ОГЊИШТЕ ВЕРЕ У МРАКУ ДАЊАШНИЦЕ

Опет је воз историје људске ушао у тунел. Благо вама који имате жишке упаљене као оне мудре девојке. И у тами ви ћете одржати везу са светлим небесима. И у тами ви ћете моћи распознати људе и ословити их браћом. Ко дуже ходи по тами, томе се зенице рашире, и он се оспособи да и у мраку види и распознаје предмете боље од онога ко је тек ступио у мрак. Који је народ дуже ходио по мраку робовања од нашег народа? Сасвим је умесна помисао, да су Срби кроз векове робовања, неке своје раније способности можда ослабили, неке су пак појачали, а неке сасвим нове задобили. Једна од нових способности, задобијена на путовању кроз тунел ропства, јесте јасновиђење у мраку, у мраку страдања и ћутања, ћутања и молитве, молитве и ишчекивања. Продубљен је унутарњи духовни вид у Србина; зеница духа раширила се за виђење Бога у животу људи, за распознавање узрочности и смисла у страдањима, за проницање у дубине душа људских, за одгонетање загонетних судби и збивања.

Све је то донекле нашло израза у ономе што је народ рукама својим изградио и што је језиком исказао и што је грлом испевао, а што се једном речју назива народном културом. Донекле, кажем, јер није доступно никаквом изражају све оно што је душа народна јасно видела, осетила, доживела и преживела, у петстогодишњем тунелу робовања. Главно је, да су под вековним стешњењима жишци упаљени, унутарњи жишци духа, жижак вере и молитве, жижак поштења и поверења, жижак преданости вољи Божјој и отуда храбрости и жижак мудрости и љубави. Сваки од тих жижака је двојан и нераздељив: вера иде са молитвом, поштење је спојено с узајамним поверењем, преданост вољи Божјој разгорева храброст, а с мудрошћу јавља се и љубав, круна свих врлина.

Са тим упаљеним жишцима српски народ је изашао из дугог тунела робовања у светлост слободе. Сељачки народ са сељачким вођама, нешколованим и неписменим, али са оним пламтећим жишцима, који су замењивали и превасходили формалну школу и формалну писменост.

Но пре четврт столећа воз историје људске ушао је тунел. Увукао је за собом и нашу земљу и наш народ. У страшном судару светова српски народ је страдао више него и један други народ. Но поред незапамћених жртава и невоља Срби су очували унутарњи мир и достојанство, и то у таквој мери, да су задобили признање, дивљење, похвалу и љубав свих савезних народа, који су с њима долазили у додир, па чак и непријатеља, без обзира вере и расе. Ми нисмо стављали заробљенике на муке. Нисмо рушили ни скрнавили ничије богомоље ни светиње. Нисмо затварали људе у жице и гледали како на хиљаде скапавају од глади и болести. Код нас су били непознати злогласни „лагери“. Ми нисмо масакрирали ни вешали ничије свештенике, ни сељаке, ни жене, ни децу. Нисмо буљуцима живих људи наређивали да ископају јаму па да их живе погребавамо. То су чинили с нама душмани наши, људи друге вере, друге културе, друкчије прошлости. То су чинили они бедници у чијој су души били угашени сви они божанствени жишци душевности и човечности, који су горели тихо у душама нашим. А ове наше благе жишке нису могле погасити све ратне буре и муке, ни сви они паклени ужаси, у које ми никада не би могли поверовати да их нисмо доживели. О ти ужаси! Ја и сад не могу да мислим, да су их људи могли људима нанети. Ја држим, да их је началник пакла, сатана, преко људи приредио српском народу. Знате ли зашто? Јер је видео у души србској оне божанствене жишке упаљене као светлеће пламенове; он који ништа толико не мрзи колико те жишке, и коме је једино задовољство да те жишке гаси и од људи прави сулуде играчке своје.

