Молитва је – учешће у животу. Њено остављање души доноси невидљиву смрт.
Оно што је ваздух за живот тела, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тај свети, тајанствени ваздух.
Када устанеш од сна, твоја прва мисао нека буде о Богу; принеси Богу сам зачетак твојих мисли, које још нису обележене никаквим сујетним утиском. Када одлазиш на починак, када се спремаш за погружење у ту слику смрти, нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу Који у њој царује.
Анђео је једном светом монаху открио следећи поредак мисли на молитви који је Богу угодан: «Почетак молитве треба да се састоји из славословља Богу, из благодарења за Његова безбројна доброчинства; потом смо дужни да у скрушености духа принесемо Богу искрено исповедање наших грехова; на крају можемо да изнесемо пред Господа, свакако уз велико смирење, мољења за наше душевне и телесне потребе, побожно препуштајући испуњење или неиспуњење тих мољења Његовој вољи».
Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11,24) – објавио је Господ. Стога одбацивши сваку сумњу и дволичност неодступно пребивај молитвом уз Господа, Који нам је заповедио да се свагда молимо и да не клонемо (Лк. 18,1), то јест да не падамо у униније услед молитвене скучености, која је нарочито у почетку тешка и неиздржљива за ум навикао да блуди на све стране.
Понекад наше мољење бива услишено одмах; понекад пак, по речима Спаситељевим, Бог оклева, то јест не испуњава брзо оно што тражимо: Он види да испуњење онога што тражимо ради нашег смирења треба одложити, како бисмо се исцрпили, како бисмо увидели своју немоћ која се увек јасно показује када се нађемо препуштени сами себи.
Молитва, као беседа са Богом, велико је благо сама по себи, често и много веће од онога које човек тражи, те стога милосрдни Бог, не испуњавајући тражено, оставља човека да се моли, како не би изгубио молитву, како не би остао без овог највећег блага када добије то што тражи, а што је много мање вредно.
Мољењу чије је испуњење повезано са штетним последицама Бог неће удовољити; Он неће удовољити ни оним мољењима која су противна Његовој светој вољи и Његовим премудрим и недокучивим плановима.
Синовима света, који од Бога моле земаљска блага како би удовољили својим телесним жељама, свети апостол Јаков објављује: Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3).
Човек гледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16,7); али у човеку положај срца највише одговара положају његовог лица, његовом спољашњем држању. Стога на молитви телу дај најпобожнији положај. Стој као осуђеник, оборене главе, не усуђујући се да погледаш ка небу, са рукама опуштеним поред тела. Звук твога гласа нека буде жалосни звук плача, стењање рањеног смртоносним оружјем или онога кога мучи љута болест.
Стој на својој молитви као да стојиш пред Самим Богом. Управо тако: ти стојиш пред Њим! Стојиш пред својим Судијом и апсолутним Господаром, од Кога зависи твоја судбина у времену и вечности.
Када намераваш да принесеш молитву Богу, одбаци све земаљске помисли и бриге. Немој да се бавиш мислима које ти тада дођу, ма колико оне деловале важне, сјајне и неопходне. Богу дај Божије, а оно што је неопходно за пролазни живот успећеш да даш када за то дође време. Није могуће у исто време служити молитвом Богу и ум оптерећивати неважним помислима и бригама.
Праштање свих увреда без изузетка, па и оних најтежих, обавезан је услов успеха у молитви. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11,25-26). «Молитве злопамтила су – посејано на камену» - рекао је преподобни Исак Сиријски.
Умерено, благоразумно и постојано уздржавање од хране и пића чини тело лаким, очишћује ум, даје му бодрост и стога служи као припрема за молитву. Неуздржаност стомака чини тело тешким и дебелим, срце тврдим, а ум помрачује мноштвом испарења и гасова који се из желуца пењу у мозак. Онај ко се најео или прејео, чим стане на молитву, одмах га нападну дремеж и лењост, у његовој убразиљи појављују се многа груба маштања, његово срце неспособно је да дође у умиљење.
Колико је штетно неуздржање, толико, или још више, штетан је неумерен пост. Слабост тела која потиче од оскудне исхране не дозвољава савршавање потребне количине молитава са силом коју оне захтевају.
Количина молитава се за свакога одређује начином његовог живота и душевним и телесним силама. Две удовичине лепте које је донела у цркву и које су представљале целокупно њено имање, на ваги праведног Бога представљале су више но велики прилози богаташа, дати од сувишка њиховог. Тако суди и о молитви: одреди себи количину која одговара твојим силама, сећајући се премудре поуке великог наставника подвижника: «Ако принудиш слабо тело на дела која превазилазе његову снагу, тиме помрачујеш своју душу и доносиш јој узнемирење, а не корист».
