ДАЛИ ЈЕ ДОПУШТЕНО КРШТЕЊЕ ОБЛИВАЊЕМ

              

  1. правило Картагенског Сабора  

Они који су крштени од јеретика треба да се поново крсте да би били примљени у Цркву.

Питање ово изгледаће нашим читаоцима онако чудновато, као што се оно чудноватим нама учинило, када су нам га ставили. Овако што питати исто је, као кад би нас ко упитао: „може ли се свршити јевхаристична тајна на пријесноме хљебу?“ Па као што би нам страно било, да одговоримо на ово, тако нам страно сада бива, да одговарамо и на питање: „да ли је допуштено крстити обливањем?“ Али одговорити морамо, јер нам је питање ставио један угледнији наш свештеник, наводећи, као да то исто чине још и неки други. Па како да одговоримо, када о томе јасно уче не само "Православно исповједање" (I. део, одговор на 102. питање) него и сами уџбеници по богословљу и најобичнији катихизиси основних школа?

Сваки свештеник мора да зна, да крштење мора бити у свему правилно свршено, јер црква никада није признавала за правилно крштење оно које није по пропису њеном извршено. Тертулијан каже: "Који нису примили крштење правилно, са свијем нијесу крштени. (De bapt.c. 15) Пропис цркве, по коме ми морамо свршавати крштење, садржи се у „Требнику“, који је у рукама свакоме свештенику, оставимо на страну све друге књиге, па узмимо Требник, и на основу онога, што у њему пише, одговоримо на питање. У Требнику дакле стоји, да свештеник изговарајући установљене ријечи крштава дотичнога, на „којемуждо приглашенији низводја јего и возводја“, а на крају Требника има ово правило: „Свјашченик не крешчај во три погруженија, јакоже предписасја. Једино очеје, другоје синовње и третије свјатаго Духа и сице не творјај во јединој тајње, да извержетсја (пр. 201.).“ Као што се види, ово је кратко и јасно: свештеник кад крштава, мора три пута погњурити дотичнога у воду, и ако то не учини, да извержетсја,то јест мора бити свргнут са свештеничкога чина. Ову казну одређује 50. апостолско правило, на основу кога је састављено ово правило у Требнику.

Облијевањем крштавају – (почињући од XIV. вијека) – римокатолици; и то саставља једну од главнијех тачака, у којима се разликује православна црква од римокатоличке. Узимајући за основу примјер Исуса Христа који се крстио погњурењем у Јорадану, за тијем практику св. Апостола, који нијесу крстили облијевањем, хего погњурењем (Дјел. ап. 2, 41. 8, 38 и др.), и најпосле практику свију слиједећих вијекова, - два велика сабора православне цркве, и то један руске (1656.) а други свију источних Патријараха (1756.) изрекли су свечану осуду против крштења облијевањем, осим ванредних неких случајева. (на пр. болест, оскудица воде).

Па кад је тако, смије ли који православни свештеник, да уводи у своју парохију римокатолички обичај крштавања облијевањем, а да се не огреши о учење православне цркве, и да не потпадне осуди свог претпостављеног епископа, који је по канонима дужан одмах да свргне са свештеничког чина таквог свештеника.

И послије овога, одговор на стављено питање оваки је: крстити облијевањем најстрожије је забрањено у православној цркви, и свештеник, који допусти себи, да крсти дијете облијевањем, а не трикратним погњурењем, такав сваштеник мора одмах бити свргнут са свештенога чина, и то прво с тога, што је тијем повриједио позитивни закон цркве, а за тијеим и с тога што таквим постпупањем уводи латинске обличаје у поверену му парохију, те тим крчи пута унији.  

 

АКО НЕКО НЕ ЗНА ДАЛИ ЈЕ КРШТЕН?

