О КРСНОЈ СЛАВИ

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље.

Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.

Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили. Тако, на прнмер, Свети Мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа – јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: „Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањају Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса, док се они који служе лажним боговима уподобљавају ннштавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао“. Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведннке, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.

Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хрншћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу – наше Крсно Име, то јест благословио је нашу србску породичну Славу: да свака србска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша србска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: „Ко Крсно Име слави, оно му и помаже“.

Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши претци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, кад смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.

Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хршћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједнници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку, у Њему који је „Првенац међу многом Браћом“, а Браћа су Његова пре свега Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и Сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.

Света Крсна Слава управо и има тај смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божији, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светих, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.

Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе:

„Данас нас блатодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: Благословен Који долази ( Христос и Светитељ ) у име Господње; Слава Богу на висини!“

О РЕВНОСТИ НЕ ПО РАЗУМУ - Св.Марко Ефески

Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори (I Кор. 1, 10) – зато да бисте нашу истиниту и од Отаца предану веру сачували као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада смо имали Веру која ни у чему није имала недостатака, па нам није потребан Сабор или Акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике Васељенских Сабора, и Отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, Вера наша, добро наслеђе наших Отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да ми одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1, 8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни Сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих Ученика.

Молим вас пак, браћо – каже божанствени апостол – да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобих (Рим. 16,17-18). Тврдо стоји темељ Божији, имајући овај печат (II Тим. 2, 19).

Дакле, браћо, бежите од латинских новотарија, као и од оних који их уводе и укорењују, и љубављу међу собом повезани у једно тело и један дух, једнодушни, једномислени (Фил. 2,2), саберите се у једну главу нашу – Христа. Јер бесмислено би било да увек изнова због хладног подозрења имамо непријатељство према браћи и „ревност не по разуму“ (Рим. 10,2), како нам се не би догодило да, под изговором ревности за веру, подстичемо непријатељство и препирке међу собом, јер без присуства љубави према браћи, права вера никоме неће помоћи (I Кор. 13). Но ви, преподобни оци и браћо, имате и имаћете и једно и друго, и ја сам вас мало подсетио на то по дугу љубави, и са овим врлинама ви ћете изаћи пред Владику, сијајући као сунце у Царству Оца вашег.

Молите се и за мене, да бих остатак живота провео по вољи Божијој, како бих могао, сачувавши чврсто до краја добро исповедање, да добијем неко последње место међу оним људима који су угодили Богу …

АКАТИСТ СВЕТОМ ФИЛАРЕТУ ВОЗНЕСЕНСКОМ - ИСПОВЕДНИКУ

Тропар, глас 8.

Ис­по­вед­ни­че Пра­во­сла­вља, изабрани ар­хи­па­сти­ру Цр­кве Хри­сто­ве, по­след­њих вре­ме­на велики све­тил­ни­че, Исти­ни­тог Пра­во­сла­вља чу­ва­ру и по­бор­ни­че. Је­ре­си но­ве екуменизма веч­ни по­сра­ми­те­љу, ка­но­на све­ште­них и дог­ма­та божанствених учи­те­љу. Бо­го­но­сни оче наш Фи­ла­ре­те, моли милостивога Бога да Цр­кви мир дарује, а душама нашим велику милост.

КОНДАК 1

Изабрани архипастиру стада Христовог, одбрано вере православне, ти који верне учиш побожности и прекореваш неверне, пламени разобличитељу јеретика, молитвениче за оне који те поштују и брзи помоћниче у невољама и иискшењима, приписујући ти похвале, са љубављу кличемо:

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

 

ИКОС 1.

Ангелски образ у младости примивши и ангелски читав живот свој поживевши, сада са ангелима ликујеш пред престолом Божијим, а ми пак, поштујући те као истинског пастира и неуморног молитвеника за нас, кличемо ти овако:

Радуј се васпитаниче богољубивих родитеља, радуј се од малих ногу изабрани. Радуј се ти који си службу Божију од детињства заволео, радуј се ти који од вере праве никада ниси одступио. Радуј се ти који си Свете Оце за наставнике узео, радује се јер си познање истине од Бога примио.

Радуј се силни бранитељу Православља, радуј се јереси старих и нових противниче.

Радуј се непоколебљиви стубе вере, радуј се заступниче оних који су због вере гоњени.

Радуј се украсе Цркве Христове, радуј се велика утехо верних.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 2.

Видећи Господ Цркву Своју у многим невољама, и верне по читавом свету гоњене од лажне браће и јеретика, посла дух Свој на тебе, светитељу Филарете, да разобличиш све оне који су од праве вере одступили; тога ради сада, оснажени твојим богомудрим речима, православно појемо Богу: Алилуја.

ИКОС 2.

Светоотачки начин размишљања душом својом усвојивши, светитељу, прозрео си све предстојатеље Цркве који газе заповести Христове целивајући јеретике и злочестиве: тога растужио си се у духу и глас свој подигао у заштиту православних догмата. Зато ти кличемо:

Радује се архипастиру истински и исповедниче, радуј се крине који си дивно процветао сред трња.

Радуј се мачу духовни који одсеца главе јеретичке, радуј се пресветли светилниче вере православне.

Радуј се учитељу покајања, радуј се разобличитељу безбожника.

Радуј се познати узоре милосрђа, радуј се исцелитељу недуга душевних и телесних.

Радуј се ангеле руског расејања, радуј се заступниче вечнога спасења за верне.

Радуј се стубе огњени који нам показује пут у тами века лукавог, радуј се радости православних по читавом свету.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

 

КОНДАК 3.

Укрепљен силом свише, живећи најпре у земљи кинеској, непоколебиво си пребивао у исповедању вере; и када се сви архијереји и свештеници харбински прилепише уз оне који помињаху безбожне власти, ти једини тада ниси хтео да се молиш за њу, разобличујући одступнике; ране и гоњења од безбожника претрпевши, Богу си клицао: Алилуја.

ИКОС 3.

Имајући ум утврђен у Богу, светитељу Филарете, живео си непоколебљиво и храбро, трпећи вере ради искушења и невоље, те ни заблуда родитеља није могла помрачити светлост исповедања твога, него су се у твом животу заиста испуниле речи Христове: који љуби оца или матер више него Мене, није мене достојан. Тога ради кличемо ти:

Радуј се ти који своја уста ниси упрљао лажју и обманом, радуј се јер си смело разобличио одступништво сергијанаца.

Радуј се ти који ниси утајио истину од пастве своје, радуј се јер си тиме оца лажи на плач натерао.

Радуј се јер су те богоборци на смрт љуту осудили, радуј се ти који си десницом Божијом од огњене смрти спасен.

Радуј се јер си се удостојио удела мученика, радуј се ти који верне избављаш од сваке напасти.

Радуј се ти што од пламена страсти избављаш оне који те поштују, радуј се ти што хладиш жегу патње онима који страдају.

Радуј се тврди чувару оних који стоје на кемену вере, радуј се ти што у Царству Небеском славу Божију гледаш.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 4.

Бура узнемирујућих помисли подиже се у души твојој светитељу када усхтеше архијереји Цркве Руске да те удостоје епископског чина, јер себе ниси сматрао достојним тог високог звања. Стога хвалимо смиреномудрост твоју и молимо те да њеним капима оросиш и нас који болујемо од гордости, кличући Богу: Алилуја.