Уколико си заузет друштвеним обавезама, а ако си монах онда послушањима, и немаш могућности да за молитву одвојиш онолико времена колико би хтео, нека те то не узнемирава: служба која се обавља по правилима и савести припрема човека за усрдну молитву и квалитетом замењује квантитет. Ништа толико не погодује напредовању у молитви као савест задовољена Богоугодним делањем. 1. 139-144
Душа молитве је – пажња. Као што је тело без душе мртво, тако је и молитва без пажње – мртва. Молитва која се произноси без пажње претвара се у празнословље, а ко се тако моли сврстава се међу оне који Име Божије узимају узалуд.
Речи молитве изговарај без журбе; не дозвољавај уму да лута на све стране, него га затварај у речи молитве. То је тесан и мучан пут за ум који је навикао да слободно лута по васељени, али тај пут води ка пажњи. Ко окуси велико благо пажње, тај ће заволети да ум води тесним путем којим се стиже до блажене пажње.
Пажња је првобитни дар Божанске благодати, што се шаље ономе ко се труди и трпељиво страда у молитвеном подвигу.
Благодатној пажњи треба да претходи сопствени труд око пажње, а овај последњи треба да буде делатни сведок искрене жеље да се добије прво. Сопствена пажња бива узнемирена помислима и маштањима и колеба се услед њих; благодатна пажња је препуна чврстине.
Забрањуј себи расејаност мисли приликом молитве, замрзи маштања, одбаци бриге силом вере, ударај у срце страхом Божијим и лако ћеш се научити на пажњу. 1. 144
За време молитве ум треба веома брижљиво чувати од слика, одбацујући све што производи уобразиља, јер ум на молитви стоји пред невидљивим Богом, Који се не може представити ни у ком материјалном облику. Слике, ако их ум допусти на молитви, постају као непрозирна завеса, као зид између ума и Бога. «Они који у својим молитвама не виде ништа, виде Бога» - рекао је преподобни Мелетије Исповедник.
Ако би ти се за време молитве чулно представио или сам од себе умно изобразио лик Христа, или Анђела, или неког светитеља, једном речју – било који лик, никако не примај то јављање за истинито, не обраћај на њега никакву пажњу и никако се не упуштај у разговор са њим. Иначе ћеш неизоставно бити подвргнут обмани и најснажнијој душевној повреди, што се многима и догодило. Пре но што буде обновљен Духом Светим, човек није способан за општење са светим духовима. Будући да се још налази у области палих духова, у њиховом ропству, он је у стању да види само њих, те му се они често, приметивши његово високо мишљење о себи и самообману, јављају у виду светлих Анђела и Самог Христа како би погубили душу његову.
Свете иконе Црква је примила зато да би подстакла благочестиве успомене и осећања, а никако да би подстакла маштања. Стојећи пред иконом Спаситеља, стој као да си пред Самим Господом Исусом Христом, Који је по Своме Божанству присутан свуда, а Својом иконом на месту где се она налази. Стојећи пред иконом Мајке Божије, стој као да си пред самом Пресветом Дјевом; али ум свој чувај без слика; огромна је разлика бити у присуству Господњем и стајати пред Господом, или замишљати Господа. Осећај присуства Господњег наводи на душу спасоносни страх, уводи у њу спасоносни осећај побожности, а замишљање Господа и Његових светих као да уму даје материјалност, доводећи га у лажно стање самообмане.
Узвишено је стање – осећај присуства Божијег! Њиме се ум задржава да се не упусти у беседу са туђим помислима које ометају молитву; услед тог осећаја обилно се осећа човекова ништавност; услед њега човек нарочито пази на себе и чува се сагрешења, чак и најмањих. Осећај присуства Божијег пружа пажљива молитва. Задобијању тог осећаја много помаже и побожно стајање пред светим иконама. 1. 145-146
Код подвижника молитве напредак најпре почиње да се пројављује кроз нарочито дејство пажње: с времена на време пажња неочекивано обузима његов ум и закључава речи молитве у њега. Потом она постаје много постојанија и дуготрајнија: ум као да се прилепљује уз речи молитве, привучен њима на сједињење са срцем. Коначно, са пажњом се изненада сједињује умиљење и чини човека храмом молитве, храмом Божијим.
