1. ДУХ ТУГЕ
Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.
Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.
Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.
Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.
ОЧАЈАЊЕ ЈЕ ПОСЛЕДИЦА НЕДОСТАТКА ВЕРЕ
Роптање, нетрпељивост, малодушност, а поготово очајање су греси пред Богом. То су изопачене последице богохулног неверја.
свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
УМЕРЕНА ТУГА МОЖЕ ДОНЕТИ КОРИСТ
Сви демони одводе душу у сластољубље. Само демон туге доноси смутњу, тако што пресеца сваку душевну сладост и суши је тугом, будући да дух жалостан суши кости (Пр. 17, 22). Међутим, умерени напади туге отшелника чине искуснијим, јер га охрабрују да презре сва добра овога света и да искорени свако задовољство. Уколико, пак, напади трају дуже, онда га они терају да се више не брине о својој души или га присиљавају да бежи на неко друго место. Чак је и Јова мучио овај демон: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30, 24).
Символ овога демона јесте аспида, чији отров у малој количини уништава друге отрове, али у већој количини убија свакога ко га прими. Том демону је свети апостол Павле предао коринтског безаконика, али је одмах затим написао: Потврдите љубав према њему, како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7-8). Апостол је знао да демон туге, упркос томе што измучи човека, може га привести истинском покајању. Зато је свети Јован Претеча назвао "породом аспидиним" оне које је обузео овај дух и који су прибегли Богу: Ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама (Мт. 3, 7-9). Уосталом, свако ко подражава Авраама и напусти земљу и свој род (Пост. 12, 1), постаје јачи од овог демона.
ЖАЛОСТ ПО БОГУ И ЖАЛОСТ ОД ОВОГА СВЕТА
Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари. свети апостол Павле (+ 67)(2. Кор. 7, 8-11)
СТРАХ РАЂА ЖАЛОСТ
У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. свети апостл Јован Богослов (+ 101)(1. Јн. 4, 18)
ЖАЛОСТ ЈЕ ДЕО ЧОВЕКОВЕ ПРИРОДЕ
Свети Григорије Ниски рече да се птице и остале животиње радују, јер нису словесне, док човеку, иако је обдарен разумом, туга никада не допушта да се радује. Јер, каже он, ми се не удостојисмо ни познања благослова који смо изгубили. Зато нас природа учи да тугујемо, јер је живот пун боли и патње, попут изгнанства у коме царује грех.
свети Петар Дамаскин (12.век)
ДУХОВНА СМРТ
Пасти у окамењену неосетљивост је исто што и умрети. Имати помрачен ум је исто што и изгубити вид телесних очију. Онај ко је пао у неосетљивост, лишен је животворне силе, док онај ко је помраченог ума, лишен је Божанске светлости којом човек може да види и у којој је виђен.
свети Григорије Синаита (1346)
ПОД БОЖИЈОМ СМО КАЗНОМ
Грех је препустити се туговању. Ми смо прогнани у овај свет, а изгнаници не размишљају о увреди и повреди. Ми смо под Божијом казном непрекидних лишавања и невоља. Ми смо болесног тела и душе, а горки лек оздрављује болесне.
свети Теофил Кијевопечерски (+ 1853)
БЕЗНАЂЕ
Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...)Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!
свети Нектарије Егински (+ 1920)
ВЕЛИКА РАДОСТ ДЕМОНА
Демон се много радује очајању, често је писао свети Варсонуфије у својим делима. Неопходно је да схватиш да је очајање сатанска сила, ђавољи дах и отровна мисао која рањава оне који су обманути. Самоубица и човек који очајава себи наносе једнако зло, јер и очајање умртвљује ревност и живот душе и баца је у смртну жалост и немарност. Ова обмана лукавога поробљава само незналице, које не познају довољно Христову Личност и Његову бескрајну доброту. Господ каже: не желим смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.
монах Јован Вранос
ПАТЊА РАЂА СМИРЕЊЕ
Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несумњиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот, предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз искушења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су широм врата гордости.