ИКОС 4.

По читавом руском расејању чу се радосна вест када те свештени Сабор узведе на просветитељски престол Руске Цркве која пребива у изгнанству, и народ твој клицаше ти:

Радуј се нови Мојсије из далеке земље призвани да напасаш стадо Божије; радуј се Богопросвећени архипастиру који си нам од Господа дат за наставника.

Радуј се ти који ходиш у једномислију са Светим Оцима, радуј се јер умом стално гледаш горе.

Радуј се ти који одбацујеш савете млаких у вери, радуј се ти који лукаве речи у ништавило претвараш.

Радуј се ти који Божанско Јеванђеље у уму држиш, радуј се јер си нас научио да пазимо на заповести Божије.

Радуј се ти коме су у устима заиста речи Божије, радуј се јер молитвом својом болесне исцељујеш.

Радиј се богоделатниче истински, радуј се свагдашњи за нас молитељу.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 5.

Као Богом вођена звезда,светитељу, засијао си свету палом у мрак безбожништва и јереси онда кад заиста понеста преподобних на земљи, и у вери сви бејаху као сирочад; и не од људи него од Бога поучаван, светлошћу Православља развејао си маглу јеретичку, тога ради с краја на крај земље сви ревнитељи праве вере радују се због тебе и кличу Господу: Алилуја.

ИКОС 5.

Видећи те како сијаш православним исповедањем, људи од света и неверни распаљиваху се злобом, док се верни много радоваху. Сада те Црква за светога поштује, овако ти појући:

Радуј се украсе Руске Цркве, радуј се ризнице чистоте и кротости.

Радуј се ти који си семе правде Христове по свету сејао, радуј се ти који си нас усмеравао на стазе спасења.

Радуј се ревнитељу светих канона, радуј се изобличитељу неразумне икономије.

Радуј се угодниче Божији који си ум Христов стекао, радуј се ти који си живот провео у труду и подвигу.

Радуј се ти што непрестано бдиш над својим стадом, радуј се ти што си пропатио од лажне браће.

Радуј се врте испуњени духовним плодовима, радуј се чврста оградо Цркве Христове.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 6.

Као проповедник догмата православних пред читавим светом јавио си се, громогласно објављујући јединство саборне и апостолске Цркве Христове и разобличујући безбожни свесветски савет лажних цркава. Све си јерархе позивао на брижно чување вере православне, али они за твоје речи нису марили, него су похрлили у загрљај одступницима, не знајући да православно поју Богу:Алилуја.

ИКОС 6.

По читавој земљи беху објављене речи твоје, светитељу Филарете, и сви верни приклонише главе хвалећи Бога јер те је послао народу своме као избављење од злих људи који вређаху Цркву, стога ти и клицаху:

Радуј се ти који си Руску Цркву у Православљу утврдио, радуј се јер јој ниси допустио да скрене са правога пута.

Радуј се ти који си укрепио грчке ревнитеље вере, радуј се јер си им апостолско пријемство обновио.

Радуј се помоћниче цркве Катакомбне, радуј се ти који си управио тајну Цркву у Русији.

Радуј се верни заштитниче свих гоњених због вере, радуј се заступниче покајника пред милосрдним Богом.

Радуј се јер си презрео саблазни овога света, радуј се ти који си се добро сачувао.

Радуј се јер ниси лишен свога венца, радуј се јер си добио удео спасења.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 7.

Усхте Господ да у Православљу утврди мали остатак верних својих, тога ради дарова ти премудрост и речи за саветовање и разобличење одступника и маловерних, вернима на радост и укрепљење, да би неућутно певали : Алилуја.

ИКОС 7.

Као новог Марка показа те Господ читавом свету, али не из Ефеса, него из земље кинеске засветлелог, а по доласку на Запад просветљеног свом светлошћу истине под сунцем, јер море богонадахнутих речи твојих потопи све јеретике, те ти стога кличемо:

Радуј се јер си непорочно на путевима Господњим ходио, радуј се јер си ос сујете света мудро очи одвратио.

Радуј се ти који си правду Божију у Цркви благовестио, радуј се јер истину Господњу и спасење ниси сакрио.

Радуј се јер си разобличио дрскост јеретика, радуј се јер си закључао њихова богохулна уста.

Радуј се јер си паству у правоверју сачувао, радуј се јер си ревнитеље вере утврдио.

Радуј се јер си обрадовао збор Светих Отаца, радуј се јер си од Господа мноштво венаца стекао.

Радуј се ти који уразумљујеш заблуделе и неверне, радуј се ти чије име значи љубав према добродетељима.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 8.

Велико чудо видимо од тебе, светитељу: као стуб вере православне јавио си се онда кад не беше учитеља нити гласа потпоре, него се само саблазни и лукавства, као никад пре, умножаваху по земљи. И како си само сачувао своје исповедање, кад није било никога да те подржи или помогне, него су ти чак многи противречили, називајући те безумником и гордељивцем. Уистину, Бог те је утврдио, Онај Коме појемо:Алилуја.

ИКОС 8.

Сав на висинама умом пребивајући, оче, ниси се поколебао пред безумним речима сујетних мудраца, јер си, сазрецавајући вишње, путеве своје богомудро поверавао речима Светих Отаца, којима си се сада на небесима присајединио. Моли се и за нас, да се утврдимо на путевима њиховим, како бисмо ти клицали:

Радуј се велики учитељу васељене, радуј се силни разобличитељу неверних.

Радуј се ти који светло сијаш правоверјем, радуј се јер облак јереси разгониш.

Радуј се учитељу словесних оваца, радуј се житељу небеских насеља.

Радуј се просвећени духовном благодаћу, радуј се освећени храме Духа Светога.

Радуј се јер телом на земљи непропадљиво почиваш, радуј се јер духом на небесима пребиваш.

Радуј се док гледаш твоја верна чеда, радуј се док нас тешиш у невољама и патњама.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 9.

Сва природа ангелска задиви се пред животом твојим равноангелским и красотом исповедања твога, а ми, хвалећи те усрдно, називамо те Ангелом Цркве Филаделфијске, јер си сачувао реч Господњу и ниси се одрекао имена Његовог пред лицем екуменистичког зборишта лукавог, који тежи да цркву антихристову на месту Христове подигне, и где се све заблуде и пороци у једно стапају. Стога те молимо да нас у години љутих искушења сачуваш у Православљу, да бисмо Богу верно појали: Алилуја.

ИКОС 9.

Беседнике многоречите као рибе безгласне видимо пред тобом, светитељу Филарете, како не знају шта би приговорили Богомудрим речима твојим, а ако се и усуде, опет се посраме, показујући јасно своје зломудрје.А ми, следујући твоме и свих од века светих отаца учењу, весело ти кличемо:

Радуј се јер си као Марко Ефески јеретике отерао, радуј се јер си са Кипријаном Картагинским јединство Цркве обновио.

Радује се јер си са великим Максимом јерархе одступнике разобличио, радуј се ти који си се од Теодора Студита храбрости научио.

Радуј се учениче верни васељенских учитеља,радуј се светитељу који сијаш у њиховом збору.

Радуј се светих постника сарадосниче, радуј се равноангелни сабеседниче ангела.