Приноси Богу тихе и смирене молитве, а не ватрене и страствене. Кад постанеш тајанствени свештенослужитељ молитве, онда ћеш ући у скинију Божију и одатле ћеш молитвену кадионицу напунити свештеним огњем. Огањ нечисти – слепо, материјално распаљивање крви – забрањено је приносити пред свесветог Бога.
У молитви не тражи насладе: оне никако нису својствене грешнику. Већ и сама жеља грешника да осети насладу представља самообману. Тражи да оживи твоје мртво, окамењено срце и да се отвори како би осетило своју огреховљеност, свој пад, своје ништавило – како би их увидело и уз самоодбацивање постало их свесно. Тада ће се у теби јавити истински плод молитве – истинско покајање.
Наслада у молитви својствена је искључиво светим изабраницима Божијим, обновљеним Духом Светим. Ко покренут поривима крви, сујетом и сладострашћем, сам себи ствара насладу, тај се налази у стању жалосне самообмане. За такво дело веома је способна душа помрачена животом по телу, душа обманута и обмањивана својом гордошћу.
Осећања порођена молитвом и покајањем састоје се у олакшавању савести, у душевном миру, у помирењу са ближњима и животним околностима, у милости и састрадавању према људском роду, у уздржавању од страсти, у хладном односу према свету, у покорности Богу, у снази за борбу са греховним помислима и склоностима. Буди задовољан тим осећањима, у којима се ипак може окусити нада спасења. Не тражи пре времена узвишена духовна стања и молитвене заносе. Они уствари уопште нису онакви каквима их замишљамо: дејство Духа Светога, од кога се јављају узвишена молитвена стања, несхватљиво је за телесни ум.
Уму који је навикао да се бави само пропадљивим предметима молитвени подвиг изгледа тежак, тескобан и хладан. Он се тешко навикава на молитву; када пак стекне ту навику, она постаје извор непрестане духовне утехе.
Пре но што започнеш било које дело, принеси молитву Богу; молитвом привлачи благослов Божији на твоја дела и суди о њима; размишљање о молитви спречава човека да поступа супротно заповестима.
Ко се пре сваког дела и речи молитвом обраћа Богу ради уразумљења, помоћи и благослова, тај живи свој живот као пред очима Божијим, под Његовим руководством. Лако је навикнути се на такво понашање. Нема ничег бистријег од ума, рекао је Варсануфије Велики, и ничег лакшег него у свакој потреби која се појави узводити ум ка Богу.
У тешким ситуацијама у животу учестај са молитвама Богу. Боље је прибегавати молитвама него испразним размишљањима слабог људског разума – размишљањима за која се углавном покаже да су неостварива. Боље је вером и молитвом ослонити се на Свемогућег Бога, него – несигурним схватањима и претпоставкама – на свој немоћни разум.
Не буди неразуман у својим тражењима, да не разгневиш Бога својом малоумношћу: тражити од Цара над царевима нешто неважно – то је понижавање за Њега.
Молитвене прозбе Богу приноси у складу са Његовом узвишеношћу. Соломон је од Њега молио премудрост – добио ју је, а са њом и мноштво другог блага, јер је тражио разборито. Јелисеј је од Њега молио благодат Духа Светога, двоструку у односу на свог великог учитеља – и његово мољење било је примљено.