свети Исаак Сирин (+ 7. век)
ТУГА
Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила.
свети Серафим Саровски (+1833)
ВРСТЕ ТУГЕ
Постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је, наиме, туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.
свети Јован Дамаскин (+ 776)
ЖАЛОСТ ПО БОГУ
Адам плаче: Не мили ми се овај свет. Не миле ми се високе горе, ни лугови, ни шуме, ни песма птица; ништа ми више није мило. Душа је моја у великој жалости: ожалостио сам Бога. И када би ме Господ поново узео у рај и тамо бих плакао и жалио: зашто сам ожалостио Бога Кога волим?
свети Силуан Атонски
ОЧАЈАЊЕ
Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи.
Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...)
Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...)
Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...)
Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека!
свети Нектарије Егински (+1920)
ТУГОМОРА
Не изазива демон униније, већ управо униније снажи демона и намеће рђаве мисли. То нам може посведочити свети Павле; ни он се није плашио некаквог демона, него превелике жалости, када је писао Коринћанима да напокон опросте грешнику његов грех како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7).
Али претпоставимо, ако хоћеш, да те демон напада, а униније је одагнато из твоје душе: каква ће штета бити од тога? Какво нам зло, велико или мало, може демон причинити сам по себи? Униније, међутим, и без њега може нанети велико зло, и већина од оних, који су себи намакли омчу око врата, или се ножем заклали, или се утопили у рекама, или се на неки други начин убили, одлучила се за такву насилну смрт вођена унинијем; ако се међу таквим људима и нађу и неки бесомучници, њихова погибија се не сме приписати демону, него утицају и снази унинија. Како је уопште могућно човеку да не искуси тугомору? Могућно је уколико, одбацивши мишљење гомиле о некој ствари, буде управљао мисли ка Вишњем.
свети Јова Златоусти(+407)
СЛУЖЕЊЕ БЛИЖЊЕМ
Знаш ли да се Христос посебно брине о теби када ти ниспошље тугу? Мир у Господу ћеш стећи само онда када се предаш на служење ближњем. Део душе нестаје увек када осудиш ближњег и када си незадовољан својим животом. Отуда и потиче жалост.
свети Алексије из испоснице светог Зосиме (+ 1928)
ИСКУШЕЊЕ ИЛИ КАЗНА
Сједињење човекове душе са Богом, што је и сама суштина унутрашњег делања, није нешто што зависи од нас. Господ посећује душу и она заједничари са Њим. Душа се пред Њим радује и Он је испуњава духовном топлином. Господ се потом повлачи, душа одједном остаје празна и сама не може ништа да учини док се Добри Посетилац људских душа поново не врати.Господ се повлачи да би искушао душу, или, пак, да би је понекад казнио. То се не дешава толико због спољашњих сагрешења, колико због неког унутрашњег зла које је душа прихватила.
свети Теофан Затворник (+ 1894)
. ДУШЕВНА СВЕТЛОСТ И ТАМА
Колико си већ пута постајао свестан дужности коју ти налаже савест - дужности да останеш са Богом, не стављајући ништа и никога изнад Њега? Можда те свест о овој дужности никада није ни напустила. Нека она непрекидно преовладава у теби, јер је, на крају крајева, то наш истински циљ. Када смо са Господом, и Господ је са нама - тада је све светлошћу обасјано. Када се подигну завесе и сунце засија, соба се испуњава светлошћу. Ако навучеш завесу на један прозор, биће тамније, а кад их навучеш на све прозоре, у соби ће бити потпуни мрак. Тако је и са душом. Када је свим својим силама и осећањима окренута Богу, све је светло, радосно и смирено. Међутим, када пажњу и осећање усмери ка чему другом, светлост се умањује. Што је више ствари које окупирају душу, то је већа тама обузима и на крају може наступити потпуна тама. Она не наступа само од помисли, колико од осећања. С друге стране, мање је вероватно да ће таму донети тренутак у којем нас обузму осећања, у поређењу са непрекидном страственом везаношћу за неки предмет. Међутим, очигледно је да од спољашњег грехотворења наступа тама над тамама.