Радуј се ти који си прославио нове светитеље земље руске, радуј се јер се данас и сам са њима прослављаш.

Радуј се јер си славно ступио у вечни живот, радуј се огњени стубе побожности.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

 

КОНДАК 10.

Желећи да спасе Цркву Своју од најезде лукавих јеретика, Господ ти дарова познање истине и реч мудрости, како би посрамио нове одступнике и у Православљу утврдио стадо Христово које ти пева : Алилуја.

ИКОС 10.

Стена свим вернима, Пресвета Дјева, на чудесан начин увери све верне у исправност пута твога, светитељу, миро целебно из иконе Своје Иверске обилно источивши, зато ти кличемо:

Радуј се јер си својом верношћу Православљу Богомајку обрадовао, радуј се ти који си речи богомудре источио као Она миро.

Радуј се јер си демонско збориште презрео, радуј се јер си мир са богоодступницима омрзао.

Радуј се јер си похвално непријатељство са њима заволио, радуј се јер пастви општење са њима ниси допустио.

Радуј се мирохранилице испуњена вером миомирисном, радуј се јер си живео у послушности Светим Оцима.

Радуј се житељу Небеског Јерусалима, радуј се водичу верних ка њему.

Радуј се Цркве Христове свећњаку огњени, радуј се чашо испуњена духовним пићем.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 11.

Песму неућутну Богу на небесима узносећи, светитељу Филарете, достојну награду за труд свој од њега прими, али ни нас не напусти заступништвом твојим, да насладивши се чудесима твојим, Господу појемо: Алилуја.

ИКОС 11.

Као светозарни светилник вере православне јавио си се онда кад Сабор Цркве Руске, тобом предвођен, страшну анатему на нове јеретике изрече. Тога ради верна чеда Цркве по читавом свету од радости заиграху и клицаху ти:

Радуј се ти који си напојио жедне праве вере, радуј се ти који си са подлом змијом у борбу ступио.

Радуј се јер си јерес над јересима преславно оборио, радуј се јер си прекинуо општење са новим одступницима.

Радуј се јер си заповести Господње непрестано чувао, радуј се јер одежде свештене ниси упрљао.

Радуј се јер си млакост лаодикијску разобличио, радуј се јер си верност филаделфијску показао.

Радуј се часни камену темељцу небескога града, радуј се чудесна оградо оних који ти притичу.

Радуј се свети ангеле Руске Цркве, радуј се наш усрдни заштитниче пред Богом.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 12.

Благодаћу Божијом утврђен, до краја живота свога стајао си непоколебљив у вери, светитељу Филарете. Иако си мало снаге имао, ипак ниси допустио богопротивним одступницима да прогутају Цркву Руску која је у расејању живела, те су тако и верни по читавом свету могли да пронађу истинске архипастире, и сада благодарећи теби Богу певају: Алилуја.

ИКОС 12.

Опевајући, светитељу, патње и подвиге твоје, преузете ради Истинског Православља , моштима твојим у Духу се клањамо, јер ако и опет сакрише у земљу тело твоје нетљено и одступише од исповедања твога, ипак ти са запада и севера, мора и истока верна чеда кличу:

Радуј се лозо прекрасна врта Христовог, радуј се верни служитељу Речи Божије.

Радуј се ти који си тражио једино потребно, радуј се ти који си Царство непоколебиво стекао.

Радуј се посниче и прекрасни молитвениче, радуј се узоре пастира и светилниче.

Радуј се јер си заиста царски свештеник, радуј се оградо Цркве Христове од вукова.

Радуј се брзи помоћниче нишчим и убогим, радуј се радости наша пресветла.

Радуј се светитељу Филарете, Цркве Православне велики заштитниче.

КОНДАК 13.

О, предивни светитељу Христов Филарете, који си у последња времена на свећњаку Цркве попут древних отаца засијао и нове јеретике од Цркве Божије преславно одагнао утврдивши веру по свим крајевима, и на небеса се са славом преселио, стојећи пред престолом Божијим моли се за оне који те поштују, да буду сачувани у Православљу и удостоје се да у Цркви Божијој заједно са тобом певају Господу: Алилуја.

Овај кондак понавља се три пута

Затим се поново чита Икос 1. И Кондак 1.

МОЛИТВА:

О светитељу оче наш Филарете, Богом изабрани, последњих времена исповедниче, и Истинског Православља првојерарху, чувару и поборниче, а свих истински православних хришћана добронадежни пред Богом заступниче,који се сада крај престола Божијег за нас молиш-умоли свештедрога Бога да нам дарује опроштење грехова, омивши нас од њих покајањем, спасавај нас молитвама твојим од најезде безбожника, даруј нам страх Божији и удостој нас да до краја будемо верна чеда Истинске Цркве Христове. Укрепи нас у исповедању вере и не дај да се уплашимо гоњења и страдања, но ако је потребнодај нам да пострадамо за веру Православну, да се не одрекнемо Христа и да не примимо печат проклетог антихриста.

Не тајимо многи труд и зној твој Истинског Православља ради, и благо похваљујемо и проповедамо твоја блага дела међу нама: прослављање Царских мученика и новоисповедника Руских, предавање апостолског пријемства истински православним хришћанима широм васељене, анатемисање свејереси екуменизма и непоколебиво управљање речју Христове истине.

Иштемо опет присну помоћ и благодат и заступање твоје, просимо мољење и посредништво за нас, и падајући пред ноге твоје молимо се:

Не престај творити молитву човекољубцу Богу за мало стадо Истински Православних-да дарује мир Цркви Својој избављајући је од јереси и раскола, да нас избави из таме греха и страсти, од скривених замки лукавог антихриста, како бисмо до смрти остали непоколебиви у исповедању светог Православља и како бисмо се до краја неосуђено причешћивали светим Телом и Крвљу Господњом код истинских свештенослужитеља којих је сваким даном све мање, а по смрти да нађемо Господа милостива и љубазна, јер смо ми Његова створења, и живимо и јесмо за Њега, Коме припада свака слава, хвала и величање, част и поклоњење, заједно са беспочетним Оцем и Светим Духом, и сада и у векове векова. АМИН! 

прославља се 8 - 21.новембра

ТРЕЋА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ

Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве

Обраћање предстојницима светих Божијих цркава,

Преосвећеним Православним Архијерејима поводом "Тијатирског исповедања"

 

Учивши нас да чврсто у свему чувамо поверену нам Православну веру, Св. Апостол Павле писао је Галатима: "Али ако и ми, или анђео са неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!" (Гал 1,8) Свог ученика Св. Тимотеја, учио је да стоји у ономе чему је научен и што му је поверено, знајући ко га је научио (2 Тим 3,14). То су примери које су дужни да следе сви Архијереји Православне Цркве, и на шта су се обавезали заклетвом датој на хиротонији. Апостол пише да је Архијереј дужан да: "Држи верне речи по науци, да буде кадар и саветовати са здравом науком, и покарати оне који се противе." (Титу 1,9)

У садашње време општег скретања, смућивања умова и кварења, нарочито је потребно да исповедамо истинско учење Цркве, без обзира на то ко нас слуша и на окруженост неверницима. Ако услед прилагођавања заблудама садашњег века будемо ућуткавали истину или проповедали извраћену истину, у име угађања целом свету, то би било како када бисмо онима који трагају за истином, дали уместо хлеба камење. Што је на вишем положају онај који тако поступа, то је већа и саблазан, а тиме и теже последице.