 Учења Васељенских сабора  и њихова тумачења

 

Исто се так установљава у погледу деце: сваки пут, када се не нађу поуздани сведоци, који могу доказати, да су одиста крштена, а она сама због своје доби нису кадра тачно одговорити, да ли им је тајна дарована била, треба их без сваког колебања крстити да их таква неизвесност не лиши очишћења толиком светињом.
72. правило Картагенског Сабора

Следујући канонским одредбама отаца одређујемо и за младенце (тј. децу): сваки пут када се не могу наћи поуздани сведоци који би не сумњиво потврдили да су крштени, и када они сами због малолетства не могу дати потребан одговор о Светој Тајни која им је дата, треба их без сваке недоумице крстити: да их такво незнање не лиши очишћења толиком светињом.

84.правило Трулског (Пето-Шестог) Сабора из 691. године

                   

Православна света Христова Црква у вези са крштењем верује и учи да је то прва од седам светих тајни, којом се путем трикатног погружавања у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа, човек поново рађа благодаћу Свесветога Духа у новог духовног човека и постаје судеоник Царства благодати.

Света Тајна Крштења је, као што смо рекли, на првом месту стога, што сва друга тајинства без ње немају дејство, јер ако се неко не роди водом и Духом – каже Он – не може ући у Царство Небеско (Јн. 3, 4-5).

Учење православне Цркве о крштењу није никаква произвољна идеологија, него представља верну и непоколебиву преданост учењу Христа Спаситеља.

Сам Господ је крштење назвао препородом свише (Јн. 3, 7). И свети Апостоли Божанско Крштење називају бањом пакибитија – новог рођења (Тит 3,5), а у Христа крштене – онима који се у Христа обукоше (Гал. 3, 27).

Постоји међутим још једно значење крштења – улазак крштаваног у Царство благодати, у Цркву Христову, а то се види из учења Самог Спаситеља Христа Који је говорио: Који поверује и крсти се, биће спасен, а који не поверује, биће осуђен (Мк. 16, 16), па зато Црква крштење назива „вратима“ која воде у Царство благодати Христове.

У крштењу су незаобилазна три чиниоца:

1. Вешстасво (материја) – односно обична, чиста и посебним свештеним чином освештана вода.

Она представља симбол благодати Свесветога Духа која очишћује прљавштину греха. Вода и крстионица постају мајчина утроба, и оно што је од ње рођено постаје њеним дететом, као што Златоусти говори.

И Дух Који се уздиже над водом врши дејство Бога који обликује заметак. И као што се Господ, након полагања у гроб, после три дана вратио у живот, тако и верни, покривени водом уместо земљом, троструким погружењем оличавају на себи благодат тридневног васкрсења.

Свесвети Дух, осењујући воду, освећује је да би тело било просвећено видљивом водом и да би душа могла да прими освећење невидљивог Духа.

Уз то, у води је крштен и Господ, а воду су користили и Апостоли приликом крштавања верних.

2. Речи: „Крштава се слуга Божији у име Оца и Сина и Светога Духа“.

На те речи указао је Сам Христос када је Својим ученицима рекао: Пођите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).

Црква, сагласно 49. правилу светих Апостола, рашчињењем кажњава све који крштење не савршавају по поретку који је утврдио Господ: „Ако неки епископ или презвитер по поретку Господњем не крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, нака буде рашчињен“.

3. Видљив чин – трикратно погружавање и појављивање „ у име Оца и Сина и Светога Духа“ у освештаној води купељи (крстионице).

Овде ћемо се задржати посебно на овом трећем чиниоцу, је су под утицајем папизма и протестантизма све назовиправославне помесне цркве, укључујући и Србску Патријаршију, извитопериле православну форму, и крштавају по папском обрасцу – обливањем или кропљењем.

На то да је крштење неопходна компонента Тајне Крштења јасно указује и грчка реч за крштење – ваптизин (погружавати). Али на то указује и начин на који је крштен Господ; јер св. Марко приповеда како одмах излазећи из воде (Мк. 1,10); а Дела Апостолска јасно показују начин крштења (Дап. 8,39).

