихватили ову
јерес. Барјак праве вере држали су двојица монаха: св. Максим Исповедник
и Софроније, касније Патријарх Јерусалимски. Св. Максим је прекинуо
помињање јеретичких Константинопољских Патријараха, због чега је био
љуто гоњен. Анатемисали су га, одсекли му десну руку, одсекли језик и
послали у прогонство на Кавказ у 80. години живота. Све се то десило
двадесетак година раније пре него што се састао VI Васељенски Сабор
(680), осамнаест година након смрти св. Максима (662), који (Сабор) је
оправдао борбу св. Максима и осудио Патријархе.
4. Први период иконоборства (754-787).
Тада се са ревношћу бори велики Отац и учитељ Цркве св. Јован Дамаскин
(680-754). Њему су одсекли десну руку, која је на чудан начин била
исцељена, топлом молитвом пред иконом пресвете Богородице, док га је
иконоборачки сабор из 754. г. анатемисао.
5. Други период иконоборства (813-843).
Св. Теодор Студит (759-826), тај непоколебљиви борац, три пута је
прекидао помињање Константинопољског Патријарха. Два пута од ова три
због безаконог брака. Био је жестоко злостављан, свргнут, анатемисан и
послат у прогонство од стране иконобораца. И све то након два
иконоборачка сабора 754. и 815. г, док је један део борби св. Теодора
био пре VII Васељенског Сабора (787). Упокојио се 826. г, тј. 17 година
пре поновног васпостављања светих икона и тријумфа Православља (843).
7. Лионски Сабор - Лионска Унија (1274).
Овај „сабор“ познат под називом Лионска унија, који је донео одлуку о
сједињењу православних са римокатолицима. Клир и народ су се жестоко
успротивили. Светогорски Оци су послали Императору Михаилу VIII
Палеологу, познату Исповедничку посланицу и у наставку прекинули
помињање латиносмислећег Патријарха Јована Века. Године 1280. стижу са
војском на Свету Гору Император Михаило и Патријарх Јован Век, решени да
наметну помињање на силу. Они Оци који су остали чврсти, мученички су
пострадали, и прослављају се од стране Цркве као Преподобномученици.
Монаси манастира Ивирон били су потопљени у море а њихов спомен се врши
13. маја. Монаси манастира Зограф били су спаљени у манастирском пиргу и
празнују се 22. септембра. Монаси манастира Ватопед скончали су на
вешалима и поштују се 4. јануара. У Кареји су скончали једни на
вешалима, а други мачем посечени и славе се 5. децембра. Све се ово
збило шест година након лажног сабора у Лиону (1274) и четири године пре
константинопољског Сабора (1284), на коме је одбачена унија у Лиону и
свргнут Патријарх Јован Век. Ово велико страдање било је цена Уније!?
8. Исихастички спорови 14.века.
Папски монах Ваарлам Калабријски, долази на Исток, претвара се да је
Православни ревнитељ и шири труле догмате папизма, изазивајући смутњу и
ругајући се Православнима. Био је осуђен на Сабору 1341. г. и отишао на
Запад. Међутим, његова прелешћена мишљења пригрлили су учени и познати
византијци (Акиндин, Григора и други), епископи и сам Патријарх Јован
Калека. Стуб Православља св.Григорије Палама, прекинуо је помињање
Патријарха, због чега је и био анатемисан и утамничен у дворској тамници
око четири године (1343-1347). Православни Сабори који су следили 1341,
1347, 1351. и који се од стране многих сматрају као Васељенски,
оправдали су борбу св. Григорија Паламе, и изабрали га за Архиепископа
Солунског (1347).
Ево како је гласила анатема против првоборца за Православље, св. Григорија Паламе:
9. Лажни Сабор у Фиренци- Флорентинска Унија(1438-1439).
