170 ПОГЛАВЉА О МОЛИТВИ - Св.Нил Синајски

Мене који сам лежао у врућој грозници ти си, додиром свог богољубивог писма, благовремено подигао. Мој ум, који је боловао најсрамнијом болешћу, ти си ободрио утехом, блажено подражавајући великог Наставника и Учитеља. И није чудо. Твој удео је вазда био да иштеш славно и знаменито, као и благословени Јаков. Стога, одрадивши добро ради Рахиље и добивши Лију, ти иштеш и љубљену, будући да си и за њу испунио седам година (Пост.29,20-28).

Ја не одричем да признам да сам се потрудио читаву ноћ и да нисам ништа уловио. Па. ипак, по твојој речи бацивши мрежу, извукао сам мноштво риба, њих 153, премда не великих (Јн.21,11). Њих ти и шаљем у торбици љубави, чиме испуњавам твоју наредбу. Ја се дивим и ублажавам твоје произвољење по коме си зажелео баш поглавља о молитви. Осим тога, ти ниси само пожелео да се она рукама напишу на хартији, већ да буду са љубављу и незлобивошћу изнедрени из ума. И пошто је све двоструко, једно наспрам другога, по речи премудрог Сираха (Сир.42,25), и ти их разуми духом, поред тога што ћеш их примити написмено.

Због малобројности поглавља немој да се љутиш, као онај који уме и сит бити и гладовати (Фил.4,12). Да, немој се љутити сећајући се да Господ није одбацио ни две лепте удовице. Заправо, он их је примио са већом благонаклоношћу, неголи богате прилоге многих других. Осим тога, умећи да према својој искреној братији чуваш добро расположење и љубав, помоли се о најнемоћнијем да устане здрав и да, узевши свој одар, благодаћу Христовом, почне да ходи. Амин.

СТО СЕДАМДЕСЕТ ПОГЛАВЉА О МОЛИТВИ

1. Кад би неко хтео да припреми благоухани тамјан, било би му потребно да по правилу равномерно сједини чист ливан, касију, оних и стакту (Изл.30,34). То су, у ствари, четири врлине (Уздржање, храброст, мудрост и правда- прим. прев.) . Уколико су све оне у пуном савршенству и са равном силом присутне у души, ум неће бити издан (неким унутрашњим издајником).

2. Очистивши се испуњавањем заповести, душа ће ум поставити у стање непоколебивости, чинећи га способним да прихвати устројство које је неопходно (за молитву).

3. Молитва је беседа ума са Богом. Какво је устројство потребно уму да би узмогао да се, без обазирања унатраг (или - тамо-амо), узнесе ка свом Владици и да, без икаквог посредника, разговара са Њим?

4. Мојсије своју намеру да се приближи ка земној пламтећој купини није могао да оствари све док није са ногу скинуо обућу (Изл.3,5). Како, онда, ти да од себе не одбациш сваку страсну помисао када пожелиш да видиш Онога који је изнад сваког осећања и помисли и да будеш Његов сабеседник?

5. Пре свега се моли да стекнеш сузе како би плачем смекшао грубост која постоји у души и како би, исповедивши Господу (Пс.31,5) безакоње које је у теби, од Њега добио опроштај грехова.

6. Користи сузе као оруђе за задобијање сваког опроштаја. Јер, Владика се много радује кад се ти молиш са сузама.

7. Изливајући у време молитве потоке суза немој се узносити сам у себи као да си већи од многих. Јер, твоја молитва је добила помоћ одозго како би, усрдно исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.

8. Немој средства против страсти да преокрећеш у страсти, како још више не би прогневио Онога ко ти је дао ту благодат (тј. сузе). Многи су, проливајући сузе због грехова, заборављали на циљ суза и, побесневши, скренули (са правог пута или сишли са ума).

9. Стој трпељиво и моли се крепко, одбијајући навалу житејских брига и сваких помисли. Јер, оне те смућују и узнемирују како би растројиле твоје молитвено устремљење.

10. Када примете да неко има усрђе и ревност за молитву, демони му (за време молитве) подмећу мисли о било чему, наводно нужном (и одлазе). Нешто касније они га опет подсећају на то, подстичући и ум да се забави тиме (ако се ради о питању - да га разреши, а ако о ствари - да је стекне). И он, не налазећи оно што иште - жали и тужи. И затим, пошто стане на молитву (тај усрдни ревнитељ молитве) они му напомињу о предмету размишљања и искања како би ум, покренувши се опет ка познању (раније нерешеног) молитву учинио бесплодном.

11. Подвизавај се да свој ум за време молитве учиниш глувим и немим. Тада ћеш моћи да се молиш као што треба.

12. Када те сусретне искушење или раздражи нечије противљење тако да се покренеш на гнев против онога ко ти је противречио, или чак изговориш неку неприличну реч, сети се молитве и суда (над тобом у савести пред Богом) у њено време па ће се у теби одмах укротити неприличан покрет.

13. Оно што будеш учинио светећи се брату који ти је учинио неправду, за време молитве ће се показати као саблазан (тј. смућиваће те).

14. Молитва је изданак кротости и безгневља.

15. Молитва је излив радости и благодарности.

16. Молитва је излечење туге и унинија.

17. Иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт.19,21), и узевши крст, одрекни се себе (Мт.16,24), како би могао да се помолиш без расејаности.

18. Ако хоћеш да се молиш похвалном молитвом, одричи се себе за време молитве. Трпећи крајње неправде, буди мудрољубив ради молитве.

19. Уколико будеш мудрољубив за време невоље и покажеш трпљење, плод ћеш обрести на молитви.

20. Ако желиш да се молиш као што треба немој жалостити душу, иначе је узалудан труд твој.

21. Остави онде дар свој, говори Господ, пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим (Мт.5,24). Тада ћеш се, дошавши, помолити без смућења. Јер, злопамћење наводи мрак на владалачки ум онога који се моли и тамом окружује његову молитву.

22. Они који у себи сабирају жалости и злопамћење, те се [моле], личе на оне који захватају воду и сипају је у избушен сасуд.

23. Уколико си трпељив, свагда ћеш се молити са радошћу.

24. Када се молиш као што треба могу те сусрести (или доћи на ум) нека дела због којих ти може изгледати оправдано да се разгневиш на ближњег. (Буди опрезан). Уопште не постоји гнев на ближњег који би био оправдан. И ако се потрудиш наћи ћеш да је могуће и без гнева добро завршити ствар. Стога се на сваки начин труди да се не покренеш на гнев.

25. Пази да, мислећи да излечиш другог, сам не останеш неисцељен, омевши сопствену молитву.

26. Штедећи друге и не љутећи се на њих, и себи припремаш снисхођење. Тако ћеш се показати разуман према себи и уврстићеш се у број оних који се истински моле.

27. Супротстављајући се гневу никада нећеш претрпети напад похоте. Јер, она даје храну гневу, који помућује умно око и омета молитвено настројење.

28. На молитви се немој ограничавати само на спољашње покрете тела и положаје, већ свој ум узводи до осећања духовне молитве са великим страхом.

29. Понекад се молиш добро чим станеш на молитву, а понекад не обретеш жељени циљ ни после много труда. (То се на тебе попушта стога) да би још усрдније искао (молитву), и да би, добивши, имао исправну молитву, безбедну од поткрадања.

30. Када нам се приближи анђео одмах се удаљавају сви који нам досађују (демони). Ум тада осећа велику утеху и здраво се моли. Понекад, опет, за време обичне борбе ум се отима и не даје му се да се уздигне (ка богомислију и добром осећању). То је стога што се раније обележио разним страстима. Уосталом уколико упорније заиште и ако се не олењи да куца, отвориће му се.

31. Немој се молити да буде по твојим жељама, будући да оне нису у свему сагласне са вољом Божијом. Боље је да се молиш као што си научен, говорећи: Да буде на мени воља твоја (Мт.6,10). И у сваком делу тако моли Бога. Он, наиме, свагда жели добро и корисно твојој души, док ти сам то не тражиш увек.

32. Много пута сам, молећи се, искао да добијем оно што ми је изгледало добро за мене. И ја бих настојао на искању, неразумно подстичући вољу Божију, и не препуштајући Богу да устроји оно што Он сматра корисним за мене. Међутим, добивши (искано) ја сам се налазио у великој невољи управо стога што нисам тражио да буде по вољи Божијој. Јер, ствар се није показивала онаквом каквом сам је ја замишљао.

33. Штаје добро осим Бога? Предајмо му све што се односи на нас и биће нам добро. Јер, Благи је свакако и Дародавац добрих дарова.