Онај ко у молитви тражи пропадљива земаљска блага, изазива негодовање Небеског Цара против себе. Анђели и арханђели те посматрају док се молиш и гледају шта ћеш тражити од Бога. Они се диве и радују за време твоје молитве када виде да је неко од земаљских (људи) оставио своју земљу и приноси молитву за добијање нечег небеског. Они, напротив тугују због онога ко је занемарио небеско и моли за своје земаљско и пропадљиво. 1. 145-149
Бављење молитвом је најузвишеније занимање за људски ум; стање чистоте, коме је страна било каква доколица, а које уму пружа молитва, представља његово најузвишеније природно стање; његова преданост Богу – којој је основни разлог чиста молитва – представља натприродно стање. 1. 151
Усмено и гласно мољење плодоносно је онда када је праћено пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо првенствено приликом бављења молитвом Исусовом. 1. 256
Усну, гласну молитву, као и сваку другу, неизоставно треба да прати пажња. Кад постоји пажња, корист од умне молитве је – безбројна. Подвижник треба да почне од ње. Њу, као прво, својим чедима даје света Црква. «Корен монашког живота је – псалмопојање» - рекао је свети Исак Сиријац. «Црква је, – каже свети Петар Дамаскин – због слабости нашег ума, са добрим и Богоугодним циљем примила песме и различите тропаре, како бисмо ми неразумни, привучени сладошћу псалмопојања, и против своје воље опевали Бога. Они који могу да схвате речи које изговарају долазе у умиљење, те на тај начин као по лествици усходимо ка добрим мислима. У мери у којој напредујемо у навикавању на Божанске мисли, у нама се јавља Божанска жеља и привлачи нас да схватимо шта значи, према заповести Господњој, клањати се Оцу у Духу и Истини». Уста и језик који се често баве молитвом и читањем речи Божије, задобијају освећење, постају неспособни за празнословље, смех, као и изговарање шаљивих, непристојних и ружних речи. Хоћеш ли да напредујеш у умној и срчаној молитви? Научи се да пазиш на усну и гласну: пажљива умна молитва сама по себи прелази у умну и срчану. Желиш ли да се научиш да брзо и ефикасно одагнаваш помисли које сеје заједнички непријатељ људског рода? Одагнавај их, када си сам у келији, гласном и пажљивом молитвом, произносећи њене речи без журбе, са умиљењем. Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом – и кнезове ваздуха обузима страх. Њихове мишице слабе, њихове мреже се цепају и руше! Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом – и онима који се моле и поју приближавају се свети Анђели, спуштају се међу њих, учествују у њиховим духовним пјеснопјенијима, као што су се удостојили да виде неки угодници Божији. 2. 185-186
Одговор светог Исака на питање: «Шта је молитва?» – «Молитва је уклањање и пражњење мисли од свега овдашњег, и срце које је своје погледе у потпуности окренуло ка будућем коме се нада». 2. 228
Из савршеног смирења и савршене покорности вољи Божијој рађа се најчистија, света молитва. Она не може да се роди другачије, из других дела, баш као што је грожђу својствено да рађа само на виновој лози, а не на неком другом дрвету. 2. 236
Ја сам вам лично предао како да, према обичају пажљивих, читате јутрење и вечерње молитве, и акатист Најслађем Исусу, то јест полако, без икакве журбе, чак отегнуто, не тежећи ка томе да одједном прочитате читав акатист или све одређене вечерње и јутарње молитве, него бринући се да познати део тих молитава које читате буде прочитан са пажњом, као пред Самим Господом Богом, а не у ваздух. 6. 470
Онај ко жели да се бави Богоугодном молитвом, треба да се побрине само о томе да за време молитве његов ум сачува пажњу, а срце садејствује уму осећајем покајања. Молитва је понекад праћена обилним умиљењем, које човеку долази независно од њега, а понекад се на молитви осећа нарочита хладноћа – такође без видљивог разлога. На ове промене треба гледати равнодушно, као што искусан земљорадник гледа на промене времена, знајући да после тмурног времена бива ведро, и после ведрог – тмурно. Земљорадник се брине о томе да успешно обави сетву и сабере жетву, чак и када је то повезано са великим трудом и препрекама које ствара лоше време; тако и онај ко се бави молитвом труди се да његова молитва буде правилна и да обрадивши себе њоме добије од Бога дар спасења, чак и када је молитвени подвиг праћен напором и невољама, и изложен различитим искушењима. На невоље и искушења он гледа као на буре које долазе и одлазе. 6. 534-535
Свети Оци су рекли да човеку који се бави пажљивом молитвом ђаво нарочито завиди и шаље на њега различита искушења. Ово се догађа не без промисла Божијег, ради наше стварне користи, стога ђавоља искушења треба подносити стрпљиво, предајући се вољи Божијој. Оци су такође рекли: «Помоливши се како треба, очекуј супротно». То значи: после пажљиве молитве, када нам се дарује обилно умиљење, увек се догађа неко узнемирење или искушење. Од узнемирења се треба чувати, то јест одбацивати га када дође, а томе што долази, не треба се чудити.
Ходи пред Богом духовним путем са простотом. Знај да си заражен греховношћу, да та греховност природно треба да се огледа у свим твојим делима, стога молитвено плачи пред Богом и то је све. Бог никако није мучитељ, како ти се учинило, него васпитач. Он понекад шаље за утеху благодатне осећаје, а понекад ради смирења допушта страстима да се узнемире и да човек буде подвргнут нападу духова – и једно и друго чини по великој милости према нама, са циљем да нам то буде од истинске користи. 6. 537
Умиљење и љубав према ближњима, који сви, без изузетка, изгледају као Анђели, јесу плодови истинске молитве. А искушења на која се наилази, униније и сан, служе као докази за то колико нам је молитва корисна.