свети Теофан Затворник (+1894)
ЗАШТО ПОНЕКАД ТУГУЈЕМО
Зашто се после дужег разговора са неким осећаш тужним? Зато што се током разговора твоја пажња одваја од Бога. То Господ не може да прихвати и Он те опомиње тако што те чини тужним. Навикавај се да, без обзира шта чинио, непрекидно будеш са Господом. У Његово Име чини све, трудећи се да све ускладиш са Његовим заповестима. Тако никада више нећеш бити тужан, јер ћеш увек имати на уму да Богу чиниш.
свети Теофан Затворник (+1894)
ИСКУШЕЊА ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ
Када демони виде да истински желиш да се молиш, свашта ти предлажу: подсећају те на разне ствари, побуђују ум да их следе, а када он не успе да их пронађе, ум постаје потиштен и јадан. Док ум пребива у молитви, демони га и даље испуњавају помислима о тим стварима, како би се човек потрудио да нешто више сазна о њима и тако изгубио плодове молитве.
ава Евагрије (+ 399)
НЕ ТРАЖИТЕ СПОЉАШЊЕ УЗРОКЕ
Понекад се ономе кога обузме туга чини да би му било лакше да дигне руку на себе, или да буде лишен сваког осећања и саме свести, него да и даље пребива у овом неописиво мучном стању ума. Из оваквог стања би требало изаћи што је могуће брже. Не заборави да дух туге рађа свако зло. Хиљаде других искушења произилазе из њега: узнемиреност, гнев, осуђивање, роптање на сопствени живот, хулне помисли, непрекидно мењање места. Душа која је у таквом стању избегава људе, верујући да су они извор те несреће, а не схвата да је узрок њене болести у њој самој.
свети Серафим Саровски (1833)
Туга се рађа од малодушности, лењости и празнословља.
ДЕМОНИ КРИЈУ СВОЈА ДЕЛА ОД НАС
Без обзира на очајање у које нас демони могу бацити, они теже да сакрију његов разлог. Они вребају погодан тренутак да би изазвали бол и тескобу, само да не бисмо схватили њихов узрок, но да бисмо роптали на тешке околности, не схватајући њихову препреденост.
свети Пајсије Величковски (+ 1794)
ЛУТАЊЕ И РАСЕЈАНОСТ МИСЛИ
Од расејаних мисли долази до поспаности и дубоког, незајажљивог сна. Тама одвлачи човека у грех, а грех доводи до страшног душевног мучења. Будући да заслепљеност и помраченост ума, како смо то већ напоменули, потичу од лутања, расејаних мисли и немогућности да обуздамо чула, требало би да на сваки начин избегавамо искушења овога света, да стражимо над својим чулима и обуздавамо их исто као што уздима обуздавамо коња, те да се тако удаљавамо од злих дела. свети Пајсије Величковски (+ 1794)
У патњи се дешава нешто што помаже срцу да прими откровење Божије
о. Серафим Роуз (+ 1982)
НЕДОВОЉНА ПРЕДАНОСТ - ИЗВОР МНОГИХ ЖАЛОСТИ
Уколико човек жели да живи духовно, онда он духовном животу мора безрезервно да посвети васцело биће. Управо ова одлука застрашује многе, па се стога осећају примораним да служе два господара, што постаје извор многих жалости. Господ нас призива да Му предамо васцело, а не само део срца, васцелу душу, а не само један њен део. Он од нас не тражи да Му половично служимо, већ Господ жели васцело наше срце и душу, да Му предамо сав живот наш. Морамо достићи управо такво стање, уколико желимо да уживамо плодове обећања Господњег да ће нам дати све што тражимо. Међутим, изгледа да ми стално заборављамо на своју дужност и обавезу према Њему. новомученик Валентин Свентитски (+ 1936)
НЕ ЗАБОРАВЉАЈ СМИСАО ЖИВОТА