34. Немој се жалостити ако одмах не добијаш од Бога оно што иштеш. Он хоће да ти пружи веће доброчинство управо тиме што те наводи на то да му са трпљењем дуже предстојиш са молитвом. Јер, шта је више од простирања беседе са Богом и од обузетости општењем са Њим.

35. Нерасејана молитва је највише умно делање.

36. Молитва је усхођење ума Богу.

37. Уколико желиш праву молитву, одреци се свега. Тако ћеш све наследити.

38. Моли се најпре за то да се очистиш од страсти, затим да се избавиш од незнања и заборава, и најзад да се избавиш од сваког искушења и остављености.

39. У својој молитви ишти само правду и Царство, тј. врлину и познање, а остало ће ти се све додати (Мт.6,33).

40. Праведно је да се молимо не само за своје очишћење, већ и за очишћење сваког човека, подражавајући анђеоски чин.

41. Посматрај да ли заиста у својој молитви предстојиш Богу, или си, напротив, савладан жељом за људском похвалом коју хоћеш да уловиш, прикривајући (рђаву жељу благовидним) продужавањем молитве.

42. Било да се молиш са братијом, било да си усамљен, труди се да се помолиш са осећањем, а не само да задовољиш обичај.

43. Тој молитви је својствено самоудубљивање са побожношћу, умилењем и душевним болом. Њу прати исповедање грехова са тихим уздисањем.

44. Ум кога поткрадају [помисли] за време молитве још се не моли као монах, него као световњак, који само украшава спољашњи дом.

45. Када се молиш свим силама чувај своје памћење да ти не би подметало своје [садржаје]. На сваки начин се подстичи на разумно предстојање (са свешћу коме и ради чега предстојиш). Јер, за време молитве памћење често поткрада ум (приводећи му на мисао ствари, лица, догађаје и њима одвлачећи пажњу од молитве).

46. За време молитве памћење уму приказује или слике давних дела, или нове бриге, или лице које га је увредило.

47. Демон врло завиди човеку који се моли и употребљава свакаква лукавства како би пореметио његову намеру. Стога он помоћу памћења не престаје да побуђује мисли о разним стварима. Он посредством тела приводи страсти у покрет само да би омео његов прекрасан ток (тј. молитвени труд) и пресељење Богу (кроз усхођење пажње).

48. Не успевши да омете молитву марљивог (молитвеника) и поред многих лукавстава, свелукави демон унеколико слаби (своје нападе), да би му се затим, пошто заврши молитву, осветио. Јер, он га или распаљује гневом и уништава прекрасно настројење које је стечено молитвом, или га подстиче на неку бесловесну сласт (позивајући га на окушање чулног задовољства), подсмевајући се над умом.

49. Помоливши се као што треба очекуј оно што не треба и стој храбро чувајући свој плод. Ти си на то постављен од самог почетка, тј. да обделаваш и чуваш (Пост.2,15). Стога, потрудивши се (испунивши молитву као што треба), немој остављати без заштите оно што си стекао трудом. Иначе од молитве нећеш имати никакве користи.

50. Сва борба која се води између нас и нечистих духова бива једино због духовне молитве. Она им много смета и не могу да је подносе, а за нас је спасоносна и благопријатна.

51. Због чега демони желе да у нама побуде стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, злопамћење и остале страсти? Због тога да ум, одебљавши од њих, не би могао да се моли као што треба. Јер, страсти нашег неразумног дела (пошто почну да дејствују) уму не дозвољавају да делује разумно.

52. Ми вршимо врлине стога што их захтева природа, а природу слушамо стога што је створило Слово (Господ). То Слово нам обично постаје очигледно (и у нашој свести се јасно оцртава) у молитвеном стању.

53. Молитвено стање је бестрасно настројење које крајњом љубављу усходи на висину мудрољубља и духовног ума.

54. Онај ко хоће да се истински моли треба не само да влада над гневом и похотом. већ и да буде туђ свакој страсној помисли.

55. Ко љуби Бога [трудиће се] да свагда беседи са Њим као са Оцем, удаљујући се од сваке страсне помисли.

56. Не моли се истински свако ко је стекао бестрашће. Јер, такав још може бити заузет простим помислима (о стварима, премда и без страсних покрета), расејавајући се њиховим историјама (њиховим сликама о разним свезама) и остајући далеко од Бога. (Код њега нема страсних покрета, али ум машта).

57. Међутим, и када се ум не задржава на простим помислима о стварима, још не значи да је достигао место молитве. Јер, он може бити заузет (философским) умозрењем о њима и удубљен у њихове узрочне односе. Премда су све то извучености (апстракције), ипак се ум одводи далеко од Бога. Јер, као умозрења о стварима, оне у уму запечаћују образе ствари. (Страсти нису у покрету, али ум философира, а не моли се: то је стање учених).

58. Међутим, чак и да је ум изнад умозрења о вештаственој природи још не значи да је угледао право место Божије. Јер, он може да је заузет познањем мислених твари (анђеоског света) и да је испуњен њима (пун разноликих мисли и представа о њима).

59. Ако хоћеш да се молиш као што треба потребан ти је Бог који даје молитву ономе који се моли. Њега и призивај у молитви говорећи: Да се свети име твоје, да дође Царство твоје (Мт.6,8-9), тј. Дух Свети и Јединородни Син твој. Јер, тако учи сам Господ, говорећи да Оцу у духу и истини треба да се клањају (Јн.4,24).

60. Онај ко се моли у духу и истини мисао за величање Творца не позајмљује од твари. Он у Њему самом црпи сагледавање ради кога га слави.

61. Ако си богослов молићеш се истински, и ако се истински молиш онда си богослов.

62. Ако се твој ум, пламтећи чежњом ка Богу, мало по мало одрешује од тела и одвраћа од свих помисли које исходе од чулних утисака или памћења, будући истовремено пун побожности и радости, можеш закључити да се приближио границама молитве.

63. Снисходећи нашој немоћи, Свети Дух нам прилази и док још нисмо чисти. И уколико само нађе да се ум наш искрено моли, он наилази на њега и разгони сву гомилу помисли и представа које га окружују, подстичући га на жељу за духовном молитвом.

64. Остали (духови - добри и зли) уводе у ум помисли, представе и уображења кроз дејство на тело. Господ, пак, дејствује супротним начином. Обузимајући сам ум, Он му пружа познање о чему хоће, те посредством њега укроћује неуздржаност тела.

65. Достојан је сваког прекора онај ко се гневи и злопамти премда воли истинску молитву. Јер, он личи на онога ко жели да јасно види, премда [прахом] засипа своје очи.

66. Ако желиш да се молиш као што приличи немој чинити ништа што је супротно молитви. Тада ће Бог, приближивши ти се, корачати са тобом.

67. Када се молиш немој Божанству придавати никакав облик, нити дозвољавај да ти се ум преобрази у неки образ (или да себе преставља под неким образом), већ невештаствено приступи невештаственом, па ћеш се сјединити са Њим.

68. Чувај се замки непријатељских, будући да се дешава да ти, док се молиш чисто и безметежно, одједном предстане неки чудни и необичан образ. То непријатељи чине да би те довели до самомњења, подметнувши ти мисао да (ти се јавило) Божанство, а и да би помислио да је Божанство ограничено (да заузима место, да је протежно и да има делове) иако је, у ствари, без количине и изгледа.

69. Када не успе да покрене памћење, завидљи

69. Када не успе да покрене памћење, завидљиви демон дејствује на крв и сокове како би у уму произвео уображење нечег страног и испунио га ликовима. Навикавши се да се креће у помислима, ум се лако вара њима и, мислећи да усходи ка невештаственом и безвидном познању, бива обманут, примајући дим уместо светлости.

70. Стој на стражи својој, чувајући ум од помисли за време молитве и старајући се да стојиш у мирном стању како би ти Онај који... саосећа онима који су у незнању (Јев.5,2) пришао и пружио ти преславни дар молитве.

71. Ти нећеш моћи да се молиш чисто уколико се уплићеш у вештаствена дела и уколико те узнемиравају непрестане бриге. Јер, молитва је одлагање [свих] помисли.

72. Свезани не може да бежи, ни ум који служи било којој страсти не може да види место духовне молитве. Осим тога, он бива ношен страсним помислима и нема непоколебиву постојаност.