Неопходност трикратног погружења предочена нам је и у значењу Крштења. Шта чинимо ми који се крштавамо? О томе јасно говори свети Апостол Павле: Сви који се у Христа крстимо, сапогребосмо се са Њим крштењем (Рим. 6,3), али да бисмо примили подобије смрти Господње неопходно је троструко погружење. Апостолске установе уче: јер погружење значи сапогребсти се, а појављивање – саваскрснути Христу (Ап. Установе, 17 гл.).

 

Савременик светих Апостола, св, Дионисије Ареопагит учи: „онога који се свештено крштава символичка поука тајноводи у трима погружењима у воду томе да подражава богоначалној смрти тридневног и триноћног погребења Исуса Животодавца“. И опет: „На сличан начин вештаствено покривање водом представља образ невидљивог погребења“. А на другом месту: „Трипут га свештеник крштава, трикратним појављивањем и погружењем, призивајући при том Тројичну Ипостас Божанског блаженства“.

 

Св. Кирил Јерусалимски учи у својим „Катихезама“: „Погрузили сте се трикратно у воду и опет се појавили из воде, и ту сте символички изобразили тридневно погребење Христово“. (Катихеза 2,4).

Али и велики јерарх александријски, Атанасије, тумачећи апостолске речи „постадосмо сродници по подобију смрти Његове“, каже: „Као што је Тело Владичино, погребено у земљу, родило спасење, тако је и наше тело, погребено у крштењу, родило спасење нама самима; у томе је сличност. Као што је Христос умро и у трећи дан васкрсао, тако и ми, умирући у крштењу, васкрсавамо. Јер погрузити дете трипут у купељ (крстионицу) и из њега извадити указује на смрт и тридневно Васкрсење Христово“.

 

Исто учи и св. Василије: „Тајна крштења савршава се троструким погружењем и троструким призивањем Свете Тројице, да би се представио образ смрти и да бисмо ми који се крштавамо предавањем Богопознања просветили душе“. А на другом месту: „Ми знамо једно спаситељно крштење, јер је једна смрт над светом и једно Васкрсење из мртвих, чији је образ крштење“. И опет: „На тај начин ми силазимо у ад, подражавајући погребење Христово, јер се тела крштаваних сахрањују водом“.

 

Коначно, и св. Григорије Ниски учи: „Тајна се садржи у томе да човек трипут сиђе у воду и нађе се у њој“. И опет: „Сам Бог наш и Спаситељ, испуњавајући домострој над нама, ушао је у четврту стихију, у земљу, а ми, подражавајући своме Господу, Учитељу и Руководитељу, не сахрањујемо се у земљу, него улазећи у земљи сродну стихију, у воду – њоме се покривамо као Спаситељ земљом, и чинећи то три пута, сами собом изображавамо тридневни дар Васкрсења“.

На основу толиких сведочанстава из новог Завета и код светих Отаца, закључак је да злославни и новатори у вери сви који уносе измене и извитоперују православни образ Тајне, онај коме су својствена три погружења.

Црква је седмим правилом Другог Васељенског сабора одредила као апостолску и неизмењиву веру да „Евномијане, који се крштавају једнократним погружењем“ и све који уносе новотарије у Тајну крштења, а желе да се присаједине православљу, прима као незнабошце (види Зборник Православља, Нови Сад 1886, на стр. 50-51).

 

Шта стичемо светим крштењем?

 

1) Оправдање од прародитељског греха и отпуштање вољних и невољних греха које смо починили пре крштења: И нека се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за отпуштење грехова (Дап. 2,8); али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса и Духом Бога нашега (1. Кор. 6,11).

2) Поновно рођење у нов духовни и хришћански живот: По Својој милости спасе нас бањом пакибитија (поновног рођења) (Тит 3,5).

3) Усиновљење и прибројавање онима који се спасавају у Цркви Христовој.

- Закључак: Узимајући у обзир да:

а) Педесето апостолско правило изричито налаже трикратно погружење и појављивање крштаванога из воде у тајни Крштења.