Живот нам је дарован да би он нама служио, а не ми њему. Идолатризовањем живота, човек, пре или касније, престаје да схвата његов смисао, те запада у стање депресивне збуњености. Он, попут коња, наставља да вуче то бреме очајања, да би га на крају изненада заробила сама неосетљивост. Уколико жели да буде слободан, човек не сме да заборави смисао живота. старац Нектарије Оптински +1928
ВЕНАЦ ЗА ТРПЉЕЊЕ УНИНИЈА
Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења. свети Нил Сорски (+ 1508)
ЖАЛОСТ ПРИХВАТИ КАО РАДОСТ
Док смо на земљи Господ нам шаље тешке жалости, које нас одвајају од овога света. Другим речима, Он нас тако ослобађа од привезаности за све што је земаљско. То значи да су и жалости дар Божији. Зашто их не бисмо прихватили са истом благодарношћу као и радост. игуманија Арсенија ( 1901)
ТЕЖАК ЖИВОТ ЈЕ СПАСОНОСАН
Увек имај на уму: Ако је твој живот тежак и пун жалости, онда си на правом путу. Али, ако живиш у раскоши, богатству, почастима и телесним задовољствима, на путу си пропасти. Заиста, немогуће је задобити смирен ум без дугогодишњег подношења многих жалости и мука.
Ми не волимо жалости, упркос томе што нам оне доносе корист, а страшно нас привлаче раскош и задовољства, која нас духовно и телесно уништавају. о. исповедник Илиан Светогорац
СЕЋАЊЕ НА ДЕПРЕСИЈУ НАС ПАРАЛИШЕ
Чим човек позавиди ближњему или га лиши нечег материјалног (хране или новца), његово срце одмах доживљава духовни удар, који поробљава и притиска душу. Затим, када се човек касније сети свих који су били гладни, он занеми, а његов ум бива поробљен и помрачен. Такво стање је у ствари последица одлуке његовога срца, будући да је оно извор човекових помисли. Тада крв почиње убрзано да струји и слива се у главу, те васцели човек запада у веома тешко и неприродно стање. Тако Господ шаље праведну казну због немарности према ближњем.
ОСУДА ЗБОГ ОДСУСТВА ПОКАЈАЊА
Они који сагрешише нипошто не треба да очајавају! Јер, не бивамо осуђени због мноштва зала, већ зато што нећемо да се покајемо и познамо чуда Христова, како сведочи сама Истина о Галилејцима, чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама, Мислите ли да су, рече Господ, ти Галилејци били грјешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 2-5). Не видиш ли да бивамо осуђени због тога што немамо покајања. свети Марко Пустињак ( + 4.век)
ВРЕМЕ ЗА УНИНИЈЕ
Бог није унео униније у нашу природу ради тога да бисмо му се предавали неразумно, неправовремено и у свим околностима, нити ради тога да бисмо себе саме уништавали, него како бисмо од њега задобијали највећу корист. А на који начин можемо стећи корист од унинија? Уколико му се будемо предавали у право време; а време за униније није у оно време у коме нам се зло наноси, него оно у коме зло чинимо. Ми смо пореметили ред и помешали времена; чинећи велико зло, не скрушавамо се ни на кратко, а поднесемо ли макар мало зло од некога, клонемо духом, предајемо се безумљу, журимо да одустанемо и да се избавимо од живота. Због тога нам се такво стање унинија и чини несносним и тешким, каогод и гнев и похота, на које су се такође жалили они који их нису ваљано и на одговарајући начин користили. Овде се дешава исто оно што се збива са лековима које нам преписују лекари: када се користе за лечење болести којима нису намењени и на које не делују, него код потпуно другачијих стања, они не само што не избављају болесника од мука, него још и додатно појачавају болест. На потпуно истоветан начин делује и униније, и то је природно.