Из тог разлога је код нас изазвало велико узнемирење прочитано ткз. "Тијатирско исповедање", недавно објављено у Европи са посебним благословом и одобрењем од стране Светог синода и Патријарха Цариградске цркве.

Знамо да је аутор те књиге, Преосвећени Митрополит Тијатирски Атинагора, раније себе прогласио за заштитника Православне истине, и тиме смо још мање очекивали од њега такво исповедање, које стоји далеко од Православља. Да је то било само његово лично иступање, не би ни писали о њему. На ово нас је навело то што на његовом делу стоји печат одобрења целе Цариградске цркве заједно са Патријархом Димитријем и Синодом. У посебном патријархалном протоколу насловљеном на име Митрополита Атинагоре, забележено је да је његов рад размотрен од стране посебне Синодалне комисије. По одобрењу те Комисије, Патријарх је сагласно са одлуком Синода дао благослов на објављивање тог, како он пише "одличног дела". На тај начин, одговорност за то дело се пренело са Митрополита Атинагоре на целу цариградску јерархију.

Наше раније Посланице бола су изражавале патњу која нас је обузимала када смо са престола Светог Прокла, Јована Златоустог, Тарасија, Фотија и многих других Светих Отаца, слушали учење које би они несумљиво осудили и предали анатеми.

Тешко је ово писати. О, како бисмо желели да са престола Цариградске цркве, која је родила нашу Руску цркву, слушамо речи Црквене правде и исповедање истине у духу њених великих светитеља! Са каквом радошћу бисмо примили такве речи и предали даље за наук нашој благочестивој пастви! Напротив, велику муку изазива код нас потреба да је спречимо у томе, јер из тог бившег источника Православног исповедања сада истичу труле речи саблазни.

Ако бисмо се осврнули на само "Тијатирско исповедање", авај, тамо је толико много унутрашњих противречности и неправославних мисли, да ако бисмо хтели да их побројимо, морали би написати целу књигу. Сматрамо да за то нема потребе. Довољно је указати на оно најважније, на чему се заснива и из чега произилази сав садржај тог исповедања неправославне мисли.

Митрополит Атинагора на једном месту (стр. 60) пише са пуним правом да Православни верују у то, да је њихова Црква - Једна, Света, Саборна и Апостолска, и да проповеда пуноћу католичанске истине. Он такође признаје да друге конфесије не држе ту пуноћу. Међутим, надаље он као да заборавља, да ако било које учење у било чему одступа од истине, оно тиме постаје лажним. Припадност таквој религиозној асоцијацији, која исповеда такво учење, одваја људе од једине истините Цркве. Митрополит Атинагора је спреман да то призна у погледу древних јеретика, попут Aријанаца, али ако говори о савременим, он не жели да њихове јереси узме у разматрање. У односу на њих он се не позива и не руководи древним предањем и канонима, него "новим схватањем, које сада преовладава међу Хришћанима" (стр. 12), и "знамењем нашег времена" (стр. 11).

Да ли је то у складу са учењем Светих Отаца? Напоменимо да нам 1. правило Седмог васељенског сабора даје сасвим другачије критерије за управљање нашом Црквеном мисли и Црквеним животом. "Они који су примили свештеничко достојанство", пише тамо,"као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби..." И надаље: "Божанствена правила која и ми радосно примамо и у целости и непоколебљивости држимо одлуке тих правила, изложена од свехвалних Апостола, делањем Светог Духа, и од шест Светих васељенских сабора, и помесних сабрања која издаше такве заповести, и од Светих Отаца наших. Јер су сви они, од јединог Духа били просветљени, и све корисно озаконили."

Насупрот том принципу у "Тијатирском исповедању" се сво време нагласак ставља на "ново схватање". "Хришћани", пише тамо,"сада посећују цркве и моле се са хришћанима разних традиција, са којима им је раније било забрањено да (молитвено) опште, јер смо их називали јеретицима." (стр. 12)

Ко је раније бранио те молитве? Нису ли то Свето Писмо, Свети Оци и Васељенски сабори? Не можемо ли рећи да их нисмо само називали јеретицима, него су они то били и на делу? Прво правило Василија Великог даје јасна упуства за именовање јеретика:"Јеретицима су (Св. Оци) називали оне који су се потпуно отргнули, и у самој вери отуђили." Не односи ли се то на западне конфесије, које су отпале од Православне Цркве?

Св. Апостол Павле нас учи: "Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се" (Тит 3,10), а "Тијатирско исповедање" нас призива ка религиозном зближавању и молитвеном општењу са њима.

45. правило Светих Апостола каже: "Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима да буде свргнут." О томе такође говори и 65. правило Апостолско и 33. правило Лаодикијског сабора. 32. правило тог сабора забрањује примање благослова од јеретика. "Тијатирско исповедање" противно томе, позива на заједничке молитве са њима и иде тако далеко да дозвољава Православним да примају од њих причест, као и да га дају таквима.

Митрополит Атинагора сам сведочи о томе да у Англиканској цркви већи део епископа и верних не признаје благодат јерахије, ни светост Васељенских сабора, ни промене дарова на Литургији, ни друга тајинства, ни поштивање светих мошти. Аутор "Исповедања" сам указује на делове "Англиканског исповедања" у којима је то изражено. Пренебрегавши све то, он допушта причешћивање Православних код Англиканаца и Римокатолика, и налази за могуће да га и они добију у Православној Цркви.

На чему се заснива таква пракса? На учењу Светих Отаца? На канонима? - Не. Основу за то налазимо само у чињеници да је такво безакоње већ почињено и да постоји "пријатељство" Англиканаца према Православним.

Без обзира какву позицију заузима онај који дозвољава праксу забрањену канонима, и какво је пријатељство које је побудило разлоге за то, то не може бити основа за праксу осуђену канонима. Како ће одговорити Небеском Судији јереји, који својим духовним чедима саветују да узимају уместо истинског причешћа, оно које често и сами они који га дају не признају за Тело и Крв Христову?

Такво безакоње проистиче из потпуно јеретичког, протестантског или изражено савременим језиком, екуменистичког учења "Тијатирског исповедања" о Светој Цркви. Они у њој не виде никаквих граница. "Дух Свети", пише тамо, "делa како у Цркви, тако и изван Цркве. Зато што се њени предели увек шире, то она нема граница. У цркви постоје врата, али не и зидови." (стр. 77) Ако Дух Божји једнако дела како унутар Цркве, тако и изван ње, зашто је било потребно да Спаситељ дође на земљу и да је оснује?

Брига о сачувању и исповедању оригиналне истине, предане нам од Господа нашег Исуса Христа, Св. Апостола и Св. Отаца, се у тој концепцији показује сувишном. Иако "Исповедање" на страни 60. говори да Православна Црква "са правом себе назива у ово време у историји једином Црквом, коју је Христос, Син Божји, основао на земљи", у њему се не говори о неопходности сачувања њене вере неповређеном, допуштајући тиме сапостојање заблуда заједно са истином.