Опште правило за све који се баве молитвом: закључати ум у речи молитве, то јест молити се са пажњом. Оно што је душа за тело, то је пажња за молитву: без пажње она је мртва, нема никаквог значаја. И приликом мољења Исусовом молитвом и приликом читања акатиста и других молитвословља потребно је постарати се о закључавању ума у речи молитве. Ономе ко жели да напредује у молитви свети оци саветују да се бави и мољењем Исусовом молитвом и читањем правила – наизменично. Таква разноликост олакшава молитвени подвиг и погодује напретку. Почетници молитвом треба да се баве помало, али често, како би сачували навику на молитву и како у уму не би изазвали изнемоглост, услед које долази до остављања молитве.
Када се нађеш сам, моли се мало наглас, да би чуо сам себе – то погодује пажњи. На мисли које долазе, ма колико биле разговетне, не треба да се обраћа никаква пажња. Светлост стазама мојим је закон Твој – рекао је пророк. Ако на молитви немаш потребну пажњу, не узнемируј се због тога. Бог ће у своје време дати пажњу ономе ко постојаношћу у бављењу молитвом и присиљавањем себе на пажњу покаже да заиста жели да се моли са пажњом. Један свети је рекао: «Ја сам све своје слабости поверио Богу и у потпуности се предао Његовој вољи». И ти за себе говори тако, па ћеш се умирити.
У свим подвизима, а нарочито на молитви, захтева се стрпљење и истрајност. Недостатак истрајности кида нежни цвет молитве, као што мраз и ветрови кидају цветове плодног дрвећа. У молитви будите истрајни (Кол. 4,2) – рекао је апостол: то је важно обележје бављења молитвом. Испрва, уводећи ум у молитву, учећи се на њу, немој га дуго држати у њој, како се не би непотребно уморио, али га зато чешће уводи у бављење молитвом. Заиста је потребно принудити се на то дело! Преступник – наш ум – не воли молитвену тамницу; њему је потребна безумна слобода; да би био одведен у тамницу неопходна је принуда – мора у ланце, без тога се не може укротити, без тога се побеснели не може вратити у здрав разум. У своје време, кад буде укроћен и постане миран као Анђео – у сусрет ће му изаћи срце, са свим душевним силама, као са децом, са свим телесним силама, као са слугама – и настаје мир дому ономе, свети мир од Пресветог Господа, велики празник обновљења и васкрсења.
У својим молитвама сав се погружавај у покајање. Постоји обновљено стање – то знаш, а налазиш се у старом стању! Због тога пребивај у непрестаном туговању, у спасоносној жалости. Одбаци себе! По примеру светог апостола, немој да држиш до себе – себе оцењуј једино осудама. Буди несебичан пред Богом. Никако не дозволи себи да очекујеш благодат: то је стање и размишљање оних који се налазе у самообмани, који су отпали од Истине. Тежи ка томе да видиш свој грех и заплачеш због њега – то је твоје дело. А Бог ће учинити своје, јер Он држи реч, дао је обећање и испуниће га. Благодат је – Његова! "Да" је "да" – Његово је дело. Колико год убељивао своје хаљине не сматрај их за чисте и достојне духовне брачне одаје: твој судија је – Бог.
Молитви је потребно непрестано присуство и садејство пажње. Праћена пажњом, молитва представља човекову неодвојиву својину; када је пажња одсутна, молитва је страна ономе ко се моли. Уз пажњу она доноси обилан плод, а без пажње трње и коров. Плод молитве састоји се у просвећењу ума и умиљењу срца, у оживљавању душе животом Духа; трње и коров – то је мртвило душе, фарисејска умишљеност која ниче из окорелости срца, задовољава се и горди количином молитава и временом које се употребљава за њихово произношење.
Та пажња, која у потпуности чува молитву од растресености или од помисли и маштања са стране, јесте дар благодати Божије. Најискренија жеља да се добије овај благодатни дар, душеспасоносни дар пажње, доказује се присиљавањем себе на пажњу приликом сваког мољења. Вештина одржавања пажње – да тако назовемо сопствену пажњу пре но што буде осењена благодаћу – састоји се у томе да се, по савету светог Јована Лествичника, ум закључа у речи молитве. Ако ум, услед свога неискуства у молитвеном подвигу, изађе из закључаности у речи, опет га треба увести у њих. Уму су, у његовом палом стању, својствени непостојаност и склоност ка лутању. Али Бог може да му дарује непоколебљивост и у своје време је и дарује, због постојаности и истрајности у подвигу.