свети Јован Златоусти (+ 407)
ДЕМОН НЕЗАДОВОЉСТВА
Ко избегава овоземаљска задовољства сличан је тврђави, недоступној демону туге. Јер, туга наступа онда када је човек лишен задовољства, било тренутног или очекиваног. Од таквог непријатеља се не можемо избавити све док смо привезани за било шта земаљско, јер Он своје мреже за побуђивање туге, шири на оно за шта види да смо највише везани. ава Евагрије (+ 399)
УСАВРШАВАЊЕ ДОЛАЗИ ОД БОРБЕ
Речено је да Бог демонима допушта да нас нападају из пет разлога. Први је да, кроз нападе и одбране, научимо да разликујемо врлину од греха. Други разлог је да бисмо врлину, коју смо задобили борбом и трудом одржали чврстом и непроменљивом. Трећи разлог је да не бисмо напредовањем у врлини мислимо високо о себи, већ да бисмо се учимо кротости. Четврти је да, искусивши сву подлост греха, савршено га замрзимо. Коначно, пети и најважнији разлог је да, ослободивши се од страсти, не заборавимо на сопствену немоћ и силу нашег Помоћника. свети Максим Исповедник
УМ ПОМРАЧЕН ОЧАЈАЊЕМ
Када је душа смућена, узнемирена гњевом или дубоким очајањем, ум, без обзира на труд, не може да одржи сећање на Бога. У потпуности помрачен насртајима страсти, човек губи сваки облик њему својствене перцепције. Стога и не може да се пројави непрекидно сећање на Бога, јер је та способност ума опхрвана страстима. С друге стране, када се душа ослободи ових страсти, онда чак иако је ум тренутно заборавио на објекат своје чежње, он се одмах враћа на првобитно добро дело сећања на Бога. свети Дијадох Фотички (+ 486)
ГОРДОСТ ЈЕ КОРЕН ТУГЕ
Кажеш да те општа морална слабост, сопствена неспособност да се одупреш искушењима и одбациш страсти неописиво жалосте, што само сведочи о томе да рачунаш да се спасеш само сопственим снагама.
Међутим, саветоваћу ти следеће: Када си већ доспео у такво стање, требало би да се ослободиш сваког греха који те тишти, али само по цену уништавања корена свих грехова. Мисао о том греху те вероватно никада није жалостила, јер никада ниси ни сумњао да је он присутан. Тај грех је твоја гордост.
Али, ако смо кротки, Бог нам помаже да се боримо против греха. Ако смо горди, Он то не чини. А како можемо постати кротки ако себе не видимо онаквим каквим уистину јесмо најгори од свих грешника? Или, ако не клечимо у покајању? свети Макарије Оптински ( 1860 )
ЛУКАВОСТ ПАЛИХ ДУХОВА
Наша патња је на први поглед толико безначајна, да ју је немогуће сматрати патњом уопште. Међутим, то је само лукавост нашег искусног непријатеља, коју је стекао кроз дугу борбу са бедним човеком. Пали дух види да окрутна, груба и директна искушења у људима побуђују ватрену ревност и постојаност. Он је то увидео, па је променио тактику. Променио је своја сурова искушења у слаба, али подмукла, чије је дејство изузетно снажно. Она у нашем срцу не побуђују ревност и борбу, већ га држе у стању колебања, а ум испуњавају сумњом. Таква искушења раслабљују и постепено исцрпљују човекове душевне силе, бацају га у тугу и лењост, и тако га, због његових слабости, уништавају и чине стаништем страсти. Наравно, Богу је у потпуности позната ова сатанина вештина и начин његове борбе против данашњих монаха. Бог данашње подвижнике награђује исто као и оне древне, иако је борба првих мање очигледна од других.