Насупрот речи Св. Апостола, да је Христос пред себе ставио "славну цркву, која нема мане ни мрштине, или такога чега" (Ефе 5,27), "Тијатирско исповедање" представља Цркву која меша у себи истину и оно што сама признаје да је одступило од ње, тј. јерес, мада овај задњи израз се тамо не употребљава. Одбацивање таквог учења је јасно исказано у важној Посланици источних Патријарха о Православној вери: "Несумљиво исповедам, као тврду истину, да саборна Црква не може погрешити или заблудети и изрећи лаж уместо истине: јер Дух Свети, увек делујући кроз верне слуге Оце и учитеље Цркве, чува је од сваке заблуде." (чл. 12)

Потчинивиши се новом догмату који угађа садашњем свету, аутор "Тијатирског исповедања" заборавља упуства Спаситеља о томе, да ако брат твој "не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник" (Матеј 18,17), као и учење Св. Апостола: "Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се." (Тит 3,10)

Пишемо о томе у отвореном писму, јер Ваш иступ носи свенародни карактер, а и ради тога, да би други свети људи Православне Цркве и верни народ знао, да не дели сва Црква Вашу одабрану и погубну екуменистичку измишљотину. Нека свима буде јасно, да то што сте себи допустили да заједнички саслужујете са иновернима представља тужни издвојени случај, који не представља преседан или пример за остале, него изазива огорчење и одлучан протест верних чеда Цркве, као неправославно и противно канонима дело.

Са дубоким болом долазимо до сазнања, да оно што је названо "Тијатирско Исповедање" из Цариграда не шири глас Православне истине, него глас све више распрострањене екуменистичке заблуде.

Шта сада треба да уследи од оних које "Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом?" (Дап. 20,28) Да ли ће остати та службена објава лажи у име целе Цариградске цркве без протеста од стране Архијереја Божијих? Да ли ће се и даље, по речима Св. Григорија Богослова, ћутањем изадавати истина?

С обзиром да смо најмлађи међу предстојницима Цркве, хтели смо да саслушамо глас старијих пре него што иступимо сами. Али, до сада, њиховог гласа не чусмо. Ако они до сада нису упознати са садржајем "Тијатирског исповедања", молимо их да га пажљиво прочитају и да га не оставе без осуде.

Страшно је и помислити да би се на нас могле односити речи Господа анђелу Лаодикијске цркве: "Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих." (Отк. 3,15-16)

Ми сада упозоравамо нашу паству и призивамо нашу браћу, који имају веру Цркве, подсећајући их на нашу општу одговорност за нашу паству пред Небеским Архипастиром. Молимо вас да не игноришете ову нашу ноту, како јавно унакажење Православног учења неби остало без разобличења и осуде. Широка распрострањеност тог учења нас је навела да искажемо наш бол целој Цркви. Надамо се да ће наш вапај бити услишен.

Митрополит Филарет, 1975. године

ПРВА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ

(Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве)

 

Свјатјејшим и Блаженејшим Првацима Православне Цркве, Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима, Посланица смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Православне Цркве

 “Исто тако, приметивши да нико од старијих од нас не подиже гласа, налазимо за нужно да проговоримо, како нам се не би на Страшном Суду нашло да смо увидевши опасност екуменизма који је угрозио Цркву, пропустили да упозоримо њене настојнике (Епископе)”…

Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили, да као зеницу ока свог, чувамо истину Православља. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају свако словце и титлу божанског закона, рекао је: “Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у царству небескоме.” (Мат. 5,19) Он је послао Његове ученике да науче све народе доктринама које им је дао у чистом и неисквареном облику, а онда је та дужност поверена сваком од нас Епископа, по прејемству од Светих Апостола. Томе нас такође учи и догматско определење Седмог Васељенских Сабора, речима: “Чувамо непромењеним све црквено предање које нам је предано, било писмом или речима.” У првом канону тог Сабора, Свети Оци додаше: “Они који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби које и ми радосно примамо и са богоречивим Давидом хвалимо Господа Бога говорећи: ‘На путу откривења Твојих радујем се, као за велико богатство’. Такође и: ‘Јавио си правду у откривењима Твојим до века, … уразуми ме и живећу’ (Пс 118, 138, 144). И ако нам пророчански глас заповеда да до века чувамо сведочанства Божија, и да живимо по њима, јасно је да она остају непомична и постојана.”

Чврсто чување Вере и правила Светих Отаца, сваки је од нас свечано обећао при хиротонији, обавезујући се пред Богом да ће непоколебљиво бранити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.

Ако се искушење појави само у једној Православној цркви, онда се и поправљање може пронаћи у тој истој области. Али, ако неко зло изникне и започне у свим нашим црквама, оно постаје посао и брига сваког Епископа. Може ли ико од нас да не реагује ако увиди како гомила његове сабраће истовремено иду путем који води њих и њихову паству у погибељну пропаст кроз неприметни губитак Православности?

Да ли нам и у том случају смирење говори да се држимо ћутње? Да ли ћемо сматрати да је нескромно давати савете другим наследницима светих Апостола, од којих неки заузимају древне и славне столице?

Православље исповеда једнакост свих Епископа по благодати, правећи разлику међу њима само по части.

Да ли нас успокојава то што свака Црква одговара само за себе? А шта ако је смућивање верних урађено у име свих цркава, и самим тим и у наше име, иако ми за такво нешто нисмо никога овластили?

Свети Григорије Богослов је једном рекао да има случајева када се и “ћутањем издаје истина”. Нећемо ли је и ми издати, ако видевши скретање са чистог Православља, и даље будемо ћутали, јер је то лакше и безопасније?

Исто тако, приметивши да нико од старијих од нас не подиже гласа, налазимо за нужно да проговоримо, како нам се не би на Страшном Суду нашло да смо увидевши опасност екуменизма који је угрозио Цркву, пропустили да упозоримо њене настојнике (Епископе).

Већ смо послали наше речи Свјатјејшем Патријарху Атинагори, и Пречасном Архиепископу Северне и Јужне Америке Јакову, изражавајући бол и бригу поводом њихових екуменских иступа, на којима су продали првородство Цркве за тањир чорбе у виду аплауза целог света. Али позиција заузета од стране Православних делегата на скупу Светског Савеза Цркава у Упсали, чинећи забринутост ревнатеља Православља још дубљом, позива нас на неопходност да поделимо наш бол и бригу са свом нашом браћом, Православним Епископима.

Можете нас питати – зашто пишемо о том скупу толико после, након што је цела година дана прошла од његовог окончања? Одговарамо на то, да нисмо имали својих представника тамо, и да смо добили обавештења о том сабрању само из штампе, у чију тачност се не можемо увек поуздати.

Зато смо чекали да добијемо службене извештаје, које смо проучили и нашли да је потребно да се обратимо овом посланицом свим Православним Епископима, које је Господ поставио да чувају Његову Цркву на земљи.

Извештај о сабрању у Упсали нас је заиста потресао, јер смо из њега још јасније увидели да екуменске заблуде добијају и формално одобрење наших цркава.

Када су се десили први кораци у оранизовању тог покрета, многи од наших су узели учешћа у њиховим конференцијама на иницијативу Цариградског Патријархата. Тада се то није сматрало опасним чак ни у круговима горућих ревнатеља Православља. Чинило се да Црква од тога не може трпети никакве штете ако се њени представници појаве у кругу протестантских тражитеља истине, како би њиховим разноврсним заблудама супроставили истину Православља. Учествовање представника у међуконфесионалним сабрањима имало је мисионарски карактер.