73. Када ум најзад почне да се чисто и бестрасно моли демони му више не приступају са леве, него са десне стране: они му наводно представљају јављање славе Божије или неку сликовиту представу, пријатну за чула, да би га навели да помисли да је већ достигао савршенство молитве. То се, као што је рекао један муж коме је ствар позната, дешава због страсти таштине, или од тога што демони додирују један део мозга и од потреса (или запаљења) жила у њему.

74. Чини ми се да демон, додирујући наведено место како хоће, преобрће светлост која се налази око ума. Од тога се таштина подиже на помисао која ум подстиче да лакомислено себи присвоји Божанствено и суштинско познање. Пошто га не узнемиравају нечисте телесне страсти и пошто чисто стоји на молитви, он никако не помишља ни на какво непријатељско дејство. Он је уверен да се ту ради о Божанственом јављању, иако оно долази од демона који, употребљавајући крајње лукавство, као што смо рекли, кроз мозак мења светлост која је везана са умом и сам је образује (даје јој образ).

75. Приближивши се, анђео Божији једном речју у нама прекраћује свако непријатељско дејство, те чини да светлост ума дејствује непогрешиво.

76. Оно што се у Откривењу говори о анђелу, тј. да приноси тамјан са молитвама светих (Отк.8,3) указује, како ми се чини, на ту благодат која дејствује преко анђела и која пружа умеће истинске молитве. Тада ум најзад стоји на молитви без сметености мисли, без унинија и малодушности.

77. Чаше са тамјаном су, како се тамо говори, молитве светих које су приносили двадесет четири старешине (Отк.5,8). Под чашом треба подразумевати сједињење са Богом или савршену, духовну љубав према Њему, у којој се молитва врши духом и истином.

78. Када за време молитве помислиш да немаш потребу да плачеш за своје грехе, погледај колико си далеко од Бога (иако си обавезан да свагда у Њему пребиваш), те ћеш пролити најтоплије сузе.

79. Заиста је тако: сазнавши своју меру (сиромаштво и ништавност) слатко ћеш се наплакати, окајавајући себе слично Исаији. Јер, будући нечист и имајући нечиста уста и живећи у таквом народу, тј. са противницима (Божијим - нечистим силама и помислима), ти се ипак усуђујеш да предстанеш Господу Саваоту (Ис.6,5).

80. Уколико се будеш истински молио у многоме ћеш добити потпуно осведочење. Анђели ће се сабрати око тебе као око Данила и просветити те на познање узрока онога што се догађа.

81. Знај да нас анђели побуђују на молитву и стоје са нама на њој, радујући се и уједно, молећи се за нас. Према томе, ми ћемо их крајње прогневити уколико постанемо немарни и ако примимо противне помисли. Јер, док се они толико подвизавају за нас, ми ни за саме себе нећемо да молимо Бога, већ пренебрегавамо своје служење Богу и, остављајући њиховог Бога и Владику, ступамо у разговор са нечистим демонима (у помислима).

82. Моли се мирно и безметежно, певај разумно и пристојно, па ћеш бити као орлић који се подиже у висину.

83. Псалмопојање успављује страсти и укроћује призиве на телесну неуздржљивост, а молитва настројава ум на умно делање које му приличи.

84. Молитва је делање ума које му приличи, или, боље, његова права употреба.

85. Псалмопојање је слика многоразличне премудрости, а молитва је обрис невештаственог познања.

86. Познање је прекрасно дело. Оно потпомаже молитву побуђујући мислену силу ума на сагледавање Божанственог сазнања.

87. Уколико се још ниси удостојио дара молитве и псалмопојања ишти неодступно, па ћеш добити.

88. Каза им (Господ) и причу како треба свагда да се моле, и да не клону (Лк.18,1). Стога немој изгарати и падати у униније што још ниси добио [тражено]. Јер, касније ћеш добити. Уз причу Господ је још додао: Ако се и не бојим Бога и људи не стидим, но будући да ми досађује ова удовица, одбранићу је (ст.4-5). Тако ће и Бог одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ (ст.7). Буди добродушан у трудољубивом трпљењу пребивајући на молитви.

89. Немој желети да оно што је у вези са тобом буде онако како теби изгледа (најбоље), већ онако како је Богу угодно. Тада ћеш на молитви бити безметежан и благодаран.

90. Чувај се демона блуда, чак и да си већ са Богом. Јер, он је врло вешт и покварен и на сваки начин покушава да савлада устремљење твог трезвоумља, те да га одвуче од Бога, чак и кад стоји пред Њим са побожношћу и страхом.

91. Уколико се стараш око молитве припреми се за демонске нападе и трпељиво подноси њихова бичевања. Јер, они ће те напасти као дивље звери и изранавити сво тело твоје.

92. Припремивши се, као искусан борац, немој да се колебаш, чак и ако изненада угледаш неко привиђење. Немој се смућивати чак и ако се према теби усмери мач, или ако пламен буде устремљен у твоје лице. Немој падати духом (немој се плашити) чак и ако ти се појави изглед ружне и лукаве (њушке). Напротив, стој, исповедај добро исповедање и смело гледај на непријатеље своје.

93. Онај ко подноси тугу биће удостојен и радости, и онај ко трпи непријатно неће бити лишен удела ни у пријатном.

94. Пази да те лукави демони не преваре неким виђењем. (Уколико се деси нешто слично), пребивајући сабран у себи, обрати се молитви и проси Бога да те сам просвети, уколико је то од Њега (на уразумљење), а ако није да што пре од тебе одагна варалицу. И буди храбар, јер ти пси неће опстати ако ти притекнеш Богу са топлим мољењем, већ ће одмах, невидљиво бијени Божијом силом, побећи далеко од тебе.

95. Треба да ти је познато и следеће лукавство демона. Понекад се они деле на групе. Једни долазе са саблазни. И када ти потражиш помоћ, други долазе са анђеоским изгледом и прогоне прве, да би се ти преварио мњењем да су они прави анђели, те да би пао у самомњење што си се удостојио тако нечег.

96. Постарај се колико је могуће да будеш смиреноуман и храбар, те се непријатељски напад демона неће коснути твоје душе и њихов бич се неће приближити твоме телу. (Господ ће) анђелима својим заповедити да те чувају (Пс.90,10-11).

97. Онај ко се стара да држи чисту молитву неће да падне помишљу, нити да је преда демонима, чак и да чује шум, и топот, и усклике, већ ће говорити Богу: Нећу се убојати зла, јер си ти са мном (Пс.22,4).

98. У време таквих искушења непрестано употребљавај кратку, али напрегнуту молитву.

99. Немој се бојати, нити се брини уколико демони почну да ти прете да ће се изненада појавити у ваздуху, да ће те избезумити и да ће ти одузети ум. Они те, у ствари, плаше да би испитали да ли их уопште рачунаш у нешто, или си их већ презрео.

100. Ако си у молитви предстао Богу Сведржитељу, Творцу и Промислитељу, због чега онда неразумно остављаш Његов непобедиви страх и бојиш се мушица и комараца. Зар не чујеш шта говори пророк: Господа Бога твога се бој (Пон.Зак.10,20), и још: Онога кога се све боји и трепти пред силом Његовом (2-Днев.З6, Манасијина молитва).

101. Као што је хлеб храна телу, и врлина - души, тако је и молитва храна ума.

102. На свештеном месту треба да се молиш као цариник, а не као фарисеј, како би и тебе Господ оправдао.

103. Подвизавај се да се не молиш против некога у својој молитви, да се не би десило да сам рушиш оно што зидаш и да своју молитву не би учинио мрском (Богу).

104. Онај који је дуговао десет хиљада таланата нека те научи да ни ти нећеш добити остављење (свога дуга) уколико и сам не остављаш (дуг) свом дужнику. Јер, речено је; Предаде га мучитељима (Мт.18,34).

105. За време молитвеног предстојања (Богу) одложи у страну телесне потребе како те ујед буве, комарца или муве не би лишио највећег дара који доноси молитва.

106. До нас је дошло да се лукави толико противио једном светоме да се, сваки пут кад је дизао руке на молитву, преображавао у лава, подизао на предње ноге и нокте заривао у његов бок, не одступајући све док он не би спустио руке. Међутим, подвижник их никада није спуштао пре него што би завршио своје уобичајене молитве.

107. Такав је био, као што нам је познато, и мали (или боље рећи највећи монах) Јован који је безмолствовао у јами. Он је неодступно пребивао у умном сједињењу са Богом. Стога се демон у виду аждаје обавијао око њега, гризао му тело и избљувавао му га у лице.

108. Ти си вероватно читао житија тавенисиотских инока у којима се говори о томе како су до аве Теодора, док је држао слово братији, допузале две змије. Он је, не смућујући се, савио ноге у облику свода и пропустио их да прођу, те продужио реч до краја. Тек тада их је показао братији, испричавши им случај.