Не смемо се предавати немарности, тузи и лењости, већ, супротно томе, сву пажњу и енергију усмеримо на испуњавање јеванђелских заповести. Кроз такву послушност ћемо открити безбројне обмане непријатеља и његове лукаве замке. Тако ћемо моћи да схватимо да су, наизглед безначајни, проблеми и искушења данашњице, исто као и некадашњи велики проблеми, усмерени ка томе да удаље човека од Христа и униште истинско хришћанство на земљи, остављајући при томе само спољашњу форму, која обмањује човека. Тада ћемо познати да су мала искушења, испланирана и изведена са адском охолошћу, у сатаниним очима, успешнија од озбиљних, очигледних и директних напада. свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
НЕУМЕРЕНОСТ И ВЕЗАНОСТ ЗА ОВОЗЕМАЉСКО
Насртаји страсти, узбуркујући и прљајући море мира и тишине, потапају душу. Такво море се може прећи само у светлом и празном броду потпуног самосавладавања и нестицања. Јер, неумереност и везаност за овај свет узбуркују страсти које преплављују срце и за собом остављају само муљ и прљавштину помисли. Тако, након смућења ума, помрачује се срце, које за собом повлачи и тело. Затим се у срцу и у души пројављују немарност, тама и смрт, те срце и душа бивају лишени, њима својствених, осећања и способности. свети Григорије Синаита (+ 1346)
БОЖИЈЕ ПРИСУСТВО У ВРЕМЕ СТРАДАЊА
Какву све муку Бог није припремио за човека овога доба! Као да човек већ није довољно пропатио!? Па, и није, будући да кроз страдање још увек није спознао Божије присуство. Бог допушта да човек пати да би му се кроз патњу открио. Он жели да сав човек постане патња. Како је само окрутан тај Бог!? Не, управо бескрајна и неизмерна љубав Божија допушта толика страдања. Човек себе сматра довољним, па зато и мислимо да можемо само сопственим напорима побећи од сопствене судбине. Побећи! То је наша једина помисао. Само желимо да избегнемо лудост и пакао модерног живота. Али, не можемо побећи!!! Потребно је да прођемо кроз тај пакао и да га прихватимо, знајући да је његов узрок љубав Божија. Какав је само то јад! Толико патити, не знајући зашто и мислити да нема разлога за то. Разлог је љубав Божија. Не видимо ли је како сија у тами - слепи смо. Господе Исусе Христе помилуј нас грешне! Пресвета Богородице, моли Бога за нас!
о. Серафим Роуз (+ 1982)
СТРАДАЊА СУ СРЕДСТВА У РУКАМА БОЖИЈИМ
Послушај! Сам Бог каже: и призови Ме у дан жалости, и избавићу те, и прославићеш Ме (Пс. 49, 15). Невоље нас утврђују у вери и уче да светску славу сматрамо ништавном. Чврсто веруј да нас, без Божијег допуштења, никаква патња или туга не могу посетити, нити длака са главе пасти. Иако смо склони да за своју несрећу окривљујемо зле намере или слабости ближњега, то су, у стварности, само средства у рукама Божијим, средства нашега спасења. Стога, имајмо срца и молимо се нашем Господу, Који стално бди над нашим спасењем и подређује му и оно што сматрамо срећом и оно што сматрамо несрећом. старац Макарије Оптински (+ 1860)
ЧУВАЈ БЛАГОДАТ БОЖИЈУ
Када примиш небески дар трпљења, стражи над собом, да би сачувао благодат Божију, како се грех не би неопажено ушуњао у твоју душу или тело. Ако немарно и непажљиво пустиш да грех продре у тебе, и то нарочито онај грех коме је твоје слабашно тело посебно склоно, а који поробљава тело и душу, благодат ће те онда напустити, остављајући те огољеним и усамљеним. Тада ће се жалост, дата ти на спасење и заштиту, тешко надвити над тобом, сломити те тугом, потиштеношћу и очајањем, попут онога ко чува дар Божији без благодарности. Зато хитај да истинским и одлучним покајањем, чистотом и даром трпељивости, очистиш своје срце, будући да дар Духа Светога обитава само у чистоме. свети Игњатиј Брјанчанинов
Нема коментара:
Постави коментар