Овај сабор који је по узору на сабор у Лиону, имао за циљ уједињење
православних са римокатолицима, донео је одлуку о сједињењу. Била је то
нова, како се звала Флорентинска унија. Једини који није потписао унију,
био је епископ Ефески св. Марко Евгеник (1392-1444), који је прекинуо
помињање Константинопољског Патријарха и никад више није саслуживао ни
са једним од оних епископа који су потписали унију. Чак шта више,
оставио је посмртно завештање да не буду примљени Патријарх и епископи
који су потписали, ни након смрти, ни на сахрану, ни на његове
парастосе.”Бежите на сваки начин од општења са њим (са Патријархом) и
нити саслужујте са њим, нити га помињите, ни онога архијереја, већ га
сматрајте као вука и најамника.
„Они клирици који прекидају помињање
Патријарха пре саборске одлуке када проповеда догмате различите од оних
који су прописани, не само да не чине раскол (дакле, нису расколници),
већ су достојни части од стране Православних“.
То се десило у горе
споменутим догађајима, где су корифеји Оци прекинули помињање својих
“архипастира“ пре сваке Саборске одлуке.
Закључак:
Из свега
овога што смо навели можемо да кажемо да свети Оци никада нису помињали
злославне (какодоксе) Патријархе и Архијереје. Када су се појављивале
такве околности прекидали су њихово помињање и свако општење са њима. У
томе имамо и сагласност св. Отаца (consensus partum).
Неопходан услов за спасење је чист живот и права Вера. А екуменизам је
све друго осим праве Вере. Он је “свејерес” (о. Јустин Поповић); “гори
је од свејереси” (проф. Анреас Теодору); “смртна опасност за
Православље” (Спиридон Балалис); “он је ново Вавилонско ропство” (о.
Георгије Металинос); “он је највећа прелест наше епохе, и највеће и
најјаче искушење” (Навпактски Јеротеј); “екуменизам је јерес”
(Архиепископ Христодул).
Аријанство, монофизитство, монотелитство,
иконоборство, и са њима папизам, познате су јереси у другим епохама, а
екуменизам је јерес ове наше епохе.
Једини лек је у датом случају; прекидање помињања и општења.
„Треба да знаш да ако и ми не прихватимо борбу за заштиту Цркве, у какву су непријатељи здравог учења ступили против Цркве, еда би је уништили и разорили, онда ничега нема што ће спречити да истина, нападнута од непријатеља, сасвим пропадне, а ми ћемо бити подвргнути осуди Божјој што нисмо ревносно и сложно по Богу учинили оно што треба за сједињење свих помесних Цркава“ (Писмо 65).
Свети Григорије Богослов - Лава се не треба бојати. И леопард је блага животиња. Чак ће се и змија од нас уплашити и побећи (ако је случајно не нагазимо). Али има нешто чега се треба много бојати, а то је лоших епископа! Не треба се плашити достојанства њиховог трона. Сви имају достојанство, али немају сви благодат.
1. Одлуком Антиохијског Сабора 379. г. био је послат у константинопољ, због охрабрења Православних који су били тамо, Свети Григорије Богослов. Када је стигао у Царски град св. Григорије није помињао Патријарха Димофила, с обзиром да је био аријанац. Када се након две године састао II Васељенски Сабор (381), Григоријe Богослов (Нанзијанзин) није био кажњен, већ је био изабран за председавајућег на Сабору.
2. Када
је 428. г. постао Патријарх Константинопољски јеретик Несторије,
Православни клирици су један за другим престајали да га помињу на
свештеним службама, док је народ (лаос) излазио из цркава где се
помињало његово име вичући: “Цара имамо, епископа немамо”.
VII Васељенски сабор (787), који је био 33 године након смрти св. Јована Дамаскина (754), свечано га је оправдао, а одаслао страшне анатеме против иконобораца и свих јеретика, као што је написано у Синодику у Недељу Православља.
6. Патријарх Константинопољски св. Герман (1222-1240), у посланици кипарским клирицима (1229), који су помињали латинске епископе, након неиздрживе присиле (Латинократија), забрањује сваку икономију (снисхођење) по овом питању, по било коју цену. Тада су наравно многи били гоњени и доживели мученички крај. У овој својој посланици Патријарх помиње између осталог: “Ви који сте истинска чеда Католичанске Цркве, бежите колико вас ноге носе од потчињења Латинима, и не узимајте од њихових руку никакав благослов. Јер боље се у кући насамо молити него да идете заједно у цркве са латиномислећима”.