109. O другом духовном брату ми смо читали да своје руке (подигнуте на молитву) није спустио све док није завршио уобичајено молитвословље, иако му је пришла змија и дотакла се његових ногу.

110. У време молитве нека ти се око не расејава. Одвојивши се од тела и душе, тада живи умом.

111. Једном другом светом, крепком молитвенику који је безмолствовао у пустињи, јавили су се демони и током две недеље се играли са њим као са лоптом, бацајући га увис и прихватајући га у рогожу. Па ипак, они уопште нису могли одвојити његов ум од пламене молитве.

112. Један богољубиви инок је ходио по пустињи творећи умну молитву. Њему су предстала два анђела и пошли са њим, имајући га у средини. Међутим, он ни на тренутак на њих није обратио пажњу како не би претрпео штету у бољем, будући да се сећао изреке апостола који говори: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе... неће нас моћи одвојити од љубави Христове (Рим.8,38-39).

113. Монах преко молитве постаје сличан анђелима, желећи да види лице Оца који је на небесима (Мт.18,10).

114. Уопште немој желети нити искати да за време молитве видиш било какав лик или образ.

115. Немој желети да чулима видиш анђела, ни силе, ни Христа, како не би сишао са ума, примивши вука уместо пастира, и поклонивши се непријатељима - демонима.

116. Почетак прелести ума јесте таштина. Њоме покретан, ум покушава да Божанство опише у неком образу или изгледу.

117. Ја ћу своје рећи, као што сам рекао и почетницима: блажен је ум који за време молитве чува савршено безмолвије.

118. Блажен је ум који, молећи се без расејаности, поприма све већу и већу чежњу за Богом.

119. Блажен је ум који за време молитве постаје невештаствен и неграмжљив.

120. Блажен је ум који је за време молитве потпуно неосетљив за све.

121. Блажен је монах који сваког човека поштује као бога после Бога.

122. Блажен је монах који на спасење и напредак свих гледа као на своје сопствено.

123. Блажен је монах који себе сматра горим од свих.

124. Монах је онај који је са свима у јединству, премда је од свих удаљен.

125. Монах је онај који сматра да је са свима и у свакоме види самог себе.

126. Молитву твори онај који свагда своју прву мисао приноси Богу.

127. Монах који жели да се моли избегава сваку лаж и заклетву. Иначе, он на себе узалуд прима изглед који му не приличи.

128. Ако желиш да се молиш у духу ништа не позајмљуј од тела. Тако нећеш имати облак који пред тобом за време молитве распростире мрак.

129. Повери Богу своје телесне потребе, па ће бити очигледно да му повераваш и духовне.

130. Уколико се удостојиш да примиш обећања - цароваћеш. Зар, гледајући на то, не треба са задовољством да подносиш садашње сиромаштво?

131. Немој да се одричеш сиромаштва и невоља, који су оруђа лаке молитве.

132. Нека ти телесне врлине буду залог душевних, а душевне - духовних. Духовне, пак, нека ти буду залог невештаственог и суштаственог познања.

133. Уколико, молећи се против неке помисли, приметиш да она брзо и лако одлази размотри због чега се то дешава да не би упао у заседу и, обманувши се, постао издајник самог себе.

134. Дешава се понекад да те сами демони побуђују да се молиш против неке помисли коју су у тебе убацили и да јој се противиш. И они истог часа беже како би ти упао у прелест помисливши да си већ почео да побеђујеш помисли и да плашиш демоне.

135. Ако се молиш против неке страсти или неког демона који ти досађује, сети се речи Псалмопојца: Потераћу своје непријатеље и стићи ћу их, и нећу се вратити док не нестану; потиснућу их и неће моћи да опстану, пашће под ноге моје (Пс.17,38-39). Ипак, реци то благовремено, наоружавши се смиреноумљем против непријатеља.

136. Немој мислити да ћеш стећи врлину ако се најпре не потрудиш до крви. Потребно је, наиме, по Божанственом апостолу, до смрти се борити против греха, подвизавајући се за непорочност (Јев.12,4).

137. Дешава се да (због непријатељских замки), учинивши корист једноме, претрпиш штету од другог како би, сусревши клевету, рекао или учинио нешто неумесно, те на тај начин зло расуо оно што си добро учинио.

138. Подвргавајући се демонским нападима, пази да им не паднеш у ропство.

139. Демони се труде да духовног учитеља ноћу смуте сами, а дању - преко људи, окружујући га непријатним случајевима, клеветама и невољама.

140. Немој да ти дотужи да трпиш те сукнаре. Нека ударају и тапкају ногама, нека растежу и глачају. Тиме ће твоја одећа постати још светлија.

141. Све док се у потпуности не одвојиш од страсти и све док твој ум још увек пројављује противљење врлини и истини, нећеш обрести благопријатни тамјан у недру своме (тј. чисту и топлу молитву).

142. Желиш ли да се молиш (као што треба)? Преселивши се од садашњег, свагда живи на небесима, и то не само на речима, него и анђеоским делањем и Божанственим разумевањем.

143. Уколико се само у невољи (подвргавајући се силним искушењима и налазећи се у опасности да паднеш) сећаш Судије и тога како је страшан и неумољив, значи да се још ниси научио да служиш Господу са страхом и да му се радујеш са трепетом (Пс.2,11). Знај да му при духовним утехама треба још усрдније служити са страхом и побожношћу.

144. Мудар је човек који пре оствареног покајања не престаје да се са тугом сећа својих грехова и праведне осуде на вечни огањ.

145. Онај ко пребива у гресима и ко прогневљује Бога, те се бестидно и дрско упушта у познање Божанствених ствари и у невештаствену молитву нека прихвати апостолску опомену да није безопасно молити се обнаженом и непокривеном главом. Таква душа, по речима апостола, треба да има власт на глави ради анђела који предстоје (1.Кор.11,10), те да се обуче у стид и прилично смиреноумље.

146. Болесноме очима неће донети никакву корист дуготрајно и напрегнуто посматрање сунца, чак и при најјачој светлости поднева. Ни страсни и нечисти ум неће имати користи од замишљања страшне и натприродне молитве у духу и истини. Напротив, он ће на себе изазвати негодовање Божанства.

147. Онај који нема потребе ни за чим и који не гледа на лице не прима дар за олтар све док се доносилац не помири са ближњим кога је ожалостио (Мт.5,23). Размисли колика је тек опрезност и колико расуђивање неопходно да би се Богу принео благопријатни тамјан на мисленом жртвенику.

148. Немој бити причљив, ни славољубив. У противном ће бити очигледно да грешници раде на твом лицу, а не на твојим плећима (Пс. 128,3). Тада ћеш им за време молитве бити подсмех, и они ће те вући и прелешћивати на неумесне помисли.

149. Тражећи молитву, пажња ће је [најзад] и пронаћи. За пажњом не следи ништа друго до молитва. Око ње се и треба марљиво постарати.

150. Као што је [моћ] виђења боља од свих чула, тако је и молитва Божанственија од свих врлина.

151. Молитва се хвали не само због количине, него и због каквоте. То показују два човека који су ушли у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник (Лк.18,10), као и следећа реч: А када се молите, не празнословите, и остало (Мт.6,7).

152. Све док обраћаш пажњу само на положај тела који приличи молитви и док се твој ум брине само о спољашњој лепоти скиније (о осталим спољашњим особинама молитвословља) (знај да) још ниси угледао место молитве и да си још далеко од тог блаженог пута.

153. Када ћеш пронаћи истински молитву? Када, молећи се, будеш био изнад сваке друге радости.

154. Молитва и читање су прекрасни. Они заустављају сујетно скитање мисли, свезују помисли које неприлично круже и са коришћу их задржавају ни мало расејаним у том прекрасном занимању.

155. Молитва нас подстиче на разговор са Богом. Дуготрајном навиком, она нас уводи у саживот са Њим, који и безначајне људе воли и не стиди се пријатељског зближавања са њима, све док им љубав која у њима пребива пружа смелост.

156. Молитва ум одрешује од сваке помисли о чулном и узводи ка Богу који је изнад свега, приводећи га разговору са Њим. Она од Њега са смелошћу иште све што јој је угодно. На тај начин она чини да човек живот проводи у чистоти. Јер, он је већ био у општењу са Богом и ускоро се опет припрема на то општење.