Таква позиција је до извесног степена, мада не увек доследно, држана и на Сабору Светског Савеза Цркава у Еванстону, 1954. године. Тамо су Православни делегати заједничким прогласом отворено изјавили да су одлуке тог сабрања толико далеко од нашег учења о Цркви, да ни у ком степену не могу учествовати са другима у прихватању истих. Уместо тога, они су исказали учење Православне Цркве у одвојеној изјави.

Та је изјава била толико одређена, да су у суштини били дужни да на известан начин изведу закључак, да Православни не могу бити чланови Светског Савета Цркава, на истим основама као и они.

Протестанти су могли да их питају: “Ако не делите наше основне принципе, зашто сте уопште са нама?” Извесно је да су у појединачним разговорима неки од њих то и питали, али то питање није постављено на званичним скуповима. Тако су Православни остали да буду чланови те организације чију су отуђеност сами тако јарко нагласили.

Шта видимо сада?

Свеправославни Савет одржан у Женеви, јуна 1968. године пошао је другим путем. Тамо је изјављено да је “општа жеља Православне Цркве да буде органски члан Светског Савеза Цркава”. О томе је Свјатјејши Патријарх Атинагора обавестио Светски Савез посебним писмом 30. јуна 1968. године. Никаквих ограда, никаквог спомињања мисионарских циљева није било ни у том случају, а ни у другом.

Морамо да појаснимо себи, са каквим се то религијском заједницом Православна Црква прогласила “органским чланом”, и какве су догматске последице такве одлуке.

1950. године су у Торонту донесени су основни принципи Светског Савета Цркава, који су били строжији него данашњи, али су и они били у противречности са Православним учењем о Цркви. Тада је у 4. п. писало да “цркве, чланице Светског Савета Цркава, претпостављају однос тих цркава према Светој Саборној Цркви, која исповеда Сивол Вере, као предмет за опште разматрање”. Већ та формула је неприхватљива за нас, јер се Света Саборна Црква ту не посматра као да је реално присутна у свету, него као некаква апстрактна величина која се спомиње у разним символима вере. Додуше, тада је у 3. п. писало да “цркве чланице признају да је припадност Цркви Христовој шира него припадност ка телу њихове цркве”. (Six Ecumenical Surveys, NY, 1954, стр. 13) Али, пошто је у претходном 2. п. већ речено да “цркве чланице Светског Савеза Цркава верују на основу Новог Завета, да је Црква Христова једна”, појављује се или унутрашња противречност, или исповедање нове догме, по коме јединој цркви можеш припадати, не исповедајући њене догме и чак не бити у литургијском јединству са њом. Такво учење је протестантско, а не Православно.

Састављање посебне изјаве у Евастону у име свих Православних делегата унеколико је поправило ситуацију, јер је ту јасно изречено, да је Православна еклисиологија толико различита од протестантске да је немогуће сачинити некакву заједничку изјаву. Сада се Православни чланови Светског Савеза Цркава понашају другачије. У покушајима да уједине истину са заблудама, они су одступили од принципа изјаве из Евастона. Ако Православна Црква улази у Светски Савез “органски”, то су све одлуке Савеза донешене и у њено име, као и у име Протестаната.

Ако су се наши представници првобитно појављивали присутним у екуменским сабрањима као сведоци истине, чинећи мисионарску службу међу исповедањима вере страним Православљу, они су се данас помешали са њима, и свако има основу да каже да оно што је изречено у Упсали – изречено је и од Православних цркви кроз њихове делегате. Што значи, речено је у име свеколике Православне Цркве…

Дужни смо да протествујемо због таквог стања ствари. Знамо да у овом протесту са нама стоје сви Свети Оци Цркве. Са нама су не само сва јерархија, клир и мирјани Руске Заграчничне Православне Цркве, него и многи сагласни из других Светих Православних Цркава.

Усуђујемо се рећи да се наша браћа Епископи нису односили ка овом питању са довољно пажње, не размишљајући о томе колико дубоко се унела наша Црква у област противканонских и догматских усаглашавања са инославнима. На конференцији у Лозани 1937. године, представник Васељенског Патријархата, Митрополит Герман изјавио је да успоставити јединство цркава значи да су Протестанти дужни да се врате учењима древне Цркве Седам Васељенских Сабора. “Које елементе хришћанског учења”, говорио је он,“можемо сматрати неопходним или суштаственим? По схватању Православне Цркве, није нам потребно да сада поново дефинишемо те неопходне делове вере, јер су они већ описани у древним Символима и опредељењима Седам Васељенских Сабора. Сагласно томе, учење древне Цркве првих векова треба да буде основа уједињења цркава.” Таква је била позиција, пренешена свим Православним делегатима на конференцији у Лозани и Оксфорду.

Што се тиче наше Руске Заграчничне Православне Цркве, њено лично опредељење је исказано у посебној изјави представника у Комитету за Продужење Конференције о Вери и Поретку, 18/31. децембра 1931. године.

Изјава је гласила:

“Држећи веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, Архијерејски Синод исповеда да је Црква цела и да се никада није поделила. Питање је само у томе, ко јој припада а ко не. Заједно са овим, Архијерејски Синод топло поздравља све напоре инославних исповедања да проуче Христову науку о Цркви, у нади да ће кроз та проучавања, поготово уз присуство представника Свете Православне Цркве, на крају доћи до уверења да је Православна Црква стуб и тврђава истине (1 Тим 3,15), која је потпуно и без икаквих грешака сачувала учење које је Христос Спаситељ предао својим ученицима. У таквој вери и таквој нади, Архијерејски Синод са благодарењем прихвата позив Комитета за Продужење Светске Конференције о Вери и Поретку.”

Овде је све јасно и ништа није остављено недоречено. Ова изјава је суштински сагласна са свим што су у оно време говорили официјелни представници других Православних Цркава.

Шта се променило? Да ли су се Протестанти одрекли својих грешака? – Не. Они су остали исти, Црква се није изменила, него су се променили људи, који је представљају у ово наше време.

Да су представници Православне Цркве наставили да чврсто држе основна начела наше вере о Цркви, не би довели Православну Цркву у бесмислену позицију, која је настала прошлогодишњим одлукама Женевског Саветовања.

После Сабора Светског Савета Цркава у Њу Делхију, Православни делегати више не састављају одвојену изјаву, него се сливају у једну масу са протестантским исповедањима. Све одлуке Сабора у Упсали начињене су “у име Цркве”, која се свуда спомиње у једнини.

Ко су ти што говоре? Ко им је дао право да дају еклисиолошке изјаве не само у своје име, него и у име Православне Цркве?

Молим Вас, Преосвећена браћо, погледајте списак цркава које учествују у екуменском покрету и у Светском Савету Цркава. Узмите на пример, прве линије списка на стр. 444 документа под насловом “Упсала извештај 68″.