б) Трикратно погружење и појављивање из воде чини компоненту од суштинског значаја за пуноважност тајне, јер:

„Трикратним погружењем исповедамо догму о безначалној Тројици тиме што трипут изговарамо призив, али и догму о домостроју Христа Бога и Спаситеља нашег, чију смрт са погребењем и тридневним васкрсењем символично изображавају три погружења и појављивања из воде“. По св. Никодиму Агиориту, не ради се о простој символици, него о реалности, јер у крштењу човек остварује смрт Господњу. То значи да онај који се крштава умире и сахрањује се заједно са Христом у води крштења (Рим. 6, 8-9). „Без погружења немогуће је да стекнемо подобије смрти Христове и тридневног погребења“.

Православно крштење је уједно образ силаска у ад душе Господње. Тако се по образу Христова погребења обоготворује тело крштаванога, а по образу силаска у ад обожује се и његова душа“. Тако свети Никодим сумира отачко учење у вези са овом темом.

И додаје: „Будући да су три погружења и појављивања из воде неопходни у крштењу – да би се њима изобразила тридневна и триноћна смрт, погребење и васкрсење Спаситељево, у којима Бог људима дарује спасење и отпуштење грехова и помирење – латинско кропљење, лишено погружавања и појављивања из воде, лишено је сходно томе и образа тридневне и триноћне смрти и погребења и васкрсења Господњег.

Ако је тако, свима је јасно и очевидно да је оно лишено и сваке благодати и освећења и отпуштења грехова“ (Свештени Пидалион, коментар уз 50. Апостолско правило светог Никодима Агиорита).

Крштење је – умирање и васкрсавање

По сили крштења, хришћанин треба да буде и мртав и жив: мртав греху и ђаволу, изумитељу греха, а жив Богу. Ко после крштења греши, ако и живи телом, мртав је духом. О, колико живих мртваца има пред Богом. Сви су они живи мртваци, који не врше истинско покајање, него живе по својим грешним прохтевима. Јер не може да живи Богу онај који живи греху. Јер живети Богу, или греху, јесте слушати Бога, или грех. А пошто Бог и грех супротно захтевају и заповедају, то не слуша Бога онај који слуша грех, према томе и не живи Богу, који живи греху. Свети Тихон Задонски

 

„Нека знају да се крштавање“, наставља даље св. Никодим, „не савршава само призивањем Свете Тројице, него је нужан и образ смрти и погребења и васкрсења Господњег. Будући да ни само вера у Тројицу не спасава онога који се крштава, него је са њом неопходно да постоји и вера у Месијину смрт, крштавани и једним и другим стиче спасење и блаженство. Тајна Крштења (добро је поновити речи св. Василија Великог) савршава се трима погружењима, да би се представио образ смрти и да бисмо ми који се крштавамо предавањем богопознања просветили душе“.

в) Православно предање никада није примило нити признало латинско „крштавање“ обливањем или кропљењем.

г) Чињеница је да је у круговима официјелне Србске цркве ова папистичка новотарија широко распрострањена. Може се чак рећи да је у СПЦ већ десетине година, сем бројчано занемарљивих изузетака, кропљење босиљком, а у „бољем случају“ обливање, било (и јесте) једини начин – форма којим се крштавало.

Сагледавши све горе наведене чињенице, коначно закључујемо:

а) Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква у Символу вере исповеда једно крштење и прима само једну његову форму – ону која се савршава трикратним погружењем и појављивањем из воде уз призивање Свете Тројице.

б) Крштење чланова официјелне Србске цркве и других помесних екуменистичких цркава које је савршено у потпуности у православној форми, прихвата се у складу са седмим правилом Другог Васељенског сабора и првим правилом св. Василија Великог по икономији, односно, оне који прилаза истинској, неизмењеној Цркви Православној она прима не крштавајући их поново, него светим миропомазањем.

в) Крштење чланова СПЦ и других екумениста које је савршено кропљењем или обливањем, истинска, неизмењена, Света, Христова Црква одбацује и ни у ком случалу не прихвата, и одређује да они који су тако „крштени“, а приступају истинском Православљу, буду прво крштени и да јој се тек онда присаједине.