157. Свети Павле учи да будемо у молитви постојани (Рим.12,12), те да дуготрајним пребивањем у њој створимо навику на њу (Кол.4,2; Еф.6,18). Он још заповеда да се молитва врши на сваком месту (1.Тим.2,8) како се ни један лењивац не би изговорио тиме што живи далеко од молитвеног храма. Свако место је погодно за молитву. Бог прима оне који га призивају са чистим срцем и праведним делима, гледајући на њихово расположење и слушајући њихову молитву, чак и да се место на коме га призивају, по нашем мишљењу, ничим посебним не издваја.

158. Понекад на бденију треба брзо читати Псалам, а понекад треба предпоставити певање Псалама. Ми треба да мењамо начин деловања, насупрот замкама непријатеља који нас понекад подстичу да ломимо језик у брзом читању, а понекад побуђују на надмено слатко појање.

159. Када твоје срце нападне непријатељска помисао, немој молитвом искати једно или друго, већ исуци мач суза против непријатеља. Иступивши против непријатеља са тако силним оружјем, ми ћемо га брзо приморати да одступи од нас.

160. Заволи бављење рукодељем, премда у молитвеном расположењу. Оно, наиме, не доноси свагда свој плод, а она - увек. Немој прекидати молитву све док у потпуности не испуниш молитвени дуг, нити слушај помисао која ти говори да је време да седнеш за посао. Осим тога, седећи за послом немој да се силно обузимаш делом како не би, хитајући, узнемирио срце своје и учинио га неприкладним за молитву.

161. Ум из кога је украдена мисао о Богу и који стоји далеко од сећања на Њега већ равнодушно греши спољашњим чулима. Јер, он више не може да буде чувар ни слуха ни језика, будући да је из његове унутрашњости отишла приврженост ка подвижничком труду над самим собом.

162. Дешава се да се напрежемо да творимо чисту молитву и да не успевамо. Међутим, дешава се и то да душа пребива у чистој молитви и без нашег принуђавања. Прво произилази од наше немоћи, а друго од благодати одозго, која нас призива ка искању душевне чистоте. И једним и другим, она нас поучава да чисту молитву не приписујемо себи, већ да је сматрамо даром Дародавца. Јер не знамо као што треба о чему ћемо се молити (Рим.8,26). Када се деси да се напрежемо да творимо чисту молитву и нисмо у стању, већ се помрачујемо, омочимо образе сузама и молимо Бога да се развеје ноћ борбе и да у души засија светлост.

163. Сећање на телесну похоту смућује [човека]. Оно не само да не дозвољава разговор са Богом, већ и ум, који се наводно моли, оскрнављује маштаријама гнусних представа. Добро је непрестано пребивати у молитви и ум упражњавати у беседи са Богом. Међутим, да ли је тако код нас? Често се одвајајући од речи молитве ми пратимо помисли које нас заводе, уместо да се удаљавамо од њих и уместо да нас огорчују, што би био признак несагласности воље са онима који нам подмећу неприлично. И премда спољашњост показује молитвени изглед (због преклоњених колена другима изгледа да се молимо), ми мишљу представљамо нешто пријатно: љубазно разговарамо са пријатељима, са гневом грдимо непријатеље, празнујемо са гостима, зидамо куће за сроднике, садимо дрвеће, путујемо, бавимо се трговином, на силу нас приводе свештеничком чину, са великом брижљивошћу водимо дела цркви које су нам уручене. И велики део свега тога пребирамо у мислима, саглашавајући се са свиме што нам представи помисао онако како је угодно страсти која надахњује наше срце.

164. Молитва захтева да ум буде чист од сваке помисли и да у себе не прима ништа што није молитвено, макар се радило и о нечем часном. Напротив, као надахнут Богом и одвојивши се од свега, обављај свој разговор са Њиме јединим.

165. Ко своје време дели на рукодеље и молитву, своје тело укроћује трудом и његове неуредне захтеве доводи до умерености. Душу, пак, која се труди заједно са телом и након извесног времена жели одмор, он орасположује на молитву као на неко лакше [дело]. И душа ка молитви приступа са усрдношћу и живим силама. Јер, она осећа утеху при промени дела и прелазу од једног ка другоме, док је дуготрајно занимање једним истим притиска. Она се оптерећује једнообразношћу, док је разноврсност занимања радује. Њој се чини да, остављајући једно дело, са себе скида неки терет због чега ка другоме приступа као са свежим снагама и као да тек започиње труд.

166. Ко не воли да ради неделатношћу храни страсти и жељама даје слободу да се устремљују ка предметима који су им сродни. То се највише пројављује у време молитве, будући да је тада пажња ума потпуно прогутана оним чиме је заузето срце. Он тада у помислима пребира оно што је донела страст која је ступила у дејство уместо да беседи са Богом и да од Њега иште себи корист. Знајући то, свети Павле са ревношћу напада лењост и све апостолском влашћу обавезује на труд (2.Сол.3,6-12). Дело је сидро за мисао и даје јој безопасан смер. Чак и ако одасвуд наилазе буре и наиласци ветрова прете бродоломом, мисао стоји непоколебиво, задржавана делом као сидром. Она се унеколико колеба помислима које се подижу, али не пада у опасност стога што су узе које је држе силније од ветрова који јуре.

167. Они који одбијају рукодеље под изговором да треба непрестано да се моле, у ствари се и не моле. Управо стога што мисле да лењошћу души оставе слободу од брига, они се запетљавају у лавиринт безизлазних помисли и постају неспособни за молитву. Тело које се труди над делом задржава мисао при себи, будући да она, не мање него очи, треба да прати оно што се ради и да садејствује телу у непогрешивом вршењу дејстава. Покојно тело, напротив, мисли даје слободу да лута. Стога се у време покоја буде страсти. При сваком похотљивом сећању оне хватају мисао и овладавају њоме као заробљеницом.

168. Постоји виша молитва савршених, неко усхићење ума, свецело одрешење од чулног, у којој се он неизрецивим уздасима духа приближује ка Богу који види расположење срца које је отворено као исписана књига и које у безгласним образима изражава своју вољу. Тако је до трећег неба био однесен Павле, не знајући да ли у телу или изван тела (2.Кор.12,2).

169. После прве постоји и друга молитва. На њој ум са умилењем прати речи које произноси, знајући коме упућује молбу.

170. Молитва коју прекидају помисли и која је сједињена са телесним бригама стоји далеко од настројења које приличи молитвенику. Такав не чује самог себе, носећи се мишљу тамо-амо и не сећајући се какве речи изговара. И зар ће Божанствени слух обратити пажњу на оно на што ни сам молитвеник, у својој расејаности, не пази? Код оних који су говорили: Пази на молитву моју, услиши молитву моју (Пс.16,1), и: Нека твоје уши пазе на глас моје молитве (Пс.129,2), сав ум беше марљиво сабран. Он се није разливао на оно на шта се обично разлива и расејава мисао немарних која не влада собом.ивим уздасима и стењању.

ви демон дејствује на крв и сокове како би у уму произвео уображење нечег страног и испунио га ликовима. Навикавши се да се креће у помислима, ум се лако вара њима и, мислећи да усходи ка невештаственом.

 

МОЛИТВА

 Пут ка Богу је – молитва. Етапе пута који се прелази јесу различита молитвена стања у која постепено улази онај ко се правилно и постојано моли. 

 
 Молитва је – учешће у животу. Њено остављање души доноси невидљиву смрт. 
Оно што је ваздух за живот тела, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тај свети, тајанствени ваздух.             
Када устанеш од сна, твоја прва мисао нека буде о Богу; принеси Богу сам зачетак твојих мисли, које још нису обележене никаквим сујетним утиском. Када одлазиш на починак, када се спремаш за погружење у ту слику смрти, нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу Који у њој царује. 
Анђео је једном светом монаху открио следећи поредак мисли на молитви који је Богу угодан: «Почетак молитве треба да се састоји из славословља Богу, из благодарења за Његова безбројна доброчинства; потом смо дужни да у скрушености духа принесемо Богу искрено исповедање наших грехова; на крају можемо да изнесемо пред Господа, свакако уз велико смирење, мољења за наше душевне и телесне потребе, побожно препуштајући испуњење или неиспуњење тих мољења Његовој вољи».

Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11,24) – објавио је Господ. Стога одбацивши сваку сумњу и дволичност неодступно пребивај молитвом уз Господа, Који нам је заповедио да се свагда молимо и да не клонемо (Лк. 18,1), то јест да не падамо у униније услед молитвене скучености, која је нарочито у почетку тешка и неиздржљива за ум навикао да блуди на све стране.