Тамо ћете наћи следеће називе:

• Јеванђељска црква на реци Ла Плата,

• Методистичка црква Аустралије,

• Црква Христа у Аустралији,

• Англиканска црква Аустралије,

• Конгрегациони савез у Аустралији,

• Презбитеријанска црква Аустралије…

Да ли треба даље читати? Није ли јасно и из ових првих редова које су то конфесије, које се дубоко разликују од Православља, које одричу тајинства, црквено предање, свете каноне, не поштују Божју Мајку и свете, итд. Требали би набројати скоро све наше догмате, како бисмо набројали све оно што је у Православном учењу, а што не прихвата већина чланица Светског Савета Цркава, у коме је Православна Црква наводно постала органским чланом.

Међутим, у име тог разноликог сабора који представља све могуће јереси, сабор у Упсали сво време наводи: “Црква учи, Црква ради то, Црква ради оно…”

Та смеса заблуда, која је далеко отишла од предања, у изјави “О Светом Духу и саборности Цркве” каже: “Свети Дух је не само сачувао континуитет Цркве са свим прошлим, него је стално присутан у Цркви, остварујући у њој унутрашње обнављање и саздање.” (стр. 16)

Питање је где је “континуитет са прошлим” код Презбитеријанаца? Где је присуство Духа код оних који не признају тајинства? Како можемо говорити о саборности код оних, који не прихватају одлуке Васељенских Сабора?

Да овим веронаучким одлукама стоји префикс указујући на то да један део цркве учи једно, а други другачије, и да су засебно поднешена учења Православне Цркве – то би одговарало стварности. Тога нема, али у име разних конфесија стоји: “Црква учи”.

То је само по себи исповедање протестантског учења о Цркви, које у себе укључује све који себе називају Хришћанима, чак и ако немају заједничарења међу собом.

Међутим, без прихватања тог учења, немогуће је бити органским чланом Савета Цркава, јер је на њему заснована сва идеологија те организације.

Истина, резолуција “О Светом Духу и Саборости Цркве” је попраћена нотом писаном ситним текстом, да услед многих разилажења то није коначно решење, него материјал за расправљање Цркве.

За друге сличне резолуције таквих примера нема. У протоколима се нигде не види да су се Православни делегати изјаснили о немогућности скупа да говори у име Цркве у једнини. Тако је свуда, у свим одлукама, без иједне прикладне напомене о томе.

Насупрот томе, Високопреосвећени Архиепископ Јаков, у свом одговору у име скупа, а на питање шведског Архиепископа, рекао је: “Као што вам је добро познато, Васељенска Црква је на захтев света позвана да пружи доказе и сведочанства своје вере.” (Упсала Извештај 69, стр. 103)

О којој то “Васељенској Цркви” ту говори Архиепископ Јаков? О Православној? – Не. Он ту говори о цркви која обједињава све вероисповести, о цркви Светског Савеза Цркава.

Таква тенденција је поготово приметна у допису Комисије о Вери и Поретку. У резолуцији саджаној у извештају, после речи о успесима екуменизма се каже: “Сагласни смо са поставкама Комисије о Вери и Поретку, донешеним на заседању у Бристолу, о продужењу програма за изучавање јединства Цркве у ширем контексту изучавања јединства човечанства и твари. Истовремено поздрављамо резолицију Комисије о Вери и Поретку, да њен примарни задатак остаје обнављање јединства Цркве Исуса Христа, постављајући пред Савет и цркве обавезу пројављивања тог јединства у име Господа, и за боље остварење Његове мисије у свету.” (стр. 223)

Јасна је тврдња свих тих резолуција да успркос постојеће спољне раздељености цркава, њихово унутрашње јединство постоји. Задатак екуменизма у овом свету је да на основу наводног постојећег унутрашњег јединства оствари и спољно, на разне начине.

Да би се све то оценило са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је замислити реакцију коју би имали свети оци Васељенских Сабора.

Може ли ико замислити ситуацију у којој би Православна Црква оног времена себе прозвала органским чланом организације која обједињује евномијанце, аномијанце, аријанце, полуаријанце, савелијане, и аполинаријанце?

Свакако не. Напротив, прво правило Васељенског Сабора не само да не позива ка органском уједињењу са њима, него их предаје анатеми. На сличан начин су поступали и потоњи Васељенски Сабори са другим јересима.

Органска припадност Православних у скупу данашњих јеретика не освећује јеретике, него оне Православне који су им приступили, трга из саборног Православног јединства. Саборност је обухватало сва покољења Светих Отаца. Св. Вићентије Лерински у свом бесмртном делу пише да: “За Хришћане никада није било дозвољено да прихватају оно што раније није било прихваћено, нити је сада, нити ће бити – и анатемисали су оне који су прихватали друго, и то је увек била дужност, и сада је, и биће и даље.”

Има ли оних који кажу да су се времена променила и да данашње јереси нису тако зле и рушитељске, као у време Васељенских Сабора? Да ли су они Протестанти који одричу поштивање Богомајке и светих, који не признају благодат јерархије, или изумитељи нових заблуда римо-католици, ближе Цркви него аријанци или полуаријанци?

Претпоставимо да савремени исповедници јереси нису толико милитантни ка Православној Цркви у односу на древне. То није зато што изгледа да су јој ближи, него зато што је Протестантизам и Екуменизам успоставио у њима убеђење да на земљи не постоји једна истинска Црква, нема једног истинског исповедања (вере), него само заједнице људи, које су на различитим степенима заблуђености. Такво учење само по себи убија ревност у исповедању онога што сматрају за истину, и зато савремени јеретици изгледају мање жестоки него древни. Таква равнодушност према истини је по многоме гора од ревности да се заштите заблуде, које су примили као истину. Онај што је рекао “Шта је истина?” (Пилат) није се могао обратити у веру попут прогонитеља Хришћанства – Савла, који је постао Апостол Павле. Зато можемо прочитати у Откровењу Јовановом страшне речи Анђелу Лаодикијске цркве: “Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.” (Отк 3,15-16)

Екуменизам чини Савет Цркава таквим скупом, у коме са лаодикијском равнодушношћу ка истини, сваки члан признаје своје заблуде, и бави се тиме, како да нађе речи за своје заблуде, које ће бити прихватљиве за све. Да ли је ту место у органском чланству и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је увек исповедала да нема ни мрље, ни мане, јер јој је глава Христос? (Ефе 5,27)

57. (68) правило Картагинског Сабора говори о Цркви, да је она “као голубица” (Песма 2,10), једина мајка хришћанима, у којој се на спасење примају сва вечна и животворна тајинства, насупрот оних који, будући да пребивају у јересима, предају се на сваку осуду и казну.

Још сматрамо за потребу да изјавимо да Руска Православна Црква није законски и правилно представљена на Свеправославим Саветима, које сазива Његово Свјатјејшство Патријарх Атинагора. Они Епископи, који наступају на тим Саветима у име Руске Цркве, на челу са Митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву, него само те јерархе, који по благослову атеистичке власти, носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ детаљније писали Његовом Свјатјејшству Патријарху Атинагори. Учествовање тих појединаца у окупљањима у иностранству је само у оној мери у којој је то подесно грађанској власти, најгорој у историји човечанства, поред које је жестина Нерона и ненаклоност ка Хришћанству Јулијана Отступника само бледа слика.

Није ли очигледан утицај те власти у значајној мери и на политичке прогласе Сабора у Упсали, који понављају многе слогане, добро познате из комунистичке пропаганде на Западу?