“Палами и његовим истомишљеницима, који су се дрзнули да неканонски и без суда прекину моје помињање, од живоначалне Тројице подвргавамо оковима, и анатеми предајемо... Јован, милошћу Божијом Архиепископ Константинопоља, Новога Рима и Васељенски Патријарх”.
Све се ово збило након лажног сабора у Ферари – Фиренци, а пре Православног Константинопољског Сабора 1445.г. који је оправдао борбу св. Марка Ефеског...
10. Након
навођења ових догађаја из историје Цркве, право и дужност прекидања
помињања Патријарха који уводи новотарије у питањима вере утврђују и
свештени канони 31. Св. Апостола и 15. I-II (Прво-Другог)
Константинопољског у време Патријарха Фотија Великог (861). Овај веома
значајан канон одређује да:
Према томе, прекидање општења у тим околностима је чврст и непомичан став.
Поштовани Оци, љубљена у Христу браћо.
Светски центри моћи, градитељи и творци глобализације, који управљају судбином планете, имају амбиције да од екуменизма направе Религију будућности, односно једну врсту федерације свих религија, са духовним управитељем планете, Папом римским. Они са сатанском лукавошћу све чине и све покрећу у том правцу. Једини излаз из ове замке смрти, у коју су се уплеле скоро све Православне Цркве је један: прекидање помињања и општења.
Истина
је да се у последњим годинама много пише о овом карциному Цркве –
екуменизму. На другој страни, врло мали број говори о прекидању општења
са овом великом свејереси наше епохе. Оци и браћо, они личе на оне
хирурге који дају одличне дијагнозе, али не дају никакав лек за излечење
и не секу трули уд болесника који болује од гангрене.
уторак, 25. новембар 2014.
О КРСНОЈ СЛАВИ
Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље.
Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили. Тако, на прнмер, Свети Мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа – јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: „Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањају Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса, док се они који служе лажним боговима уподобљавају ннштавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао“. Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведннке, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.
Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хрншћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу – наше Крсно Име, то јест благословио је нашу србску породичну Славу: да свака србска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша србска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: „Ко Крсно Име слави, оно му и помаже“.
Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши претци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, кад смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.
Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хршћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједнници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку, у Њему који је „Првенац међу многом Браћом“, а Браћа су Његова пре свега Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и Сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
Света Крсна Слава управо и има тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божији, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе:
„Данас нас блатодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: Благословен Који долази ( Христос и Светитељ ) у име Господње; Слава Богу на висини!“
четвртак, 20. новембар 2014.
О РЕВНОСТИ НЕ ПО РАЗУМУ - Св.Марко Ефески
Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори (I Кор. 1, 10) – зато да бисте нашу истиниту и од Отаца предану веру сачували као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада смо имали Веру која ни у чему није имала недостатака, па нам није потребан Сабор или Акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике Васељенских Сабора, и Отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, Вера наша, добро наслеђе наших Отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да ми одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1, 8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни Сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих Ученика.
Молим вас пак, браћо – каже божанствени апостол – да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобих (Рим. 16,17-18). Тврдо стоји темељ Божији, имајући овај печат (II Тим. 2, 19).
Дакле, браћо, бежите од латинских новотарија, као и од оних који их уводе и укорењују, и љубављу међу собом повезани у једно тело и један дух, једнодушни, једномислени (Фил. 2,2), саберите се у једну главу нашу – Христа. Јер бесмислено би било да увек изнова због хладног подозрења имамо непријатељство према браћи и „ревност не по разуму“ (Рим. 10,2), како нам се не би догодило да, под изговором ревности за веру, подстичемо непријатељство и препирке међу собом, јер без присуства љубави према браћи, права вера никоме неће помоћи (I Кор. 13). Но ви, преподобни оци и браћо, имате и имаћете и једно и друго, и ја сам вас мало подсетио на то по дугу љубави, и са овим врлинама ви ћете изаћи пред Владику, сијајући као сунце у Царству Оца вашег.
Молите се и за мене, да бих остатак живота провео по вољи Божијој, како бих могао, сачувавши чврсто до краја добро исповедање, да добијем неко последње место међу оним људима који су угодили Богу …
Пријавите се на:
Постови (Atom)