 
Понекад наше мољење бива услишено одмах; понекад пак, по речима Спаситељевим, Бог оклева, то јест не испуњава брзо оно што тражимо: Он види да испуњење онога што тражимо ради нашег смирења треба одложити, како бисмо се исцрпили, како бисмо увидели своју немоћ која се увек јасно показује када се нађемо препуштени сами себи. 

 
Молитва, као беседа са Богом, велико је благо сама по себи, често и много веће од онога које човек тражи, те стога милосрдни Бог, не испуњавајући тражено, оставља човека да се моли, како не би изгубио молитву, како не би остао без овог највећег блага када добије то што тражи, а што је много мање вредно. 
Мољењу чије је испуњење повезано са штетним последицама Бог неће удовољити; Он неће удовољити ни оним мољењима која су противна Његовој светој вољи и Његовим премудрим и недокучивим плановима. 
Синовима света, који од Бога моле земаљска блага како би удовољили својим телесним жељама, свети апостол Јаков објављује: Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3). 

 
Човек гледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16,7); али у човеку положај срца највише одговара положају његовог лица, његовом спољашњем држању. Стога на молитви телу дај најпобожнији положај. Стој као осуђеник, оборене главе, не усуђујући се да погледаш ка небу, са рукама опуштеним поред тела. Звук твога гласа нека буде жалосни звук плача, стењање рањеног смртоносним оружјем или онога кога мучи љута болест. 
Стој на својој молитви као да стојиш пред Самим Богом. Управо тако: ти стојиш пред Њим! Стојиш пред својим Судијом и апсолутним Господаром, од Кога зависи твоја судбина у времену и вечности. 

 
Када намераваш да принесеш молитву Богу, одбаци све земаљске помисли и бриге. Немој да се бавиш мислима које ти тада дођу, ма колико оне деловале важне, сјајне и неопходне. Богу дај Божије, а оно што је неопходно за пролазни живот успећеш да даш када за то дође време. Није могуће у исто време служити молитвом Богу и ум оптерећивати неважним помислима и бригама.

 
Праштање свих увреда без изузетка, па и оних најтежих, обавезан је услов успеха у молитви. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11,25-26). «Молитве злопамтила су – посејано на камену» - рекао је преподобни Исак Сиријски. 

 
Умерено, благоразумно и постојано уздржавање од хране и пића чини тело лаким, очишћује ум, даје му бодрост и стога служи као припрема за молитву. Неуздржаност стомака чини тело тешким и дебелим, срце тврдим, а ум помрачује мноштвом испарења и гасова који се из желуца пењу у мозак. Онај ко се најео или прејео, чим стане на молитву, одмах га нападну дремеж и лењост, у његовој убразиљи појављују се многа груба маштања, његово срце неспособно је да дође у умиљење. 

 
Колико је штетно неуздржање, толико, или још више, штетан је неумерен пост. Слабост тела која потиче од оскудне исхране не дозвољава савршавање потребне количине молитава са силом коју оне захтевају. 
Количина молитава се за свакога одређује начином његовог живота и душевним и телесним силама. Две удовичине лепте које је донела у цркву и које су представљале целокупно њено имање, на ваги праведног Бога представљале су више но велики прилози богаташа, дати од сувишка њиховог. Тако суди и о молитви: одреди себи количину која одговара твојим силама, сећајући се премудре поуке великог наставника подвижника: «Ако принудиш слабо тело на дела која превазилазе његову снагу, тиме помрачујеш своју душу и доносиш јој узнемирење, а не корист». 
Уколико си заузет друштвеним обавезама, а ако си монах онда послушањима, и немаш могућности да за молитву одвојиш онолико времена колико би хтео, нека те то не узнемирава: служба која се обавља по правилима и савести припрема човека за усрдну молитву и квалитетом замењује квантитет. Ништа толико не погодује напредовању у молитви као савест задовољена Богоугодним делањем.

 
Душа молитве је – пажња. Као што је тело без душе мртво, тако је и молитва без пажње – мртва. Молитва која се произноси без пажње претвара се у празнословље, а ко се тако моли сврстава се међу оне који Име Божије узимају узалуд. 