Најзад Бог нам је помогао те смо изашли из тунела у светли дан слободе. Нашли смо се уједињени са свом браћом својом у једној држави. Идеал слободе и јединства, који су милиони људи, жена и деце платили својим животом, био је остварен. Али, авај, ведро небо наше слободе брзо се навукло црним облацима греха према Богу, према народу, према држави, према изгинулим и рањеним, према души и телу човека, према свакој светињи. Треба ли да вам ређам све те грехове?

Хоће ли уши ваше поднети ма из уста и пријатеља набрајање оних погрда које су синови ове земље сипали на наш сељачки и раднички народ? Како је наш народ некултуран! Како је непросвећен и нерационалан! Како је политички незрео! Како је сујеверан и глуп! Све оне исте и истоветне фразе које су се лиле на нас из уста наших непријатеља пред прошли рат; све оне потворе, које су неки културтрегери узимали за разлог да нас окупирају, да нас униште. А и како су друкчије могли говорити они наши анемични имитатори једног света који се духовно и морално гасио – како су, велим, другачије могли и говорити кад су у њиховим грудима били угашени они народни божанствени жишци? Грдобне фразе они су обраћали у грдобна дела, и загрдили су свету земљу нашу. То је била једна страшна реакција на свенародно витештво из година рата, реакција на народне жртве, и на народни понос.

У то време појавили су се у народу људи и групе људи, које су прозивали богомољцима. То су били људи који се ни на што нису хтели обзирати осим на Бога и своју душу; који су истакли за начело: Почни од себе! Они су читали Свето Писмо, певали духовне песме, састајали се на молитве, ходили по манастирима, с покајањем исповедали своје грехе, постили и причешћивали се, разговарали о чудесима Божјим јављеним у животу њиховом. Тиме су они разгоревали оне жишке у себи. Презирали су их, исмевали, гонили, хапсили, мучили, али они за то нису хајали. Називали су их лудацима. Називали су тако и мене. Говорили су: Зар тај Николај, који је толико живео у просвећеној Енглеској, да се сад дружи са тим лудацима? Они нису знали, да је Енглеска појачала у мени богомољство. А кад су ме назвали лудаком, ја сам се радовао. Дај ми, Боже, да то народно лудило никад не ослаби у мени до краја живота мога.

Какве је све користи овај богомољачки покрет учинио нашој цркви и нашем народу, ја нећу овде набрајати. Рећи ћу само ово: Ми као црква и нација не желимо да гасимо своје огњиште нити да позајмљујемо ватру са туђег огњишта. У моме селу био је обичај, да ватра у кући на огњишту мора стално горети. Сматрало се за несрећу, кад се ватра случајно угаси, па се морало ићи у комшилук и доносити огањ са туђег огњишта. То је велики и диван символ. Ми не смемо нипошто дозволити да се наши духовни огњеви угасе. Јер ће нам се душа замрзнути, па ћемо онда ићи као просјаци да тражимо огња код замрзнутих – њиховог вештачког огња.

Ти вековни огњеви на огњишту наших душа јесу они жишци које у почетку побројах: жижак вере и молитве, жижак поштења и поверења, жижак преданости вољи Божјој и храбрости, и жижак мудрости и љубави, љубави као круне свега. Ти неугасиви жишци осветљавали су и богомољство светих апостола Христових. Ти исти жишци осветљавали су и богомољство светога Саве и свих поколења српских од Саве до данас. Они осветљавају и загревају и данашње српско богомољство.

Зар не видите, да је воз историје људске опет ушао у мрачни тунел? Браћо, ако желите спасења себи, својим рођацима, своме народу, своме Краљу, онда загледајте дубоко у душе своје и видите, да ли жишци ваши стоје упаљени. Браћо, размислите озбиљно, да ли човечанство и да ли народ ваш може доћи и до ма каква жељеног добра у породичном и социјалном животу, у политици, у државотворству, у култури, у радиности, без вере и молитве, без поштења и поверења, без преданости вољи Божијој и храбрости, без мудрости и љубави? Ако нађете да може, онда ће бити у праву они који и мене и вас називају лудацима. Ако ли не може, онда радујте се и веселите што сте ударили правим путем. И отворите жишке ваше, нека горе, нека се засветли видело ваше пред људима, да виде и други људи ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Амин