Чувању пажње за време молитве нарочито помаже споро изговарање молитвених речи. Речи произноси без журбе, како би ум могао лакше да сачува своју закључаност у њих, како не би исклизнуо ни из једне од њих. Када се молиш сам, речи изговарај наглас, то такође помаже очувању пажње.
Пажљивој молитви човек нарочито лако може и треба да се научи приликом савршавања келијног правила. Љубљени брате! Не одбацуј јарам извесне нелагодности и присиле у почетку док се учиш монашким келијним занимањима, нарочито молитвеном правилу. Благовремено треба да прибавиш свемоћно оружије – молитву; благовремено се научи да га употребљаваш. Молитва је свемоћна зато што у њој делује Свемоћни Бог. Она је – мач Духа, који је реч Божија (Еф. 6,17). Испрва је потребно присиљавати се на молитву; ускоро она почиње да пружа утеху, том утехом олакшава присилу и даје снагу за присиљавање самога себе. Но, за молитву присиљавање је потребно током целог живота и ретки су подвижници који су се услед најобилније благодатне утехе избавили од потребе за самопринудом. Молитва делује убиствено на нашег старог човека. Докле год је он жив у нама, дотле се противи молитви која му доноси смрт. Знајући силу молитве и њено благотворно дејство, пали духови се труде да подвижника на сваки начин одвоје од ње, наговарајући га да време које му је одређено за молитву употреби за друге ствари, или се пак труде да је оскврну и униште сујетном и греховном расејаношћу, доносећи за време савршавања молитве безбројне свакодневне и грешне помисли и маштања.
Оним ко се упустио у истински молитвени подвиг руководи Сам Бог, са премудрошћу несхватљивом за оне који нису посвећени у тајну молитве. «Молитва – рекао је свети Јован Лествичник – сама у себи садржи свога учитеља, Бога, Који човека учи да разуме (молитву), Који даје молитву ономе ко се моли и благосиља године праведника (1. Цар. 2,9). Добро одабрани лек од било које старе болести, чим се дотакне њене површине, одмах пружа олакшање. Исти лек приликом даље употребе почиње да продире у телесни састав, узнемирава болест и, постепено је уклањајући, појачава бол, доводећи понекад болесника и у веома мучно стање. У таквим ситуацијама неискусни болесник лако може да посумња у благотворност лека, али искусни лекари ће управо на основу тих појава уочити његову благотворност. Исто то догађа се и са молитвом. Када се хришћанин стално и брижљиво бави њоме, она мало-помало почиње да открива страсти у њему, на чије постојање у себи он дотле није ни сумњао. Она пред њим открива поразну слику пада људске природе и њеног ропства. Када пак хришћанин одлучи да устане из палог стања и ослободи се ропства, онда долазе духови који су нас потчинили себи и тврдоглаво устају против молитве која се спрема да хришћанину донесе слободу. Ово служи као доказ делотворности молитве, како је рекао исти велики наставник монаха: «О користи од молитве закључујемо на основу супротстављања демона на које наилазимо приликом њеног савршавања, а о њеном плоду закључујемо на основу наше победе над непријатељем». Божански Промисао подвижнике веома често ради њихове истинске користи дуго времена држи у невољном сазерцавању нашег пада и борби са страстима и духовима злобе. Видећи у себи страсти које се стално појављују, видећи стално бујање греховних помисли и маштања које доносе духови, подвижник задобија сиромаштво духа које је заповеђено у Јеванђељу, умире за свет, постаје истинска удовица у духовном погледу и услед најсилнијег осећаја удовства, убогости, усамљености и бескућништва почиње да неуморно молитвом сједињеном са плачем досађује Судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше – да умара Неуморног. «Премда се не боји Бога – будући да јесте Бог – Судија ће ипак душу, која обудовела кроз грех и отпадање од Бога, одбранити од њеног супарника – тела, и од њених злотвора – злих духова, будући да се толико труди пред њим» (преподобни Јован Лествичник). На који се начин савршава та освета, та заштита? Даривањем Духа Светога подвижнику који је исцрпљен молитвеним подвигом: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се... Отац ваш небески даће Духа Светога онима који ишту од Њега (Лк. 11,9-13) – како нас уверава Господ. Но, за добијање тога дара, заповеђено је да се непрестано иште, тражи и куца на духовне двери милосрђа Божијег.
Нема коментара:
Постави коментар