 
Речи молитве изговарај без журбе; не дозвољавај уму да лута на све стране, него га затварај у речи молитве. То је тесан и мучан пут за ум који је навикао да слободно лута по васељени, али тај пут води ка пажњи. Ко окуси велико благо пажње, тај ће заволети да ум води тесним путем којим се стиже до блажене пажње. 
Пажња је првобитни дар Божанске благодати, што се шаље ономе ко се труди и трпељиво страда у молитвеном подвигу. 
Благодатној пажњи треба да претходи сопствени труд око пажње, а овај последњи треба да буде делатни сведок искрене жеље да се добије прво. Сопствена пажња бива узнемирена помислима и маштањима и колеба се услед њих; благодатна пажња је препуна чврстине. 
Забрањуј себи расејаност мисли приликом молитве, замрзи маштања, одбаци бриге силом вере, ударај у срце страхом Божијим и лако ћеш се научити на пажњу. 1. 144 
# За време молитве ум треба веома брижљиво чувати од слика, одбацујући све што производи уобразиља, јер ум на молитви стоји пред невидљивим Богом, Који се не може представити ни у ком материјалном облику. Слике, ако их ум допусти на молитви, постају као непрозирна завеса, као зид између ума и Бога. «Они који у својим молитвама не виде ништа, виде Бога» - рекао је преподобни Мелетије Исповедник. 
Ако би ти се за време молитве чулно представио или сам од себе умно изобразио лик Христа, или Анђела, или неког светитеља, једном речју – било који лик, никако не примај то јављање за истинито, не обраћај на њега никакву пажњу и никако се не упуштај у разговор са њим. Иначе ћеш неизоставно бити подвргнут обмани и најснажнијој душевној повреди, што се многима и догодило. Пре но што буде обновљен Духом Светим, човек није способан за општење са светим духовима. Будући да се још налази у области палих духова, у њиховом ропству, он је у стању да види само њих, те му се они често, приметивши његово високо мишљење о себи и самообману, јављају у виду светлих Анђела и Самог Христа како би погубили душу његову. 
Свете иконе Црква је примила зато да би подстакла благочестиве успомене и осећања, а никако да би подстакла маштања. Стојећи пред иконом Спаситеља, стој као да си пред Самим Господом Исусом Христом, Који је по Своме Божанству присутан свуда, а Својом иконом на месту где се она налази. Стојећи пред иконом Мајке Божије, стој као да си пред самом Пресветом Дјевом; али ум свој чувај без слика; огромна је разлика бити у присуству Господњем и стајати пред Господом, или замишљати Господа. Осећај присуства Господњег наводи на душу спасоносни страх, уводи у њу спасоносни осећај побожности, а замишљање Господа и Његових светих као да уму даје материјалност, доводећи га у лажно стање самообмане. 
Узвишено је стање – осећај присуства Божијег! Њиме се ум задржава да се не упусти у беседу са туђим помислима које ометају молитву; услед тог осећаја обилно се осећа човекова ништавност; услед њега човек нарочито пази на себе и чува се сагрешења, чак и најмањих. Осећај присуства Божијег пружа пажљива молитва. Задобијању тог осећаја много помаже и побожно стајање пред светим иконама. 1. 145-146 
# Код подвижника молитве напредак најпре почиње да се пројављује кроз нарочито дејство пажње: с времена на време пажња неочекивано обузима његов ум и закључава речи молитве у њега. Потом она постаје много постојанија и дуготрајнија: ум као да се прилепљује уз речи молитве, привучен њима на сједињење са срцем. Коначно, са пажњом се изненада сједињује умиљење и чини човека храмом молитве, храмом Божијим. 
Приноси Богу тихе и смирене молитве, а не ватрене и страствене. Кад постанеш тајанствени свештенослужитељ молитве, онда ћеш ући у скинију Божију и одатле ћеш молитвену кадионицу напунити свештеним огњем. Огањ нечисти – слепо, материјално распаљивање крви – забрањено је приносити пред свесветог Бога. 
У молитви не тражи насладе: оне никако нису својствене грешнику. Већ и сама жеља грешника да осети насладу представља самообману. Тражи да оживи твоје мртво, окамењено срце и да се отвори како би осетило своју огреховљеност, свој пад, своје ништавило – како би их увидело и уз самоодбацивање постало их свесно. Тада ће се у теби јавити истински плод молитве – истинско покајање. 
Наслада у молитви својствена је искључиво светим изабраницима Божијим, обновљеним Духом Светим. Ко покренут поривима крви, сујетом и сладострашћем, сам себи ствара насладу, тај се налази у стању жалосне самообмане. За такво дело веома је способна душа помрачена животом по телу, душа обманута и обмањивана својом гордошћу. 
Осећања порођена молитвом и покајањем састоје се у олакшавању савести, у душевном миру, у помирењу са ближњима и животним околностима, у милости и састрадавању према људском роду, у уздржавању од страсти, у хладном односу према свету, у покорности Богу, у снази за борбу са греховним помислима и склоностима. Буди задовољан тим осећањима, у којима се ипак може окусити нада спасења. Не тражи пре времена узвишена духовна стања и молитвене заносе. Они уствари уопште нису онакви каквима их замишљамо: дејство Духа Светога, од кога се јављају узвишена молитвена стања, несхватљиво је за телесни ум. 
Уму који је навикао да се бави само пропадљивим предметима молитвени подвиг изгледа тежак, тескобан и хладан. Он се тешко навикава на молитву; када пак стекне ту навику, она постаје извор непрестане духовне утехе. 
Пре но што започнеш било које дело, принеси молитву Богу; молитвом привлачи благослов Божији на твоја дела и суди о њима; размишљање о молитви спречава човека да поступа супротно заповестима. 
Ко се пре сваког дела и речи молитвом обраћа Богу ради уразумљења, помоћи и благослова, тај живи свој живот као пред очима Божијим, под Његовим руководством. Лако је навикнути се на такво понашање. Нема ничег бистријег од ума, рекао је Варсануфије Велики, и ничег лакшег него у свакој потреби која се појави узводити ум ка Богу. 
У тешким ситуацијама у животу учестај са молитвама Богу. Боље је прибегавати молитвама него испразним размишљањима слабог људског разума – размишљањима за која се углавном покаже да су неостварива. Боље је вером и молитвом ослонити се на Свемогућег Бога, него – несигурним схватањима и претпоставкама – на свој немоћни разум. 
Не буди неразуман у својим тражењима, да не разгневиш Бога својом малоумношћу: тражити од Цара над царевима нешто неважно – то је понижавање за Њега. 
Молитвене прозбе Богу приноси у складу са Његовом узвишеношћу. Соломон је од Њега молио премудрост – добио ју је, а са њом и мноштво другог блага, јер је тражио разборито. Јелисеј је од Њега молио благодат Духа Светога, двоструку у односу на свог великог учитеља – и његово мољење било је примљено. 
Онај ко у молитви тражи пропадљива земаљска блага, изазива негодовање Небеског Цара против себе. Анђели и арханђели те посматрају док се молиш и гледају шта ћеш тражити од Бога. Они се диве и радују за време твоје молитве када виде да је неко од земаљских (људи) оставио своју земљу и приноси молитву за добијање нечег небеског. Они, напротив тугују због онога ко је занемарио небеско и моли за своје земаљско и пропадљиво. 1. 145-149 
# Бављење молитвом је најузвишеније занимање за људски ум; стање чистоте, коме је страна било каква доколица, а које уму пружа молитва, представља његово најузвишеније природно стање; његова преданост Богу – којој је основни разлог чиста молитва – представља натприродно стање. 1. 151 
# Усмено и гласно мољење плодоносно је онда када је праћено пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо првенствено приликом бављења молитвом Исусовом. 1. 256 
# Усну, гласну молитву, као и сваку другу, неизоставно треба да прати пажња. Кад постоји пажња, корист од умне молитве је – безбројна. Подвижник треба да почне од ње. Њу, као прво, својим чедима даје света Црква. «Корен монашког живота је – псалмопојање» - рекао је свети Исак Сиријац. «Црква је, – каже свети Петар Дамаскин – због слабости нашег ума, са добрим и Богоугодним циљем примила песме и различите тропаре, како бисмо ми неразумни, привучени сладошћу псалмопојања, и против своје воље опевали Бога. Они који могу да схвате речи које изговарају долазе у умиљење, те на тај начин као по лествици усходимо ка добрим мислима. У мери у којој напредујемо у навикавању на Божанске мисли, у нама се јавља Божанска жеља и привлачи нас да схватимо шта значи, према заповести Господњој, клањати се Оцу у Духу и Истини». Уста и језик који се често баве молитвом и читањем речи Божије, задобијају освећење, постају неспособни за празнословље, смех, као и изговарање шаљивих, непристојних и ружних речи. Хоћеш ли да напредујеш у умној и срчаној молитви? Научи се да пазиш на усну и гласну: пажљива умна молитва сама по себи прелази у умну и срчану. Желиш ли да се научиш да брзо и ефикасно одагнаваш помисли које сеје заједнички непријатељ људског рода? Одагнавај их, када си сам у келији, гласном и пажљивом молитвом, произносећи њене речи без журбе, са умиљењем. Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом – и кнезове ваздуха обузима страх. Њихове мишице слабе, њихове мреже се цепају и руше! Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом – и онима који се моле и поју приближавају се свети Анђели, спуштају се међу њих, учествују у њиховим духовним пјеснопјенијима, као што су се удостојили да виде неки угодници Божији. 2. 185-186 
# Одговор светог Исака на питање: «Шта је молитва?» – «Молитва је уклањање и пражњење мисли од свега овдашњег, и срце које је своје погледе у потпуности окренуло ка будућем коме се нада». 2. 228 
# Из савршеног смирења и савршене покорности вољи Божијој рађа се најчистија, света молитва. Она не може да се роди другачије, из других дела, баш као што је грожђу својствено да рађа само на виновој лози, а не на неком другом дрвету. 2. 236 
# Ја сам вам лично предао како да, према обичају пажљивих, читате јутрење и вечерње молитве, и акатист Најслађем Исусу, то јест полако, без икакве журбе, чак отегнуто, не тежећи ка томе да одједном прочитате читав акатист или све одређене вечерње и јутарње молитве, него бринући се да познати део тих молитава које читате буде прочитан са пажњом, као пред Самим Господом Богом, а не у ваздух. 6. 470 
# Онај ко жели да се бави Богоугодном молитвом, треба да се побрине само о томе да за време молитве његов ум сачува пажњу, а срце садејствује уму осећајем покајања. Молитва је понекад праћена обилним умиљењем, које човеку долази независно од њега, а понекад се на молитви осећа нарочита хладноћа – такође без видљивог разлога. На ове промене треба гледати равнодушно, као што искусан земљорадник гледа на промене времена, знајући да после тмурног времена бива ведро, и после ведрог – тмурно. Земљорадник се брине о томе да успешно обави сетву и сабере жетву, чак и када је то повезано са великим трудом и препрекама које ствара лоше време; тако и онај ко се бави молитвом труди се да његова молитва буде правилна и да обрадивши себе њоме добије од Бога дар спасења, чак и када је молитвени подвиг праћен напором и невољама, и изложен различитим искушењима. На невоље и искушења он гледа као на буре које долазе и одлазе. 6. 534-535 
# Свети Оци су рекли да човеку који се бави пажљивом молитвом ђаво нарочито завиди и шаље на њега различита искушења. Ово се догађа не без промисла Божијег, ради наше стварне користи, стога ђавоља искушења треба подносити стрпљиво, предајући се вољи Божијој. Оци су такође рекли: «Помоливши се како треба, очекуј супротно». То значи: после пажљиве молитве, када нам се дарује обилно умиљење, увек се догађа неко узнемирење или искушење. Од узнемирења се треба чувати, то јест одбацивати га када дође, а томе што долази, не треба се чудити. 6. 535 
# Ходи пред Богом духовним путем са простотом. Знај да си заражен греховношћу, да та греховност природно треба да се огледа у свим твојим делима, стога молитвено плачи пред Богом и то је све. Бог никако није мучитељ, како ти се учинило, него васпитач. Он понекад шаље за утеху благодатне осећаје, а понекад ради смирења допушта страстима да се узнемире и да човек буде подвргнут нападу духова – и једно и друго чини по великој милости према нама, са циљем да нам то буде од истинске користи. 6. 537 
# Умиљење и љубав према ближњима, који сви, без изузетка, изгледају као Анђели, јесу плодови истинске молитве. А искушења на која се наилази, униније и сан, служе као докази за то колико нам је молитва корисна. 6. 207 
# Опште правило за све који се баве молитвом: закључати ум у речи молитве, то јест молити се са пажњом. Оно што је душа за тело, то је пажња за молитву: без пажње она је мртва, нема никаквог значаја. И приликом мољења Исусовом молитвом и приликом читања акатиста и других молитвословља потребно је постарати се о закључавању ума у речи молитве. Ономе ко жели да напредује у молитви свети оци саветују да се бави и мољењем Исусовом молитвом и читањем правила – наизменично. Таква разноликост олакшава молитвени подвиг и погодује напретку. Почетници молитвом треба да се баве помало, али често, како би сачували навику на молитву и како у уму не би изазвали изнемоглост, услед које долази до остављања молитве. 
Када се нађеш сам, моли се мало наглас, да би чуо сам себе – то погодује пажњи. На мисли које долазе, ма колико биле разговетне, не треба да се обраћа никаква пажња. Светлост стазама мојим је закон Твој – рекао је пророк. Ако на молитви немаш потребну пажњу, не узнемируј се због тога. Бог ће у своје време дати пажњу ономе ко постојаношћу у бављењу молитвом и присиљавањем себе на пажњу покаже да заиста жели да се моли са пажњом. Један свети је рекао: «Ја сам све своје слабости поверио Богу и у потпуности се предао Његовој вољи». И ти за себе говори тако, па ћеш се умирити. 6. 524-525 
# У свим подвизима, а нарочито на молитви, захтева се стрпљење и истрајност. Недостатак истрајности кида нежни цвет молитве, као што мраз и ветрови кидају цветове плодног дрвећа. У молитви будите истрајни (Кол. 4,2) – рекао је апостол: то је важно обележје бављења молитвом. Испрва, уводећи ум у молитву, учећи се на њу, немој га дуго држати у њој, како се не би непотребно уморио, али га зато чешће уводи у бављење молитвом. Заиста је потребно принудити се на то дело! Преступник – наш ум – не воли молитвену тамницу; њему је потребна безумна слобода; да би био одведен у тамницу неопходна је принуда – мора у ланце, без тога се не може укротити, без тога се побеснели не може вратити у здрав разум. У своје време, кад буде укроћен и постане миран као Анђео – у сусрет ће му изаћи срце, са свим душевним силама, као са децом, са свим телесним силама, као са слугама – и настаје мир дому ономе, свети мир од Пресветог Господа, велики празник обновљења и васкрсења. 6. 296 
# У својим молитвама сав се погружавај у покајање. Постоји обновљено стање – то знаш, а налазиш се у старом стању! Због тога пребивај у непрестаном туговању, у спасоносној жалости. Одбаци себе! По примеру светог апостола, немој да држиш до себе – себе оцењуј једино осудама. Буди несебичан пред Богом. Никако не дозволи себи да очекујеш благодат: то је стање и размишљање оних који се налазе у самообмани, који су отпали од Истине. Тежи ка томе да видиш свој грех и заплачеш због њега – то је твоје дело. А Бог ће учинити своје, јер Он држи реч, дао је обећање и испуниће га. Благодат је – Његова! "Да" је "да" – Његово је дело. Колико год убељивао своје хаљине не сматрај их за чисте и достојне духовне брачне одаје: твој судија је – Бог. 6, 267 
# Молитви је потребно непрестано присуство и садејство пажње. Праћена пажњом, молитва представља човекову неодвојиву својину; када је пажња одсутна, молитва је страна ономе ко се моли. Уз пажњу она доноси обилан плод, а без пажње трње и коров. Плод молитве састоји се у просвећењу ума и умиљењу срца, у оживљавању душе животом Духа; трње и коров – то је мртвило душе, фарисејска умишљеност која ниче из окорелости срца, задовољава се и горди количином молитава и временом које се употребљава за њихово произношење. 
Та пажња, која у потпуности чува молитву од растресености или од помисли и маштања са стране, јесте дар благодати Божије. Најискренија жеља да се добије овај благодатни дар, душеспасоносни дар пажње, доказује се присиљавањем себе на пажњу приликом сваког мољења. Вештина одржавања пажње – да тако назовемо сопствену пажњу пре но што буде осењена благодаћу – састоји се у томе да се, по савету светог Јована Лествичника, ум закључа у речи молитве. Ако ум, услед свога неискуства у молитвеном подвигу, изађе из закључаности у речи, опет га треба увести у њих. Уму су, у његовом палом стању, својствени непостојаност и склоност ка лутању. Али Бог може да му дарује непоколебљивост и у своје време је и дарује, због постојаности и истрајности у подвигу. 
Чувању пажње за време молитве нарочито помаже споро изговарање молитвених речи. Речи произноси без журбе, како би ум могао лакше да сачува своју закључаност у њих, како не би исклизнуо ни из једне од њих. Када се молиш сам, речи изговарај наглас, то такође помаже очувању пажње. 
Пажљивој молитви човек нарочито лако може и треба да се научи приликом савршавања келијног правила. Љубљени брате! Не одбацуј јарам извесне нелагодности и присиле у почетку док се учиш монашким келијним занимањима, нарочито молитвеном правилу. Благовремено треба да прибавиш свемоћно оружије – молитву; благовремено се научи да га употребљаваш. Молитва је свемоћна зато што у њој делује Свемоћни Бог. Она је – мач Духа, који је реч Божија (Еф. 6,17). Испрва је потребно присиљавати се на молитву; ускоро она почиње да пружа утеху, том утехом олакшава присилу и даје снагу за присиљавање самога себе. Но, за молитву присиљавање је потребно током целог живота и ретки су подвижници који су се услед најобилније благодатне утехе избавили од потребе за самопринудом. Молитва делује убиствено на нашег старог човека. Докле год је он жив у нама, дотле се противи молитви која му доноси смрт. Знајући силу молитве и њено благотворно дејство, пали духови се труде да подвижника на сваки начин одвоје од ње, наговарајући га да време које му је одређено за молитву употреби за друге ствари, или се пак труде да је оскврну и униште сујетном и греховном расејаношћу, доносећи за време савршавања молитве безбројне свакодневне и грешне помисли и маштања. 5. 98-99 