У својој завршној речи председавајући Др. Паин је говорио о томе да је “Црква Исуса Христа дужна да активно указује на страдање Христово у потребујућем свету.” (Стр. 272) Али ни он, ни нико други, ниједном речју није споменуо милионе мученика Хришћана у СССР-у, нико није ни једну реч споменуо о њиховој судбини.

Добро је показати саосећање са гладним Бијафре (Нигерија), страдањима у текућим оружаним сукобима на Средњем Истоку или у Вијетнаму, али да ли смо тиме исцрпели сва данашања страдања човечанства? Зар чланице Светског Савеза Цркава не знају ништа о прогоњењу религије у СССР-у? Зар не знају да тамо влада обесправљеност? Зар не знају да је много хиљада у затвору и да су храмови порушени? Зар не знају да су тамо милиони мученика за веру, да се не штампа Свето Писмо, а за његово растурање иде на присилни рад? Зар не знају да је забрањено учити децу основама вере и чак доводити их на богослужења? Зар не знају о хиљадама прогнаних за веру, о деци одузетој од родитеља, како не би били религиозно васпитавани?

О свему томе, добро је упознат сваки читаоц новина, али о томе не говори ни једна резолуција Светског Савеза Цркава. Екуменски свештеници и левити пролазе ћутећи и незаинтересовано, чак не бацивши ни погледа на страну мученика Хришћана у СССР-у. Они о њима ћуте, јер званични представници Руске Цркве, успркос очигледних доказа, негирају та прогонства како би угодили својим грађанским властима.

Ти људи нису слободни. Хтели они то или не, дужни су да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Јарам прогонства их прави да су достојнији сажаљења него ли осуде. Али, будући да су морални затвореници безбожника, они не могу бити истински представници Руске Православне Цркве, измучене, обесправљене и замукле, прогнане у тамнице и катакомбе.

Упокојени Патријарх Сергеј и садашњи Патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима постављеним на Сверуском Црквеном Сабору 1917. године за избор Патријархата, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји – Стаљина.

Можете ли замислити Епископа Рима, изабраног по указу Нерона? – А Стаљин је у многоме био гори од њега.

Јерарси одабрани од Стаљина морали су обећати своју покорност атеистичкој власти која по комунистичком програму стреми уништењу религије. Садашњи Патријарх Алексеј писао је Стаљину одмах по окончању живота његовог претходника, како ће прихватити верност постојећој власти: “Радећи у пуном јединству са Саветом за Дела Руске Православне Цркве, и са Светим Синодом успостављеним од претходног Патријарха, гарантујем да неће бити погрешака и погрешних потеза.”

Свима је јасно да “грешке и погрешни потези” на језику московских власти значе одступање у било чему од указа комунистичке власти.

На Патријарха Алексеја и његове сараднике се односи 30. апостолско правило, и 3. правило 7. Васељенског Сабора: “Ако неки Епископ, употребивши секуларне власти, преко њих добије епископску власт у Цркви, да буде свргнут и одлучен, и сви који су у општењу са њим.”

Епископ Никодим Далматски у коментару 30. апостолског правила каже: “Ако је Црква осуђивала незаконито постављање Епископа од стране секуларне власти у времена када су владари били Хришћани, колико више је дужна осудити то исто, када су владари били незнабошци?” А шта да каже онда, када Патријарха и Епископе поставља отворени противник и непријатељ сваке религије?

Када је део епископата на челу са покојним Патријархом, тада Митрополитом Сергејем стао на пут сагласности са безбожним непријатељима Цркве 1927. године, већи и најпоштованији део епископата, на челу са Митрополитом Јосифом Лењинградским и првим кандидатом Патријарха Тихона за наследника, Митрополитом Казанским Кирилом, није се сагласио да иде тим путем, изабравши прогонство и мучеништво. Митрополит Јосиф је већ тада дошао до закључка да у светлу власти, која отворено пред себе ставља за циљ искорењивање религије свим средствима, легално постојање црквених управитеља постаје немогуће без чињења великих и грешних уступака. После тога је он отпочео са тајним рукополагањима Епископа и свештеника, створивши и данас постојећу и тајну Катакомбну Цркву.

О њој безбожници ретко причају из страха да ће јој дати превише публицитета. Не тако често су се у совјетској штампи појављивали чланци о суђењима члановима те цркве. О њој се свакако говори у приручницима за оне који раде на распрострањењу атеизма у СССР-у. На пример, основне информације о тој тајној цркви, под именом “Истинска Православна Црква”, изнесене су у приручнику “Речник Атеиста”, изданом у Москви 1964. године.

Без отворених храмова, на тајним окупљањима, слично окупљањима древних Хришћана по катакомбама, ти исповедници вере су свршавали своје молитве, остајући невидљиви за спољни свет. Они се појављују као истински представници Руске Православне Цркве, чија ће се величина обелоданити тек после пада комунистичке власти.

Из тих разлога, иако су представници Московске Патријаршије учествовали у доношењу резолуција прошлогодишњег Свеправославног Саветовања у Женеви, ми сматрамо да су све резолуције тог Саветовања, укључујући и ону, да Православна Црква постаје органским чланом Светског Савеза Цркава – донешене без присуства Руске Православне Цркве. Та црква је била принуђена да остане без гласа, а ми, њени слободни представници, са болом констатујемо да је даква одлука донешена. Ми категорично протествујемо против такве одлуке, противне самој природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Отров јереси није толико опасан, када је проповедају они који су у њој. Али много опаснији је отров, који се постепено уводи у организам у све већим и већим дозама, од стране оних, који би по своме положају били дужни да буду не тровачи, него духовни лекари.

Има ли Православног Епископа који ће остати равнодушан на ту опасност? Неће ли бити прекасно да се заштите овце, које вуци прождиру на очи пастира у самом обору?

Зар се већ не види Божји мач (Матеј 10,34), који раздваја верне исконској вери Свете Цркве, од оних који ће се, по речима Свјатјејшег Патријарха Атинагоре у поздравном говору Сабору у Упсали, трудити да створе “нови правац у екуменском покрету”, за остварење “општег Хришћанског обновљења и јединства” по рецептима реформаторства у равнодушности према истини?

Већ смо довољно показали да је то јединство заправо јединство не у чистоти Православља, него смеса белог са црним, добра са злом, истине и заблуда.

Већ раније смо протествовали против неправославних екуменских иступа Патријарха Атинагоре и Високопреосвећеног Архиепископа Јакова у писмима, која су била разаслана Епископима у разне земље. Добили смо из неколико земаља изјаве сагласности са нама.

Али, сада је дошло време да се гласније и шире иде са протестом, како би се зауставило дејство отрова, да не узме маха, као у време када је потресао цело тело Цркве у давна времена, јересима аријанства или несторијанства или евтихијанства, када се чинило да ће јерес да прогута Православље.

Шаљемо овај апел свим Преосвећеним Епископима Православне Цркве, молећи их да проуче детаље наше посланице, и стану у заштиту чистоте Православне Вере. Усрдно вас молимо да се помолите за страдалнике Руске Православне Цркве од стране безбожника, да Господ скрати дане њиховог суда и ниспошаље им слободу и мир.

Митрополит Филарет Њујорк, јули 1969. године