 
# Оним ко се упустио у истински молитвени подвиг руководи Сам Бог, са премудрошћу несхватљивом за оне који нису посвећени у тајну молитве. «Молитва – рекао је свети Јован Лествичник – сама у себи садржи свога учитеља, Бога, Који човека учи да разуме (молитву), Који даје молитву ономе ко се моли и благосиља године праведника (1. Цар. 2,9). Добро одабрани лек од било које старе болести, чим се дотакне њене површине, одмах пружа олакшање. Исти лек приликом даље употребе почиње да продире у телесни састав, узнемирава болест и, постепено је уклањајући, појачава бол, доводећи понекад болесника и у веома мучно стање. У таквим ситуацијама неискусни болесник лако може да посумња у благотворност лека, али искусни лекари ће управо на основу тих појава уочити његову благотворност. Исто то догађа се и са молитвом. Када се хришћанин стално и брижљиво бави њоме, она мало-помало почиње да открива страсти у њему, на чије постојање у себи он дотле није ни сумњао. Она пред њим открива поразну слику пада људске природе и њеног ропства. Када пак хришћанин одлучи да устане из палог стања и ослободи се ропства, онда долазе духови који су нас потчинили себи и тврдоглаво устају против молитве која се спрема да хришћанину донесе слободу. Ово служи као доказ делотворности молитве, како је рекао исти велики наставник монаха: «О користи од молитве закључујемо на основу супротстављања демона на које наилазимо приликом њеног савршавања, а о њеном плоду закључујемо на основу наше победе над непријатељем». Божански Промисао подвижнике веома често ради њихове истинске користи дуго времена држи у невољном сазерцавању нашег пада и борби са страстима и духовима злобе. Видећи у себи страсти које се стално појављују, видећи стално бујање греховних помисли и маштања које доносе духови, подвижник задобија сиромаштво духа које је заповеђено у Јеванђељу, умире за свет, постаје истинска удовица у духовном погледу и услед најсилнијег осећаја удовства, убогости, усамљености и бескућништва почиње да неуморно молитвом сједињеном са плачем досађује Судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше – да умара Неуморног. «Премда се не боји Бога – будући да јесте Бог – Судија ће ипак душу, која обудовела кроз грех и отпадање од Бога, одбранити од њеног супарника – тела, и од њених злотвора – злих духова, будући да се толико труди пред њим» (преподобни Јован Лествичник). На који се начин савршава та освета, та заштита? Даривањем Духа Светога подвижнику који је исцрпљен молитвеним подвигом: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се... Отац ваш небески даће Духа Светога онима који ишту од Њега (Лк. 11,9-13) – како нас уверава Господ. Но, за добијање тога дара, заповеђено је да се непрестано иште, тражи и куца на духовне двери милосрђа Божијег.